Назив Косово потиче од словенске, тј. српске речи КОС - што је назив за птицу црне боје која и данас насељава ову област. Дакле, због присуства великог броја ових птица на Косову ово место доби назив Кос-ово поље. Други део ове српске покрајине носи назив Метохија, реч грчког порекла (грч. метохи) којом су била називана црквена имања. Иначе разлог за давање таквог имена овој области јесте то што је најзначајнији део земљишних поседа у тој области припадао Српској Православној Цркви (груба процена је да се ради о отприлике 30% укупне територије Косова и Метохије. Сем тога, повељама српских владара из средњега века, чак су и читава села била додељивана црквама и манастирима у посед.
Према писању византијског цара Константина Порфирогенита De administrando imperio,Словени, тј. Срби су се на Балканско полуострво населили измедју обала Јадранског мора и реке Саве, негде у периоду измедју 527-565 године. Дуж морске обале Срби су населили све крајеве измедју Ушћа реке Цетине и ушћа реке Бојане, а у унутрашњости приближно измедју Врбаса и долине реке Ибра и Мораве. Границу измедју Срба и Хрвата, према његовом писању, чинили су река Врбас и хрватске пограничне Жупе:
- Имота (Имотско),
- Цетина,
- Ливно, и
- Плива.
Порфирогенит даље наводи да су половином 6.века Склавини жестоко пљачкали Византију, и у тим својим походима допрли до самог Цариграда и Далмације, и још каже како се у исто време појављују и Авари као нови непријатељи Византије, те да се Аварско - Вазантијски рат водио читавих 15. година на територији између Сингидунума и Виминацијума. Каже такође да су у другој половини 6. века заједнички аварско - склавински одреди пљачкали по тракији, Македонији, и да су угрожавали Солун. Почетком 7. века византијски извори бележе да је Словенски народ, који се састојао од Драгувита, Сагудата, Велегезита, Вајунита и Верзита опустошио Тесалију, Хеладу, Ахају, Епир, па чак прешао и у Азију, та да су најзад били поражени под Солуном, али да су ипак остали да живе на тој територији и под влашћу Солуна.
У наставку он прича како су се за време цара Ираклија, негде у периоду измедју 610-641 у околину Солуна доселили Срби, те је по њима та област била названа Сервија. Аварско - словенски напад на Цариград 626. године био је кобан по Аваре, јер после тога ишчезавају са историјске позорнице, а словенска се племена насељавају и учвршћују у унутрашњости Византије. Територије које су Словени тада држали византијски извори називају "Склавиније", и ово су по њима почеци словенских кнежевина.
Дакле, из целе претходне приче можемо извести закључак који се кратко и јасно, са две речи може у потпуности описати "СМЕШНА ЛАЖ", па зар није смешно, по Порфирогенитовом писању неки тамо Склавини долазе тамо негде из Индије, или са неког другог краја света, у толиком броју, и толико моћни да буквално пљачкају и пустоше византијско, грчко, бугарско... царство, и отимају од њих територије, и насељавају се, а ова у то доба силна царства "подвијају репове", и без проблема им предају те територије, па их још и називају словенским земљама. Замислите само 6. век, беда и сиротиња, без савремених превозних средстава, савременог оружја, савремених..., неки тамо словенски "варварски" народи, неколико милиона њих, долазе са другог краја света, препешаче неколико хиљада километара, и онако изнемогли од силног пешачења ударају на тада најсилнија царства Византијско-римско, Грчко, Бугарско, те их пљачкају и пустоше њихове територије, па зар је то прихватљиво за људски ум, па да није толико смешно било би тужно колико су та добро позната царства била слаба у односу на те "варваре" , па хајде сад ради лакшег схватања колико је то бескрупулозна лаж да целу ту причу пренесемо у ново доба и запитамо се који би то толико силан "варварски" народ, неколико милиона њих се усудио да са савременом техником, превозним средствима, оружјем..., крене неколико хиљада километара даље, нпр. у данасње царство Америку, и тамо се баци на пустошење и пљачкање америчких територија, те да силна америчко царство "подвије реп" и каже, у реду, то су њихове територије..., апсолутно смешна лаж која је вероватно силом прилика наметнута словенским народима који су морали то да прихвате као једину истину, и да чак сва своја поколења уче у званичним школама тој лажној историји. А зашто је то тако, врло је видљиво из претходне приче, словенски народи су заита били толико силни и јаки да се њихова вредност и снага морала умањити на све начине, а окупације тих словенских територија од стране византијаца, Бугара, и којекаквих других насилника дале су погодно тло за прекрајање историје, и брисање истине по којој словенски народи, тј. Срби живе на овој територији од вајкада.
Међутим, цела претходна прича је толико далека, и претвара се у политизовање, па ћу овде прекинути даља казивања о томе, Богу хвала времена су се незнатно променила, па се данас полако појављују писци - историчари који су добили мало више слободе па су се осмелили да пишу о овој истини, те да путујући по свету прикупљају доказе о томе, и надам се да ће се та истина врло брзо обелоданити, те да ће најзад историја која је наметнута словенској деци већ вековима у назад бити промењена у смислу казивања истине, али..., до тада препустам рад на ову тему тим паметним српским главама (српским историчарима), да провере, да пронађу доказе, да потврде ову истину, а ја ћу се сада посветити новијем добу.
Дакле, причу ћу започети од досељавања влаха и албанаца на српске земље, односно на тло данашње Албаније, односно на крајњи југ те српске земље. Иначе, ове влашко - албанске сеобе представљају врло важан део српске историје. Последице ових сеоба по српски народ који је живео на тлу данашње Албаније вековима у назад, и њој суседним територијама насељеним српским живљем биле су различите. Влашка сеоба се заправо показала добротворном, док је албанска испала погубна, и последице тога осећамо и данас.
Влашко ширење у српске земље започето је и завршено тако што се највећи део тог народа утопио у српски етнос, или у етносе суседних држава, а томе је посебно погодовало и то што су били исте вере, те нису пружали отпор овој асимилацији, те су се веома брзо и безболно утопили у српски етнос.
Међутим, прича са Албанцима је мало сложенија, арапи селџуци су албанце из Јерменије (у Јерменији и данас постоје записи и старе мапе које потврђују постојање регије под називом Кавкаска Албанија), повели са собом у борбу против Романије "Византијаца". Под нападима и ударцима сеобе ових народа на Романијско царство, Алексије I Комнин у покушају да спасе Романију потражио је помоћ од Венеције и папе; ови наводни савезници претворили су потоње крсташке ратове у пљачкашке походе. У 4. крсташком рату Венецијанци су освојили Константинопољ и устоличили низ латинских царева (Пад Цариграда (1204)). Када су га Романијски прогнаници повратили 1261, царство је било једва нешто веће од града-државе. Арапи селџуци су тада Влахе сместили на територију данашње северне Бугарске, а део тог албанског народа (Тоске) из Кавкаске Албаније насилно су населили, у договору са српском властелом, негде у периоду између 1271-1275-е године на Балкан, и настанили их на крајњем југу српске земље, данашње Албаније, да на тамошњим падинама и пашњацима служе српској властели у сточарству и ратарству. Један део тог народа, остао је до данас на територији данашње Италије (они који су потпали под римску власт), један део је настањен на српску територију, а један део се под страхом од врло честих ратова населио на територију Грчке.
