KAD SU NEMCI MOLILI SRBE ZA KORICU HLEBA: Prolazili su kroz gradove i zahvaljivali se za sve što im se udeli…

Glas o padu Jerusalima (1187.) u ruke muslimana okupljenih oko sultana Saladina, nadaleko čuvenog po viteštvu, došao je do Evrope čak i pre tirskog nadbiskupa kojeg su krstaši poslali na Zapad sa zadatkom da donese preko potrebnu pomoć.

Papa Urban III je, kažu, umro od šoka kad je to čuo, a njegov naslednik Grgur VIII je momentalno izdao krstašku bulu i pozvao na post i pokajanje. Tako se, u suštini, završilo prvo, devedeset godina dugo vladanje krstaša Svetim gradom, koje je počelo tokom prvog pohoda ovog tipa. Tako je, u suštini, počelo treće poglavlje zapadnoevropskih ratovanja u Svetoj zemlji, koje je bitno za priču o nastanku reči „bitanga“.

Ostareli sveti rimski car Fridrih I Barbarosa momentalno je reagovao, u katedrali u Majncu podigao krst 27. marta 1188. i krenuo na put ka Levantu maja naredne godine sa vojskom od oko 100.000 ljudi, od čega su petinu činili vitezovi. Vojska mu se kretala preko Ugarske i Srbije, istom rutom kojom danas izbeglice sa Bliskog istoka idu u obrnutom smeru, a imperator se u Nišu sastao sa velikim županom Stefanom Nemanjom.

Naš vladar je pokušao da iskoristi tu silu protiv Vizantije, ponudi 20.000 ljudi za rat protiv Grka, ali Fridrih je odbio, jer mu je cilj bio Jerusalim, ne Konstantinopolj; ipak, ugovoreno je venčanje između Toljena, sina Nemanjinog brata Miroslava, i ćerke Bertolda od Andeksa, istarskog grofa i titutalnog vojvode Hrvatske i Slavonije. Fridrih se predomislio kada su se njegove snage sukobile sa grčkim a sve to nakon što je vizantijski car odbio da krstaše prebaci u Anadoliju jer je imao dogovor sa Saladinom, odnosno muslimanima, da što više zadrži Fridrihovu vojsku.

Zbog toga je Barbarosa zauzeo Adrijanopolj (današnje Jedrene) i otpočeo sa pripremama za zauzimanje Carigrada, uključujući i pomorsku blokadu. Srbi i Bugari su trebali da mu pomognu da osvoji Konstantinopolj, ali su Grci u poslednjem trenutku izdejstvovali da Fridrih odustane od svoje namere i pristali su da celu njegovu vojsku prebace ipak u Malu Aziju, svesni da verovatno neće moći da odbrane Konstantinov grad.

18. maja 1190. godine car zauzima današnju Konju, ondašnju prestonicu Rumskog sultanata Turaka Seldžuka, ali dok je prelazio reku Salef 10. juna zbiva se nesreća: njegov konj se okliznuo i imperator je pao na stenu, a potom se udavio u reci.

Druga verzija događaja je da umro od posledica srčanog udara zbog ledene vode (ipak je imao 68 godina), a treća da je krenuo da se okupa pa se udavio. Nakon ovoga njegova vojska se raspada, a veći njen deo kreće nazad istim putem kojim je i došla, ne bi li učestvovala u narednim izborima za novog cara Svetog rimskog carstva. Samo 5.000 vojnika prati Fridrihovog sina Fridriha Švapskog na putu ka Antiohiji.

Šta se dešavalo sa ovima koji su krenuli natrag? Izgladneli i odrpani, potrošenih zaliha hrane, lišeni gospodara koji ih je držao u svezi, prolazili su Nemci kroz srpske zemlje i tražili od Srba i Mađara koricu hleba rečju „bitte“ (molim vas) i pokazujući na usta, a kada bi dobili hranu govorili su „tanke“ (danas je „danke“; to, naravno, znači hvala). Od „bitte“ i „tanke“ nastala je reč „bitetanke“, zatim verovatno „bitanke“, a na kraju i „bitanga“.

Od reči koja je prvobitno označavala prosjaka i skitnicu, do reči koja se danas vezuje za lopova i ništariju, bezobraznika, drznika, prešla je bitanga dug put. Taj put je počeo pod svodovima saborne crkve u Majncu proleća 1188.

Da Saladin prethodne godine nije zauzeo Jerusalim, mi osam vekova kasnije ne bismo imali ovu sočnu reč za opisivanje ljudi na vlasti, koje god vlasti, u kom god trenutku.