Првобитна држава Срба, такозвана Рашка, била је у сливовима река Лима, горње Дрине са Пивом и Таром, долином Ибра и горњим током Западне Мораве са главним градом Расом, одакле и назив Рашка.После тог времена знамо прве од српских жупана, само по имену како нам је оставио византијски цар-историчар Константин VII Порфирогенит (913-959). То су жупани: Вишеслав, Радослав, Просигој и Властимир.
Властимир (IX в. - 860) је први српски жупан (кнез) о коме имамо више података. Он је син жупана Просигоја, владао је врло успешно Србијом. У трогодишњем рату (који је био у времену од 836. до 852. г.) против бугарског кана Пресијана Властимир је био победник. Да би и са запада осигурао своју отаџбину, удао је своју ћерку Крајину за требињског жупана Белу, подаривши му титулу кнеза ("архонта"). Тиме је Травунију вазално везао за Србију (Рашку), у чијем је саставу она остала као зависна област, до друге половине Х века.
Мутимир (860-890) је наследник и син жупана Властимира. Он је са својом браћом Стојимиром и Гојником успешно одбио нови бугарски напад на Србију за време Бориса (852-888), када Бугарска почиње да јача, али је и Србија (Рашка) постала доста снажна држава. У време жупана Мутимира извршено је "Крштење Србије" 879. године. Сва српска племена била су обједињена у "новој хришћанској вери", чији ће плодови тек касније постати колосални у епохи непревазиђених Немањића.
Првослав (Прибислав) (891-892) - он је са браћом Браном и Стеваном кратко остао као жупан (кнез) да влада Србијом, јер их је уклонио брат од стрица Петар Гојниковић, син Гојников.
Петар (Гојниковић) (892-917) - у својој дугој владавини жупан Петар се ослањао на Византију, одбијајући и кажњавајући династичке нападе својих сродника. Године 917. у Србију су ушли Бугари, који су за време цара Симеона (893-927) постали веома снажни; они су на превару ухватили жупана Петра Гојниковића а уместо њега поставили Павла Брановића.
Павле Брановић (917-920) владао је Србијом као бугарски вазал. Он је био ухватио византијског миљеника који је дошао из Цариграда, Захарија Првослављевића и предао га Бугарима. Међутим, када је он сам пришао Византиjи напустивши Бугаре, они су га уклонили и за жупана Србије поставили Захарија Првослављевића, сина Првослава жупана (890-892) , а унука Мутимировог.
Захарије Првослављевић (920-924) је као жупан Србије са народом тешко подносио власт Бугара, те "сетивши се доброчинстава ромејског цара", прешао је на страну Византије.
Часлав Клонимировић (927/8-950) је син Клонимиров, који је скоро цео живот провео у Бугарској. Смрћу цара Симеона (927), он долази у Србију, те уз помоћ Византије обнавља своју државу. Тада је Србија (Рашка), поред централних области, обухватала Босну и Травунију. Само је Хум где су живели Срби (као и у свим просторима од Цетине до Бојане, како сведочи Константин VII Порфирогенит) остао неприпојен Србији; њиме је управљао Михаило Вишевић, који се после пораза Бугара од Византије ставио под њихову заштиту. Како су крајем IX века у Панонију стигли Угри (Мађари), они су својим брзим коњима из подунавске равнице (Дунава и Тисе) правили упаде у српске земље, нарочито у Босну, али их је сузбио српски жупан (кнез) Часлав, погубивши у једном окршају угарског кнеза Киза. Да би се Угри осветили, како нас обавештава Барски родослов (Летопис попа Дукљанина), они су у ноћном препаду у данашњој Мачви заробили жупана Часлава и са блиским рођацима бацили у Саву. У време византијског цара Јована Цимискије (969-976) Византија ће покорити Бугарску и Србију све до реке Дунава.
Некадашњи већи део старе римске покрајине Превалис звао се Дукљом (Диоклитија) по остацима града Диоклеје, у чијој близини је у турско доба саграђен град Подгорица. Од XI века та област се зове по реци Зети и Зетом. Први зетски кнез (дукљански) помиње се на једном оловном печату као "архонт Диоклије" Петар.
