ШТА ЈЕ МИТ, А ШТА ИСТОРИЈСКЕ ЧИЊЕНИЦЕ у случају Мехмед паше Соколовића

Недавно су у врло кратком времену откривена два споменика турском великом везиру Мехмед-паши Соколовићу (1565-1579).

Један је даровао Вишеграду Слободан Павловић а други споменик посвећен Мехмед-паши и патријарху Макарију у Андрићграду – постављен на Видовдан – је дигао Емир Кустурица.

Мехмед-паша Соколовић

„Овај чин српски народ је чекао вековима. Откако је света и века, није било ни оваквог споменика, ни овакве браће, ни оваквог града, ни оваквог мотива каквог нема ни код Шекспира. А где се то могло десити ако не у Андрићграду и ако не на Видовдан“, рекао је у пригодној беседи Матија Бећковицћ како је пренео спутникнеwс.цом.

Не улазећи у разлоге ове егзалтиране љубави према турском великом везиру Мехмед-паши Соколовићу треба указати, истине ради, на битне чињенице које бацају другачије светло на личност великог везира али и на саму егзалтацију.

Наиме уврежено је мишљење да је велики везир Мехмед-паша Соколовић обновио Пећку патријаршију 1557. године, што није тачно јер је такве одлуке могао доносити само султан, у овом случају султан Сулејман Величанствени, евентуално велики везир али то тада није био Мехмед-паша Соколовић. Обнова Пећке патријаршије је била тако велика државничка одлука да Мехмед-паша није могао да је донесе јер се често заборавља да је он у то доба био само румелијски беглербег, командант морнарице, трећи везир, а да ће велики везир, други човек царства, постати тек током последње године владавине Сулејмана Величанственог, 1565. године, дакле осам година од обнављања Пећке патријаршије. „Не знамо ни до данас од кога је прво потекла идеја за овај компромис, који је донео васпостављање Пећке патријаршије“, каже Ђоко Сљепчевић један од најугледнијих познавалаца историје српске православне цркве. С друге стране Мехмед и Макарије нису били браћа, можда рођаци. Ко је био Макарије „да ли брат или најближи рођак Мехмед-пашин, питање је на које је немогуће поуздано одговорити“ каже највећи познавалац времена и дела овог великог везира славни академик Радован Самарџић.

Да је одлука о обнови рада Пећке патријаршије била превасходно турска велика политика сведочи Миленко Вукићевић који у књизи „Знаменити Срби муслимани“ наводи, да је султан Сулејман Величанствени у ферману издатом у доба обнављања Пећке патријаршије, поред осталога, наредио „да се од сада у мојој царевини свака вера слободно исповеда.“

Много важнији велики везир „српског порекла“ од Мехмед-паше Соколовића тога доба је био Рустем-паша Опуковић, који је био велики везир два пута: од 1544. до 1553. и од 1555. до 1561. године. Управо је он био велики везир када је доношена одлука о обнови рада Пећке патријаршије.

Фаворит Хурем султаније

Рустем-паша који је „имао карактер за друге погибељан“ био је фаворит и главни извршилац жеља генијалне Хурем-султаније, жене Сулејмана Величанственог. Био је непогрешив избор за њене даље намере, јер је Рустем-паша – паша за кога веле да се никад није смејао – био спреман на сваку нискост, на злочин. Хурем-султанија је Рустем-пашу Опуковића некадашњег царског коњушара уздигла до части царског зета, давши му кћерку Михримах за жену, а потом и до царског печата – свесно и прорачунато. У Цариграду нису могли чудом да се начуде „шта би султану да такву гњиду узме за зета и везира јер њега нико ама баш нико није подносио ни као човека ни као државног званичника“.

Бистрији погледи на Порти су одмах уочили да је уласком Рустем-паша у везирско веће „султан почео одавати знаке подозрења према свом прворођеном сину Мустафи“.

Сулејману – који је добро познавао „злу крв Османовића“ – није било тешко да поверује у лажне извештаје, које је стварао Рустем-паша на наговор Хурем-султаније, да деловање царевићева Мустафе – који је постао љубимац јаничара и војске – добија обрисе завере и да његово оружје „звецка нестрпљењем“. Знао је Сулејман – као и Хурем – како је његов отац Селим устао на свог оца Бајазита. Није то било тако давно да би проток времена могао утицати на сећање, а поготово не на опрез.

