ПОРЕКЛО СЛОВЕНА

Немац Јирген Шпанут, истражујући Немачку историју, открива Српска гробља на тлу Шпаније, Португалије и Британије од 3000 година п.х. Он такође код места Мас-Д Азил у Француској је открио белутке , кој представљају прве почетке стварања писма, почев од леденог доба  па до раноисториског периода. А у месту Глозел  Јирген Шпанут је открио камење на којима је нашао исклесане јелене, медведе и животиње које могу бити пантери или дивљи коњи, са ознакама које приписује Филистинском или Синајском писму.

Ове ископине процењене су на девет до десет миленијума старости пре Христа. Француски археолог Морле назвао је то писмо азбуком Глозел, а Јирген Шпанут наводи „ Они кој су измислили ово писмо су поставили камен темељац наше цивилизације“ . Он мисли да се ради о Филистинцима, а по упоредби са Српском ћирилицом произилази да се ради о србима.

Платон сматра, да је исто краљевство владало средоземљем и Египтом и преко тиранског мора протезало свој утицај све до гибралтара. На све то Илија Живановић написао је да је словенство било растурено од Владивостока до Јадрана као кичма човечанства.

Најстарији Халдејски, Асирски и Мисирски рукописи и камени споменици људске цивилизације стари су око 7000 год. По њима најмање толико је стара и српска цивилизација. У тим споменицима спомиње се и име Србин, али не и Словен.
Кинески дворски дневник кој је непрекидно писан од око две хиљаде година пре Христа, садржи податке да су тада Срби живели у азијској Сарматији и у земљама иза Дона. Тада је српски народ живео на просторима од Сибирије до италијанске Венеције.

Француз Робер Сипријан развио је теорију о пореклу свих словена од Илиро-Срба т.ј. од подунавских Балканских Срба ,кој су се простирали од Балтичког и Црног мора до Кавказа и Касписког језера.
Србе доњег Дунава он назива Прото-Србима или првобитни Срби и за Прото-Србе тврди да су та подручја насељавали раније од времена у коме је живео Мојсије. За каснији долазак Срба на Балкан Сипријан каже да су они дошли сабраћи у помоћ у борби против Римљана. Није чудо да су неки народи од тада модификовали језик па чак и давали себи друга имена, због огромних раздаљина и отежаног комуницирања.

Имена Чеха, Хрвата и Руса помињу се први пут у писаним споменицима од шестог века н.е. неколико хиљада година после Срба. О томе Шафрик пише „ Никада до шестог века није поменуто име Чех, Лех , или Словен, а и о Пољацима  и Русима писана историја говори тек у деветом веку“.

Према записима Јорнанда Прокопија, Венди и Срби су два имена једног истог стабла. Лужички срби за себе кажу да су они из балканске србије, што потврђују немачки историчари Сетген и Крајсих узимајући за основ имена људи, река, планина и других географских појмова. Пољаци су у новијим истраживањима утврдили присуство Словена на балтичкој обали од пре 2000 г.п.х. То су били Протословени чији су потомци данашњи Лужички Срби. Робер Сипријан закључује да су срби најстарије стабло словенске расе и да су их на западу  називали Венди , као и да су житељи Сарматије аутохтони Срби.

izvor;srbskenov