Духовни корени славе
А шта је то Слава?
То је веома древан термин. Слава означава присаједињење на укупни ток. Народи који се нису одвојили од својих предака Богова, они их славе.
Они су славили и славе своје Богове у Химнама – Православним. Реч православље је реч која је у будућности у хришћанству добила другачије значење – прослављање и природно јој је промењен и смисао. Некада се православљало, а данас се прославља. Прославља се углавном по настављању ритуала из култова, а већ смо причали да је свако жртвоприношење заправо наставак првог култа Кали Ма, против кога су се наши преци борили у тзакозваним аријевским походима. Из тог разлога нисмо у стању да се присетимо те духовне вертикале по којој се православљало и по чему постоји српска Слава.
Они су славили и славе своје Богове у Химнама – Православним. Реч православље је реч која је у будућности у хришћанству добила другачије значење – прослављање и природно јој је промењен и смисао. Некада се православљало, а данас се прославља. Прославља се углавном по настављању ритуала из култова, а већ смо причали да је свако жртвоприношење заправо наставак првог култа Кали Ма, против кога су се наши преци борили у тзакозваним аријевским походима. Из тог разлога нисмо у стању да се присетимо те духовне вертикале по којој се православљало и по чему постоји српска Слава.
Да наставимо где смо стали у прошлој емисији..Започели смо причу о прадедовским погледима на свет, знању које је изворно православље које нас разликује од осталих источних хришћана који себе називају ортодоксним или правоверним хришћанима.
Зашто је то важно?
Из једноставног разлога. Не можемо звати Грке православним, јер они то никада нису били, они себе зову ортодксним, па не би било у реду да их сврставамо у исти ред са нама. Тако ни Копти нису православни, већ су правоверни. На исти начин ни јапанци који су прихватили источно хришћанство, нису православни већ су правоверни.
Једноставно, они то не могу бити ни културолошки нити религијски. Нити они себе тако називају. Наша склоност да им додајемо тај „свети“ придев православни потиче из наше необавештености и незнања о нама самима. То је веома важно разумети. Православље је мудрост, оно је знање о космосу, о животу и смрти, функционисању других светова, о души човека, заправо о свему што данас и наука покушава да достигне понекада се ослањајући на духовност.
Као Раса, као Срби, као они који су поседовали знање и мудрост, чинимо велику грешку поклањајући православље сваком оном који је примио религију, а који нису никада били ни близу „П“ од православља. Можемо га звати само православље, а можемо га назвати онако како треба – ведско православље.
Међутим, ми ћемо ради лакшег разумевања користити само назив православље..Надамо се да ће на тај начин оно бити лакше схватљиво данашњем Србину, који је заборавио своје корене. Није Србин крив због тога, али није и да је без кривице. Жудећи за западним вредностима и помодарством, Србин је заборавио да поштује своје дедове, заборавио је традицију, заборавио је да су кратке мудрости његових дедова садржале у себи мудрости и знања њихових предака, засноване на познавању универзума и функционисању живота. Данас се просечан Србин томе смеје и то назива примитивним. Данашњи Србин, онај просечни, а таквих је највише, ништа не зна…
И то је чињеница..
Зна он много боље ко је са киме и ко је кога у неком од ријалитија, удаљио се од својих корена до те мере, да више личи на просечну америчку домаћицу, која чак боље од њега користи рачунар који је направљен за њен ниво способности и разума. Е мој Србине, све си заборавио, а трудиш да ништа више о себи ни не знаш. Па православље онда изједначаваш са религијом и за то би неком другом главу скинуо јер ти је пореметио систем веровања и уздрмао сопстевно незнање, не желећи да спознаш себе, ко си био и како си велик и мудар био…
Још се у српским планинама могу наћи старице и старци, усамљени и остављени од потомака који су загребали да живе у хај тек кућама са хај тек технологијама, чије кратке мудрости одишу правилима живота којих смо се некада држали. Али су њих и потомци заборавили, подсмешљиво се односећи ка њиховим акулмулираним од предака знањима.
Па хајде да видимо шта су то они знали, са места где смо у прошлој емисији стали.. А добићемо са тог нивоа и разумевање Славе…
Познато је било да у овом животу човек никада не треба да ствара у глави мрачне, безумне и хаотичне Слике, тачније Да Образују Реалност Тамног Света, у којем се манифестују зло и окрутност, паразитизам и нерад, лаж и обмана, страх и безверје, угњетавање и крај света. Главна ствар у томе је – не стварати мрачне врсте бића за нову Обликовану стварност. Јер то уништава не само креирану у Чистој Души мирну Животну реалност, већ онда уништава и самог човека, који је створио тај Мрачни Свет, који га одводи после смрти до капија Пакла.
Срби су разликовали три стања телесних система:
Равнотежа – то је РА (светлост, сјај и просветљење знањем), заправо значи да у систему постоји доминација светлости над материјом и она напредује.
Мрачнобесје – то је када се Материја налази Без Ра (светлости), односно када доминира материја над светлошћу и она деградира.
Мир – то је када су светлост и материја једнаки, и ни један од ових елемената не претеже. Систем је тада без кретања.
Наши дедови су знали, да би стигли у више Светове, идући по путу развоја, неопходно је да се поштују одређена правила и закони, да се не би пореметила хармонија и не би губила енергија, већ да би се напротив сакупљала. Међу тим правилима била је и комуникација са својим телом током живота.
Они су знали, да у животу човек не треба да одбацује оно што је у вези са његовим телом (као пример могу да послуже длаке, крв, пљувачка, урин, нокти, сперма и сл).
