SAKRIVENA ISTORIJA SRBA 1: STARE SRPSKE UNIFORME: Krenimo stazom od Prvog ustanka do marša po zagrebačkom Trgu bana Jelačića (FOTO)

Srpska vojska u periodu 1875-1900. godina. Foto: Wikimedia Commons/digitalcollections.nypl.org

Bez obzira kako posmatrali revolucionarnu Srbiju iz perioda Prvog srpskog ustanka, bez obzira što ona nije bila međunarodno priznata, ne može se reći da nije bila država.

Imala je svog poglavara, vožda; imala je izvršno-zakonodavni organ, Praviteljstvujušči sovjet, koji je u suštini do 1811. bio i vlada i senat budući da su u njemu na čelu sa predsednikom sedeli predstavnici svih 12 nahija među kojima je bilo i šest popečitelja, odnosno ministara (poslednje dve godine Sovjet je izgubio predstavnički karakter).

Imala je i svoju vojsku, a jedan od popečitelja je bio baš za nju zadužen. Premda je bilo teško u onim vremenima nestašice svega, baviti se uniformisanjem oružanih snaga, ipak je postojao takav-takav standard za "regulaše", pripadnike regularne armije.

Uniforma pripadnika regularne ustaničke srpske vojske iz 1809. godine. Foto: Wikimedia Commons/Boksi

Odora ondašnjeg srpskog soldata (na slici iznad) može se videti danas u Vojnom muzeju u Beogradu, a njena je estetika takva da se nijedna zemlja na svetu ne bi postidela takve istorije.

Smeđi ogrtač koji se nije zakopčavao nosio se preko crvene anterije i višeslojnog pojasa u crveno-plavoj-beloj kombinaciji boja, te bele fustanele i čakšira. Na nogama, naravno, bili su opanci, a na glavi crvena kapa sa plavom kićankom.

Nisu sve jedinice bile tako obučene, doduše, postojala je i drugačija uniforma, koju možete videti na slici ispod. Na glavi tamni čako, uobičajen u to doba (1808. godine postao je standard i u vojsci Francuskog carstva), kaput, tradicionalna torba.

Jedna od uniformi regularne srpske ustaničke vojske iz 1809. godine. Foto: Wikimedia Commons/Miroslav Cika

Ono što su u suštini bile uniforme koje su poticale iz narodnih nošnji balkanskih hrišćanskih naroda narednih su decenija zamenjene opšteevropskim modelima, najčešće pod različitim uticajima koji su zavisili od trenutnih spoljnopolitičkih okolnosti.

Recimo, dugo smo imali uniforme koje su bile inspirisane odorama ruske vojske (naravno, to je relativno, jer sve su evropske vojske imale sličnu formulu pa tako i ruska; možda posebno ruska jer se Ruska imperija još od Petra Velikog iz petnih žila trudila da u svemu sledi zapadnoevropske uzore), da bi se to promenilo kada je Srbiju zahvatio talas rusofobije nakon one sramne izdaje Sanstefanskim mirom i stvaranja Velike Bugarske. Onda se sve opet promenilo, pa opet, i tako dalje.

Uniforma tambur-mažora srpske vojske iz 1841. godine. Foto: Wikimedia Commons/Boksi

Međutim, da ne trčimo pred rudu. Zeleno-bela uniforma tambur-mažora iz 1841. godine (na slici iznad) sa crnim čakom belih ivica i kićanki, tipičan je primer osavremenjivanja koje je bilo na delu, evropeizacije, jasnog znaka čemu Kneževina Srbija stremi, kojim idealima, i političkim i kulturnim i društvenim i — estetskim. To barem što se tiče mlade elite koja je nastajala, a koja se u domovinu vraćala iz Beča i Pariza za studija.

U beogradskom Vojnom muzeju odmah pored uniforme tambur-mažora može se videti službena odora pešadijskog redova iz 1845. godine (na slici ispod) koja svojom svedenošću i jednostavnošću prosto osvaja na prvi pogled. Tamnoplava kapa sa belom kružnom linijom, tamnoplava bluza sa dve ukrštene bele naramenice, bele pantalne, crne čizme. Savršeno.

Uniforma pešadijskog redova srpske vojske iz 1845. godine. Foto: Wikimedia Commons/Boksi

Konjički oficiri iz 1856. godine (na slici ispod) nosili su plave uniforme i crne šlemove koje su ličile na pikelhelm (nemački šlem, ali popularan svuda, čak i u Rusiji; pikelhelm su oficiri Pruskog kraljevstva i Nemačkog carstva nosili sa šiljkom na sredini po čemu su bili prepoznatljivi). Naš pikelhelm je bio sa raskošnom belom kićankom, a i korice sablje su bile bele, kao i pojas koji je visio sa strane.