Јован Владимир (крај Х в. до 1016) је сродник "архонта Диоклије" Петра. Он је владао Дукљом - Зетом у време снажења цара Самуила (976-1014); који је покорио његову Зету (Дукљу) а њега одвео у ропство. Цар Самуило је касније дао своју ћерку Косару дукљанском владару Јовану Владимиру и послао га да управља својом државом. После пораза Самуила (1014. г.) од византијског цара Василија II (976-1025) у династичким разрачунавањима, Самуилов синовац Јован Владислав убио је Самуиловог сина наследника Гаврила Радомира (1014-1015), као и њиховог зета Јована Владимира (1016), који је проглашен за светитеља (св. краљ Јован Владимир).
Стефан Војислав (око 1040-1052) јесте први значајни жупан-кнез Зете (Дукље) који је владао дукљанском државом после св. Јована Владимира, када је нестало огромно Самуилово царство, а Византија, која је у време Василија II (976-1025) покорила Јужне Словене у Самуиловој царевини и достигла врхунац своје моћи, по смрти Василија II почела је помало да слаби и опада. Стефан Војислав је подигао први неуспели устанак против Византије, али други устанак потпуно је успео. Код планине Румије потукао је Византинце да је остатак војске био "бедан и суза достојан призор". Он је успео да, поред ослобођења Зете (1042. г.), завлада Захумљем и Травунијом.
Михаило Војисављевић (1052-1081) он је наследио свога оца Стефана Војислава. Није успео да одржи у јединству све земље као отац му; амбициозни династи одвојише од Зете Босну, Хум, Рашку; само је Травунија остала под његовом влашћу уз Зету. Године 1052, од Византије добио је титулу протоспатара и био уписан међу савезнике и пријатеље ромејске. Кад су у Византији избили немири, успео је да освоји Рашку (Србију) и преда је на управу сину Петрославу. У Македонији је 1073. избио устанак против Византије, у коме је учествовао и Михаилов син Константин Бодин, али је био заробљен па га Је отац откупио а устанак је пропао; 1077. г. жупан-кнез Михаило добио је од папе Гргура VII (1073-1085) краљевску титулу.
Константин Бодин (око 1081. - око 1101) наследио је на престолу свога оца Михаила Војисављевића. Успео је, услед заплета и заузетости Византије да овлада Рашком, Босном и Хумом. У Босни је поставио за жупана (архонта - кнеза) Стефана, свог сродника, а у Србији - Рашкој поставио је великог жупана Вукана који је уживао велики углед По смрти Бодиновој одвојиле су се од Зете опет Србија (Рашка), Босна и Хум.
Вукан (око 1083. - око 1114). Њега је својевремено Константин Бодин поставио за великог жупана Србије (Рашке) када је Зета (Дукља) била у успону. Вукан је био веома храбар и способан. Ратовао је са Византијом, а у Зети је успео да смени Бодиновог брата, наследника Доброслава и на престо доведе Кочапара, сина Бодиновог стрица Радивоја, кога је Бодин скинуо са престола. Ускоро је Вукан збацио и Кочапара а на престо Зете довео Владимира, Бодиновог брата, коме је дао ћерку за супругу и чвршће везао Зету За Србију. Када је Вукан био поражен од Византије, Бодинова жена Јаквинта отровала је, по речима Летописа попа Дукљанина, Владимира, брата Бодинова, и за владара довела свога сина Ђорђа (1114-1118. и 1125-1131). Вуканови наследници познатији су као велики жупани Рашке - Србије: Урош I (који је свога сина жупана Десу поставио да влада Зетом, па Урош II, велики жупан Србије, и Тихомир (најстарији Немањин брат).
Урош II (прва половина XII в. - око 1161), владао је у време Манојла I Комнина (1143-1180), Који је у две битке (1149. и 1150. г.) тукао великог жупана Уроша II. Тада траје борба Византије са Мађарима, када се у опозицији Урошу II јавља жупан Деса.
