Аријевско Порекло Срба

Аријевско и скитско порекло Срба

Теорија о аријевском пореклу Срба није нова, већ је од раније позната. На ову тему постоји много радова како локалних, тако и страних аутора. Посебну пажњу би требали посвевтити један чланак који повезује Индију, Иран и Балкан, три места која се односе на древне Аријевце. Аријевско порекло Срба је теза коју такође заступа Кљосов, на основу генетских истраживања која је вршио.


Ко су били Аријевци? – Лингвистичко гледиште
Почећемо од званичне дефиниције: око. 1600 године, као израз у класичној историји, корен имена порекло води од латинског Аријана, Ариане, и из грчког језика Арије, Ареиа. Имена примењена у класичном периоду у источном делу древне Персије међу њеним становницима. Древни Персијанци су користили ово име говорећи о себи самима (стара персијска арија), а њиховом државом је био обухваћен је и данашњи Иран. На крају из Санскрита ариа – долазимо до израза који означава „земљака“, на каснијем језику добија значење „племенити, из добре породице“. Европски филолози (Фридрих Схлегел, 1819. године, који је ову реч повезао са немачком речју Ехте ( Echte) што значи „част“) овај термин су користили описујући древне народе које сада називамо индоевропејцима; овај термин се користи и у енглеском језику од 1851. године.
Термин је стигао до расиста, а у употреби у немачком језику од 1845. године био је антоним речи која у том језику описује семите (Јевреје). Немачки филолог Мак Мулер (1823-1900) популаризовао је термин у његовим списима о компаративној лингвистици, препоручивши да се овај термин користи као име (замењујући индоевропски, индо-германски, кавкаски, јапетички) за групу повезаних, упарених језика повезаних са овим народима, који углавном живе у Европи, али и са санскртом и персијском културом. У том смислу појам Аријевци је коришћен од 1839. године (и филолошки је исправнији), али је то изазвало конфузију са Аријанством, термином познатим у црквеној историји. Постепено се поново замењује у компаративној лингвистичности око. 1900 године, поновним коришћењем термина Индоевропски.
Као што се може видети, пре (зло)употребе овог термина од стране нациста, ово је био стварно широк појам. Односи се на готово читаву Европу са деловима Блиског истока и северне Индије. Другим речима, овај појам се односио на становнике оних места где људи имају бледу кожу, плаве очи, плаву и риђу косу. Дакле, није преувеличавање ако се каже да би овај израз могао значити „бело“. (наравно, без нацистичке идеје о владајућој белој, „аријевској“ раси). Такође са сигурношћу се зна да су људи које су звали Аријанци стварно постојали. Многи древни историчари пишу о њима, укључујући и Херодота „оца историје“ у 5 веку пре нове ере.
Истина, Аријевци се углавном помињу у односу на Блиски исток и Индију (где би се заиста бела, бледа кожа истицала и упадала у очи) а званично је прихваћено да је Иран добио име, као и Хариана, једна од 29 држава у оквиру Индије. Можда чак и Ирска дугује своје име Аријевцима.

Генетика Аријеваца

Генетски, хаплогрупе званично повезане са Аријевцима су Р1а и Р1б, две различите групе које деле исти корен. Према томе, Р1а хаплогрупа је обично балто-словенска и индо-иранска, док је Р1б Итало-Келтска, Германска, Хетитска, Јерменска.
То нам помаже да сузимо потрагу за пореклом Срба. Али јасно је да овде није циљ да се докаже како су преци Срба и били једино и искључиво аријевска племена, већ да су били једни од предака Срба.
Друго, у смислу модерних нација, већина југоисточне Европе данас има само око 30% обе Р1а и Р1б хаплогрупе заједно. Овај број се преполовљава ако се фокусирамо само на хаплогрупу Р1а (без узимања у обзир различитих генетских мутација). То у пракси значи да од 100 људи, само 15-30 може тврдити да имају неки облик аријевског порекла по очевој крвној линији. Доминантне хаплогрупе на Балкану су стари европски И2 и Е1б.

Скити су једини могући „осумњичени“ ако трагамо за племеном које је могло бити присутно на свим поменутим просторима. Њихова територија се простирала од Индо-скитије до Ирана и Балкана.