На пример, при рођењу човека, његову постељицу су раније закопавали пред прагом, а још раније, по свему знаном, сушили су је и чували као енергетску амајлију до смрти човека, а онда је спаљивали заједно са њим.
Ако је извршена операција, онда све што је исечено са човека, треба да да буде спаљено на ломачи, укључујући и завоје који носе трагове крви, гноја и сл.
У наше време често се користе енергетске везе са телом, на пример при порођају се укљања пупчана врпца са великим животним тонусом и од ње праве „животно снажне“ различите масти које се користе у лечењу пацијената. То је разлог зашто је важно да се не оставља у болници ништа што би могло да одузме енергију детета, и зашто је боље да се породите кући и по могућству у води, јер се у њој никада не формирају тачке зрачења које могу да утичу на здравље детета.
Постоји изрека: „Не бацајте своју косу, птица ће је однети у своје гнездо и болеће вас глава“. Такво веровање постоји код многих народа, укључујући и русе, летонце, кинезе, народе Индокине и др.
Како разумети тај и друге пријатељске савете и упозорења које су на дедови са колена на колено преносили као најдрагоценије дарове?
У овом случају објашњење идеје се састоји у томе, разумљиво са научне тачке разумевања, да се између бившег власника косе и изгубљене косе сачувало зрачење, а истовремено и информативна веза. Поготово ако она постоји између живог објекта и неживе његове фотографије, као што смо већ објаснили како је могуће преко фотографије красти животну енергију човека. Тако да ћемо сматрати да таква веза постоји. Како она функционише, очигледно нико од нас поуздано не зна. Једна ствар је јасна, а то је да се то дешава кроз информационо поље које прожима цео Универзум.
Познато је било да у овом животу човек никада не треба да ствара у глави мрачне, безумне и хаотичне Слике, тачније Да Образују Реалност Тамног Света, у којем се манифестују зло и окрутност, паразитизам и нерад, лаж и обмана, страх и безверје, угњетавање и крај света. Главна ствар у томе је – не стварати мрачне врсте бића за нову Обликовану стварност. Јер то уништава не само креирану у Чистој Души мирну Животну реалност, већ онда уништава и самог човека, који је створио тај Мрачни Свет, који га одводи после смрти до капија Пакла.
Срби су разликовали три стања телесних система:
Равнотежа – то је РА (светлост, сјај и просветљење знањем), заправо значи да у систему постоји доминација светлости над материјом и она напредује.
Мрачнобесје – то је када се Материја налази Без Ра (светлости), односно када доминира материја над светлошћу и она деградира.
Мир – то је када су светлост и материја једнаки, и ни један од ових елемената не претеже. Систем је тада без кретања.
Наши дедови су знали, да би стигли у више Светове, идући по путу развоја, неопходно је да се поштују одређена правила и закони, да се не би пореметила хармонија и не би губила енергија, већ да би се напротив сакупљала. Међу тим правилима била је и комуникација са својим телом током живота.
Они су знали, да у животу човек не треба да одбацује оно што је у вези са његовим телом (као пример могу да послуже длаке, крв, пљувачка, урин, нокти, сперма и сл).
На пример, при рођењу човека, његову постељицу су раније закопавали пред прагом, а још раније, по свему знаном, сушили су је и чували као енергетску амајлију до смрти човека, а онда је спаљивали заједно са њим.
Ако је извршена операција, онда све што је исечено са човека, треба да да буде спаљено на ломачи, укључујући и завоје који носе трагове крви, гноја и сл.
У наше време често се користе енергетске везе са телом, на пример при порођају се укљања пупчана врпца са великим животним тонусом и од ње праве „животно снажне“ различите масти које се користе у лечењу пацијената. То је разлог зашто је важно да се не оставља у болници ништа што би могло да одузме енергију детета, и зашто је боље да се породите кући и по могућству у води, јер се у њој никада не формирају тачке зрачења које могу да утичу на здравље детета.
Постоји изрека: „Не бацајте своју косу, птица ће је однети у своје гнездо и болеће вас глава“. Такво веровање постоји код многих народа, укључујући и русе, летонце, кинезе, народе Индокине и др.
Како разумети тај и друге пријатељске савете и упозорења које су на дедови са колена на колено преносили као најдрагоценије дарове?
У овом случају објашњење идеје се састоји у томе, разумљиво са научне тачке разумевања, да се између бившег власника косе и изгубљене косе сачувало зрачење, а истовремено и информативна веза. Поготово ако она постоји између живог објекта и неживе његове фотографије, као што смо већ објаснили како је могуће преко фотографије красти животну енергију човека. Тако да ћемо сматрати да таква веза постоји. Како она функционише, очигледно нико од нас поуздано не зна. Једна ствар је јасна, а то је да се то дешава кроз информационо поље које прожима цео Универзум.
Коса бившег власника доспева рецимо у гнезда птица. Птице гнезде своје гнезда на раскрсницама биопатогених поља или на самим пољима: њима је тамо добро исто као и мравима. Значи, коса са којом сте повезани радиационим и информационим токовима, доспела је у биоактивну зону, која је за човека биопатолошка.
Из ове зоне по постојећем радиационом-информационом каналу зрачење стиже до вас и удара у ваше тело у правилним ритмовима. Испада као да сте сами доспели у биопатолошко поље. Зато вас и боли глава као што произилази из народног веровања. Последице губљења ноктију треба објаснити исто тако. На нашем данашњем нивоу знања то доноси проблеме приликом промишљања о томе. Али у овом случају не само да боли глава, већ се и развијају процеси у организму, што доводи нарушавања координације у старости.