Деса (око 1161-1165), српски жупан који је био у опозицији Урошу II и Манојлу I Комнину, а у пријатељству са Мађарима. Цар Манојло га због неверства, чим је завршио борбу са Мађарима (Угрима), са јаком војском нападне и зароби 1165. Византијски цар, збацивши великог жупана Десу, Рашку - Србију је доделио старој угледној рашкој породици, синовима Завиде: Тихомиру, Страцимиру, Мирославу и Немањи.
Тихомир (1165-1169) је био велики жупан Србије кратко време до 1169, када је међу браћом дошло до сукоба у боју код Пантина, где је најмлађи и најхрабрији Немања изашао као победник, и постао велики жупан Рашке - Србије.
Стефан Немања (Св. Симеон Мироточиви) (1114-1200), велики жупан у Рашкој 1168-1196. Сачувао независност Рашке. Имао је три сина: Вукана (владао у Зети), Стефана (владао у Рашкој) и Растка који је постао монах Сава. Стефан Немања се одрекао владарског престола у Расу 1196. год. Одмах се замонашио као монах Симеон и живео на Светој Гори. Са светим Савом подигао манастир Хиландар. Још су му задужбине: манастир Студеница, Ђурђеви Ступови, цркве Св. Богородице и Св. Николе код Топлице.
Краљ Стефан (Првовенчани) /Св. Симон Монах/. рашки велики жупан 1196 -1217, краљ 1217-1227. Успешно брани Рашку од унутрашњих и спољашњих опасности. Помаже му брат, монах Сава, који мири завађену браћу тако што из Хиландара у Србију преноси св. мошти св. Симеона; вештом дипломатијом пребродио је искушења Латинског царства у Цариграду; и 1219. ствара самосталну српску Архиепископију у манастиру Жичи. Краљ Стефан је постао први крунисани српски краљ, у Жичи 1220. године. Умро је као монах Симон. Мошти му почивају у манастиру Студеници.
Краљ Радослав, 1227-1233, најстарији син Стефана Првовенчаног.
Краљ Владислав, 1234-1243, сии Стефана Првовенчаног. Саградио је манастир Милешеву код Пријепоља и ту пренео тело св. Саве.
Краљ Урош I, 1243-1276, син Стефана Првовенчаног, ожењен Францускињом, краљицом Јеленом Анжујском У његово време се развија рударство у Србији, кује новац. Умро је 1280. год. и сахрањен је у својој задужбини манастиру Сопоћани (код Новог Пазара).
Краљ Драгутин (монах Теоктист), син краља Уроша I. Сменио оца и сам завладао 1276. год. На сабору у Дежеву уступио Престо брату краљу Милутину, а сам је владао у северним и северо-источним деловима Србије. Умро је 1316. г. и сахрањен је у манастиру Ђурђеви ступови (код Новог Пазара).
Краљ Милутин, 1282-1321, син Уроша I, знатно проширио границе Србије ратујући против Византије и Мађара: Србија доживљава културни, духовни и економски напредак. Саградио у земљи и иностранству велики број храмова; Грачаница, Бањска, Нагоричане, обновио Хиландар.
Краљ Стефан Дечански, 1321-1331, син краља Милутина. Победио Бугаре у бици код Велбужда 1330. г. Почео градњу великог манастира Дечани. Сукобио се са сином Душаном, изненада умро 1331. г. Сахрањен је у манастиру Дечани.
Цар Душан, краљ 1331-1346, цар 1346-1355, син краља Стефана Дечанског. И пре ступања на престо истакао се као храбар и добар војник у рату са Бугарима и Византијом. Проширио српску државу на рачун суседне Византије, био најјачи владар у том делу Европе. У његово време Српска црква је проглашена за Патријаршију са седиштем у манастиру Пећи. Душан је крунисан за првог српског цара (1346) у Скопљу. Издао је познати Душанов законик на Сабору у Скопљу (1349) и Серу (1354). Планирао је отпор према Турцима. Изненада је умро 1355. г. и сахрањен у својој задужбини манастиру Св. Арханђели код Призрена (данас само темељи). Тело му почива у цркви св. Марка у Београду.
