Ljudi koji danas slave Đurđic voleće ovu sliku: Kako su Englezi tokom Velikog rata podsticali ljude da pomognu Srbima

Đurđic, ili „Jesenji Đurđevdan“, hrišćanski je i narodni praznik čije obeležavanje verovatno potiče iz Rusije. Sveti Đorđe se na ikonama vezanim za ovu slavu prikazuje drugačije nego što je uobičajeno, ali ova slika je svejedno fascinantna i morali smo je danas podelili sa vama

„Sveti Đorđe ubija aždaju“ na propagandnom plakatu britanske vojske iz perioda Prvog svetskog rata. Foto: Wikimedia Commons/United States Library of Congress/Imperial War Museum/Adam Cuerden

Đurđic je jedan od dva hrišćanska praznika koji su posvećeni Svetom Đorđu, ali njegovo obeležavanje nije karakteristično za čitavu Pravoslavnu crkvu već čini se isključivo za rusku, srpsku i gruzinsku. Rusi ga zovu i „Jesenji Đorđe“ ili „Jurijev dan“, pošto oni Svetog Georgija po narodski nazivaju i Jurij, kao i Egor. Međutim, nigde se izgleda taj „jesenji Đurđevdan“ ne slavi istoga dana: mi ga obeležavamo 16. novembra po novom kalendaru, Gruzini 23. novembra (njima su oba dana posvećena Svetom Đorđu neradni jer im je on zaštitnik države), a Rusi 9. decembra.

Tako je po svemu sudeći običaj praznovanja Đurđica potekao iz Rusije, pošto su tamošnji seljaci sve do kraja šesnaestog veka imali pravo da u sedmici pre tog praznika i sedmici posle, promene gospodara tako što će se preseliti gde im je bolje; za vreme Borisa Godunova to pravo je ukinuto a seljaci su pretvoreni u robove po svemu osim po imenu, što će ostati do druge polovine devetnaestog veka. Otuda i izraz „eto ti, bako, Jurijevog dana“, što se govori kad neko pogazi obećanje ili ne ispuni šta je rekao; pored toga, ruska reč „obegoric“ koja znači „prevariti, napraviti budalom, preveslati“, dolazi upravo od narodnog imena ovog sveca.

Međutim je Đurđic praznik kojim se zapravo obeležava prenos moštiju ovog sveca iz Nikomedije u Lidu Palestinsku, čime se ispunila njegova poslednja želja. Pravoslavni kalendar ovako opisuje taj događaj: „Ovoga dana praznuje se prenos moštiju sv. Georgija iz Nikomidije u grad Lidu Palestinsku, gde postrada u vreme cara Dioklecijana. Stradanje ovoga divnog svetitelja opisano je pod 23. aprilom. Pred smrt svoju umoli sv. Georgije slugu svoga, da mu uzme telo po smrti i prenese u Palestinu, odakle mu i majka rodom beše, i gde imaše veliko imanje, koje razdade siromasima. Sluga tako i učini. U vreme cara Konstantina bude sazidan u Lidi krasan hram sv. Georgija od strane pobožnih hrišćana, pa prilikom osvećenja toga hrama prenesu se u nj mošti svetiteljeve, i tu sahrane. Bezbrojna čudesa dogodila su se od čudotvornih moštiju sv. Georgija, velikomučenika Hristova.“

Na ikonama vezanim za Đurđić ovaj se svetitelj ne prikazuje na uobičajeni način: umesto da na konju i u vojvodskom odelu ubija aždaju, predstavljen je kao pešak koji stoji i drži koplje ili mač. Tako da ovaj propagandni plakat britanske vojske iz 1915. godine, iz perioda Prvog svetskog rata, na kojem Sveti Đorđe ubija aždaju, nije striktno vezan za Đurđic, ali smo sigurni da nam oni koji danas slave ovu slavu neće zameriti, jer je plakat zaista fascinantan. U svakom slučaju, srećna slava!

VIDEO: A sada malo o aždajama i ljudima koji se bore protiv njih

This is a modal window.

No compatible source was found for this media.

(Telegraf.rs)