Елем, султан Сулејман Величанствени на велико изненађење Стамбола 1544. године поставља за великог везира Рустем-пашу Опуковића, који је, како сведочи Бернард Навађеро – један од најбољих познавалаца прилика у Османском царству средином XВИ века – „по народности био Србин, из једног села крај Сарајева у Босни“.

Управо ће овај дијаболични велики везир и Хурем султанија потрести својим млетачким уротама и непојамним злочинима царство на Босфору и променити његов династички ток.

Погубљење султановог сина

Почетком октобра 1553. године, Сулејман је наредио да се удави његов најстарији син Мустафа, кога је добио са својом првом женом Махидевран. Ником није било јасно како један такав ум није могао да проникне у сплетку Хурем-султаније и њеног послушника, крвника, великог везира Рустем-паше Опуковића. Но, све је прошло без већих трзавица, рачунајући ту и смену великог везира Рустем-паше кога је наследио Кара Ахмед-паша, османски великаш албанског порекла. Тек тада, дакле 1553. године, у везирско веће улази Мехмед-паша Соколовић, за кога се вели да је, као и Рустем-паша, „говорио словенски“.

Две године пошто ће Мехмед-паша Соколовић ући у везирско веће, султан је за великог везира – „где громови најчешће ударају“ – поново довео Рустем-пашу који на том месту остаје до 1561. године када га наслеђује управо Мехмед-паша Соколовић.

Крајем новембра 1561. године, после подле завере управо Рустем-паше Опуковића Сулејман је убио још једног сина, Бајазита, као и петорицу својих унука ставши на страну принца Селима, потоњег султана Селим ИИ, прозваног Сархош (Пијаница).

Султан Сулејман Величанствени, тај Велики Турчин, Законодавац, представио се Алаху у ноћи између 5. и 6. септембра 1566. године. Дуго је његов велики везир Мехмед-паша Соколовић морао да крије од јаничара и остале војске да је падишах мртав, јер јаничари готово никада долазак новог султана нису дочекали а да се уцењивачки нису побунили тражећи пешкеш. Сулејман је морао, ето, једно време да влада и мртав. Неки од хроничара су забележили да је Мехмед-паша Соколовић наредио да се убије лекар Кајсунизаде јер је био сведок смрти.

На крају треба посебно нагласити да је Мехмед-паша био муслиман „са дна каце“.

Рецимо, у Београду су порушене многе цркве од чијег је материјала саградио свој безистан и караван-сарај. Две године по смрти Сулејмана Величанственог, Београд је посетио италијански путописац Марк-Антонио Пигафета који је, поред осталог, у свом „Пут од Беча за Цариград“ (1568) забележио: „Због тога што хоће да подигне безистан, караван-сарај и друге грађевине, Мехмед-паша Соколовић је, у овом граду (Београду), наредио да се поруше три цркве рашких хришћана и јеврејске синагоге. Он те богомоље није разрушио толико ради своје градње колико да се у њима не би вршили обреди.“

Потпуно је јасно да је све што је Мехмед-паша Соколовић радио и градио било у славу Алаха, ширења ислама и Османског царства – па и мостови. „Све оно што се међу Соколовићима одиграло“, каже Радован Самарџић, „након преобраћања чатца Баја у Мухамеда открива… њихову неотпорност према исламизацији.“ Били су, речју, људи који су продали веру за вечеру.

Иако је наша снага у нашем мраку, није добро, како је давно упозорио гласовити Ђуро Шушњић, када се митска стварност претвара у историјску реалност. Јер, ласерски прецизно, констатује Латинка Перовић: „Нема историјског народа без прошлости, ни цивилизованог народа који не разликује мит и историју, као што нема модерног народа чија би будућност могла бити обновљена прошлост“.

Отац Димитрије постао је Џемалудин

Мехмед-пашин отац Димитрије постао је Џемалудин Синан-бег. Убрзо по доласку Мехмед-пашиног оца у Истанбул, за њим је стигла и пашина мајка која се, како је остало забележено, застидела „кад је видела сјај, достојанство и велику моћ њеног сина“, док се сестра Мехмед-паше Соколовића удала за Синан-бега Бољевића, санџак-бега Херцеговине и Босне.

Колико је Мехмед-паша Соколовић био велики и искрени Турчин, одан својој новој вери и сјајном положају, најбоље сведочи следећа прича: Његова мајка је оставила у Соколовићима у Босни једног сина не говорећи никоме. Мехмед-паша је то сазнао и прекорно упитао стричевића Мустафу зашто је то пропустио да му каже и тако постао „узрок што је мој брат остао у мраку неверства“.

Извор: danas.rs