Цар Урош V Немањић, 1355-1371, син цара Душана, последњи српски владар из светородне династије Немањића у Србији. У његово време од централне власти се одвајају обласни господари Балшићи, Мрњавчевићи, Војиновићи, Дејановићи, Алтомановићи... Назван је "Нејаки", јер је био "нејак смислом". Преживео је Маричку битку и умро крајем 1371. г.
Краљ Вукашин Мрњавчевић, са титулом краља (1365), владао областима и градовима: Призрен, Скопље, Прилеп и Охрид. Био савладар цара Уроша. Погинуо у борби против Турака са братом Угљешом у бици на реци Марици 1371. год.
Краљ Марко Мрњавчевић, син краља Вукашина (око 1335-1395). Наследио оца, владао као турски вазал. Погинуо у бици на Ровинама 1395. Најпопуларнија личност српске народне поезије - Марко Краљевић, човек храбар, снажан, привлачан, јунак.
Кнез Лазар (Хребељановић) (Св. цар Лазар), кнез, 1371-1389, влада у Поморављу и око Рудника. Ради на обједињавању српских земаља, даје највећи отпор продирању Турака на Балкан и у Европу уопште Погинуо је у боју на Косову на Видовдан 28/15. јуна 1389 г. Мошти му почивају у манастиру Раваници Саградио манастире Раваницу, Лазарицу, Горњак...
Деспот Стефан Лазаревић, 1389-1427, син кнез Лазара и његов наследник. Уз помоћ мајке кнегиње Милице, влада као турски вазал. После битке код Ангоре 1402. г. осамостаљује се и постаје деспот, од Мађара добија Мачву и Београд. Биоје песник и витез. Србија се опоравља после косовског полома. Саградио манастир Манасију (Ресава) код Деспотовца.
Деспот Ђурађ Бранковић, 1427-1456, син Вука Бранковића, а по мајци унук кнеза Лазара. Изградио Смедерево као последњу српску престоницу. Владао у времену веома тешком по српску државу и народ Турска опасност је била неизбежна.
Краљ Твртко I Котроманић (1338-1391), босанбки бан 1353-1377, и краљ 1377-1391. Наследио стрица, бана Стефана Котроманића. Ратује успешно против Мађара (Угарска, као римокатоличка земља). По женској линији (био је унук Јелисавете, кћерке краља Драгутина) у сродству је са Немањићима. Године 1377. у манастиру Милешеви на гробу св.Саве крунисан је за краља. Владао је Приморјем, Захумљем, Далмацијом, целом Босном....
Краљ Стефан Вукчић Косача, 1448-1466, носио титулу Херцега од св. Саве. Један је од последњих самосталних владара у Херцеговини пред њен тад под турску власт.
Краљ Степан Томашевић, 1461-1466, последњи босански краљ. Турци су га убили 1463. г., и цела Босна је пала под Турке.
Владика Данило, 1670-1735. Рукоположио га патријарх Арсеније III Чарнојевић. Врши истрагу потурчењака у Црној Гори. Први успоставља везе са Русијом. Владичанство у породици Петровића лостаје наследно.
Владика Василије, 1700-1766, три пута био у Русији. Зато га нападају и Млечани и Турци (1756). Написао је "Историју Черној Гори". То је прва историја Црне Горе.
Владика свети Петар I (1747-1830), митрополит 1782-1830. Ратовао против Турака и Француза. Дао први писани закон 1796. и 1803. г. Мирио је завађена племена и искорењивао крвну освету у народу.
Владика Петар II, Његош, 1813-1851, |едан од највећих српских песника. Обдарен и мудар. Живео у тешком времену. Оснива школе и штампарије. Умро млад, у 38. години живота. Написао:./7уча микрокосма, Горски вијенац, Лажни цар Шћепан Мали.
Кнез Данило Петровић (1826-1860), кнез 1851-1860 наследио владику П. Његоша. Дао државни законик, помаже устанике у Херцеговини. Сукоб са Омер-пашом Латасом 1852. г. Поразио Турке на Гоахову 1858. г. Погинуо у атентату у Котору 1860. г.