Ако наставимо разговор о коси, погрешно је претпоставити да се она не сме спалити. Треба је спалити. Постоји савет да сачувате косу и нокте у пластичним врећама до Ивањдана (КУПАЛА), и на тај дан да све спалите у ватри. „У крајњем случају, можете да то бацате и у wц, јер са дна воденог резервоара сигнал изгубљене косе никада није примећен“.
Узгред, мора се имати на уму да исто важи и за течне излучевине човека, посебно за урин и пљувачку. Једном када се нађу у биопатогеном пољу они могу кроз зрачење имати неповољан утицај на вас. Није ни чудо што постоје различите враџбине у вези са овим излучевинама. На тај начин, влажећи својом пљувачком лепак на коверти, шаљете своју пљувачку Бог зна куда, ризикујући при томе да угрозите своје здравље. Стручњаци су, али без шале, утврдили да људи који се баве овим, систематски пате од главобоља.
У том смислу, може се говорити и о сперми при животу човека. Као по правилу, она семе троши рационално, али наши Преци су знали то и неговали своје здравље, усмеравајући своју снагу на наставак рода. Они такође, водећи рачуна о здрављу свог рода, нису дозвољавали женама да прекину трудноћу. Ако је раније жена без сагласности мужа прекинула трудноћу, она се протеривала из рода, а деца су остајала са оцем.
Усвајање туђинског закона о томе да деца у време развода остају са мајком је начела подривање институтицје породице, много је развода и била је изгубљена та основна битка, по којој је мушкарац глава рода који носи одговорност за њега. Мушкарац, онај просечни, каквих је највише данас, сасвим сигурно више није онај мушкарац који је носио одговорност за наставак рода, и данас нема разлике у томе код кога ће деца остати. То је зато што смо у доброј мери изгубили себе..Како мушкарци, тако и жене..
Хајде да поменемо неке од мудрости наших прапредова, али не оних које смо као деца упознали, већ оних које нису ни они могли да упознају…
Мудрост се познаје по томе, не да би владала и да би командовала над неким, већ да би изградила нове поносне друге родове. Древну Мудрост су људи познавали, да би разумели свој Животни Пут, и због тога, да би је пренели својим Потомцима“. То је типично за нас , а то можемо видети и кроз савременију историју.. Али се то губи, па хајде да видимо да то вратимо назад, нама, којима мудрост чини основу духовне вертикале…
Умирање је Духовни појам. То је прелаз на следећи ниво свести себе самог.
Када човек учи Мудрост Предака, он се пење на следећи ниво у свом Душевном (менталном) и Духовном развоју. Када човек изучи програм нивоа вртића, пење се на следећу фазу развоја – у школу. Човек умире као предшколац и ускрсава као свестан себе, као школарац. Савладавши школски програм, човек умире као школарац и ускрсава као студенти и тако даље и тако даље, постајући све мудрији и зрелији.
Када човек учи Мудрост Предака, он се пење на следећи ниво у свом Душевном (менталном) и Духовном развоју. Када човек изучи програм нивоа вртића, пење се на следећу фазу развоја – у школу. Човек умире као предшколац и ускрсава као свестан себе, као школарац. Савладавши школски програм, човек умире као школарац и ускрсава као студенти и тако даље и тако даље, постајући све мудрији и зрелији.
Тачно тако, сагласно православним учењима наших Предака, људи се инкарнирају у свету Јав, физички густом свету, пролазе овде обуку са циљем стицања искуства и знања за даљи њихов развој у Вишим Световима.
Тачније, земаљски живот човека у свету Јав, фигуративно говорећи, је само учење у првом разреду бесконачног система васељенског образовања. Породица и Род, у коме је рођен човек је његова група учења (то је тај разред – први, други, трећи, итд…), и родивши се човек постаје „новајлија“, коме следи да спозна науку живота. А они који умиру, као елиминисани из своје групе, прелазе у следећи – други разред у свет Свет Лега. Свет лега, то је нешто попут света андјела у религији, само квалитативно другачије. Али, неуспевају сви да стигну на ту другу годину и поново се рађају у Свету Људи (то се дешава и у више наврата), а груби прекршиоци закона могу се послати на обуку у специјалну школу – Светове Пакла.
У сваком разреду (групи) постоји разредни или водич, који је одговоран за све ученике и њихову обуке по свим предметима, – то је Бог – Покровитељ тог Рода и у њему се може обраћати по свим питањима и недоумицама.
Данас смо им променили имена и наденули им нека религиозна. Славимо славу, а променили смо бога коме су се наши дедови обраћали и данас се обраћамо неким људима за које је у већини сумњив њихов светачки карактер.
План живота саставља Богиња Макош, која има обавезу да човек не избегне контролне тестове и испите, а истовремено постоје и изборни предмети које он може сам да изабере.
То је избор самог човека…
Код сваког човека поред тога, постоји и наставник из старијег разреда који му помаже – то је његов Лег Чувар. Остали Богови су учитељи људи, сваки по свом предмету.
На крају живота, када човек умре, „наставничко веће богова“ решава његову судбину о преласку у виши Свет, или, како су говорили наши Преци, он пролази три суда: суд Савести, суд Предака и суд Богова. Ту би требало да положи тестове и контролне испите по свим предметима и што је најважније – највађнији испит – Урок, задатак који он добија када инкарнирана Душа пролази кроз Звезду из сазвежђа одређеног Бога-Учитеља, чији му је предмет одређен као главни за њега. Није ни чудо што су наши Преци говорили, да Звезда, кроз коју пролази Душа по рођењу, одређује његов Урок, или Судбину.
