Косовски Завет

Косовски завет

Иоле озбиљнијем проучаваоцу односа Косова, или боље рећи Косовског завета и српског народа, није толико битан тачан број турске и српске војске у Косовском боју, чак ни ко је и да ли је уопште неко победио тог страшног и величанственог дана.

Свакако, не ради се ни о каквом занемаривању истине, нити о умањеној жељи да се она сазна, напротив, али сматрамо да је надасве важније пронаћи одговор на питање ЗАШТО је дошло до Косовског боја и из њега проистеклог Косовског завета неголи КАКО се Косовски бој одиграо. Проналажење прецизних и јасних одговора на питање ЗАШТО одвешће нас до прецизног и јасно схваћеног Косовског завета у историјској свести српског народа.

Опредељење

Шта је темељ Косовске свести која је за нас Србе поистовећена и делом потврђена она највиша свест коју један хришћански народ може да има – литургијска свест? Темељ те и такве свести је Опредељење!

Опредељење чини основу људске слободе. Опредељење је човеково од Бога добијено право да резонује, одлучује шта је добро а шта је зло. Опредељење је наше човештво, оно што нас разликује и уздиже изнад звери, али, ако је неправилно одабрано, и оно што нас унижава испод разине зверске. Опредељење је наше благо и наша коб.

Човек као личност свакога дана одлучује по стотину пута; често није ни свестан да бира, некад је његово опредељење, та највећа тајна људског живота често сведена на навику, немарност. А човек свакога дана бира хоће ли бити лењ или вредан, поштен или лопов, хоће ли помоћи некоме или ће гледати само своја посла, хоће ли размишљати о својим поступцима или ће изабрати лакши пут тражећи кривицу у ближњему…

Дакле, опредељења је много, она су, како то имају обичај да кажу политички аналитичари, у мирнодопским условима најчешће сведена на једну особу у заједници, на личност, док у ратним временима, опредељење је и даље у зависности од личности у заједници, само што се заједница у тим тренуцима више испољава па се чини да је личност поништена.

У хришћанским нацијама личност није никада поништена, она није никада у конфронтацији са заједницом, напротив, зависе једна од друге. Дотле, у западно-европској послеренесансној епохи, али свакако да узрок таквог стања сеже у средину 11. века и у Велику шизму, личност и заједница престају да постоје: настаје индивидуа с једне и колектив с друге стране. Индивидуа и колектив су у непрестаној борби.
Заједница или колектив
Како се поништава заједница и како настаје колектив?
Хришћанска или православна заједница је, да подсетимо, заветна заједница целосних личности у чијем средишту, или на чијем је врху Христос. Да би једна заједница опстајавала у историјском току она мора бити жива.

Основни елемент животности једне заједнице јесте дијалог: дијалог верних на Светој Литургији, дијалог верних на црквено-народним саборима (управо је плодотворни дијалог лајт-мотив Горског вијенца, а не истрага потурица), дијалог верних у парохијским заједницама, дијалог супружника у Светој тајни брака. А на врху православног дијалошког пута стоји Богочевек Исус Христос.

Колектив настаје када Бога замените са човеком, када га “спустите” на земљу, када слободу одлучивања сведете на слепу послушност једном обичном човеку ма какве му титуле давали, када спутавањем људских слобода уништавате личност и срозавате је на ниво индивидуе којој не преостаје ништа друго него или да се утопи у тај и такав колектив, или да се бори за неке искрице слободе које су далеко од личносне целомудрености.

Илијада или српске песме о Косову

Велики број проучавалаца српске књижевности покушавао је да од песама које говоре о Косовском боју начини својеврсну косовску Илијаду. О резултатима тих покушаја нећемо говорити, али занимљиво би било упоредити нашу косовску Илијаду са Хомеровим спевом.

За разлику од Илијаде у којој је централна тема рат око Троје, описи борбе, јунака, двобоја (она је сва у зноју и крви, храбрости и гневу), српске народне песме које су посредно или непосредно везане за бој на Косову немају у средишту саму битку.

У ниједној песми средишња тема није сам бој (положај српске и турске војске, ратна тактика, двобоји јунака итд). Сазнања о самом боју добијамо (исто као и у Горском вијенцу) из ретроспективног и кратког излагања неког преживелог ратника; једина песма где наведени ретроспективни случај није укључен је песма Пропаст царства српског, али и у овој песми централна тема није сам бој, већ Лазарева одлука за Царство Небеско.

То је јеванђељско опредељење, и то није основна идеја сваке јуначке епопеје, како неки историчари књижевности сматрају, већ је то идеја хришћанске јуначке епопеје.

У Илијади то није случај зато што у религијској философији старих Грка није постојао загробни живот; постојала је Долина сенки, али то се не може назвати животом, бар не срећним животом за којим се тежи. И баш зато што у старогрчкој религијској философији није постојала загробна димензија срећног живота, сви јунаци тројанског рата (и старогрчког света) били су окренути и усмерени на овоземаљски живот. Тројанским јунацима је било стало да се докажу у борби због вечног спомена и славе на свету овоземаљском, а не због Небеског Царства.

