ГЕРМАНИЗАЦИЈА СЕВЕРНИХ СРБА у немачкој империји

Процес идентификације са агресором је када се појединац, група или читаво становништво услед деловања различитих фактора одједном идентификује са оним ко је на њега извршио агресију, дође до закључка да је агресор у праву и последично покушава све што може да постане политички, економски, културно, морално исти као и сам агресор. (…) На крају: Сам сам крив. Ја сам човек ниже врсте. Ми смо глупи. Ми ништа не знамо. - Љубомир Кљакић, РТВ Марш, Ваљево, 24. новембар 2018. г.

Пошто су северни Срби покренули народни препород, створили писану књижевност на свом језику, основали своју штампу, створили своје установе културе и објединили их под окрињем Матице српске, уједињена Немачка је германизацију Срба почела да спроводи новим начином. Поред забране богослужења и школовања на српском језику, први пут је употребљен метод психолошког рата у циљу германизације.

Споменик Оту Бизмарку у некада српском месту Баршћ на Шпреви, 1907. г, кроз које води пут из Бранибора у Лужицу

Нови талас германизације северних Срба наступио је уједињењем Немaчке под пруском династијом Хоенцолерна и под управом њиховог „челичног канцелара“ Ота фон Бизмарка. У зборнику Acta Historica Мађарске академије наука (1983) изнета је белешка да је Бизмарк у доба немачког уједињења 1872. г. рекао да су северни Срби „средиште панславистичке агитације“.

Културкампф против „Сорбенвенда“ и Рихад Андре

Германизација Срба је у Немачкој спровoђена као посебан део програма Kulturkampf канцелара Ота фон Бизмарка. Планирала се брза и тиха германизација источних области царства. На основу те политике су настали бројни новински чланци Немаца о слабој животној вољи лужичких Срба и њиховом брзом и извесном нестанку. Почело је фалсфиковање српске историје кроз публицистику. Делатност родољубивих српских стваралаца је наглашено представљана као „музејска“. Срби су тада начелно представљани као „странци“ у Немачкој, иако је њихово постојање у њиховом сопственом завичају историја у континуитету бележила дуже од хиљаду година.

„Судбина вендског језика је запечаћена. Основни узроци његове пропаси изгладају данас јаснији него икад, незаустављиви су, све брже достижу своју судбину у порасту Венда који говоре немачки. Малено језичко острво је данас само етнографска радозналост. Наравно, могу се Словени жалити да се словенска земља жртвује немачком Молоху. Али, ко год жели дати добар одговор способним сељачким народима, рећи ће `нека што пре нестану последњи остаци словенског језика који узнемирују њих саме, јер је и боље да нестану`. Немац силу не користи, он дозвољава да усну, не гура их вештачки ка процесу распуштања, штоће вероватно да се оконча у блиској будућности“.

Промотивни плакат из доба установљења немачке империје, са фотографијама императора Вилхелма Хоенцолерна и канцелара Ота Бизмарка: „Немачка се боји само Бога и никога више на свету“

Тврдио је Рихард Андре да међу Србима има крви полинезијских раса. У доба тадашњег високог угледа еугеничких становишта о дарвинизму, полинезијске расе су се сматрале еволуционо превазиђеним обликом људске расе које природно треба да нестану:„Судбина вендског језика је запечаћена. Основни узроци његове пропаси изгладају данас јаснији него икад, незаустављиви су, све брже достижу своју судбину у порасту Венда који говоре немачки. Малено језичко острво је данас само етнографска радозналост. Наравно, могу се Словени жалити да се словенска земља жртвује немачком Молоху. Али, ко год жели дати добар одговор способним сељачким народима, рећи ће `нека што пре нестану последњи остаци словенског језика који узнемирују њих саме, јер је и боље да нестану`. Немац силу не користи, он дозвољава да усну, не гура их вештачки ка процесу распуштања, штоће вероватно да се оконча у блиској будућности“.

„Коме год је у прсима словенско срце може да жали што ови остаци некада великог народа овденестају, али немамо право на осећања у данашње доба. Међу расама и појединцима, међу језицима и наречјима, најснажниији побеђују у борби заопстанак“.

