Србска Држава Постоји 4000. Година

Србска држава постоји 4000. годинаДревна држава Србија цара Нина Беловог (око 2.000. год. ст.е.) била је светско царство коме је припадала половина савремене Европе, део Азије и Африке. – Илирска, Дачка и Карпатска Србија.
Захваљујући крупним успесима нове српске самородне историјске школе на пољу истраживања старе српске историје, ми данас можемо говорити о траговима старе српске државности, о првим српским државама, у коме времену су се оне појавиле и какве су биле.
Ради се о древним временима када државе нису имале тако развијене системе и установе као данашње државе. Пре свега треба да одредимо шта значи држава у античком времену.
Држава из тога времена је била организована друштвена заједница заснована на обичајном праву.

Пошто смо ми Срби Европљани, да видимо који државни облици су постојали у древној Европи. Да напоменемо и то да првобитна Европа, за старе Грке, није много прелазила границе Србије и није покривала цело Хелмско (данас Балканско) Полуострво. У првобитну Европу они нису убрајали ни њихову Грчку. Европа је за њих била Србија и ништа више, а ми, за разлику од њих, у првобитну Европу убрајамо и Грчку.
Без обзира на сужени простор првобитне Европе, ми данас говоримо о Европи у данашњим географским размерама.

У античком времену у Европи су постојале две врсте држава и то: град држава -полис, то је држава грчког типа, по устројству монархија или племићка република. Развој државне идеје код Грка створио је државу град, полис, и ништа даље, од тога. То је за њих била идеална држава и ни један грчки филозоф није могао да осмисли друкчију државу за Грке од полиса.

Развој српске државне идеје ишао је у потпуно супротном правцу. Српску државу ствара и оличава владар, господар, и она је широка онолико колико је била велика његова моћ, заправо колико је он територије успео да стави под своју власт. Често се радило о врло широким пространствима, сто значи, грчка градска и грађанска држава стајала је наспрам српске територијалне и племићке државе. Овако различити развоји државне идеје имали су утицаја и на стварање звања и племићких титула у српском и грчком језику.
Код Грка имамо само једну титулу за краља и цара, која је у почетку била и титула управника града – василеис. Поред ње постоји само још једна – анакс, то је кнез. Код Срба, који су у својој традицију имали само племићку државу, имамо одређену титулу за сваки чин и свако достојанство. По тим титулама ми данас можемо, врло често, закључити о каквој се управи ради на одређеним територијама и да ли је ту постојала самостална држава или се радило о представницима неке друге државе. Зато је потребно да све те титуле, сва та звања објаснимо почевши од најнижих.

Једанаест титула
Као прво звање имамо “кмета”, који је могао бити, али се то не подразумева, из племичћког реда. Кмет је предодређена особа за неку дужност и има исто значење што и у латинском комес. Ове две речи имају, поред истог значења, и исти корен.

Затим имамо звање “кнеза” или књаза. Носилац овог звања је обавезно племић и оно покрива врло широки распон достојанства. Може бити да се ради о малом сеоском кнезу, а може бити да се ради о државном поглавару. Постојање кнеза на одређеном простору не значи обавезно да ту постоји и држава, али могло се десити да постоји. Ево, на пример, у старој Руми, касније названој Рома, пети владар по реду био је Тарквин, који је владао око 600. године ст.е. Тада су у Руми владали Расени и у једном њиховом запису стоји: “Таркин књаз Румасс”.
По томе ми знамо да су владари Руме били до тада кнежеви, а не краљеви, и то је уједно најстарији помен кнежевске титуле у историји који смо до сада пронашли. Познато је да су код Срба и шире код Словена кнежеви били на челу државе, али због широке примене тога звања ми нисмо сигурни, када је у питању античко време, да тамо где је кнез постоји и држава. Име Словени није било познато у античком времену.
Сви Словени су се тада називали Србима, па када данас говоримо о српској старој историји, то се односи и на савремене Словене, раније Србе.

Као треће имамо звање “војводе”, и то је чисто војна титула. Међутим, имали смо државног поглавара и са том титулом, као што је био Велики Војвода од Светог Саве Стефан Хранић. За добијање војводске титуле није било потребно да кандидат буде племић, али са њеним добивањем он је постајао племић. Код старих Срба био је обичај, тамо где није постојала стајаћа војска него само народна, да сваке године бирају војводу. Приликом избора стављали су му у задатак шта он треба да учини у току једне године. Овај обичај је био на снази и у старој Руми, само са том разликом што су војводу звали консул.

Четврта титула је “бан”, која је такође чисто војна титула. Бан је превасходно војни заповедник неке покрајине или града, постављен од стране неког поглавара државе. Било је случајева да се бановска дужност и титула постала наследна, као што се то десило у Босни. Међутим, постојање бана не подразумева постојање посебне државе, него, напротив, то говори да та територија припада некој
држави, као што је Босна била територија државе Србије.