Тек са Хришћанством у друштвено-историјско искуство улази одредница Небеског Царства. Ка том царству усмерен је цео живот једног хришћанина; у хришћанском религијском искуству више не важи одредница Carpе diem (убери дан) као код Грка или касније Римљана, већ Carpa aeternitatem (искористи вечност).

Овај став потврђују и Лазареве речи у песми Пропаст царства српског:
„Мили боже, што ћу и како ћу? Коме ћу се приволети царству?… земаљско је замалено царство, а небеско у век и довека“.

Ако кнезу Лазару одузмемо хришћанску димензију, онда не би било ни његове дилеме између два царства: кнез би одмах изабрао царство земаљско, царство за које такође живе Ахил и остали грчки и тројански борци.

Ако је у Илијади централна личност Ахил као највећи и најславнији грчки борац, онда би, по аналогији, у песмама о Косовском боју централно место припало Милошу Обилићу. Али, то место није припало Милошу Обилићу, већ кнезу Лазару.

Док су своје опредељење за Царство Небеско припадници владарске лозе Немањића потврђивали својим одрицањем од престола, зидањем многобројних задужбина и одлажењем у монахе, кнез Лазар је своје опредељење за исто то Царство морао да потврди и личном жртвом – својим овоземаљским животом.

Косовски завет – јуче, данас, сутра

Српски народ је заветни, литургијски народ зато што је искуство хришћанске заједнице, потпуно утемељено у времену Стефана Немање и Светога Саве, потврђено Косовским заветом, тј. заједничким, саборним опредељењем српског народа за Царство небеско. То опредељење није учинио само Кнез Лазар, већ махом цело мушко становништво онога времена. И не само онога времена, већ од Косовског боја свакога дана и на свакоме месту Завет косовски се проверава и народ српски се опредељује.

Изговорићу једну можда за старије људе и за историчаре бласфемичну изјаву: Косовско опредељење за нас православне Србе у 21. веку веће је и теже неголи што је то било пре 800 година.

Живимо у времену када се ратови воде другим, како неки бездушни људи рекоше, софистициранијим средствима. Узети мач у руке, помолити се Богу да буде воља Његова и кренути у бој било је витешко дело великих јунака онога времена које данас, злу не требало, само пожелети можемо. Како данас учинити велико витешко дело? Непријатеље не видите, држава је неприметно окупирана, народ је индоктринисан медиа-милитаристичком палицом Великог Инквизитора и Великог Брата, подизање вашега мача биће пропраћено осмехом и презрењем.

Како изгледа Косовски завет и Косовско опредељење у данашњем времену?

Изгледа да је време у којем данас Срби живе слично времену Деспота Стефана Лазаревића. Треба у времену тајног протектората у једном делу српских земаља и јавног у другом делу, спашавати народ и подучавати га, обнављати светосавску и косовску културу и свест. Треба деспотовски живети и жртвовати се, да бисмо нашој деци оставили више неголи што су нама оставили очеви.

Данас је Косовски бој и Косовски завет преданост професора у школама, поштење радника у фабрикама, подвиг и скромност монаха и, надасве, саборни плодотворни дијалог целог, понављам целог српског народа. Из тог дијалога мора да се роди једна јака, до сада небивала, у саборном духу модерног израза национална нестраначка организација.

Наши људи, Срби, и дан-данас страдају на Косову и Метохији. Мало се о томе прича, мало се прича о њиховим људским мукама. Можда се неки плаше да ће потенцирање конкретних мука конкретних Срба на Косову и Метохији још више пољуљати и онако већ пољуљано уверење да територија Старе и Свете Србије не буде потпуно изгубљена. Греше! Наше косовско опредељење већ одавно не зависи од народне муке, већ одавно не зависи чак ни од територије: оно превасходно зависи од Косовског завета у нама самима. И тај завет можемо једино сами да изгубимо, њега нам не може нико отети: то не може учинити ни Холбрук, ни Шиптари, ни Буш, ни Архтисари, нико!
Територијално ограђивање и друштвено-политичко сређивање ситуације на Косову и Метохији у директној је вези са степеном Косовског завета и свести у нама самима. Зато, шта год да се деси, негујмо га и понављајмо у нашим плодотворним сусретима: Данас овде, сутра у Призрену! И нека сваки наш поступак у даљем животу буде омеђен и преиспитиван Косовским опредељењем, непрестано, из дана у дан. Једино тако нећемо правити грешке које су правили наши очеви, једино тако оставићемо нешто нашим потомцима. Како радили, тако нам Бог помогао!
Косовски завет уско је повезан и са Лазаревом клетвом. У том значењу представља обавезу свих Срба и сваког Србина да брани Косово и Метохију као србску колевку.