У каснијим ударима отоманског царства на Србију, преостали Албанци из Кавкаске Албаније су доведни на територију данашње Албаније, а такође је исламизирањем првенствено Срба, али и Грка вештачки створен још већи број албанаца данас познатих као Геге, а који су се потом због пренасељености тог јужног дела данашње Албаније ширили према северу српске земље Албаније, односно Србије, али и Грчке.
Дакле, да резимирамо, данашње Тоске су аутохтони Кавкаски Албанци, тада, а и сада већином хришћани, а данашњи албанци Геге су вештачка творевина османлијског, односно турског царства, створени са циљем потискивања православних народа Срба и Грка.
Српска држава је до пада под отоманско царство успевла да их задржава на том крајње јужном делу данашње Албаније, међутим за време отоманске окупације бивају насељавани по целом тлу тадашње српске земље Албаније, такође их насељавају и по масивима планина западно од Метохије, као и према горама Горњег Пилота и Зете. У то доба Немањићи покушавају на све начине, па чак и законским прописима да сузбију кретање Влаха и Албанаца, који се заједно селе у пределе тадашње Србије, углавном у планинске пределе погодне за бављење полуномадским сточарством. То је полазило за руком крљевима Владиславу и Милутину, као и цару Душану, али после Душанове смрти, цар Урош и сам сведен на обласног господара, а од 1365-е године до смрти 1371-е године, бива лишен готово у потпуности власти и владања над тим делом српске земље, препушта управу краљу Вукашину Мрњавчевићу јер није могао да се избори са влашко - албанском инвазијом на српске територије. То албанско заузимање српских територија посебно је било интезивирано пред Маричку битку, када су албанска пламена преплавила Зету и цео приморски појас данашње Албаније уз јадранску обалу.
Негде у том периоду тим албанским племенима било је речено да свој назив "Албанци" промене како се не би кроз време појавио неки народ, неки владар, и вратио их тамо одакле су и дошли, у Кавкаску Албанију, те они буквално бришу свој некадашњи назив и почињу себе називати "Шћиптарима", по чему и њихова држава, много касније основана добија назив "Шћипнија", међутим, околни народи, странци трудећи се да се то не заборави и даље овај народ назвају Албанцима, па отуда потиче то што данас само странци тај народ називају Албанцима, а њихову државу Албанијом, а они сами себе зову Шћиптарима, а своју државу Шћипнијом. Али како је време пролазило њихова неука поколења нису могла схватити разлоге те промене назива, па назив Шћип почињу сматрати увредом ако га изговори било који странац, а сами себе баш тако називају, што се у њиховој међусобној причи може чути и данас, док са друге стране од странаца захтевају да их називају Албанцима, јер је назив Шћиптар изговорен од странаца увреда, не знајући да им се то што инсистирају на томе једног дана може обити о главу, те да буду враћени у Кавкаску Албанију. У прилог свим овим тврдњама, наводи се и уџбеник за основне школе француског Министарства просвете из 1868. „Римска држава” у којем пише да су Арапи крајем седмог века довели албанска азијатска племена са Кавказа, прво на Сицилију, пошто су Арапи у то време, победивши византијску војску, покорили пола Сицилије. Из Сицилује због преврата, Албанци већ исламизирани - беже. Насељавају половином једанаестог века у крајње јужне делове садашње Албаније, као сточарска племена.
Пређимо сада на територију Косова и Метохије, и на период од 1389-е године па до данас. Дакле, након чувене битке на Косову Пољу, познате под називом "Косовски Бој", територија Косова и Метохије у потпуности потпада под Османлијско царство, и та територија је у то доба била потпуно насељена чисто српским становништвом, о чему сведоче и турски дефтери, и свеобухватни пописи становништва целе тадашње области Бранковића, направљени 1455-године, како би се имала евиденција о становништву које је обавезно плаћати харач, и у тим дефтерима не постоји ни једно једино име албанског или било ког другог народа, што доказује тврдњу да је у том периоду територија Косова и Метохија била насељена чисто српским становништвом. Препис ових дефтера, односно ових турских пописа можете пронаћи на линку: http://www.scribd.com/doc/148498192/Turski-Katastarski-Popis-Kosovske-Oblasti-Iz-1455-Godine , те се и сами уверити о истинитости овог казвања. Косово и Метохија су Српској држави дали две значајне династије: Лазаревиће, пореклом из Прилепца код Новог Брда, и Бранковиће, родом из Дренице, који су после слома српског царства које се десило у периоду од 1346 до 1371-е године, владали Србијом врло тешких девет деценија, тј. у периоду измедју 1371 до 1459-е године.
И баш за време њихове владавине, на Косову Пољу, одиграла се знаменита Косовска Битка на Видовдан 1389-е године. У тој бици српска војска предвођена кнезом Лазаром, а уз подршку Срба из Краљевине Босне предвођена војводом Влатком Вуковићем, уз велике жртве одолева налетима бројно надмоћније турске војске предвођене султаном Муратом. Међутим тако ослабљена Србија са добро познатим издајницима који су наследили престо погинулог кнеза Лазара прихватају вазални однос према турцима, чиме се отворио пут за даља турска освајања Балканског полуострва.
Син и наследник кнеза Лазара, деспот Стефан Лазаревић, покушавао је сачувати Србију за коју је његов отац погинуо, али је нажалост морао водити битке против браће, те је 1402-е године код места Трипоље однео победу против свог сестрића, турског вазала Ђурађа Бранковића, који је уз турску помоћ покушао да преотме земље које су раније припадале његовом оцу Вуку Бранковићу. Током мађарско-турског рата 1448-е године, заповедник угарске војске Јанош Хуњади (познат у народу као Сибињанин Јанко) преко Крушевца долази на Косово Поље са око 24.000 војника, и улази у нови косовски бој, али Ђурађ Бранковић ни у том боју није желео да искористи прилику и ослободи се турског вазалства, па није помогао крсташким витезовима из суседних земаља, те је Сибињанин Јанко упркос великом јунаштву у тој дводневној бици поражен од бројније војске султана Мурата другог.
