Владислав Петковић Дис: Наши дани (1910)

Владислав Петковић Дис (Заблаће, 1880 – Јонско море, 1917) радио је као учитељ и царински службеник. а потом био извештач са фронта у Балканским ратовима. За време Првог светског рата, преживео је повлачење преко Албаније, одакле је пребачен на Крф, а затим транспортован у Француску где пише своју последњу збирку песама Недовршене песме. При повратку у Грчку брод на коме је пловио пресреће и потапа немачка подморница код Крфа.

Наши дани

Дис је песник ирационалног, он слике налази у подсвесном. Песник је суморних расположења и чак очаја, његов је израз сетан и музикалан.

Јован Скерлић га је критиковао, јер се Дис није уклапао у његов идеал напредног песника. Каснија критика, почевши од Исидоре Секулић, уврстила је Диса међу најбоље српске песнике налазећи да је увео у српску поезију модерну поетику и нов сензибилитет, и поред извесних језичких небрижљивости.

Књигу Утопљене душе Дис је објавио 1911. године. Штампао ју је о свом трошку, јер није било издавача који би објавио поезију песника за коју је Јован Скерлић, тада најутицајнија личност српске критике, тврдио да „јесте једна неука и груба имитација“.

Поезија „Утопљених душа“ је негаторска, болећива, плачна и црна. Уводи у њу бодлеровске мотиве што представља новину, али ту је присутан и мотив умрле драге, који налазимо и у народној лирској поезији. Његова поезија иде у ирационално, у њој су Дисови снови и његове тишине.

Збирка поезије „Ми чекамо цара“ написана је 1913. године. Његови кафански пријатељи су говорили да би било боље да ју је насловио „Ми чекамо пара“. У овој збирци песник је настојао да изрази славу своје отаџбине. То, међутим, није радио кликћући у националном поносу, као други песници, него је тужно лутао по згариштима и трулежи. Најпознатије и уметнички највредније песме Владислава Петковића Диса су: „Тамница“, „Можда спава“ и „Нирвана“.

НАШИ ДАНИ

У време када је Србија улазила у једно од најбурнијих и судбоноснијих раздобља своје историје, кад се налазила пред ратовима (балканским и првим светским), све мање је било места за мрачна расположења и за друштвену критику. Па ипак, 1910. Дис пише песму Наши дани, пуну огорчења, потресну лирску оптужницу, јединствен тестамент српског родољубља.

Успиње се десет строфа ове песме у сам врх српске сатиричне поезије. Ни у најбољим Домановићевим сатирама није овако аветињски туробан, овако језив „спровод слободе“, на који су се сјатили ројеви моралних пажева, легије ћифта са исхереним и националним заставама. Гнушајући се тмине и моралног смрада што су одасвуд притиснули, Дис укључује у овај лирски опис пакла све што је Домановић немилице кресао у брк не само народним вођама него и народу. Наши дани је лирска синтеза Данге, Мртвог мора, Страдије, Вође… То је уједно и грмљавина поротника страшног суда и ропац дављеника. То је песма пробуђене савести, поштене побуде, одважне једноставности. Потекла је из душе што је прегорела све опасности које вребају у земљи где ноћ уме да поједе и у по бела дана, где се за критичку реч бива линчован и здрав затваран у лудницу. То је песма искрености и истине коју можемо проверавати чак и по новинским извештајима. Песма Наши дани опевала је мисао Јована Цвијића, о „кризи идеја и начела, кризи установа и уређења, династичних преврата, кризи државног опстанка и са свим тим везане кризе савести које сву душу потресају…“.

У песми Наши дани лирским језиком је сажета црна хроника почетка двадесетог века. Како песник потресно сведочи, били су то дани великих разочарања. Мајски преврат из 1903, како је негде записано, изменио је сиротињи јеловник тако што су са „лука и сирћета прешли на сирће и лук“. Србија је постајала све гаднији „вашар политичких коцкара, трговаца класа и лиферација, продаваца части и достојанства“. Док је једном руком делила својој деци оружје и униформе, држава је очекивала од песника да је називају Великом Добром Мајком. Нису јој били довољни добровољци. Критичко родољубље Наших дана постаје незамисливо и, чак, опасно. Тражиле су се химне, ратничке песме, борбени занос. Тако ће и најсненији песник српског језика зараћеној домовини понудити стихове усиљене хероике у збирци Ми чекамо цара.

Текст преузет из предговора књиге Изабране песме – Владислав Петковић-Дис који је написао Владимир Јовичић (стр. 12-13). Књига је објављења у издању ИРО „Вук Караџић“ из Београда, 1986. године.

Владислав Петковић Дис: Наши дани (1910)

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг’о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата;
Обесимо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова
Васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији
К’о једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу к’о пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Ал’ кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.

Приредио: Далибор Дрекић