Konjički oficir srpske vojske iz 1856. godine. Foto: Wikimedia Commons/Pavle Vasić

Francuski i austrijski uticaj vidi se na konjici iz 1878. godine (na slici ispod); francuski posebno kada govorimo o kepiju, kako se naziva ovaj model kape. On je menjao svoj oblik, ali je tada bio takav kakvim ga vidite na ovoj ilustraciji. Pritom, skoro identičan kepiju koji je koristila francuska armija, naš je jedino imao crvenu kićanku spreda.

Generalno gledano, ova uniforma se takođe može nazvati estetskim dostignućem: crna bluza oivičena crvenim vezom, beli opasač i naramenica, plave pantalone sa crvenom prugom po sredini, crne čizme, bele korice za sablju. Opet savršeno.

Konjički oficir srpske vojske iz 1878. godine. Foto: Wikimedia Commons/Pavle Vasić

Uniforma srpskog oficira potpada potom pod austrijski uticaj (opet, kao i u slučaju ruskog, na to treba gledati kao generalno sleđenje jednog modela, osnovna formula svih evropskih uniformi je ista).

Pre nego što pređemo na novu garnituru s kraja vladavine kralja Aleksandra Obrenovića, prilažemo 10 ilustracija koje smo uspeli da pronađemo a koje pokrivaju poslednju četvrtinu XIX stoleća. Različite rodove vojske ćete vrlo lako prepoznati (konjica je pored konja, artiljerci pored topova, i tako dalje).

Izrađene su bile sa ukusom i stilom, ali se dosta razlikuju od karađorđevštine (bez ikakvog pogrdnog smisla koristimo ovu reč da opišemo stil čitavog jednog perioda srpske istorije tokom vladavine ove dinastije, kao što Britanci koriste reči "džordžijanski" ili "viktorijanski" da opišu opštu estetiku svojih istorijskih perioda) dominantne u vremenu na koje smo najviše ponosni, kada smo tukli Turke, Bugare i Austrougare.

Srpska vojska u periodu 1875-1900. godina. Foto: Wikimedia Commons/digitalcollections.nypl.org

Kralj Aleksandar Obrenović menja ove uniforme novima koje donekle slede ruski uzor. Šajkača, koju srpska vojska nosi već decenijama unazad, opstaje među običnim vojnicima, ali oficiri počinju da nose šapke. Uvodi se i crni vuneni kalpak sa ravnim vrhom, ali samo za parade.

Bluza postaje tamnoplava sa jednorednim kopčanjem i uspravnim crvenim okovratnikom, a pantalone sivoplave. Šinjel, koji se po prvi put pojavljuje, crn je i sa dvorednim kopčanjem, a jedino konjica nosi tamnoplavi. Neke jedinice nose crne pantalone, mada su konjica i generalštabni oficiri nosili crvene sa dve crne pruge.

1908. godine, pet nakon Majskog prevrata i promene vladajuće kraljevske kuće, opet se sve iznova menja i uvodi se uniforma pod oznakom М1908. Ovoga puta Srbija je postala jedna od prvih zemalja u Evropi koja je usvojila maslinastozelenu boju za sve, i oficire i vojnike, za sve delove uniforme, za sve prilike. To je ona boja koju smo nosili u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom.

M1908, uniforma Kraljevske srpske vojske iz 1908. godine sa revolucionarnom sivozelenom bojom koju smo uveli među prvim u Evropi. Foto: Wikimedia Commons/Boris Dimitrov

Krenimo od šajkače. Standardna njena vunena varijanta bez ikakvog obeležja nošena je od strane običnih vojnika, ali su oficiri imali nešto drugačiju.

Oficirska je bila ojačana, sa vizirom i kokardom na kojoj se nalazila emajlirana trobojka sa kraljevim monogramom; i među njima je bilo razlika, međutim, pošto su vojvode na svojim kapama imale podbradnik i na vrhu zlatni širit. Kod običnih je preklop mogao da se spusti preko ušiju u slučaju hladnog vremena, a sve su leti imale mogućnost da se pozadi nakači tkanina te da tako štiti vrat od sunca.

O bluzi (vunenoj za jesen i zimu, lanenoj ili pamučnoj za proleće i leto) treba verovatno najviše reći, ona je ipak najvažnija. Naime, ona je skrojena pedeset godina ranije po ugledu na odoru austrijskih vojnika koji su bili u službi meksičkog cara Maksimilijana iz Kuće Habzburg. 1908. je postala standard od koga se praktično nije odstupalo.

Srpska vojska nakon 1908. godine. Foto: Wikimedia Commons/digitalcollections.nypl.org

Jednostavnog je bila kroja, i dolazila je do struka što se pokazalo kao jako praktično u ratu jer nije smetala nogama pri penjanju uzbrdo. Imala je jednoredno kopčanje sa sedam skrivenih dugmadi, kao i četiri džepa, dva gore i dva dole, koji su posebno bili upečatljivi zbog trokrakih preklopa.

