Bilo da je čujemo na državnim i vojnim manifestacijama ili na sportskim takmičenjima, uvek se naježimo na prve tonove. Himna Republike Srbije „Bože Pravde“ budi u nama patriotski ponos i želju da što bolje predstavimo našu zemlju. Međutim, da bismo reprezentovali Srbiju kako treba, valjalo bi da je što bolje upoznamo – i osetimo. Samim tim, bitno je da znamo i priču o poreklu naše himne.
BOŽE PRAVDE: Od parodije i pozorišta do Ustava
Priča o srpskoj himni počinje još za vreme kneza Mihaila Obrenovića. On je od ministra prosvete Ljubomira Nenadovića zatražio da se objavi „konkurs“ za pisca nove himne – umesto dotadašnje „Vostani Serbije„. Nije doživeo da vidi ishod – Đura Jakšić nije napisao ništa, stihovi Jovana Jovanovića Zmaja su odbijeni, a Nenadović je optužen za mito. Nakon kneževog ubistva nije se pričalo o novoj himni sve dok, najpre kao knez, Milan Obrenović nije preuzeo vlast. Došao je na vrh države čim je napunio osamnaest godina. U čast njegovog punoletstva upravniku Narodnog pozorišta u Beogradu, Jovanu Đorđeviću, naručen je pozorišni komad koji je imao za cilj da veliča dinastiju Obrenović.
Tako je nastala pozorišna predstava „Markova sablja“, koja je premijerno izvedena u sklopu proslave kneževog punoletstva. Đorđević je, na kompoziciju Davorina Jenka, napisao i tekst za pesmu „Bože pravde“. No, malo ko zna da je Đorđević stihove napisao podstaknut Zmajevom satiričnom „Jututunskom narodnom himnom“, kao i da je Jenka nadahnula „Carska himna“ Jozefa Hajdna.
Foto: Wikipedia
Tog 11. avgusta 1872. godine u beogradskom Narodnom pozorištu, na samom kraju premijerne predstave izašli su glumački likovi – Marko Kraljević i Vila Ravijojla. Zvanično su najavili hor koji je potom zapevao: “Bože pravde, ti što spase od propasti do sad nas”…
Sve popularnija pesma izvodila se na horskim nastupima, a narod je spontano počinjao da ustaje na prve taktove. Deset godina kasnije Srbija je postala kraljevina, a Milan je odredio da himna postane „Bože pravde“.
Svako je po malo menjao tekst
Za vreme vlasti Milana Obrenovića, pevalo se „knez Milana Bože spasi“, pa je to promenjeno uspostavljanjem Milana za kralja.
Himnu nisu menjali ni Karađorđevići – mada nije da nisu hteli. Kralj Petar Prvi je raspisao konkurs, ali nijedan predlog nije bio adekvatan, pa je promenio tekst postojeće himne. Ubacio je svoje ime, te se tada pevalo – “Kralja Petra, Bože, hrani | Moli ti se srpski rod“. Isti stih prepevan je i tokom vladavine kralja Aleksandra Prvog.
Potom je došla Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Himna je bila sastavljena iz tri dela – srpske „Bože Pravde“ i stihovima iz hrvatske “Lijepa naša” i slovenačke “Naprej, zastava slave”.
Srbija je sve do 2006. godine čekala da joj se vrati njena slavna himna. Ipak, i tada nije usvojen originalni tekst Jovana Đorđevića. Kralja su zamenile zemlje, krunu – slave, kraljevinu – otadžbina, a Bogu se više ne molimo da nas hrani već – brani.
Čije god ime da se peva u našoj himni – jedno je bitno. Kad god je zapevate, setite se istorije srpskog naroda, svih naših junaka – naročito onih koji su sa tim stihovima na usnama branili našu zemlju. A onda svoje misli usmerite ka današnjim herojima, koji su svuda oko nas. Posvetite te molitve našoj deci i našoj zemlji… Uz ruku na srcu i osmeh na licu.
A Bog će nas braniti!
pridruzite nam se u fb grupi SAKRIVENA ISTORIJA SRBA
Боже правде, спаси ћирилицу!
ОдговориИзбриши