Пето звање је једна војна титула, “брано”, давана вођи неког војног похода или војном заповеднику у рату. Ову титулу је имао вођа српских устаника у Посавини у време цара Августа. Од тог звања настало је лично име Бранко код Срба. У римским изворима помиње се као Бренус.

Шесто звање је “бато”, које је веома старо и давано је вођи који је имао војну и грађанску власт. Ову титулу имао је вођа српских устаника на пределу Босне, Далмације, Херцеговине, Црне Горе, Рашке и Посавине. По томе се види да је ова титула била већа од титуле брано. Бато је склопио мир са Августовим посинком и изаслаником Тиберијем, који је био врховни војни заповедник римске војске у Србији.

Седмо звање је “верхогеторник”, сшо је чисто војна ратна титула. Верхогеторник је врховни заповедник Гета, војног и просветног сталежа код старих Срба. Српско друштво се увек сврставало у четири сталежа. Припадници прва два сталежа, које су чинили ратници и свештеници, називали су се Гетима. Ова титула се само једном помиње, и то у Роданији, (савременој Француској) у време римског освајања ове земље.

Осмо звање је “жупан”, који је двојник бана и кога такође поставља неки владар за вршиоца грађанске власти у некој покрајини. Било је случајева да је жупан био поглавар државе, као Стефан Немања, али то је био изузетак, јер жупан је у ствари само државни чиновник.

Девето звање је “каран”, широко употребљавано у античком времену и готово ишчезло у средњем веку. Ова титула је давана неком принцу из владарске куће, сроднику краља или цара, приликом његовог постављења на дужност главног војног и цивилног заповедника у некој покрајини, граду или чак логору. То је обично била привремена дужност и каран није поглавар државе него само привремени чиновник.
Један од српских владара, краљ или цар Пелоније, чија је престоница била град Бела Зора, савремени Велес, поставио је свога карана у Водени, граду који се налази у Македонији, данас у Грчкој, око 814. године ст.е. Није познато име тога карана и остао је у историји познат само по тој титули. Он је остао у Водени као стални господар и био је оснивач једне династије која је по њему добила презиме Карановић. Грци ово презиме помињу као “Каранидес” исто као што помињу Немањиће као “Неманидес”.
Карановићи су једна од најславнијих српских династија, из које су Филип 2. и Александар 3. Велики. Најстарији помен карана потиче из времена критске династије Мино. Код нас Срба је остала широка успомена на титулу карана. Старо име града Краљева је Карановац, а и данас има више места по Србији која се зову Карановац или Карановци, као и презимена Каран или Карановић.

Десета титула је “краљ”, а где постоји краљ ту постоји и држава. Та реч потиче од истог корена као и каран, и пре него шпто је постала владарско звање, та титула је давана најхрабријим и најспособнијим људима неког племена или савеза више племена. Краљ је био узор, пример за углед и мерило понашања. Сасвим исто значење је имала римска титула рекс која је настала од регулус.
Помен краља налазимо у предримској Галији, односно старој српској Роданији, где је од те титуле остала успомена у имену Карл.

Србска држава 2.000 година пре Христа
Једанаеста и највиша титула је “цар”, чије постојање обавезно подразумева и постојање државе, исто као и у случају краља. Ово је врло стара титула и појављује се око 2.000 година пре Христа. Ова титула је настала од улоге бога Варуне, који је сматран царем богова и владаром небеске тврђаве-вара. Титула се појављује истовремено када и прва српска држава, са Нином Беловим, који се у старом Завету зове Неброд, а у старој српској традицији још и Бак. Према Еузебију Памфилу, Нино је живео 52 године, од 2054. до 2002. године.
Нино је пошао из Србије око 2025. године, освојио је Малу Азију, Мисир, блиски Исток и све до реке Инда. То је био први продор Аријеваца у Индију. Оставио је своју жену Семираму да доврси изградњу Вавилона, а он се вратио у Србију око 2007. године. По повратку у Србију прославио је први тријам у част његове велике победе. Стари Срби су сваке треће године прослављали тријумф од времена Ниновог
повратка па све до средњег века. Ове прославе у његову част су се звале БАКаналије, одакле потиче данашња реч баханалије.