Zapravo, ko je i šta je bio čovek koji je ovu bluzu nosio zavisilo je od sitnih detalja što je bila velika ušteda. Recimo, kragna je bila podignuta, a boja je govorila kojem rodu oficir ili vojnik pripada: crvena je bila za pešadiju, plava za konjicu, crna za artiljeriju, mrka za sanitet, tamnocrvena za inženjeriju.

Ispusci na rukavima i gajtani na narukavlju takođe su bili u boji roda, ali samo za oficire, koji su takođe za razliku od redova imali epoletuške; vojvode su imale pletenice sa epoletama.

Srpska vojska na Adi Ciganliji čeka dušmane. Foto: Wikimedia Commons/Lord Eru

Šinjel je išao do polovine lista, imao je dvoredno kopčanje kao i prethodnik i nije bio strukiran. Oficiri su na kragnama imali deltoidne oznake, a na boku kod džepa usek za sablju. Svi su na desnoj naramenici imali mali kaiš koji je služio za držanje puške kako pri kretanju ne bi skliznula, a tu karakteristiku imala je i bluza.

Zanimljivo, šinjel je mogao da se podigne i zakopča sa zadnje strane čime bi se noge oslobodile a ljudi se lakše kretali. Takođe, mogao je i da se srola i nosi preko ramena pa ispod suprotne ruke poput lente, onda kada nije korišćen. Opet dolazimo do one neverovatne pragmatičnosti kojom su se naši vodili tada, i po čemu su se možda isticali u celoj Evropi.

Pantalone su bile široke u butinama i sužavale su se na potkolenicama, oficirske duboke čizme su bile crne i dosezale su do kolena, dok su redovi nosili cokule. Pešadija je nosila opasače sa municijom na koji su bili prikačeni čutura i druga oprema. Nekima su dodeljivani i ruksaci.

Vojvoda Petar Bojović u svojoj svečanoj vojvodskoj uniformi 1930. godine. Foto: Wikimedia Commons/Бабац, Душан (2013). Војне Ознаке у Србији 1845–1945

Naravno, nije se stiglo da se svega proizvede za čitavu vojsku u dovoljnim količinama, Srbija se tukla u tri rata za redom, godinu za godinom, pa je ne samo veliki broj običnih vojnika nosio opanke nego su i uniforme dosta varirale kod drugopozivaca a posebno kod trećepozivaca.

Tako smo na ratištu imali golemo prisustvo starih obrenovićevskih uniformi, a skoro svi trećepozivci su nosili ono u čemu su došli na regrutaciju. Drugim rečima, vladao je haos, ali nas on nije sprečio da prašimo Austrougare godinu i po dana dok im u pomoć nije priskočilo modernije i organizovanije, moćnije Nemačko carstvo.

Nakon što se smo povukli preko Albanije i oporavili na Krfu, od saveznika smo na poklon (da, na poklon!) dobili nove uniforme, njihove, pošto su naše bile u dronjcima.

Francuski vojnik odmara na seoskom trgu negde iza linije fronta, 1. aprila 1917. godine. Foto: Wikimedia Commons/Paul Castelnau/Garitan/photo.rmn.fr

Pričamo pre svega o francuskoj uniformi "Bleu horizon". Na glavama je dominirao francuski šlem "M15 Adrian" na kojem je bio srpski grb, na nogama pantalone slične našim, ali je bluza sa uspravnom kragnom imala neskriveno kopčanje. Britanski model "M1902 Servicedress" u kaki boji, koji smo nosili samo tokom kratkog perioda nakon Krfa, imao je oborenu kragnu.

Jedino su oficiri nosili srpske uniforme jer su ili uspeli da ih sačuvaju, ili su imali rezervne, ili su u Solunu platili njihovu izradu. Tako smo na bojnom polju imali bizarnu situaciju da oficiri i vojnici nose potpuno drugačije uniforme koje nemaju veze jedne sa drugima.

U svakom slučaju, Kraljevina Srbija je oslobođena mahom u francuskim i britanskim vojnim odorama, ne u našima koje smo nosili na početku rata, jer ih više nismo imali. Nakon oslobođenja proizvodnja će biti obnovljena za potrebe Jugoslovenske kraljevske vojske, ali će izgled biti malo promenjen.

(O. Š.)

SAKRIVENA ISTORIJA SRBA 1

Ознаке

петак, 16. новембар 2018.

STARE SRPSKE UNIFORME: Krenimo stazom od Prvog ustanka do marša po zagrebačkom Trgu bana Jelačića (FOTO)

Нема коментара:

Постави коментар

naj zanimljivije