Посебно је занимљива следећа његова тврдња којом поводом германизована Срба Немачкој опомиње аустријске Немце да се угледају на методе који се користе у Немачкој:

„Нарочито нам је драго да је искорењење код нас мирно, не оставља горки укус и да се врши напросто једном речју, немачком и поштеном, а не неискренио и сурово, попут Словена који се супротстављају нашој браћи у Аустрији“.

Иако су за протеклих стотинак година наши сународници у Немачкој стекли пријатеље, ипак и данас књига Рихарда Андреа Wendische Wanderstudien: Zur Kunde der Lausitz und der Sorbenwenden из 1874. г. и даље има своју немачку публику, довољно бројну да књига буде поново штампана 2016. г. Ово штиво Рихарда Андреа „Сорбенвендима“ је постало основа каснијег психолошког рата Немаца у циљу германизације северних Срба.

Патетично гледиште Рихарда Андреа на северне Србе није било опште немачко гледиште. Било је много оних који су убрзавали нестанак Срба.

Фотографија центра српског Будишина из 1909. г. на кој је старе касарне утврђена фотографијама немачког императора, престолонаследника, нове касарне и војне параде

Курт фон Штранц је у свом раду Altdеutschen Verbandes тврдио да су „Лужички Венди“ били „од почетка један бастард германско-словенске крви“. Стереотипе и Рихарда Андреа и других немачких аутора о Србима обрадио је у савремено доба Валтер Шмиц у својој докторској дисертацији Анализа једног система стереотипа на примеру горњелужичких Срба.

Асимилација северних Срба у Немце

Ватиканска политика се у римокатоличким срединама приклонила немачком национализму, о чему је научне радове у савремено доба објавио Мартин Валде. Тада је угашена и римокатоличка Лужичка семинарија у Прагу. Тиме су Срби римокатолици онемогућени да се школују на свом матерњем језику ван своје домовине, о чему је у наше време писала Хенријета Јозеф. Поделе међу Србима по верској основи су такође помагале процес германизације, што је такође научно обрадио Мартин Валде. Он је навео да су у доба културкампфа нарочито германизовани Срби који су постајали чиновници, трговци и занатлије, а нарочито римокатолички Срби Саксоније.

Још у то доба је примећено да Срби који су пословно, трговински и радно интегрисани у немачко друштво престају да користе свој језик свуда ван круга породичног дома. Затварање социјалног круга говора матерњим језиком унутар породичне средине било је опасан увод у губљење националне самосвести. Значило је одбацивање социјалне везе са сународницима и постајало предворје потпуне германизације северних Срба. Баш је то био начин германизације Срба којег је Немцима препоручио Рихард Андре у свом делу о „Сорбенвендима“:

„Обожаваоце Венда треба мењати немачким где год недостаје дух вендског проповедања, јер како показује искуство, вендски језик нестаје након једне генерације. Он одмах незауставно умире кад му недостаје вендски проповедник. Тај је упоришна тачка кроз коју вендски елементи пуцају, још увек ту налазе упориште и подршку својој мале националности. То је раније био њихов начин, тако је и данас.“

Већ годину дана по издавању књиге Рихарда Андреа, одлуком Бизмаркове владе из 1875. г. је „лужичкој мањини“ законом забрањена настава у школама на сопственом језику.

Чувени немачки географ Рихард Андре и насловна страна његове књиге у којој је препоручивао да северне Србе треба препустити пропасти тако што ће им бити онемогућена јавна употреба језика. Ово штиво је постало окосница психолошког рата немачке империје против Срба и одмах је довела до потпуне забране српског језика у њиховим црквама и школама

Срби око Вроцлава који су били римокатолици, нарочито успешно су германизовани. Спорови бивших феудалаца са ослобођеним сељацима додатно су помагали германизацију Срба, нарочито ако се радило о сиромашним сељацима.

У Лигници (Legnica, данас у Пољској), немачка власт је издала пропис којим је одстрањен „лужички језик“ из пруских делова Горње Лужице, а у циљу германизације српске деце су учитељи чак финансирани из посебног фонда.

