Србија је у својој историји имала као војне команданте и двојицу странаца плаћеника. Прво Немца Палмана Брахта, који је био командант гарде цара Душана, и пет векова касније генерала Хенрија Мекајвера, британског држављанина шкотског порекла.
Хенри Мекајвер/Фото: Промо
О ове две скоро заборављене историјске личности које су у Србији ратовале за новац пише Никола Гиљен у књизи „Два наша странца” („Дерета”). Он наводи да се највероватније у Душаново време први пут појављују Немци као плаћеници.
Командант гарде српског цара– Бити плаћеник, тада, у средњем веку, било је сасвим нормално занимање. Покушао сам да читаоцима објасним каква је била тадашња војска. Једина стајаћа војска тада били су најамници, и то није била нимало јефтина војска, то је био луксуз средњег века. Ту је било и Франака, Италијана, Шпанаца, Византинаца…
Палман Брахт је био из Штајерске, био је племић нижег ранга.
– Био је и витез и био је у служби код Хабзбурговаца. Он је имао оно што се зове двострука зечја усна, што данас хируршки не представља никакав проблем. Али у оно време његова операција није испала баш најбоље, а заљубио се у неку племкињу и он њој такав није био занимљив. Разочаран због неузвраћене љубави, кренуо је на Исток да се бави најамничким послом .
Брахт је у наше крајеве стигао у моменту кад је Душан већ почео рат за престо против свог оца. Окупио је око себе младу и амбициозну властелу и тада се појавио Брахт, који се ставља у његову службу.
– Брахт је привукао још плаћеника из Немачке и по Душановој идеји се оформила та Алеманска гарда као стајаћа војска и као лична гарда цара Душана. Међу тим Немцима је било и неколико Палманових рођака, тако да то данас звучи као кад у данашње време гастарбајтери повуку за собом своје рођаке.
Према историјским подацима, Брахт је тада имао око 45 година и био је искусан ратник. Иначе, плаћеници су тада били веома поуздани јер су били одани ономе ко их плаћа.
– То је била војска која није била подложна унутрашњим сукобима у држави, у то се нису мешали. Алеманска гарда је са Душаном имала само два сукоба. Један због оптужбе да су предали неку тврђаву Византинцима, а други сукоб је био када је папско посланство било овде да преговара да ли ће Душан да пристане на унију са њима. Он није пристао и у једном моменту је забранио католицима да присуствују мисама у Србији. Ту се покошкао са гардом и самим Брахтом, који је рекао отприлике: „Ми јесмо ваши војници под заклетвом, али вера је вера и ми у цркву морамо да идемо!“.
Он додаје да је Брахту на крају било дозвољено да иде у цркву.
– Било како било, Палман Брахт је после тога са немачким плаћеницима био упућен у Далмацију, где је Душанова полусестра Јелена покушавала да одбрани малу територију после смрти свог мужа Младена Шубића. Душан је послао искусне војнике да сачувају те градове сестри. Душан је те 1355. и умро, а после његове смрти царство је врло брзо ослабило под Урошем. Тако да се немачки плаћеници више нису ни враћали у Србију. Сматра се да је Палман остао у служби код Јелене до вероватно 1363, тада се последњи пут помиње у документима – истиче аутор књиге, и закључује да није познато када је Брахт умро нити где је сахрањен.
Пустолов који је волео Србију
Још један историјски лик истог занимања био је Хенри Мекајвер, Шкотланђанин пореклом, а држављанин Британије, човек који је ратовао у Индији, Мексику, Америци, Шпанији, Грчкој… укупно под 18 различитих застава. У Србији је оставио великог трага у време Првог српско-турског рата 1876. године, иако је овде боравио само око седам месеци.
– Он је прво дошао у Херцеговину као ратни дописник да пише о устанку Срба. Као дописник је издржао пет дана на фронту, а онда је узео пушку у руке. Вероватно је тада упознао будућег српског краља Петра Првог, који је тамо имао своје јединице. Из ратовања у Херцеговини Мекајвера прати опис да је “Индијанац који ратује као да је четник”, јер су Херцеговци чули да у Америци живе Индијанци. Био је одушевљен борбеношћу српског народа па је после месец дана боравка у Херцеговини, око пола године провео у Србији.
Мекајвер је у Србији био нарочито значајан када су овде долазили разни страни посматрачи, између осталог, и из Енглеске. Он је странце одводио на линију фронта да им покаже злочине који су остали за Турцима. Тако им је показивао да је оправдана побуна Срба и захтев за ослобођење од Турака.
– У Србији је био примљен у војну службу и имао је идеју да оформи легију странаца. Под његову команду су стављени и неки Руси, поред осталих странаца, претежно Енглеза, а на крају су му придодати и Срби, тако да је он постао командант српске коњице. То је био и његов највећи скок у каријери. Овде је примљен у службу као пуковник, а онда је почео да се представља као бригадир, па бригадни генерал, што је после скратио само на генерал.
Мекајвер је био порочан, волео је жене, двобоје, алкохол, цигарете… Кад није био у униформи, био је елегантно обучен, господин са зашиљеним брковима и има много забележених његових љубавних афера од којих су се многе завршавале двобојима. Постоји чак сумња да је био љубавник краљице Наталије, ишао је чак и на двобоје због ње.
– Он није много ни учествовао у биткама јер се рат убрзо завршио, али је после тога са генералом Черњајевим по Лондону држао предавања и упознавао је Енглезе, који су били врло антисрпски расположени у оно време, са тим да у Србији постоје браћа хришћани који трпе угњетавања, силовања, које живе пале и да Европа треба да се стави на њихову, а не на турску страну.
Овај пустолов наставио је и касније да буде добровољац у разним ратовима, мада се никад није обогатио од тога и завршио је у беди.
– Мекајвер је имао брак у Британији у већ позно доба живота, а имао је и љубавну аферу са дадиљом своје деце, која га је тужила за очинство. Суд је одлучио да мора да плаћа алиментацију. Да би то избегао, бежи у Америку.
Мекајвер ни од једне државе за коју је ратовао није добио пензију.
– Једино је од нас добио орден Таковског крста и наводно је добио руски орден од генерала Черњајева, а имао је једну српску официрску сабљу коју је понео за успомену .
У Америци је живео у јефтином смештају у Њујорку.
– Тамо је и умро, а сахрањен је на локалном гробљу .
Невен Џодан, Блиц
Приредио: Хронограф
Нема коментара:
Постави коментар