Кнез и краљ Никола Петровић (1841-1921), кнез 1860-1910. и краљ 1910-1918. Најдуже је владао у Црној Гори. Помаже устанике у Босни 1875. Независност Црне Горе призната 1876. после победе над Турцима. Помаже 1881-1882, нови устанак у Херцеговини. У Балканским ратовима је са Србијом. Умроје у Италији 1921. Тело му почива на Цетињу. Писао је родољубиву поезију ( "Онамо, намо.;.").
Кнез Милош (1780-1860), кнез 1815-1839. и 1858-1860. Био вођа Другог устанка 1815. г. Вешт преговарач са Турцима Године 1830. добио хатишериф од Турака којим је признат за наследног кнеза у Србији. Склон је апсолутистичкој владавини, због чега је морао да напусти Србију 1839. г. Од 1841-1858. Србијом влада кнез Александар Карађорђевић. Милош се враћа у Србију 1858. Познат је као велики градитељ и обновитељ цркава и манастира у Србији.
Кнез Милан, старији Милошев син, владао непуну годину дана. Био болешљив и умро 1839. године.
Кнез Михаило Обреновић (1823-1868), кнез 1839-1842. и 1860-1868, други Милошев син. Услед побуне у Србиjи бежи у Аустрију. Поново долази 1860. Установио народну војску и опремио је. Турци 1862. бомбардују Београд и то је повод да напусте градове у Србији 1867. Вршио велике припреме за коначно ослобођење од Турака. Изненада је убијен у Кошутњаку 1868. године.
Кнез и краљ Милан (1854-1901), био је син Милошевиг млађег брата Јеврема. Постаје кнез 1872. са 18 година. За ослобођење Јужне Србије улази у рат са савезницима против Турске. Успешнији је био рат 1877-8. г., када се Србија проширује. Пригласио се 1882. за краља Србије. У рат са Бугарском улази 1885, што Србији наноси велике штете. Одрекао се престола 1889-1893. Умро је у Бечу 1901, а сахрањен у манастиру Крушедолу.
Краљ Александар (1876-1903), син краља Милана, краљ 1893-1903. Извршио државни удар и дошао на престо. У народу није био популаран због брака са Драгом (Машин) и због свог чудног понашања. Убијен је у официрској завери 28/9. маја 1903. Њиме је угашена владарска династија Обреновића у Србији.
Ђорђе Петровић (1768-1817), родоначелник владарске династије Карађорђевић у Србији. Био је трговац, хајдук, фрајкор и вођа првог устанка против Турака 1804. године у Орашцу. Храбар, одважан. строг. После слома устанка 1813. прелази у Аустрију. а онда у Русију. у Србију се враћа 1817, али је по налогу кнеза Милоша убијен 13. јула 1817. г. Почива у цркви на Опленцу.
Кнез Александар Карађорђевић (1806-1885). Карађорђев син, кнез Србије 1842-1858. школовао се у Русији. У његово време донетје Грађански закон 1844, издато Гарашаниново "Начертаније". вршена организација школства и судства у Србији.
Краљ Петар I (1844-1921), Карађорђев унук, краљ Србије (1903) и краљ Срба, Хрвата и Словенаца до 1921. школовао се у Швајцарској и Француској. Краљ Петар Мркоњић учествује у устанцима у Босни и Херцеговини 1875. Иако већ стар, као краљ Србије учествује у Балканским ратовима и Првом светском рату. Важио је за великог демократу и био вољен од народа.
Краљ Александар I (1888-1934), млађи син краља Петра, престолонаследник од 1909, регент 1914-1918. регент Југославије 1918-1921, краљ 1921-1934. Због активног учешћа у ратовима назван "витешки краљ ујединитељ". Убијен у Марсеју (Француска) 9. октобра 1934.
Петар II, краљ Југославије 1941-1945, син краља Александра I. Војним пучем 27. марта 1941. Петар II је проглашен пунолетним. Са владом је избегао у Лондон Нова комунистичка власт му забраљује повратак у земљу. Умро је 1970. године.
Престолонаследник Александар (1945).
Наследник Петар (1980).