Знање преводи Душу човека на други ниво свести. Ми то зовемо промена димензије, тачније Света. На тај начин умирање је јединствено преображење човека у Току Времена Живота у различитим световима, и „Смрт“ је само потпун и коначан губитак тела, у коме душа живи при преласку из једног Света у други, и буквално значи у преводу са руна „Промена Мерности (Димензије) Креације“.
На крају живота, када човек умре, „наставничко веће богова“ решава његову судбину о преласку у виши Свет, или, како су говорили наши Преци, он пролази три суда: суд Савести, суд Предака и суд Богова. Ту би требало да положи тестове и контролне испите по свим предметима и што је најважније – највађнији испит – Урок, задатак који он добија када инкарнирана Душа пролази кроз Звезду из сазвежђа одређеног Бога-Учитеља, чији му је предмет одређен као главни за њега. Није ни чудо што су наши Преци говорили, да Звезда, кроз коју пролази Душа по рођењу, одређује његов Урок, или Судбину.
Знање преводи Душу човека на други ниво свести. Ми то зовемо промена димензије, тачније Света. На тај начин умирање је јединствено преображење човека у Току Времена Живота у различитим световима, и „Смрт“ је само потпун и коначан губитак тела, у коме душа живи при преласку из једног Света у други, и буквално значи у преводу са руна „Промена Мерности (Димензије) Креације“.
Не постоји ограничење у развоју људске свести. Филозофија, или Мудрост Предака, помаже Чистим Душама да се издигну изнад, али не у односу на разум другог човека, већ изнад свог тренутног положаја.
Постоје природне силе које управљају свешћу и понашањем човека. Телом управља Душа, Душом управља Дух, а Духом управља Савест.
„Савест – то је заједничка веза Душе Човека и Светлих Богова“. То је као да је мудрост у Души у интеракцији са Небеском Истином. Њихов трајан, хармоничан однос, се зове Савест.
Постоје природне силе које управљају свешћу и понашањем човека. Телом управља Душа, Душом управља Дух, а Духом управља Савест.
„Савест – то је заједничка веза Душе Човека и Светлих Богова“. То је као да је мудрост у Души у интеракцији са Небеском Истином. Њихов трајан, хармоничан однос, се зове Савест.
Постоји однос управљачких сила које су распоређене на следећи начин:
9. Сила Духа и Вере – то је Духовни Човек.
8. Сила Ума и Воље – то је Одухотворен, Умни Човек, који ствара уз помоћ Духа.
7. Сила Душе – то јке Душеван човек. Разликује се од Духовног различитим нивоима.
6. Сила Речи – то је Креативан човек.
5. Сила Мисли – то је Мислећи човек.
4. Сила Воље – то је Вољни човек.
3. Сила Разума (интелекта) – то је Разуман, Интелектуалан човек.
2. Сила Осећања – то је Осећајан, Сентименталан човек.
1. Сила Инстинкта – то је Инстинктиван човек (најнижи ниво).
8. Сила Ума и Воље – то је Одухотворен, Умни Човек, који ствара уз помоћ Духа.
7. Сила Душе – то јке Душеван човек. Разликује се од Духовног различитим нивоима.
6. Сила Речи – то је Креативан човек.
5. Сила Мисли – то је Мислећи човек.
4. Сила Воље – то је Вољни човек.
3. Сила Разума (интелекта) – то је Разуман, Интелектуалан човек.
2. Сила Осећања – то је Осећајан, Сентименталан човек.
1. Сила Инстинкта – то је Инстинктиван човек (најнижи ниво).
Душе су се увек управљале силама деветог нивоа, али са усвајањем хришћанства Раси су пали до 3. и 4. нивоа Управљачких Сила. Ко је успео да побегне од примања хришћанства, био је на 4. нивоу – он је био Вољан. Комунисти су у своје време још више опустошили Душе Срба до 2-ог нивоа Управљачких Сила.
На тај начин постоје различите врсте људи у зависности од управљачких сила које њима управљају:
- АЗ (АС) – човек који је достигао ниво Богова.
- Човек – (то је онај који има у себи Честицу Индивидуални – ЧИ, то је Дух који се налази привремено у физичком телу) биће трансцендентално, управља осмим и деветим нивоом. Он је духован и бесмртан. Његова Душа наставља да се развија после смрти у другим световима.
- Људина (то су Лунарни Људи створени као резултат клонирања) – у њему дејствује до седам управљачких сила. Он је упућен у суштину између живота и смрти, али он нема Дух (дакле, након смрти, његова Душа може да се раствори).
- Становник (инстинктивни) – управља силом три нижа нивоа. Човек, који живи материјалним бригама.
- Неживи, Нељуди и Бесови – то су представници тамних сила и њихови потомци који не подлежу Духовном Препороду. Они одричу све што не одговара њиховој представи живота. Човек такође може да деградира до нивоа бесова, у том случају он губи систем реинкарнације и тако доводи до тога, да постаје бес, тј смртан, и њему је већ проблематично да се попне навише. Код њега од Душе остаје само шкољка матрице, и он онда може да склизне још ниже и нестане у тами не пробудној. У почетку он губи Савест, онда одлази Дух и коначно пуца шкољка Душе.Већином људи управља Сила Инстинкта, и Срећом по њих то су Осећања. Споља, то је човек, а изнутра је нечовек – становник. Он је пасиван, живи на нивоу инстинкта. Он испуњава свој посао или туђу вољу и никада не делује сам по себи. То је човек-машина, који се заувек налази у месечарском сну, тј. у исцпрљености. Осећања представљају његов једини пут комуникације са његовом свешћу. Он може да одговори на осећања, показујући само одговарајуће потребе. У свим својим поступцима руководи се чисто животињама потребама. Мислим да је ово упечатљиво и препознатљиво код данашњег начина живота човека и то на глобалном нивоу.
