СРПСКИ КНЕЗ ВИШЕСЛАВ – Знаменита појава свога времена, ОСНИВАЧ прве познате СРПСКЕ ДРЖАВЕ

Може се рећи да су Срби под заставом кнеза Властимира први пут у својој историји стекли пуну националну слободу и државност у модерном смислу. Властимир је кнежевски престо и власт пренео на најстаријег сина Мутимира.

Портрет кнеза Властимира по замисли сликара романтичара

О кнежевима Радославу и Просигоју зна се само да су више од осталих жупана своје владавине усмеравали ка увођењу реда унутар племенских заједница, које су већ тада имале неку врсту племенске аутономије. Међу њима су се у том погледу посебну целину представљале заједнице насељене око горњег тока Таре, Пиве, Лима и Дрине. Баш у тим племенима родила се, по неким историчарима, мисао о слободи и независном националном и државном животу.

По међународним постулатима онога доба, прво право представљање српског рода припало је кнезу Властимиру (850-862). Тај Просигојев син првенац био је знаменита појава свога времена и практични оснивач прве познате српске државе. Као признати српски владар јавља се 850. године. Тадашњи цар Византије Михајло III Пијаница (842-867) ограничавао му је власт свим могућим средствима, не допуштајући му да се размахне и покаже своје несумњиве владарске способности.

Међутим, као српском владару, њему је погодовало то што је Византија у време његове пуне власти била разједана изнутра, првенствено сукобима познатим као борба за иконе.

Узгред речено, те верске, до тада непознате, размирице унутар Византије завршиле су се победом поштовалаца икона (843), чијом је заслугом на подручју Источног римског царства основан духовни универзитет.

Та неслога разједињених христољубаца, која се никако није смиривала, и стални ратови Византије са Бугарима и Сараценима, омогућила је сналажљивом, наочитом и надареном кнезу Властимиру да срцем, мачем и умом збаци са себе византијску власт и јарам и протера са своје територије њене осионе чиновнике и војску. Овде се без претеривања и било каквог ризика може рећи да су Срби под Властимировом заставом први пут у својој историји стекли пуну националну слободу и државност.

Разлог томе зашто Властимирови Срби нису стигли да дуже и спокојније уживају у својој слободи били су Бугари, којима су се допале прокрчене српске шуме, уређени путеви и плодне оранице.

Остало је записано да су наши садашњи суседи, под вођством свога ратоборног кана Аспаруха, три године мучки и сурово нападали малу Властимирову српску државу, и то најпре српска насеља на простору између горњег тока Дунава и Балкана. После повремених освајачких победа, Бугари су покушали на све начине да покорене Србе подвргну својим правилима понашања. На крају је духовно јача словенска раса наметнула својим поробљивачима свој језик и своја правила живота.

Храбрим српским горштацима ишло је наруку то што је Византија сматрала Бугаре својим непомирљивим непријатељима, против којих је у VIII и IX веку водила огорчене борбе у којима је 811. остала без поглавара, цара Никифора, нескривеног заштитника Срба. Византија је наравно била захвална Србима што су јој здушно помагали у ратовима са Бугарима. Но, кнез Властимир није поклекнуо пред бугарском освајачком експанзијом, већ је после трогодишњег ратовања, предводећи своје храбре и издржљиве поданике, протерао незгодне суседе са српских територија, одржавши при томе лекцију њиховом кану Пресијаму о ратовању. Потом је проширио своју власт над Травунијом уз сагласност њеног жупана Крајине, за кога је удао своју ћерку. Овим дипломатским потезом добио је и политички и просторно.

Масовно крштавање Срба: У време владавине кнежева Властимира и Мутимира, као и за читавог свог постојања, Србија није умела да пободе кочеве на жељено место и постави јасне циљеве својих стремљења. Нажалост, та зла коб пратиће је и током целе њене историје, до данас. Значајно је што се Мутимирово столовање поклапало са наклоношћу Византије према Србима. У томе је нарочито предњачио цар Василије I, коме је превасходни циљ био масовније крштавање Срба и давање хришћанских имена српским владарима (Мутимиров син Стефан, братанац Петар, унуци Павле и Захарије).

Према потврђеним предањима, Срби су за време кнеза Властимира после успеха у ратовању с Бугарима пуне три године успешно бранили своју државну самобитност и мукотрпно освојену слободу. Као што је умео да вешто барата сабљом, тако се кнез Властимир сналазио и на политичкој сцени. Захваљујући свом дипломатском делотворном шарму, он је успевао да сачува аутохтоност своме народу чак и после пораза на бојном пољу. Уз све те позитивне државничке особине, одликовала га је велика писменост коју је ширио и међу својим поданицима.

Његове државничке претензије прелазиле су границе Византијског царства, вероватно и зато што су се тада на политичкој мапи Европе успостављала нова и рушила стара царства. Пример прекрајања европског континента дали су унуци Карла Великог, који су склопили у Вердену уговор о подели територије (843), по коме је Лотар добио Италију, Карло Ћелави област из које ће доцније настати Француска, а Лудвиг Немачки део на коме ће касније нићи Немачка.

Нешто пре ове прерасподеле власти и међа на тлу западне Европе, краљ Егберт (802-839) ујединио је мале државе Есекс, Сасекс и Кент и створио моћну Енглеску, потоњу империјалну силу. Ако се зна да су Срби под вођством помињане анонимне браће стварали своју, условно речено државу, још у време цара Ираклија (610-641), на месту је онда питање ко је у данашњој Европи у државотворном смислу старији – Србија или сада владајуће земље Запада на челу са Немачком, Енглеском, Француском и Италијом.

Неправедно заборављени кнез Властимир, чија су дела гурнута у запећак, према провереним историјским изворима, умро је природном смрћу, а кнежевски престо и власт на време је пренео на најстаријег сина, одважног и стаситог Мутимира (850-862).

Чувши за Властимирову смрт, бугарски кнез Борис је напречац поново ударио на Србију. Овог пута, међутим, срећа је осветољубивом Пресијамовом сину окренула леђа. Већ на зачетку љуте битке његов син Владимир, предводник очеве војске, пао је у српско ропство заједно са дванаест одабраних властелина, такорећи са целим својим штабом. Незасит бугарски император и освајач, забринут за живот миљеника, са неприкладном царском понизношћу измолио је од Мутимира мир, са понижавајућом клаузулом да за време његове владавине нога бугарског војника не крочи на српску страну.

Необично српско-бугарско примирје претворило се у међудржавно суседско славље, тако што је Мутимир поклонио свом дотадашњем љутом непријатељу по два роба, сокола и ловачка пса и двадесетак сарачки штављених кожа. Заузврат, Мутимирова ергела постала је богатија за двадесетак брзих, расних коња, а дворска ризница за неколико врећа злата, сребра и драгог камења, племенитог метала и неколико сребрних сабљи. На крају је мирољубиви и попустљиви Мутимир на свој начин зачинио то несвакидашње помирење, задуживши своје синове Прибислава и Брана да ослобођеном бугарском принцу и његовим властелинима обезбеде миран пролаз кроз српске земље. Када је одабрана свита стигла до граничне линије која се тада налазила код Раса, дошло је до загрљаја принчева.

Према: Мирослав Тодоровић, Новости