Те српске деспотовине, формиране на Косову и Метохији после Косовског боја опстајале су на власти до 1455-е године, када је војска султана Мухамеда другог освајача после дугих опсада заузела Ново Брдо и Призрен, као и све преостале делове деспотовине, али тек после пада Смедерева 1459-е године.
Важно је баш на овом месту поменути и средњевековне руднике на Косову и Метохији (Трепча, Ново Брдо, Јењево), који су били активирани за необично дуге и успешне владавине краља Милутина (1282-1321). Рудник Трепча се спомиње од 1303-е године као врло значајно налазиште олова и сребра. Ново Брдо је један од најважнијих рудника Србије тога доба и један од највећих на Балкану. Из рудника у Новом Брду вађени су и сребро и олово. Сребро у том руднику је било помешано са златом, а српски владари су имали добре приходе од рада рудника што је био значајан извор прихода за јачање и опремање војске, као и за изградњу владарских задужбина, монументалних манастира, попут Грачанице, св Стефана у Бањској, Богородице Љевишке у Призрену, а затим и високих Дечана, гробне цркве Стефана Дечанског, св Архангела, задужбине цара Душана, манастир св Уроша у Неродимљу, за тим у Мушутишту, Зочишту, Призрену, Средској Жупи, као и многих других цркава и манастира широм Косова и Метохије.
Дакле, до 1912-е године, Косово и Метохија су били под окупацијом османлијског царства, и негде у том периоду они досељавају велики број албанаца на територију данашњег Косова и Метохије, који у то време као османлијске слуге насељавају велики део Призренског и Вучитрнског санџака којег су турци основали, а касније преименовали у Призренски и Косовски вилајет, првобитно са седиштем у Приштини, а касније у Скопљу. Ови делови територије Србије, зајдено са Албанијом, Призренским и Косовским вилајетом, када се север Србије издвојио у Кнежевину Србију 1830-е године, називани су једним именом чак и од стране османлија "Стара Србија".
Због терора кога су Османлије спроводиле над српским народом почев од краја 14.века долази до померања српског становништва са ових територија, и насељавања албанског становништва, што је период у коме је значајно промењена демографска структура ових крајева. Османлије под вођством Слулејмана "величанственог", тероришу, пљачкају и одводе народ у ропство, све мушке главе на тежак рад, а све жене ропкиње у турске хареме да рађају децу и служе турским пашама. Такво понашање османлија, и неподношљиве ситуације, доводе до српских устанака, а томе је посебно погодовала османлијска, односно тежња Сулејмана "величанственог", да се прошири на територију данашње аустрије. Те се у аустро - турским ратовима Срби придружују, као посебна милиција, хабзбуршким трупама у борби против османлија. Међутим та се битка завршила аустријским поразом, те су османлије започеле освету над Србима јер су били на противничкој страни, те у том периоду због турских одмазди долази до новог масовног пресељења српског становништва на хабзбуршке територије (видети чланак Сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем).
Причу о злочинима албанског народа над српским становништвом, а све под османлијским наређењем, најбоље поткрепљује прича о римокатоличком војводи, који је живео на просторима садашње Албаније - Ђерђ Вукај био је јадан од најпогоднијих личности, пошто је, према отоманској процени, имао огроман утицај на своје саплеменике. Морао је дакле, да одигра кључу улогу. Да прими ислам и постане „ крвави мач” над српским главама, водећи за собом масовно исламизиране хришћане. Међутим, није стигао да пређе у ислам. Историја бележи да је на путу од Албаније према Плаву, Црној Гори, на подручју Призрена, Пећи, Ђаковице, као католик, чинио стравичне злочине. У књизи је безброј потресних прича. Да не замарам ваше читаоце навешћу само неке. У харему код Пећи зверски масакрира 1905. године заробљену српску девојку, а другу јадницу пред мештанима разапиње, везујући је на коњске репове. У Ђаковици, убија убогу старицу, нашу сународницу, која га је преклињала да је заштити од арбанаског зулума. Мислила је, стара измучена Српкиња, видевши Ђерђа који је носећи турску заставу „јездио” Косметским вилајетом, да је то власт - турски старешина. За Ђерђа се зна да је убио на стотине Срба. Све – под отоманском заставом. Врло је битно да се зна да су римокатолици и Албанци, под благословом царске Порте и прећутним одобрењем Ватикана чинили ужасне злочине над нашим народом. Радили су то својски почев од 17-ог века.
Турска империја је у то време била прилично уздрмана унутрашњим неприликама и сходно томе, настојала по сваку цену да убрза исељавање Срба са Косова и Метохије , досели Албанце и исламизиране хришћане, како би као живи бедем штитили отоманске границе, евентуално били претходница за нова освајања. А, српска голгота почела је још у 17-ом веку. То одлично знају врсни историчари, али и „ они други”, који из својих разлога ћуте. Врана врани очи не вади. Оно што је занимљиво, када је војводска Вукај „ династија” у питању, јесте чињеница да је војвода Марк, Ђерђов отац који је управљао средњом и северном Албанијом, био велики пријатељ са српским главешинама у Црној Гори и краљем Николом Петровићем. Као ватрени заговорник сарадње са Србима у Црној Гори и Цетињем, настојао је да спречи исламизацију, насупрот свом сину.
Јавност није упозната да је Турска империја масовно користила Албанце за гушење побуна Курда и јерменског народа, који су сличне судбине као ми Срби. Тада су и ови народи живели на простору отоманске империје. У свим злочинима над Јерменима и Курдима учествовали су албански послушници, плаћеници, а под отоманским наређењем. Јерменски народ ни данас не одустаје и сада тражи од САД да званично призна да је Турска крива за геноцид над Јерменима, када је поубијано више од 1,5 милиона недужног народа. И, шта се дешава? Америка „не би да призна” геноцид, јер би тиме покварила добре војно-партнерске односе са Турском. У књизи, призренски Шемси-паша у разговору са католичким војводом Ђеређ Вукајем износи тврдњу да су Албанци масовно учествовали у свим покољима над Јерменима, а не само Турци.