Својим идеалом такви људи сматрају своју манифестацију кроз жеље других, кроз гнев, самољубље, зеленашење, пожуду и др. Наши Преци називали су их ограничени умом, односно најнижим обликом. Високо задовољство такав тип човека проналази у опијању. У таквом стању почиње да се манифестује у њему најближа Управљачка Сила – Осећања. Он је у стању да воли на нивоу животиње, јер је његов ум завистан од инстинкта. То је инстинктиван човек, али то није човек у правом смислу те речи. Такве људе библија пореди са зверима. О томе је речено и у Откровењу Јована Богослова гл. 13, чл. 18.:
„Овдје је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звери; јер је број човјеков, и број њезин је 666.“. Иако број 666 значи (6+6+6)=18=1+8=9, то је број хармоније и са зверима никакве везе нема.
КАКО СУ РАЗУМЕВАЛИ СРБИ НЕКАДА ФЕНОМЕН ЖИВОТА И СМРТИ?
Основно је да се Живети мора тако, да би се достојанствено могло и умрети
Како треба да живи човек у овом Свету Јаве, да би му онда било комфорно при прелазу у Свет Нав, свет умрлих. Човек долази у Свет Јав да прође лекције и угради у своју душу нове информације које ће он предати потомству. Поред тога, човек мора за свог живота да акумулира што више енергије за живот у вишим Световима.
Који су начини чувања и попуњавања енергије?
Има неколико њих:
Прво:
Има неколико њих:
Прво:
Као што је познато јединствено Енергетско Поље и енергетско тело човека могу да послуже у различите сврхе и да буду усмерени како на Добро, Креативност, Здравље, тако и на зло, уништење, болести.
Здрава деца, препуштена сама себи, увек су у покрету, и гледајући њих, стиче се утисак да они немају где да дају своју енергију, али, у ствари, ова постојана физичка активност и игре су им потребни за раст и развој свих система организма, – то је њихова природна потреба. Са годинама ова потреба се смањује, и након формирања свих система (свих тела суштине), енергија се троши углавном на одржавање оптималног нивоа физиолошког стања и за очување равнотеже.
Здрава деца, препуштена сама себи, увек су у покрету, и гледајући њих, стиче се утисак да они немају где да дају своју енергију, али, у ствари, ова постојана физичка активност и игре су им потребни за раст и развој свих система организма, – то је њихова природна потреба. Са годинама ова потреба се смањује, и након формирања свих система (свих тела суштине), енергија се троши углавном на одржавање оптималног нивоа физиолошког стања и за очување равнотеже.
Отприлике, после 43-ће године, човек пролази кроз свој „Енергетски плафон“, свој максимум и своје оптимално физиолошко стање, и почиње његово „спуштање са врха“. Сада, за одржавање своје бивше виталности, он мора да се „пење на врх“, трошећи за то све више и више енергије. То може да се упореди са логорском ватром, – у детињству и адолесценцији човек се загрева око логорске ватре, коју су за њега заложили родитељи и Преци; ова ватра се разгорева и гори јарко због своје енергије. Али, пре или касније, „горива“ нестаје, ватра и топлота опадају, појављују се „жар и угаљ“ и већ је неопходно потражити „дрва“ и очувати ту ватру. У нашем случају логорска ватра – то је живот. То је уобичајени сценарио и нико га не може мимоићи.
Неопходно је живети „По савести и у складу (хармонији) са Природом“. Зашто је тако важна ова веза са Природом? Зато што човек добро третирајући Природу изграђује јединство са Природом (садњом новог дрвећа, бринући о болесним животињама, стварајући на пример хранилиште за птице, обнављајући популацију животиња, биљака и птица унетих у црвену књигу, прикупљајући разумну дозу лековитог биља и сл.) оставља свој енергетски траг у виду добрих дела, које Природа памти и враћа човеку стоструко, када је њему то потребно – за живота или после његове смрти.
Друго.
Следећа важна енергетска радња коју човек мора да уради овде на Земљи је да заради себи тело Славе, тј. он мора да прослави себе у животу, да се после смрти о њему говори и мисли добро, нарочито родбина, тј. највише од свих сећају се човека његови рођаци. Не каже се без разлога: „О покојнику све најлепше или ништа“. Тј. да се не начини зло, ако се човек у овом животу понашао недостојно.
А шта је то Слава?
Зашто прав о славни?
Јер, Срби славе Богове из Света Прав.
Чак и српска имена често садрже корен „слав“.
Из реченог се види да за србе није била важна материјална компонента, а Слава је јединствена енергија коју човек добија како за живота, тако и после смрти. И та традиција зарађивања себи Славе постоји како у ведском православљу, тако и у хришћанству, и у комунистичком времену и све до данас. Посебно се енергија Славе манифестује у периоду ратова са непријатељима. Чак и када човека, под одређеним околностима лишавају права на Славу (тј. најважнијег), он и даље обавља своју дужност.
