Фото: Приватна архиваЈедну Карађорђеву звезду му је 1916. године лично окачио регент Александар Карађорђевић, претходно је скидајући са свог шињела. За њим је исто урадио француски генерал Сарај, премештајући са својих на Маџаревићеве груди Орден Легије части. Добио их је за један од најопаснијих задатака које је извршио, а било их је много и ниједан није био безазлен.
Фото: Приватна архива
Овај пут су ушанчени Бугари са највише тачке Кајмакчалана немилосрдно косили српску војску. У једном тренутку регенту Александру, војводи Живојину Мишићу и француском генералу Морису Сарају пришао је млади мајор Маџаревић (тај чин је добио у 27. години) и тражио допуштење да на свој начин реши проблем. Мишић му није дозволио, али Француз је климнуо главом. Усред дана Маџаревић, опасан бомбама, креће са својим наредником ка бункеру. Сачекали су да се Бугари склоне од врућине, пришли су упоришту и бацили бомбе. Митраљез је умукао, а кроз дим и прашину су се скотрљала двојица хероја и стигла да рапортирају да је задатак извршен.
Месец дана касније учествовао је у офанзиви на Кајмакчалан, ухватио живог бугарског војника који је одао снагу непријатеља, а у том нападу је и сам рањен. Ране је видао у тунишком граду Бизерти.
Хватање “живих језика” била је ужа специјалност мајора Маџаревића. Када се почетком 1915. године нашао као појачање 5. пешадијском пуку, доспео је до обала Саве, где је српска команда муку мучила да сазна следећи потез Аустроугарске војске. Михаило је без одобрења команде са петнаестак војника прешао Саву у потрази за “живим језицима”. Два пута ју је прелазио: први пут је довео једног аустроугарског војника, други пут осморицу и довео их на наше положаје да кажу шта имају. А један његов поподневни одмор прекинуо је позив ордонанса команданта батаљона да се хитно јави на телефон. Разговор који је уследио забележио је сам Маџаревић у својој књизи “Кроз сјај и сенке рата”, коју је издао у Београду 1933. године:
– Ало!
– Овде Петар!
– Који , бре, Петар, презиме?
– Краљ Петар.
Михаило је салутирао са слушалицом у рукама.
– Изволите, ваше величанство!
– За показану и осведочену храброст приликом првог и другог преласка Саве и заробљавање непријатељских војника, ја вас, Маџаревићу, унапређујем у чин поручника!
– Хвала, ваше величанство!
– Тићили ми се такви јунаци у мојој војсци!
– Бог нас чуо, ваше величанство!
На сличан начин ће га у чин капетана произвести регент Александар, који је био добро обавештен о његовим подвизима. Сусрет се одиграо 1916. на Солунском фронту, а разговор је текао овако:
– Ког чина бејасте?
– Поручник, ваше краљевско височанство!
– Ви сте капетан! – рече му регент Александар.
– Нисам, поручник сам!
– Знам, али сте од овог тренутка капетан. Најсрдачније вам честитам чин!
Фото: Приватна архива
И у чин мајора ће га експресно унапредити војвода Мишић после оне акције на Кајмакчалану. Све своје чинове, осим оног подофицирског наредничког, кад је изашао из војне школе и у ратове ступио као голобради деветнаестогодишњак, Маџаревић је зарадио у биткама. Са својим војницима је наступао или као претходница или као одступница, увек на пушкомет непријатељу.
Фото: Приватна архива
Михаило Маџаревић је после Великог рата демобилисан, а када је почео Други светски рат, одбија да прихвати функцију команданта Жандармерије у окупираној Србији. Одведен је у немачки логор, а када се рат завршио, одбио је да се врати у Југославију, која је допала у руке комунистима и 1950. године је отишао у Америку, где ће и умрети, далеко од породице, коју никад више није видео. Сахрањен је у порти манастира Светог Саве у Либертивилу, где су почивали и краљ Петар Други, Јован Дучић, Свети Владика Николај Велимировић. Само још његове кости чекају да буду враћене у отаџбину.
Уцењен на 50.000 круна
Када су Аустријанци заузели Мишарску Аду код Шапца и заробили неколико српских војника, опет се за акцију јавио Маџаревић. Са двеста добровољаца кришом се искрцао на острво, пришли су непријатељу с леђа и заробили их заједно са официрима. Од једног официра је тада сазнао да су за њега чули и Аустријанци и да му је глава уцењена на 50.000 круна.
У одбрани Смедерева заробио је пун понтон немачких војника, а пред повлачење је бранио одступницу. Немци су тражили предају и Михаило је остао сам на мосту, сачекао је да му се немачки војник приближи, потегао је оружје и упуцао га. Потом се хладнокрвно удаљио, док су се Немци разбежали у заклоне.
Хитац са 400 метара
Када је почео напад на Србију, 28. јуна 1914. године, Михаило се налазио у Скопљу, одакле је прекомандован у околину Лознице.
Једном приликом је држао одступницу свом одреду и том приликом је приметио непријатељског војника како иде преко неке чистине, држећи и гурајући испред себе једну сељанку као живи штит. Нанишанио је и са даљине од четири стотине метара убио је Аустријанца.
Ранко Пивљанин, Блиц
Нема коментара:
Постави коментар