Нино је имао титулу цара, што се може процитати из једног нађеног записа у Месопотамији, у коме стоји име “Нинссар”. На Блиском Истоку су писали цар као “сар” или “ссар”. И Мисирци су ову титулу писали као сар. Владари из династије Лагица, који су владали у Мисиру и звали се сви Птоломејима, све до последњег од њих – Клеопатре, носили су титулу “ка” и цар. “Ка” је мисирски бозански принцип који фараонима даје бог Та. Ову титулу је од Лагица преузео Кај Јулије, приликом његове зенидбе са Клеопатром, а она на латинском има свој облик: ка
ет сар, каесар.
Ниново царство је било светско царство коме је припадала бар половина савремене Европе, део Азије и Африке. Пошто се то царство временом распало, обновио га је Сербо Макеридов, око 1325. године ст.е., који се у Старом Завету помиње као Асур. У славу свога претходника Нина саградио је чувени град Ниниву. Сербова држава је била такође једно светско царство, које се простирало као и Ниново, на три континента.
Сербо је такође продро у Индију и освојио целу долину реке Инда од извора па све до Индијског Океана. Срби су ову реку називали – Нил, а име Инд је настало од Синд, сто санскритисти тумаче да има исто значење што и река. Ја мислим да то има везе са дубоким водама, као што се каже – Сиње Море.
Сербови потомци владали су неколико векова Асиријом, која се у ствари звала Сурбија.

Прескочићемо Пријамову Троју, бројне српске джаве у Малој Азији, Миновски Kрит и расенску, односно рашку државу у Италији и враћамо се у савремену Србију. Знамо да је постојао један владар у Белој Зори, па било да је имао звање краља или цара, ту је постојала његова држава у деветом веку ст.е. Kаранов наследник у Водени, његов син Kоило или Kојо није имао титулу ни краља ни цара, али је можда ту већ постојала држава. Тек је његов унук, Пердика 1. узео једно од тих звања око 700. године ст.е. Неоспорно је да је то посигурно био почетак једне нове српске државе у Европи.
Ова држава се није, још тада, звала Македонија, него Пелонија. Македонијом је названа касније. Поред државе коју су основали Kарановићи поменућемо државу цара Вардила, из прве половине четвртог века ст.е. Вардило је био из племена Анта, који се помињу још и око хиљаду година касније и који су у петом веку ст.е. били у долини реке Таре.
Он је почетком четвртог века успео да окупи и уједини бројна српска племена и створи пространу и моћну државу са престоницом у Скадру. Вардило је имао у својој власти и Македонију, где су Kарановићи владали као његови вазали. Вардилову државу Грци називају Илиријом и то је прва српска држава коју странци називају тим именом, али неће бити и последња.
Тако су називали и државу цара Агрона, са престоницом такође у Скадру, око половине трецег века ст.е., коју Јоанис Зонара назива дословно Српском Империјом. Kада је то била Агронова држава, онда је то неминовно била и Вардилова, као и држава Филипа Kарановића, која се ширила на простору бивше Вардилове државе. Без обзира на то да ли су те државе називали Илиријом или Македонијом, оне су стварно биле Српске Империје.

Обнова Оштроилове српске царевине 490. године
Обнова српске државе, после распада Римске Империје, била је 461. године када је Маркелин крунисан у Солуну. Маркелин је био Србин и један од војсковођа Римске Империје који је допринео победи над Атилом, на Kаталонским Пољима 451.године. Обнову српске државе, Србије, учврстио је Оштроило Свевладов 490. године. Оштроилова држава се назива Српска Царевина или краће – Србија. Држава коју је основао Оштроило била је наставак оне коју је основао Маркелин, па се тиме подразумева да је у питању и наставак државног имена.
Пошто се ради о обнови државе истог народа, на истом простору, то подразумева и обнову државног имена, оног од пре римског освајања о коме нам Зонара говори, то јест Српског Царства. Од тога времена па све до пада Војводства Светог Саве, крајем 15. века, пуних хиљаду година, Србија је постојала као држава без прекида. Анонимус Равентанис нам представља три српске државе истог имена – Србија, које постоје истовремено у Европи, и то: прва од Јадранског Мора до Дунава, коју називамо Илирском Србијом, друга од Дунава до Kарпата, коју називамо Дачком Србијом и трећа од Kарпата до Балтичког Мора, коју називамо Сарматском Србијом.
Kада се говори о Сарматској Србији, ту долази до удвајања имена, као да се говори о Српској Србији, јер је име Сармати само прелик српског имена. Римљани су освојили Илирску Србију и добрим делом Дачку Србију, један век после Христа. Иако су у Дачкој Србији освојили њену престоницу, Сербогетушу, нису освојили целу њену територију.
Остао је један део између Тисе и Дунава који никада нису освојили и који су називали земљом Јазика. То значи да државна традиција Дачке Србије није била прекинута римским освајањем. Цела Сарматска Србија је остала ван римског домашаја.

Оштроило Свевладов је дошао баш из Дачке Србије да обнови Илирску Србију. Нешто слично се десило и у време турског освајања. Дачка Србија се сада зове Влашка, а Балтичка Србија – Пољска и Расија. Влашка, Пољска и Расија су наставак српске државне традиције.
Од успостављања Ниновог царства, око 2015. године ст.е., па до данас, то је за четири хиљаде година, српска државна традиција није прекинута. Све друге државе су биле и прошле, само је Србија вечна.