Из реченог се види да за србе није била важна материјална компонента, а Слава је јединствена енергија коју човек добија како за живота, тако и после смрти. И та традиција зарађивања себи Славе постоји како у ведском православљу, тако и у хришћанству, и у комунистичком времену и све до данас. Посебно се енергија Славе манифестује у периоду ратова са непријатељима. Чак и када човека, под одређеним околностима лишавају права на Славу (тј. најважнијег), он и даље обавља своју дужност.
При томе, човек ствара себи, тако се зове, Тело Славе.
Ево како то тумачи ,,Енгар или мистично-магијски речник:
„Тело Славе је енергетско тело, које се може добити као резултат духовне еволуције. Онај ко добије „Тело Славе“ у стању је да преводи материју у енергију и слободно шета Световима. Тело Славе је крајњи степеник инкарнације Духа у физичком Свету“ [(2). Ц. 13].
И то је та духовна вертикала коју смо заменили тумачењем тумачења разних тумачења, која више немају у себи никакву логику и што не може здраворазумски да се разуме. И зато се данас на Славама обраћа некоме ко нема везе са суштином тог појма, зато се данас на славама пијанчи, преждерава, не једе код куће дан пре одласка на нечију славу како би се на њој што више појело. Зато се данас на славама пуца, пљује између себе, вређа и супротставља. Данас на славама већином присуствују људи који су на нивоу разумне животиње, част изузецима, који испољавају своје инстикте и незнање, нагоне и пожуду. Она је данас супротност ономе што она стварно јесте. Данас се вређа здрав разум и напредак човека таквим начином прослављања уместо православљења.
Постоји због суштине Славе код мноштво јунака код нашег народа, којих се сећамо: састављамо им песме, епске, постављамо им споменике, пишемо књиге и др.
Због тога, да би тело славе било подстицано стално – важна ствар за човека, који живи у овом Свету Јав, на Јави, је рађање здравог потомства, које ће га, сећајући га се, славити вековима (из генерације у генерацију).
У народу има и оних који, живећи живот, (на жалос то је већина), нису били у стању да зараде тело славе и сами за себе онда кажу: „Живот смо живели, а да нас нико не запамти“, тј. нема код њих славних дела.
Важно је човеку да православља при животу своје Богове и Претке на празнике и дане сећања, чиме им даје своју енергију у Вишље Светове, која ће се онда њему вратити стоструко.
Раније је већ речено, не стварајте хаотичне и лоше слике. Код наших Предака Мисли, Слике, Реч и Дело су повезани између себе. Дакле, увек покушајте да обуздате речи и завршите започето дело.
Раније Срби своје Богове ништа нису питали, већ су обрнуто кроз православљање одавали своју енергију свом роду, да би се она акумулирала. Али су знали ако дође тешка година да ће им они помоћи.
Има и оних који зарађују тзв лошу славу, свим врстама злочина према човечанству, али ова слава (читај енергија) не иде у корист таквог човека, она га вуче у Пакао или у хришћанској традицији у Ад. У том смислу, постоји још старије енергетско правило, не остављати зло некажњено, јер ако оставите зло, то неће проћи некажњено – ви сте онда саучесник тог зла.
У животу треба развијати своју самосвест, ми смо до краја живота дужни да формирамо у себи програм, препознајући наше истинско „Ја“ (Дух).
Из горе наведеног следи да човек стиже у Свет Јав, да својим добрим делима акумулира енергију, која ће му омогућити да се развија даље, да иде по Златном Путу развоја. Пример позитивног развоја на нашој Земљи могу бити Свеци (Светли), који су током живота сакупили довољно енергије, да су чак над главом имали одређени ореол.
У том смислу не може да буде чудна легенда, да су људи који су током живота сакупили довољно енергије спаљивали своје материјално тело мистичном ватром и одлазили у Слав, а неки су могли очигледно да стигну и у Прав, односно да прескоче степеник у развоју.
Како су разумели наши дедови феномен живота и смрти ?
Говорећи о нашим Прецима, разумно је обратити пажњу на њихова имена, она могу много да нам кажу о карактеру и природи размишљања народа. Ко још, осим Срба и Руса има имена Вера, Нада, Љубав, и друга, који потврђују да су они дубоко просуђивали о свим фазама људског живота, о свим аспектима душе и срца, а такође и о смрти. Сва древна племена, тј, родови, су имали своја рунска писма, и о њиховом образовању сведоче многе потврде у хроникама других народа. Огроман број чињеница говори у прилог томе да смо имали писмо не само пре свих западних народа у Европи, већ и пре римљана и грка и да је ширење писмености кренуло од њих на запад, а не да одатле до њих. Наши Преци, покушали су да на најбољи начин уклопе свој живот у хармонију космоса, честицу које су и сами свесни. Најновија истраживање научника дају разлога да верујемо, да су они пажљиво пратили кретање звезда и планета и користили своја запажања, не само за оријентације ноћи у шуми. Наши Преци су били упознати са зодијачким системом, знали су утицаје удаљених сазвежђа на склоности људи и на тај начин њихове судбине – и покушали су да живе у складу са ритмовима Универзума, усклађујући са њима све своје напоре. По мишљењу древних људи, човек се кретао по свом животном путу, не баш тако, као што може да се креће по планинском путу, већ постепено се приближавајући врху. Све је изгледао у представама наших Предака сасвим другачије: човек је нестајао на једном нивоу и поново се појављивао на другом, са новим квалитетом. Зато се природна биолошка смрт није посматрала од стране наших Предака као и коначна смрт, потпуни нестанак човека. Смрт, као и сви претходни догађаји, била су само прелазак у нови квалитет, када се уништавало тело, али безсмртна Душа са Духом остајала је неприкосновена. Поред тога, она је могла да се врати, ушавши у новорођенче. Ето зашто су све време покушавали да деци дају имена прослављених, угледних Предака.