О овом делу приче врло је важно поменути и причу да је са падом српске Деспотовине 1459-е године успостављен турски спахијски систем, те подручје Косова и Метохије бива додељено румелијском ејалату. Након тога од 1541 - 1580-е године припада будимском, за тим босанском, а од 1607-е године опет румелијском. Самим тим што је припало ејалату, неопходно је било направити поделе на санџаке, казе, нахије и кадилуке. Дакле, спроведен је турски систем, и као део тог система започета готово званична исламизација становништва. Испрва у ислам прелазе српски феудалци, затим и градско, а на послетку и сеоско српско становништво, али та исламизација код српског народа је само делимично успела, те данас имамо исламизиране Србе који углавном настањују подручје Рашке области, као и највећи део становништва Босне и Херцеговине, о чему постоје записи у турским библиотекама, поготову је ова прича упечатљива и видљива из уредбе Султана Селима другог који ослобађа обавезе плаћања харача сваку хришћанску породицу из које је бар једна мушка глава прихватила ислам. А што се тиче тих ново насељених Албанских племена који су до тада били хришћани, (докази за то налазе се у остацима цркава у кавкаској Албанији), наравно без поговора комплетно становништво прихвата понуду својих тутора, и бива комплетно исламизирано. Тај тако исламизирани албански народ, тј. млади албанци бивају путем "Данка у крви", регрутовани у јединице азапа, који су без икакве одговорности могли да протерују српско становништво које није било вољно да прихвати ислам, те су као награду могли да присвајају напуштена имања свих оних Срба хришћана које су протерали. Једино се међу тим албанцима издвојило једно мало племе Клименти које је желело сачувати хришћанство, и које је заједно са српским хришћанима пружало отпор овој бескрупулозној исламизацији.
Током идућег рата Аустрије са Турском 1737-1739, хабзбуршки цар Карло шести позива у помоћ све хришћане у Србији на поновни устанак. Срби хришћани су то наравно једва дочекали, те је устанак покренут и већ 30. јула 1737-е године Аустријанци заузимају Ниш, а Срби ослобађају Рашку област. Патријарх Арсеније четврти Јовановић шаље своје људе на Косово и у Албанију да подижу српски народ на устанак. И већ у августу исте године српски устаници, заједно са аустријанцима наносе турцима велики пораз код Нове Вароши. Међутим, Турци су кренули у контраофанзиву и све што је било ослобођено поново је било изгубљено, па се тада опет значајан број Срба сели преко Дунава у Аустрију, а на њихова напуштена имања турци поново насељавају Албанце, док преостало неисламизирано српско становништво у области Новог Пазара у потпуности поприма ислам, те на тај начин успева да преживи турску одмазду. У наредним миграционим таласима изазваним турским зулумима над српским становништвом, албански војници (азапи) насељавају области Скопља, долине Лаба, Јужне Мораве до Сурдулице и Лесковца, Куршумлије и Ниша. У тим крајевима Турци су Албанцима додељивали најплоднија имања, као и све могуће повластице, а све под условом да сваки од њих буде ангажован на исламизирању Срба, или пак њиховом убијању и протеривању уколико не желе прихватити ислам. На послетку, после свега што се десило, и свих ових миграција становништва српски етнички центар из Скадра, бива премештен на Косово и у Рашку, а у последњем таласу у слив Мораве и на простор данашње Војводине.
Султан Селим трећи је покушао да уведе реформе, реорганизацијом војске и управе. У то време већ долази до Првог и Другог српског устанка, којим се нова Србија под Карађорђем изборила за аутономију као вазална кнежевина у османлијском царству, док је стара Србија била под влашћу албанских паша.
И наравно, као што то увек и бива "храни пса да те уједе", албански феудалци из Пећи, Призрена и Ђаковице, окрећу се против турака због реформе уведене 1835-е године, и том приликом избацују турског команданта Исмет-пашу, што је даље изазвало успоравање турских реформи, а албанци све више теже аутономији према централној власти у Цариграду. Како би се то спречило, турци насељавају све те узбуњене албанце на Косово и Метохију, и то пред српско-турски рат 1876-1878, а неке и у Црну Гору текође пред црногорко-турски рат 1876-1878-е године. Током ових ратова, наступањем српске војске према Врању долази до масовног повлачења тог узјогуњеног албанског становништва, тзв. азапа из рејона Ниша, Лесковца, Топлице, и других места у тадашњем нишком санџаку, али се ти азапи у својој бежанији обрушују на српско становништво у области источног Косова (Лаб и Гњилане), и настањују се на њихова имања на Косову и Метохији, а протерани Срби се селе у Топлички и прокупачки округ, што по ко зна који пут мења драстично демографску слику Косова и Метохије. У том истом периоду, турци страхујући од даљег продора српске војске до 1912-е године албанцима поклањају српску територију, данашњу Албанију, и проглашавају је државом, а албанци, они најокорелији азапи били су масовно насељавани уз ново успостављени гранични појас са Србијом, како би у случају покрета српске војске зауставили први, и најчешће најјачи напад српске војске.Положај Срба на Косову и Метохији, у последњим деценијама османлијске окупације, а посебно после 1878-е године, био је неподношљв. Наоружани албански одметници муслиманске вере, потпуно некажњено вршили су свакодневна насиља над српским становништвом, отимали од њих имања, отимали девојке и брутално их силовали, палили су летину, крали стоку..., а Срби јер су били хришћани нису имали права да се бране, нису имали права да носе оружје, нису могли..., и турске су власти такво понашање наравно толерисале, чак често у потаји награђивали. И у том периоду, за само десет година, према процени тадашњих турских власти са Косова и Метохије је протерано преко 60.000 Срба, а те податке је потврдила и српска влада на основу података добијених од својих конзула из Скопља и Приштине. Све ово потврђено је такође и од руских конзула у Призрену.
Да појаснимо сада настанак албанске државе, на састанку у Призрену 10. јуна 1878-е године албанци оснивају тзв. Призренску лигу, која је од турских власти захтевала да им се као награда за помагање турском царству одобри аутономија, која је требала да уједини четири вилајета (скадарски, косовски, битољски и јањински) у један албански вилајет. Порта је ове захтеве одбила, па су се албанци подигли на устанак 1879-е године и свргнули турску власт у Вучитрну, Призрену, Ђаковици, Приштини и Пећи, али су и том приликом у борби против турака, искористили прилику да још једном протерају Косовско Метохијске Србе, сматрајући да ако протерају преостале Србе са Косова и Метохије Србија више неће имати претензија да поново ратује за своју изгубљену територију.
У првом балканском рату 1912-е године, након проглашења државе Албаније, Срби видевши да је ђаво однео шалу, заједно са црногорском војском крећу у ослобађање Косова и Метохије. Српска војска ослобађа Косово са Приштином и Призреном, а црногорска део Метохије са градовима Исток, Пећ и Ђаковица. Српска и црногорска војска сусрећу се у Ђаковици, и у тим продорима турци бивају потпуно протерани са Косова и Метохије, као и део албанаца, а други део тог албанског народа улизујући се Србији, уз представљање самих себе као жртава турских освајања ипак уз опрост српске државе остаје да живи на Косову и Метохији, и да чека следећу прилику, тј. следећег освајача како би му се придружили у уништавању Србије и свега што је српско, те у отимању српских земаља. Најзад је 1913-е године Косово и Метохија било уклопљено у Краљевину Србију, а српске територије на којима се данас налази вештачка држава Албанија је за увек изгубљена, или можда и не за увек...!?