Иван Црнојевић (1465-1490) је први велики представник Црнојевића. Они су играли велику улогу у Зети од половине XV до прве половине XVI века. Иван Црнојевић је имао своју престоницу у граду Жабљаку одакле је, бивајући у савезу са Млецима (Венецијом -Млетачком републиком), ратовао са Турцима. Међутим, како су пред налетом Османлија пале многе престонице Балкана, то су они заузели и Жабљак. Несрећни Иван Црнојевић је избегао код својих савезника у Италију, одакле се враћа када у Турској избијају немири, и обнавља своју државу 1481. из нове престонице - Цетиња. Ту је подигао и манастир Св. Богородице и у њега пренео седиште Зетске митрополије (1483).
Ђурђе Црнојевић (1490-1496), син је Ивана Црнојевића; и он се као и његов отац, ослањао на Млетачку републику, али је касније такође морао да прихвати вазалство Турцима. За време своје владавине на Цетињу основао је прву српску штампарију 1493.год., где су штампане прве црквенобогослужбене књиге. Након што је сишао са политичке сцене (1496), када је Зета - Црна Гора скоро у ропству Османлија, против њих ће подићи устанак 1501, али због неуспеха мораће се предати Турцима.
Стефан Црнојевић (1496-1498), је брат Ђурђа Црнојевића. Управљаоје око две године Црном Гором (Зетом). Незадовољни његовом владавином, Турци су га скинули са власти и затворили. После неколико година Црном Гором као посебним црногорским санџаком, засебном географском целином, управљаће трећи син Ивана Црнојевића, као потурчењак Скендербег Станиша од 1514-1528. године.
Балша I је родоначелник знамените српске средњовековне породице Балшића. Балшини синови су: Страцимир, Ђурађ и Балша II. Они и отац Балша I, савременици су цара Душана Силног (1331-1355) и цара Уроша Нејаког (1355-1371), када се и помињу 1360. год. да имају мали властелински посед. Касније Балшићи су господарили Будвом и Баром а вероватно и Скадром на Бојани, а временом ће загосподарити целом Црном Гором (Зетом).
Ђурађ II Страцимировић (1385-1403), господарио је Зетом (доцније названа Црном Гором) у време турског продора на Балкан. У борби са њима, пао је у ропство и био је принуђен да им за своју слободу да град Скадар. Када се нашао на слободи, поново је освојио Скадар 1395. год. и уступио га Млетачкој републици (Венецији), а себи је задржао градове у Приморју. Бар и Улцињ. Ђурађ је био ожењен ћерком кнеза Лазара, Јеленом.
Балша II Страцимировић (1403-1421) је син Ђурђа II Страцимировића. био је у сукобу са Венецијом (Млетачком републиком) којој је његов отац поклонио Скадар. Он је са њом због њене незајажљиве експанзије морао водити ратове. Своју Зету завештао је у аманет своме ујаку деспоту Стефану Лазаревићу (Стефану Високом). После Балшине смрти 1421. Зета је поново била у саставу српске средњовековне државе – деспотовине.
Вук Гргуревић (1471-1485) је први деспот обновљене Српске деспотовине у Угарској, коју је установио Угарски краљ Матија Корвин (1458-1490), да би после пропасти српске средњовековне државе (1459) организовао што успешнију борбу против Турака. Деспот Вук Гргуревић Је син Гргура Слепог истакао се у борбама са Турцима у Босни и Мачви, успео је да освоји од њих Крушевац и Браничево. Из 150 насеља превео је у Угарску (Мађарску) око педесет хиљада Срба и населио их код Темишвара. За ратне заслуге добио је од краља Матије поседе у Славонији са градом Бела Стена, у Срему; Сланкамен, Беркасово, Купиново и дистрикт Тотушевину са око стотину села. Народ га је због јунаштва прозвао: "Змај Деспот" и "Змај огњени Вук".