Древни су веровали да рођење, као и смрт, нарушава невидљиву границу између Света мртвих и живих (да детородни органи породиље отварају врата Међусветова), и зато, да би се избегле разне опасности током преласка у други Свет, они су почели да се уче смрти још за време живота. Ми сада не волимо да мислимо и говоримо о смрти и у свакодневном животу обично избегавамо ову тему. Однос садашњих људи према тајни смрти – је двострука: са једне стране, желели би да уопште не знају и не размишљају о њој, али са друге стране, ми покушавамо, насупрот тога, да продремо у ту мистерију, да је лишимо непознаница. А наши Преци су настојали да „савладају“ феномен смрти, да га направе разумљивијим и приступачнијим за коришћење. И та њихова жеља показује се у огромном мноштву прича, митова, ритуала (сахране, мистерије, бајке и слично).
Дакле, смрт је била укључена у живот, захваљујући чему је она постала један од циљева знања животног света људи и не више тако страна. Зато су се сви ради упознавање са Светом Нав кроз различите мистерије и обреде подвргавали ритуалу „привремене смрти“ и „васкрсења“. То се изводило апсолутно озбиљно и са свима! На пример, за дечаке ближе упознавање са Светом Нав спроводило се у при завршном обреду ритуала иницијације у ратнике. У почетку свештеници су слали свест дечака у Свет Нав, спроводећи над њима посебан обред уласка у „друге светове“ (оностране). Испитанике су смештали на земљу на леђа, и са њима нико није смео да разговара, осим свештеника који је спроводио ритуал. Након сусрета са мртвим Јунацима Предака њихова свест се враћала назад у Свет Јав. За девојке такав се обред спроводио, када су се посвећивале у Весталке и оне су допадале под заштиту Богиње Вести. Секундарно су додиривале Свет Нав, када су постајале невесте. Девојка је умирала за свој род и рађала се у роду мужа, као што смо причали у претходној емисији. Као симбол умирања у тој церемонији служио је венчани вео, јер су становници Света Мртвих невидљиви за живе, тако да младу нико не треба да види. Нарушавање свадбене забране довело би до несреће, чак и до преране смрти некога, јер се у том случају нарушавала граница, и Свет Мртвих би „проваљивао“ у наш свет, претећи са непредвидивим последицама. На крају крајева, са човеком се ништа не дешава тек тако. Све што се дешава, јесу знакови Богова. Заправо су то знакови функционисања простора у коме се налазимо. Наши дедови су знања преточили у пруче, сликовито приказивали космичке процесе, који су као такви били лакши за памћење. Нису ништа од тога доводили у питање, јер су знали да се у томе крије велика мудрост акумулирана искуством и знањем генерација њихових предака. И на тај начин су акумулирано занње и мудрост преносили са генерације на генерацију…
Касније у браку – жена сваки пут, када је рађала, она као да је напуштала Свет Јав – „умирала“ је за све, па се чак и са свима опраштала, а затим, родивши дете, она као да је поново оживљавала.
Ако неко неког изненада повредио – то значи да су зли Духови или сама Смрт спремни да њиме завладају. Па и традиционална руска сахрана садржи велики број ритуала, који треба да одају умрлом последњу почаст и омогуће васкрсење у нови живот.
При рођењу дете је приступало свим природним елементима. Одлазећи са овог Света, човек се са елементима опраштао. Осећајући приближавање смрти, старац је питао синове да га одведу у поље, и клањао се на све четири стране и говорио:
„Мајко Земљо, опрости и прихвати!
И ти, вољени светли – оче,
опрости, ако сам увредио…“.
И ти, вољени светли – оче,
опрости, ако сам увредио…“.
Онда би легао на клупу у свети угао, и синови су скидали над њим земљани кров на кући, да би лакше полетела Душа, да не би мучила тело.
„Сви су и до самог Хладног мора на северу знали, да је брига о људском телу важна због устројства Душе. За живота Душа и тело су целина. Као што вода испуњава земљу, тако душа живи у телу. Али и након уништења тела остаје тајна веза остатака тела са Душом. Спаљивање леша на погребној ломачи – и очишћена ватром Душа се онда лако диже на небески свод. Тамо мајка и отац чекају дете, ту пријатељ проналази пријатеља, ту је крај свим разликама и – сваки сан се остварује. Остављајући тело као плен птицама, зверима, црвима – душа ће непрекидно лутати у близини места где је човек умро. Због лишавања обреда она ће покушати да тражи освету не само виновнику смрти свог тела, већ и свим људима без разлике. Душа човека, чије је тело бачено у воду, иде за њим, и тешко ономе ко га, нашавши такво тело, не смести на ватру ломаче или не сахрани у земљу. Сахрањено тело ослобађа људе од освете Душе, али на другачији начин него спаљивање. У земљи Душа остаје угњетена, не да јој се да пробије под живу светлост дана, ни под тпераву успаванку звезди. Као немоћна беба, као звер у мрежи или као роб заувек везан, тако је немоћна, непомична Душа онога, чије је тело сахрањено у земљу. Временом подземна хладноћа и тама изједају Душу, чежња и глад за дневним светлом односе наду, и она, растворена, гаси се као угаљ под пепелом, заборавља себе и замрзава се заувек у земаљском миру. Зато непријатељ нигде не награђује непријатеља сахраном. Зато је боље умрети у борби него да се умре као роб и лишити себе ломаче. Опрезно су бацали тело непријатеља, да се лутајућа Душа не би осветила, претварајући се у слепог миша, да не сиса крв беба, да им не би доносила непријатне снове.