Након тога Косово и Метохија су 1929-е године подељени на три бановине: Зетску, Моравску и Вардарску. Подручје је слабо развијено као и пре, са 62% домаћинстава на поседима величине испод 5. хектара. Из тог разлога се уводи аграрна реформа која укида велике поседе и кметске, односно феудалне односе, те се започиње враћање Срба на Косово и Метохију. По подацима из 1930-е године, у десет срезова је било предвиђено 183.848 хектара за повратнике. Управа и школе користе само српски језик, док се одлуком преосталих албанских бегова за албанце отварају само верске школе, што фашистичка Италија тада искоришћава да додатно потпири мржњу албанаца према Србима повратницима, а све зарад својих интереса које су Италијани имали у вези са некадашњом српском земљом, а данашњом Албанијом.
Након свих ових дешавања у Србији на власт долази Комунистичка Партија Југославије која 1938-е године овом подручју даје назив КОСМЕТ. Ствара се став према аутономности Космета и братској равноправности свих народа Косова и Метохије, а све је то било чак и потврђено на петој земаљској конференцији КПЈ-а 1940-е године у Загребу. Комунистичка омладина 1938 и 1939-е штампа летке у којима се противи исељавању албанаца у Турску, одузимања од њих земље коју су они претходно насилно отели од Срба, и такође се противе сваком сећању на оно што су албанци радили Србима за време Турске окупације, те самим тим иступају са ставом да свака врста освете у смислу насиља биће најстроже кажњена. И што је најзанимљивије од свега у тој омладинској организацији КПЈ-а која је имала 239.чланова, само 23 члана су били Албанци, а сви остали Срби, а ипак су иступали са таквим ставом!
У наредним годинама, о добро познатој историји чак и млађим нараштајима овом приликом нећу писати, али ћу само кратко поменути и први светски рат, и други светски рат, којима је подручје Србије такође било обухваћено, и не само обухваћено већ је поднело и огромне жртве, те тако долазимо након свих ових страдања и до најновијих која за Србе на Косову и Метохију поново по ко зна који пут почињу.
Сматра се да је распад Југославије почео мало мање од годину дана након смрти Јосипа Броза Тита, када у пролеће 1981-е године Косовски Албанци, по ко зна који пут покушавају искористити присуство и јак утицај страних сила, захтевају статус републике за Косово и Метохију. Немири и проблеми са тим и таквим националистима који покушавају отети оно што је туђе посебно се распламсао након догађаја у коме Албанци повређују набијањем флаше у анус косовском Србину Ђорђу Мартиновићу. У том пероду па све до окупације Србије 1999-е године од стране Немачке, Турске и њихових савезника попут Америке и многих других, страдало је и протерано са Косова и Метохије много Срба, а тек након напада Нато алијансе на Србију, Косово и Метохија бивају готово потпуно етнички очишћени од Срба и свега што је српско, срушени су и уништени готово сви манастири и цркве, порушена и сравњана са земљом готово сва гробља, а на Косову и Метохији данас 2013-е године једва да има 60-ак хиљада Срба који живе у гету, и сваки излазак из сопствене куће је ризичан по живот за њих. На тај начин су по ко зна који пут албанци искористили претензије странаца (ислама и католицизма), да у потпуности заузму поред данашње Албаније, још и један велики, и историјски врло значајан део сербске земље!!!
И да резимирамо, целу ову причу око историје Србије и Косова и Метохије, написаној на сајту о Бабином Мосту, написао сам из разлога што је село Бабин Мост као Косовско-Метохијско-Српско село све ово преживљавало и осетило на својој кожи као и сва остала места у Србији, и сви ти догађаји су се и те како одражавали на живот у селу Бабином Мосту!
У каснијим ударима отоманског царства на Србију, преостали Албанци из Кавкаске Албаније су доведни на територију данашње Албаније, а такође је исламизирањем првенствено Срба, али и Грка вештачки створен још већи број албанаца данас познатих као Геге, а који су се потом због пренасељености тог јужног дела данашње Албаније ширили према северу српске земље Албаније, односно Србије, али и Грчке.
Дакле, да резимирамо, данашње Тоске су аутохтони Кавкаски Албанци, тада, а и сада већином хришћани, а данашњи албанци Геге су вештачка творевина османлијског, односно турског царства, створени са циљем потискивања православних народа Срба и Грка.
Српска држава је до пада под отоманско царство успевла да их задржава на том крајње јужном делу данашње Албаније, међутим за време отоманске окупације бивају насељавани по целом тлу тадашње српске земље Албаније, такође их насељавају и по масивима планина западно од Метохије, као и према горама Горњег Пилота и Зете. У то доба Немањићи покушавају на све начине, па чак и законским прописима да сузбију кретање Влаха и Албанаца, који се заједно селе у пределе тадашње Србије, углавном у планинске пределе погодне за бављење полуномадским сточарством. То је полазило за руком крљевима Владиславу и Милутину, као и цару Душану, али после Душанове смрти, цар Урош и сам сведен на обласног господара, а од 1365-е године до смрти 1371-е године, бива лишен готово у потпуности власти и владања над тим делом српске земље, препушта управу краљу Вукашину Мрњавчевићу јер није могао да се избори са влашко - албанском инвазијом на српске територије. То албанско заузимање српских територија посебно је било интезивирано пред Маричку битку, када су албанска пламена преплавила Зету и цео приморски појас данашње Албаније уз јадранску обалу.
Негде у том периоду тим албанским племенима било је речено да свој назив "Албанци" промене како се не би кроз време појавио неки народ, неки владар, и вратио их тамо одакле су и дошли, у Кавкаску Албанију, те они буквално бришу свој некадашњи назив и почињу себе називати "Шћиптарима", по чему и њихова држава, много касније основана добија назив "Шћипнија", међутим, околни народи, странци трудећи се да се то не заборави и даље овај народ назвају Албанцима, па отуда потиче то што данас само странци тај народ називају Албанцима, а њихову државу Албанијом, а они сами себе зову Шћиптарима, а своју државу Шћипнијом. Али како је време пролазило њихова неука поколења нису могла схватити разлоге те промене назива, па назив Шћип почињу сматрати увредом ако га изговори било који странац, а сами себе баш тако називају, што се у њиховој међусобној причи може чути и данас, док са друге стране од странаца захтевају да их називају Албанцима, јер је назив Шћиптар изговорен од странаца увреда, не знајући да им се то што инсистирају на томе једног дана може обити о главу, те да буду враћени у Кавкаску Албанију. У прилог свим овим тврдњама, наводи се и уџбеник за основне школе француског Министарства просвете из 1868. „Римска држава” у којем пише да су Арапи крајем седмог века довели албанска азијатска племена са Кавказа, прво на Сицилију, пошто су Арапи у то време, победивши византијску војску, покорили пола Сицилије. Из Сицилује због преврата, Албанци већ исламизирани - беже. Насељавају половином једанаестог века у крајње јужне делове садашње Албаније, као сточарска племена.