И последња важна ствар коју треба приметити јесте да се Р1а хаплогрупа појавила на Балкану већ у 4200 година пре нове ере, када су се (прото) скити први пут мешали са локалним становништвом. Овај процес се наставио и трајао јесве до римског освајања. Хаплогрупа Р1б се појављује у Европи тек неколико хиљада година касније.
Можда је српско племе заиста било повезано са Скитима, који су се преселили са Блиског истока у Европу још у праисторији. Скитске панталоне на латинском језику познате су као „сарабара“ или „сарабала“. Арапи их још и данас зову „србски“ или „сервал“. Панталоне као одевни предмет у Европу су „стигле“ са Скитима. Морали су их измислити за лакше јахање.

Етимологија назива Срби

Као што Ксенофон пише у својој „Персијској експедицији“, чак је и Александар Велики (Александар Македонски) био је импресиониран овим начином одевања. У античкој Грчкој тада се мушка и женска одећа није много разликовала. Осим тога, на Фарсију, језику древне Персије, „сарбаз“ значи „војник“, док је „сарбаз-е сорби“ главни војник, односно командант, војсковођа. Реч „сорб“ на овом језику (као и на латинском) значи „црвено“. Ова боја је за Ските, означавала југ, док се у систему касти Махабхарата односи на рат касти. Ово су једине логичне етимологије етнонима „Срби“ на било ком језику. Ова листа се наставља и даље. Али, чини се да је „српски“ некад био генерички израз за Словене, пре 6. вијека.

Србски и словенски топоними

Срби на Балкану и Сорбс у Немачкој још увек чувају ово античко име, баш као што земље Словеније и Словачке очувају име Словена. Због такве изузетне учесталости српских топонима који су у античко време, били распрострањени широм света, може се сматрати да су управо они ти који су населили Балкан и мешали се са староседелачким становништвом Винче већ од 4200 пре нове ере, за шта постоји доста генетичких и археолошких доказа. Ове културе су трајале све до доласка Римљана (баш као Гаулска култура сјевера). Ми немамо никакве писмене податке о овом мешању. Ни ми не знамо да ли је асимилација мирна или брутална, али имамо пуно археолошких доказа који доказују да се стварно догодило. То значи да Србија, као и бројне друге земље, па и оне на Балкану, једноставно носе име ових древних номада који су дошли и освојили локално становништво које је оставило име своје земље и значајне културне и генетске трагове у том процесу. Ово је заправо био веома типичан сценарио у древним временима. Познато је да су и многе друге земље добиле своје данашње називе на овакав начин, као на пример Хун-гариа (данашња Мађарска), Булгариа (Бугарска), Рома-ниа (Румунија), Енг-ланд (Енглеска).
„Након Иранаца, и древни Хрвати су прописали специфичну боју за сваку од четири главне тачке компаса на територији коју су населили. Односно, за четири стране света. Бела боја означава запад, црвена је југ, зелена исток и црна север.
„Иста ствар је важила за Србе, јер знамо да је Бела Србија постојала у сјеверној Европи. Чак се и реч „Сорб“ можда може пратити иранским (и латинским) кореном што значи „црвено“, што означава Југ. Али аутор ту прави кључну грешку означавањем овог појма као „иранског“, јер је очигледно појам скитски, и добро је документован у древним списима.
Знамо да се Р1а хаплогрупа, развила у степи Украјине, а знамо и да су највећи проценти ове хаплогрупе у земљама као што су Пољска, Украјина и Русија. Међутим, ова хаплогрупа није стриктно словенска. Татари, на пример, такође су важно племе које има доминантан Р1а и чији језик може бити везан за неке скитске речи које Херодот такође помиње. Али то је друга прича. Овде наводимо чињеницу да је теорија која поставља Иран као колевку Аријеваца није погрешна и доводи до велике забуне међу истраживачима ове теме. Херодот јасно помиње да су Скити освојили Персију, пролазећи кроз кавказски пролаз. Овде су словански хроничари можда схватили да су Срби у били и у Вавилону.

И, на крају се ипак чини да су преци Срба и заиста била скитска племена, понекад су и они означавани као Аријевци. Главни елемент је вероватно био прото-словански, а не ирански, јер се данас готово искључиво схвата на тај начин. Започели су путовање у украјинским степама. Одатле су путовали великим растојањима у временском оквиру који се протеже већ неколико миленијума. Прешли су са југа на север, пратећи балканску путању уз Дунав и на источном путу кроз Украјину. Ово се десило много пре него што је германски Р1б чак стигао у Европу, и сигурно пре доласка Римљана и Хуна, након чега су јужна и северна земља заувек одвојене. То су били номади, али су много путовали и били су далеко од примитивних варвара. Вероватно су били први мајстори ковачког заната односно умећа ковања гвожђа, које и даље носи своје изворно име, а можда су га и назвали по сазвежђу Ориона, са којим су се поравнавали многи древни споменици.