Ђорђе Бранковић (1486-1496) је брат од стрица деспота Вука Гргуревића, а син Стефана Слепог. Деспотско достојанство и посед добио је од Матије Корвина када је преминуо "Змај огњени Вук" Вук Гргуревић (1485). По смрти Матије Корвина, уз новог краља Владислава ратовао је са својим Србима у Пољској. Како је имао велику склоност ка монашком животу, повлачи се и прима калуђерски чин под именом Максим. После извесног времена одлази у Влашку са мајком Ангелином (удовом деспота Стефана Слепог) те мири влашког војводу Јована Радула са молдавским Богданом. Ту је Максим Бранковић био постављен за митрополита Влашке православне цркве. Доласком на власт Михне Злог, који је нагињао католичанству, митрополит Максим се враћа у Угарску у Срем где је уведен у дужност београдско-сремског митрополита (1513-1516). Са мајком Ангелином подигао је манастир Крушедол, где је пренео седиште митрополије.
Јован Бранковић (1496-1502) је рођени брат деспота Ђорђа Бранковића од кога је примио деспотску титулу. Прославио се у борбама са Турцима својим војничким продорима у Босни а нарочито код Зворника (Звоника). Припремао је веома опсежне планове да уз помоћ Млетачке републике настави борбу са Турцима до ПОТПУНОГ ослобођења свога народа од њих, али га је смрт спречила у томе 1502. године. Деспот Јован је и последњи српски деспот из владарске династије Бранковића. Као и његови претходници, осећали су се као легитимни наследници "светородних Немањића" и прихватили су се ктиторства Хиландара и других светиња чувајући свој народ и веру.
Иваниш Бериславић (1504-1514) истакао се у борбама против Турака у Босни. После смрти деспота Јована Бранковића (1502), он се оженио његовом супругом Јеленом, те је од угарског краља примио и достојанство, титулу српског деспота у Угарској. Поред деспотских обавеза, био је и бан Јајачке бановине, са једном обавезом да чува јужне границе Угарске и поверени му народ. Седиште му је било у Броду на Сави.
Стеван Бериславић (1520-1526) је син Иваниша Бериславића (1504-1514). Кад му је умро отац, имао је мање од десет година, тако да му је титула деспота призната тек 1520. (и носио је до 1526). После пораза Угара на Мохачу 1526, у Угарској су постојале две струје; једну је предводао краљ Фердинанд Хабзбуршки на чију страну је стао и српски деспот Стеван Бериславић, па му је ердељски војвода Јован Запоља, који је био вођа друге струје. одузео ово велико достојанство. Стеван је умро 1535. године.
Радич Божић (1427-1428) био је командант шајкашке флоте која је разбила Турке пред Мохачку битку код Петроварадина 1526. године. У сукобу после угарског пораза на Мохачу (1526) између краља Фердинанда Хабзбуршког и војводе Јована Запоље, он се ставио на страну Јована, од когаје добио високо достојанство (титулу) - Српског деспота у Угарској.
Павле Бакић (?-1537) прешао је из Србије са Венчаца ("Земља Бакићева") са петорицом браће и око 1.000 ратника у Угарску, где је био заповедник српских пешадијских, коњичких и шајкашких чета. После пораза хришћанске војске код Мохача 1526, у борби за угарски престо био је на страни војводе ердељског Јована Запоље, али кад је он побеђен од краља Фердинанда Хабзбуршког код Токаја 1527, с њим се измирио Павле Бакић и он му је подарио титулу српског деспота у Угарској. Покушај краља Фердинанда да протера Турке из Славоније, са српским деспотом Павлом на челу, није успео. Не могавши да освоји од Турака Осјек, повлачио се према Ђакову, где је код Горјана у боју (1537) са Османлијама храбри деспот Бакић погинуо. Његову главу је Мехмед-паша по своме сину послао у Цариград.
Св. Стеван Штиљановић (?-1540) води своје порекло из Приморја, из Паштровића. Дошао је у Срем око 1498. и столовао је у граду Моровићу. Народна традиција приказује деспота Стефана Штиљановића као најузорнијег хришћанског владара и за њега везује многобројна племенита дела, као и јуначку борбу против Турака. Приликом борбе за угарски престо између краља Фердинанда и војводе Ј. Запоље нашао се на страни Фердинандовој. Од Фердинанда је био добио имања у вировитичкој жупанији, као и град Валпово где је владао. Сахрањен је у манастиру Шишатовцу у Срему, а од Православне цркве уврштен је у ред светитеља. Његове св. мошти налазе се у Саборној цркви у Београду.
Нема коментара:
Постави коментар