Пређимо сада на територију Косова и Метохије, и на период од 1389-е године па до данас. Дакле, након чувене битке на Косову Пољу, познате под називом "Косовски Бој", територија Косова и Метохије у потпуности потпада под Османлијско царство, и та територија је у то доба била потпуно насељена чисто српским становништвом, о чему сведоче и турски дефтери, и свеобухватни пописи становништва целе тадашње области Бранковића, направљени 1455-године, како би се имала евиденција о становништву које је обавезно плаћати харач, и у тим дефтерима не постоји ни једно једино име албанског или било ког другог народа, што доказује тврдњу да је у том периоду територија Косова и Метохија била насељена чисто српским становништвом. Препис ових дефтера, односно ових турских пописа можете пронаћи на линку: http://www.scribd.com/doc/148498192/Turski-Katastarski-Popis-Kosovske-Oblasti-Iz-1455-Godine , те се и сами уверити о истинитости овог казвања. Косово и Метохија су Српској држави дали две значајне династије: Лазаревиће, пореклом из Прилепца код Новог Брда, и Бранковиће, родом из Дренице, који су после слома српског царства које се десило у периоду од 1346 до 1371-е године, владали Србијом врло тешких девет деценија, тј. у периоду измедју 1371 до 1459-е године.
И баш за време њихове владавине, на Косову Пољу, одиграла се знаменита Косовска Битка на Видовдан 1389-е године. У тој бици српска војска предвођена кнезом Лазаром, а уз подршку Срба из Краљевине Босне предвођена војводом Влатком Вуковићем, уз велике жртве одолева налетима бројно надмоћније турске војске предвођене султаном Муратом. Међутим тако ослабљена Србија са добро познатим издајницима који су наследили престо погинулог кнеза Лазара прихватају вазални однос према турцима, чиме се отворио пут за даља турска освајања Балканског полуострва.
Син и наследник кнеза Лазара, деспот Стефан Лазаревић, покушавао је сачувати Србију за коју је његов отац погинуо, али је нажалост морао водити битке против браће, те је 1402-е године код места Трипоље однео победу против свог сестрића, турског вазала Ђурађа Бранковића, који је уз турску помоћ покушао да преотме земље које су раније припадале његовом оцу Вуку Бранковићу. Током мађарско-турског рата 1448-е године, заповедник угарске војске Јанош Хуњади (познат у народу као Сибињанин Јанко) преко Крушевца долази на Косово Поље са око 24.000 војника, и улази у нови косовски бој, али Ђурађ Бранковић ни у том боју није желео да искористи прилику и ослободи се турског вазалства, па није помогао крсташким витезовима из суседних земаља, те је Сибињанин Јанко упркос великом јунаштву у тој дводневној бици поражен од бројније војске султана Мурата другог.
Те српске деспотовине, формиране на Косову и Метохији после Косовског боја опстајале су на власти до 1455-е године, када је војска султана Мухамеда другог освајача после дугих опсада заузела Ново Брдо и Призрен, као и све преостале делове деспотовине, али тек после пада Смедерева 1459-е године.
Важно је баш на овом месту поменути и средњевековне руднике на Косову и Метохији (Трепча, Ново Брдо, Јењево), који су били активирани за необично дуге и успешне владавине краља Милутина (1282-1321). Рудник Трепча се спомиње од 1303-е године као врло значајно налазиште олова и сребра. Ново Брдо је један од најважнијих рудника Србије тога доба и један од највећих на Балкану. Из рудника у Новом Брду вађени су и сребро и олово. Сребро у том руднику је било помешано са златом, а српски владари су имали добре приходе од рада рудника што је био значајан извор прихода за јачање и опремање војске, као и за изградњу владарских задужбина, монументалних манастира, попут Грачанице, св Стефана у Бањској, Богородице Љевишке у Призрену, а затим и високих Дечана, гробне цркве Стефана Дечанског, св Архангела, задужбине цара Душана, манастир св Уроша у Неродимљу, за тим у Мушутишту, Зочишту, Призрену, Средској Жупи, као и многих других цркава и манастира широм Косова и Метохије.
Дакле, до 1912-е године, Косово и Метохија су били под окупацијом османлијског царства, и негде у том периоду они досељавају велики број албанаца на територију данашњег Косова и Метохије, који у то време као османлијске слуге насељавају велики део Призренског и Вучитрнског санџака којег су турци основали, а касније преименовали у Призренски и Косовски вилајет, првобитно са седиштем у Приштини, а касније у Скопљу. Ови делови територије Србије, зајдено са Албанијом, Призренским и Косовским вилајетом, када се север Србије издвојио у Кнежевину Србију 1830-е године, називани су једним именом чак и од стране османлија "Стара Србија".
Због терора кога су Османлије спроводиле над српским народом почев од краја 14.века долази до померања српског становништва са ових територија, и насељавања албанског становништва, што је период у коме је значајно промењена демографска структура ових крајева. Османлије под вођством Слулејмана "величанственог", тероришу, пљачкају и одводе народ у ропство, све мушке главе на тежак рад, а све жене ропкиње у турске хареме да рађају децу и служе турским пашама. Такво понашање османлија, и неподношљиве ситуације, доводе до српских устанака, а томе је посебно погодовала османлијска, односно тежња Сулејмана "величанственог", да се прошири на територију данашње аустрије. Те се у аустро - турским ратовима Срби придружују, као посебна милиција, хабзбуршким трупама у борби против османлија. Међутим та се битка завршила аустријским поразом, те су османлије започеле освету над Србима јер су били на противничкој страни, те у том периоду због турских одмазди долази до новог масовног пресељења српског становништва на хабзбуршке територије (видети чланак Сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем).
Причу о злочинима албанског народа над српским становништвом, а све под османлијским наређењем, најбоље поткрепљује прича о римокатоличком војводи, који је живео на просторима садашње Албаније - Ђерђ Вукај био је јадан од најпогоднијих личности, пошто је, према отоманској процени, имао огроман утицај на своје саплеменике. Морао је дакле, да одигра кључу улогу. Да прими ислам и постане „ крвави мач” над српским главама, водећи за собом масовно исламизиране хришћане. Међутим, није стигао да пређе у ислам. Историја бележи да је на путу од Албаније према Плаву, Црној Гори, на подручју Призрена, Пећи, Ђаковице, као католик, чинио стравичне злочине. У књизи је безброј потресних прича. Да не замарам ваше читаоце навешћу само неке. У харему код Пећи зверски масакрира 1905. године заробљену српску девојку, а другу јадницу пред мештанима разапиње, везујући је на коњске репове. У Ђаковици, убија убогу старицу, нашу сународницу, која га је преклињала да је заштити од арбанаског зулума. Мислила је, стара измучена Српкиња, видевши Ђерђа који је носећи турску заставу „јездио” Косметским вилајетом, да је то власт - турски старешина. За Ђерђа се зна да је убио на стотине Срба. Све – под отоманском заставом. Врло је битно да се зна да су римокатолици и Албанци, под благословом царске Порте и прећутним одобрењем Ватикана чинили ужасне злочине над нашим народом. Радили су то својски почев од 17-ог века.
