У обичајима наших предака култ животиња заузимао је посебно место. Неке животиње поштоване су као митолошка – доброћудна, али и демонска бића, а у појединим крајевима наше земље овакви обичаји поштују се и данаc.
Петао
Птице су у старим обичајима Срба приказиване у два супротна облика – кокошка и петао су поштовани као доброћудна, а гаврани и вране као злоћудна бића. У древним обичајима, ритуално клање петла на два велика празника (Илиндан и Мратиндан) било је веома распрострањено.
фото: pixaby.com
На Светог Илију (20. јул по јулијанском, односно 02. август по грегоријанском календару) клао се најстарији петао из јата, јер су наши стари веровали да ће приношењем петла као жртве примолити Светог Илију (Громовника) да не пушта огањ и громове. У случају да се најстарији петао не принесе као жртва, веровало се да ће домаћин (глава породице) сигурно умрети.
Уочи Мратиндана, празника који се данас слави у многим породицама као крсна слава Свети мученик краљ Стефан Дечански (11. новембар по јулијанском или 24. новембар по грегоријанском календару), као жртве су се приносили петао, кокошка или пиле, зависно од краја.
Обичајни ритуални везани за птице обављали су се и током Божићних празника. Мрвицама хлеба које се покупе са трпезе на Бадње вече, храниле су се кокошке и петлови. На Божић, женска чељад је требала да се ујутру рано омрси месом врапца или голуба, јер се веровало да ће јој то помоћи да се уда за богатог момка.
Коњ
Култ коња такође је био веома распрострањен, а у неким крајевима Источне Србије он је очуван до данашњих дана.
У време Тодорове суботе домаћинство које гаји коње меси „коњски колач – копитњак“. Колач треба да има рупу на средини, како би личио на купиту. У рупу су стављани овас и со. На дан Тодорове суботе коњи су јахани по пољима, а онда су на „камену станцу“ одмарани и тада им се давао копитњак, а ако коњ неће да одгризе парче, овас и со из рупе колача стављани су у зобницу у дворишту газде из које се хранио коњ. То је чињено јер се веровало да божански хлеб има благотворно дејтсво на коње.
фото: pixaby.com
На Тодорову суботу деца су обавезно купана, а у корито са водом стављало се копито, јер се сматрало да ће деца због тога бити спретна и брза попут коња. Невесте нису смеле да се чешљају, јер се веровало да би касније могле да налете на змију негде у пољу. Тај обичај везује се за веровање да се змија скрива у длаци коња.
Змија
У древним веровањима наших предака змија је сматрана митолошким бићем кога се човек боји и на све начине покушава да предупреди њено негативно деловање. Зато су јој приношене жртве.
фото: pixaby.com
Дешавало се често да у пољу човек плуговима убије змију. Тада би је обавезно покопао и на месту њеног „гроба“ поставио крст, јер је змија поштована као инкарнација душе предака. У неким крајевима Србије и данас је распрострањено веровање да се дом змије налази у темељу, испод прага или под огњиштем породичне куће, односно на местима где станују душе наших умрлих предака.
Међутим, змије су често и убијане, и то из магијских разлога. Нарочито велики значај имала је змија убијена између Панађура (28. август – 21. септембар), јер је у то доба змија „најљућа“. Тој змији се одсецала глава, а тело се остављало да се осуши до пролећа. Кроз отвор скелета осушене змије сејао се босиљак, за који се веровало, ако се стави испод јастука, сваком може омогућити да оствари конверзацију са духовима умрлих предака. Кошуљица змије употребљавана је за кађење деце која су била превише плашљива.
Пас
Култ пса је био веома распрострањен. Пас је имао позитивно симболичко значење и сматран је пријатељем људи. Он се чак идентификовао са људима, тачније са пастирима, па су га неретко наши преци и називали „пастиром“. Као пратиоца чобана, псу су указиване посебне почасти за време Божићних празника, нарочито у динарским пределима, где је сточарство веома распрострањено.
фото: pixaby.com
У пределима Источне Србије псу је чак додељивана улога положајника, па је на Божић, заједно са овцама, воловима, свињама и кокошкама, увођен у кућу, јер се веровало да доноси срећу и породичну слогу.
Вук
Као крволочна дивља животиња, вук је сматран демонским бићем. Сматрало се да се не сме спомињати, нарочито ноћу, а уколико се баш мора о њему говорити, називан је алегоричним именима, попут „непоменик“, „каменик“ или „ала“.
фото: pixaby.com
Такође, веровало се да жене током тзв. вучијих празника, на Светог Тому, Светог Архангела Михаила, Божић или Светог Саву, не треба да раде готово ништа. Пре свега не смеју да преду и да плету, да вуци не би појели овце. Било је распрострањено веровање да ће се покојник претворити у вукодлака уколико је покопан у одећи скројеној или исплетеној током вучијих дана.
Приредио: Драган Антић – велики речник
Нема коментара:
Постави коментар