Један школски саветник по имену Бок је спроводећи укидање наставе на српском језику у области Доње Лужице 1875. године обуставио издавање двојезичкних уџбеника обративши се учитељима дословно овим речима: „Ви сте дужни да помогнете у искорењењу лужичког језика. Српски народ и онако изумире. Њега ради је боље убрзати његову агонију“. Био је то цинични став о потреби еутаназије за српску културу, правдање њеног убијања милосрђем, баш на начин који је препоручио Карл Андре.

Ево како је изгледало то „милосрдно убијање“ српске културе у уједињеној и „напредној“ Немачкој. У школама су се немачки учитељи чак телесним казнама борили против разговора деце на српском језику. Прекинути су сви програми обуке учитеља на српском језику, а 1888, године су одлуком министра просвете српски учитељи најурени из гимназије у Хоћебужу.

У селу Слепо (Schleife) је свештеник Ј. Е. Велан јавно говорио против одстрањења српског језика у школама и богослужењу, па је одмах стављен под полицијску присмотру.

Приходи школама и црквама у којима се користио српски језик су од 1848. до 1800. године драстично смањивани или укидани.

У Вроцлаву је конзисторија 1885. године укинула молитвена обраћања на српском језику.

Мора се знати да ни пре забране српског језика у Немачкој није било ни једне једине школе у којој је настава у потпуности обављана на српском језику, већ су само одржавани посебни часови „лужичког језика“, а тај језик и онако није ни смео да буде називан српским. Богослужења на српском језику одржавана су и онако само за празнке или као посебни молебани, а пре потпуне забране је то примењивано у свега 17 цркава у којима су свештеници били Срби који су могли да употребе свој језик.

До 1876. године је српски буквар сасвим избачен из 12 од 51 школе Будишинског школског округа. Сво то ограничавање српског језика се нарочито усрдно спроводило на територијама које су пре уједињења Немачке припадале Саксонији, где су Срби ван утицаја гвоздене дисциплине Пруске и стога боље утемељили своје национално осећање и поносили се њиме. На територијама Пруске, српски језик је у потпуности био забрањен још пре уједињења Немачке. Ипак, у уједињеној Немачкој непријатељи српског језика и културе нису уништили српски језик, писмо и културу.

Немачки публициста Курт фон Штранц је 1904. године у часопису Север и југ (Nord und Süd) писао: „Нека лужички језик и даље животари на забавама уз прела и старе песме, али у јавном животу, цркви и школи мора да нестане. То је дуг установама националне државе у чијим рукама је судбина тог малог народа“.

Ето како је у оквирима пруске врлине спровођено оно „цивилизовање Словена“ о коме је говорио Хегел, пруски идеолог чије животно филозофско дело је апологија сопствених замисли изложених у Феноменологији духа, мудрости коју „образовани“ међу Словенима вековима славе, прелешћени његовим замршеним стилизацијама.

Наравоученије Љубомира Ненадовића

Председник друштва српске словесности и Љубомир Ненадовић је у Немачкој боравио непосредно пре њеног империјалног уједињења. Знао је српски дипломата да ће тек нова покољења јужних Срба бити способна да схвате његове речи. Тек сазнањем чињеница о германизацији Срба у Немачкој, савременом читаоцу постаје јасан смисао коперниканског обрта у наизглед парадоксалном закључку Ненадовићевих Писама из Немачке:

                                                                                              Љубомир Ненадовић и једно од издања његовог дела „Писма из Немачке“

„Лепа Германијо! сваки несебични космополит са особитим поштовањем признаје твоје велике заслуге за цео људски род; и сами Славени (који оберучке примају твоју цивлизацију и просвету, па страхујући за своју народност, мрзе те), имају пословицу која вели: `Немац – светац.` Лепа Германијо! Идеалима – на које сви народи у будућности гледе – ти си најближа: вештини твога ума и твојих руку диви се свет. Твој напредак, то је напредак целога човечанства. Ти си оно сунце што од запада истоку путује да светлост донесе удаљеним народима; докле допиру зраци твоје просвете, дотле је видело. Ко год љуби право развиће људскога рода, треба да ти жели свако добро; зато и ја – твојом светлошћу обасјан и од детињства грејан – свршујући ово писмо, устајем на ноге и са неком побожношћу вичем: `Живела Русија!`“

Извор: Центар академске речи