Турска империја је у то време била прилично уздрмана унутрашњим неприликама и сходно томе, настојала по сваку цену да убрза исељавање Срба са Косова и Метохије , досели Албанце и исламизиране хришћане, како би као живи бедем штитили отоманске границе, евентуално били претходница за нова освајања. А, српска голгота почела је још у 17-ом веку. То одлично знају врсни историчари, али и „ они други”, који из својих разлога ћуте. Врана врани очи не вади. Оно што је занимљиво, када је војводска Вукај „ династија” у питању, јесте чињеница да је војвода Марк, Ђерђов отац који је управљао средњом и северном Албанијом, био велики пријатељ са српским главешинама у Црној Гори и краљем Николом Петровићем. Као ватрени заговорник сарадње са Србима у Црној Гори и Цетињем, настојао је да спречи исламизацију, насупрот свом сину.
Јавност није упозната да је Турска империја масовно користила Албанце за гушење побуна Курда и јерменског народа, који су сличне судбине као ми Срби. Тада су и ови народи живели на простору отоманске империје. У свим злочинима над Јерменима и Курдима учествовали су албански послушници, плаћеници, а под отоманским наређењем. Јерменски народ ни данас не одустаје и сада тражи од САД да званично призна да је Турска крива за геноцид над Јерменима, када је поубијано више од 1,5 милиона недужног народа. И, шта се дешава? Америка „не би да призна” геноцид, јер би тиме покварила добре војно-партнерске односе са Турском. У књизи, призренски Шемси-паша у разговору са католичким војводом Ђеређ Вукајем износи тврдњу да су Албанци масовно учествовали у свим покољима над Јерменима, а не само Турци.
О овом делу приче врло је важно поменути и причу да је са падом српске Деспотовине 1459-е године успостављен турски спахијски систем, те подручје Косова и Метохије бива додељено румелијском ејалату. Након тога од 1541 - 1580-е године припада будимском, за тим босанском, а од 1607-е године опет румелијском. Самим тим што је припало ејалату, неопходно је било направити поделе на санџаке, казе, нахије и кадилуке. Дакле, спроведен је турски систем, и као део тог система започета готово званична исламизација становништва. Испрва у ислам прелазе српски феудалци, затим и градско, а на послетку и сеоско српско становништво, али та исламизација код српског народа је само делимично успела, те данас имамо исламизиране Србе који углавном настањују подручје Рашке области, као и највећи део становништва Босне и Херцеговине, о чему постоје записи у турским библиотекама, поготову је ова прича упечатљива и видљива из уредбе Султана Селима другог који ослобађа обавезе плаћања харача сваку хришћанску породицу из које је бар једна мушка глава прихватила ислам. А што се тиче тих ново насељених Албанских племена који су до тада били хришћани, (докази за то налазе се у остацима цркава у кавкаској Албанији), наравно без поговора комплетно становништво прихвата понуду својих тутора, и бива комплетно исламизирано. Тај тако исламизирани албански народ, тј. млади албанци бивају путем "Данка у крви", регрутовани у јединице азапа, који су без икакве одговорности могли да протерују српско становништво које није било вољно да прихвати ислам, те су као награду могли да присвајају напуштена имања свих оних Срба хришћана које су протерали. Једино се међу тим албанцима издвојило једно мало племе Клименти које је желело сачувати хришћанство, и које је заједно са српским хришћанима пружало отпор овој бескрупулозној исламизацији.
Током идућег рата Аустрије са Турском 1737-1739, хабзбуршки цар Карло шести позива у помоћ све хришћане у Србији на поновни устанак. Срби хришћани су то наравно једва дочекали, те је устанак покренут и већ 30. јула 1737-е године Аустријанци заузимају Ниш, а Срби ослобађају Рашку област. Патријарх Арсеније четврти Јовановић шаље своје људе на Косово и у Албанију да подижу српски народ на устанак. И већ у августу исте године српски устаници, заједно са аустријанцима наносе турцима велики пораз код Нове Вароши. Међутим, Турци су кренули у контраофанзиву и све што је било ослобођено поново је било изгубљено, па се тада опет значајан број Срба сели преко Дунава у Аустрију, а на њихова напуштена имања турци поново насељавају Албанце, док преостало неисламизирано српско становништво у области Новог Пазара у потпуности поприма ислам, те на тај начин успева да преживи турску одмазду. У наредним миграционим таласима изазваним турским зулумима над српским становништвом, албански војници (азапи) насељавају области Скопља, долине Лаба, Јужне Мораве до Сурдулице и Лесковца, Куршумлије и Ниша. У тим крајевима Турци су Албанцима додељивали најплоднија имања, као и све могуће повластице, а све под условом да сваки од њих буде ангажован на исламизирању Срба, или пак њиховом убијању и протеривању уколико не желе прихватити ислам. На послетку, после свега што се десило, и свих ових миграција становништва српски етнички центар из Скадра, бива премештен на Косово и у Рашку, а у последњем таласу у слив Мораве и на простор данашње Војводине.
Султан Селим трећи је покушао да уведе реформе, реорганизацијом војске и управе. У то време већ долази до Првог и Другог српског устанка, којим се нова Србија под Карађорђем изборила за аутономију као вазална кнежевина у османлијском царству, док је стара Србија била под влашћу албанских паша.