Како су замишљали свој свет наши дедови? Научници пишу, да им је он изгледао као велико јаје. У средини Васељене (у енергоинформационом односу, као и сваки свет тај свет заузима цео обим универзума), налазе се Светови Јав и наша Земља. Изнад су Светови Нав. Да би доспели тамо, морала је да се пређе граница, која окружује Светове Јав. Око Света Јав, налазе се многобројна Небеса Светова Слав и Прав. Веровали су да се на било које од неба може стићи, у складу са Дрветом Света (Златни зрак успона душе је стабло тог дрвета), које повезује између себе Нижи Свет (Пакао), Земљу и сва Небеса. Небесима (где нема бесова) по њиховом схватању сматрали су се Највиши Светови, где после смрти допадају јунаци. То чудесно место зове се „Ириј“ или „Вириј“. Неки научници сугеришу да од њега долази данашња реч „Рај“, везана за наше схватање хришћанства. А ако прочитамо реч „рај“ са десне стране на леву, онда ћемо добити древни корен „Јар“ – име нашег сунца.
Мислили су и о томе, шта се налази изван Вирија, заправо Раја у безконачном Универзуму. Они су размишљали о другим Световима, који су морали да се тамо налазе. Сматрали су Земљу и Небо двема живим бићима, и више од тога – супружничким паром, чија је љубав и породила све живо на свету. Бога Неба, Оца свега, звали су Сварог.
Људи су себе звали „Дажбоговим унуцима“ и наши Преци су у то време тачно знали од кога они воде своју породично стабло. Даждбог је Син Словенског Бога Олује, Грома и Муње – Перуна, и он се сматра прадедом наших предака, па и нас, и главним ведским православним Богом. Муња код Перуна има два лика: лила-плава, која је „мртва“ и која разбија смрт, и златна, која је „жива“ и која ствара и буди земаљску плодност и нови живот.
Традиционалним елементима погребног ритуала јављају се три помен дана – трећи, девети и четрдесетодневни. Смисао жалости првог дана је јасан: то је – растанак са животом. А други и трећи дан одређују где ће допасти Душа покојника после смрти. Да ли у Светле Светове Нава, сво до Слава, одакле семена живота лете на различите светле земље Светова Јав. Да ли на чишћење у Пакао Нава, где живе Духови Огња и одакле може да се падне на тамне земље Јава. Да не би допали у Пакао, они су чистили себе још за живота. На тај начин, у погледима наших предака јасно је видљива зависност посмртног пута људске Душе од исправности живота. При томе је дозвољена могућност исправке и очишћења од грехова и током живота у свету људи, и након тога у Паклу Нава.
Како су замишљали свој свет наши дедови? Научници пишу, да им је он изгледао као велико јаје. У средини Васељене (у енергоинформационом односу, као и сваки свет тај свет заузима цео обим универзума), налазе се Светови Јав и наша Земља. Изнад су Светови Нав. Да би доспели тамо, морала је да се пређе граница, која окружује Светове Јав. Око Света Јав, налазе се многобројна Небеса Светова Слав и Прав. Веровали су да се на било које од неба може стићи, у складу са Дрветом Света (Златни зрак успона душе је стабло тог дрвета), које повезује између себе Нижи Свет (Пакао), Земљу и сва Небеса. Небесима (где нема бесова) по њиховом схватању сматрали су се Највиши Светови, где после смрти допадају јунаци. То чудесно место зове се „Ириј“ или „Вириј“. Неки научници сугеришу да од њега долази данашња реч „Рај“, везана за наше схватање хришћанства. А ако прочитамо реч „рај“ са десне стране на леву, онда ћемо добити древни корен „Јар“ – име нашег сунца.
Мислили су и о томе, шта се налази изван Вирија, заправо Раја у безконачном Универзуму. Они су размишљали о другим Световима, који су морали да се тамо налазе. Сматрали су Земљу и Небо двема живим бићима, и више од тога – супружничким паром, чија је љубав и породила све живо на свету. Бога Неба, Оца свега, звали су Сварог.
Људи су себе звали „Дажбоговим унуцима“ и наши Преци су у то време тачно знали од кога они воде своју породично стабло. Даждбог је Син Словенског Бога Олује, Грома и Муње – Перуна, и он се сматра прадедом наших предака, па и нас, и главним ведским православним Богом. Муња код Перуна има два лика: лила-плава, која је „мртва“ и која разбија смрт, и златна, која је „жива“ и која ствара и буди земаљску плодност и нови живот.
Традиционалним елементима погребног ритуала јављају се три помен дана – трећи, девети и четрдесетодневни. Смисао жалости првог дана је јасан: то је – растанак са животом. А други и трећи дан одређују где ће допасти Душа покојника после смрти. Да ли у Светле Светове Нава, сво до Слава, одакле семена живота лете на различите светле земље Светова Јав. Да ли на чишћење у Пакао Нава, где живе Духови Огња и одакле може да се падне на тамне земље Јава. Да не би допали у Пакао, они су чистили себе још за живота. На тај начин, у погледима наших предака јасно је видљива зависност посмртног пута људске Душе од исправности живота. При томе је дозвољена могућност исправке и очишћења од грехова и током живота у свету људи, и након тога у Паклу Нава.
Урдедио: Александар Сјеран
Транскрипт емисије Древник Радио Сербона
Нема коментара:
Постави коментар