И наравно, као што то увек и бива "храни пса да те уједе", албански феудалци из Пећи, Призрена и Ђаковице, окрећу се против турака због реформе уведене 1835-е године, и том приликом избацују турског команданта Исмет-пашу, што је даље изазвало успоравање турских реформи, а албанци све више теже аутономији према централној власти у Цариграду. Како би се то спречило, турци насељавају све те узбуњене албанце на Косово и Метохију, и то пред српско-турски рат 1876-1878, а неке и у Црну Гору текође пред црногорко-турски рат 1876-1878-е године. Током ових ратова, наступањем српске војске према Врању долази до масовног повлачења тог узјогуњеног албанског становништва, тзв. азапа из рејона Ниша, Лесковца, Топлице, и других места у тадашњем нишком санџаку, али се ти азапи у својој бежанији обрушују на српско становништво у области источног Косова (Лаб и Гњилане), и настањују се на њихова имања на Косову и Метохији, а протерани Срби се селе у Топлички и прокупачки округ, што по ко зна који пут мења драстично демографску слику Косова и Метохије. У том истом периоду, турци страхујући од даљег продора српске војске до 1912-е године албанцима поклањају српску територију, данашњу Албанију, и проглашавају је државом, а албанци, они најокорелији азапи били су масовно насељавани уз ново успостављени гранични појас са Србијом, како би у случају покрета српске војске зауставили први, и најчешће најјачи напад српске војске.Положај Срба на Косову и Метохији, у последњим деценијама османлијске окупације, а посебно после 1878-е године, био је неподношљв. Наоружани албански одметници муслиманске вере, потпуно некажњено вршили су свакодневна насиља над српским становништвом, отимали од њих имања, отимали девојке и брутално их силовали, палили су летину, крали стоку..., а Срби јер су били хришћани нису имали права да се бране, нису имали права да носе оружје, нису могли..., и турске су власти такво понашање наравно толерисале, чак често у потаји награђивали. И у том периоду, за само десет година, према процени тадашњих турских власти са Косова и Метохије је протерано преко 60.000 Срба, а те податке је потврдила и српска влада на основу података добијених од својих конзула из Скопља и Приштине. Све ово потврђено је такође и од руских конзула у Призрену.
Да појаснимо сада настанак албанске државе, на састанку у Призрену 10. јуна 1878-е године албанци оснивају тзв. Призренску лигу, која је од турских власти захтевала да им се као награда за помагање турском царству одобри аутономија, која је требала да уједини четири вилајета (скадарски, косовски, битољски и јањински) у један албански вилајет. Порта је ове захтеве одбила, па су се албанци подигли на устанак 1879-е године и свргнули турску власт у Вучитрну, Призрену, Ђаковици, Приштини и Пећи, али су и том приликом у борби против турака, искористили прилику да још једном протерају Косовско Метохијске Србе, сматрајући да ако протерају преостале Србе са Косова и Метохије Србија више неће имати претензија да поново ратује за своју изгубљену територију.
У првом балканском рату 1912-е године, након проглашења државе Албаније, Срби видевши да је ђаво однео шалу, заједно са црногорском војском крећу у ослобађање Косова и Метохије. Српска војска ослобађа Косово са Приштином и Призреном, а црногорска део Метохије са градовима Исток, Пећ и Ђаковица. Српска и црногорска војска сусрећу се у Ђаковици, и у тим продорима турци бивају потпуно протерани са Косова и Метохије, као и део албанаца, а други део тог албанског народа улизујући се Србији, уз представљање самих себе као жртава турских освајања ипак уз опрост српске државе остаје да живи на Косову и Метохији, и да чека следећу прилику, тј. следећег освајача како би му се придружили у уништавању Србије и свега што је српско, те у отимању српских земаља. Најзад је 1913-е године Косово и Метохија било уклопљено у Краљевину Србију, а српске територије на којима се данас налази вештачка држава Албанија је за увек изгубљена, или можда и не за увек...!?
Након тога Косово и Метохија су 1929-е године подељени на три бановине: Зетску, Моравску и Вардарску. Подручје је слабо развијено као и пре, са 62% домаћинстава на поседима величине испод 5. хектара. Из тог разлога се уводи аграрна реформа која укида велике поседе и кметске, односно феудалне односе, те се започиње враћање Срба на Косово и Метохију. По подацима из 1930-е године, у десет срезова је било предвиђено 183.848 хектара за повратнике. Управа и школе користе само српски језик, док се одлуком преосталих албанских бегова за албанце отварају само верске школе, што фашистичка Италија тада искоришћава да додатно потпири мржњу албанаца према Србима повратницима, а све зарад својих интереса које су Италијани имали у вези са некадашњом српском земљом, а данашњом Албанијом.
Након свих ових дешавања у Србији на власт долази Комунистичка Партија Југославије која 1938-е године овом подручју даје назив КОСМЕТ. Ствара се став према аутономности Космета и братској равноправности свих народа Косова и Метохије, а све је то било чак и потврђено на петој земаљској конференцији КПЈ-а 1940-е године у Загребу. Комунистичка омладина 1938 и 1939-е штампа летке у којима се противи исељавању албанаца у Турску, одузимања од њих земље коју су они претходно насилно отели од Срба, и такође се противе сваком сећању на оно што су албанци радили Србима за време Турске окупације, те самим тим иступају са ставом да свака врста освете у смислу насиља биће најстроже кажњена. И што је најзанимљивије од свега у тој омладинској организацији КПЈ-а која је имала 239.чланова, само 23 члана су били Албанци, а сви остали Срби, а ипак су иступали са таквим ставом!
У наредним годинама, о добро познатој историји чак и млађим нараштајима овом приликом нећу писати, али ћу само кратко поменути и први светски рат, и други светски рат, којима је подручје Србије такође било обухваћено, и не само обухваћено већ је поднело и огромне жртве, те тако долазимо након свих ових страдања и до најновијих која за Србе на Косову и Метохију поново по ко зна који пут почињу.
Сматра се да је распад Југославије почео мало мање од годину дана након смрти Јосипа Броза Тита, када у пролеће 1981-е године Косовски Албанци, по ко зна који пут покушавају искористити присуство и јак утицај страних сила, захтевају статус републике за Косово и Метохију. Немири и проблеми са тим и таквим националистима који покушавају отети оно што је туђе посебно се распламсао након догађаја у коме Албанци повређују набијањем флаше у анус косовском Србину Ђорђу Мартиновићу. У том пероду па све до окупације Србије 1999-е године од стране Немачке, Турске и њихових савезника попут Америке и многих других, страдало је и протерано са Косова и Метохије много Срба, а тек након напада Нато алијансе на Србију, Косово и Метохија бивају готово потпуно етнички очишћени од Срба и свега што је српско, срушени су и уништени готово сви манастири и цркве, порушена и сравњана са земљом готово сва гробља, а на Косову и Метохији данас 2013-е године једва да има 60-ак хиљада Срба који живе у гету, и сваки излазак из сопствене куће је ризичан по живот за њих. На тај начин су по ко зна који пут албанци искористили претензије странаца (ислама и католицизма), да у потпуности заузму поред данашње Албаније, још и један велики, и историјски врло значајан део сербске земље!!!
И да резимирамо, целу ову причу око историје Србије и Косова и Метохије, написаној на сајту о Бабином Мосту, написао сам из разлога што је село Бабин Мост као Косовско-Метохијско-Српско село све ово преживљавало и осетило на својој кожи као и сва остала места у Србији, и сви ти догађаји су се и те како одражавали на живот у селу Бабином Мосту!
Нема коментара:
Постави коментар