Koliko je pogrešno uzdati se u bilo koga, kada se radi o međunarodnim odnosima, i koliko je loše misliti da se vođe velikih sila vode bilo čime drugim osim interesa, možete saznati u tužnim i tragičnim redovima koji slede. Krajnje je vreme da mi počnemo da se vodimo svojim
Ljubav, sentiment, bratstvo... Ništa od toga ne postoji u geopolitici, u kojoj se apsolutno sve vrti oko interesa koji se često menjaju iz godine u godinu. Srbija je danas okružena članicama NATO pakta i Evropske unije, baš kao što je 1941. godine bila okružena zemljama Trojnog pakta. Kobnog 27. marta te godine Srbi su rekli gromoglasno NE razumu i neutralnosti i ušli u Drugi svetski rat iz ljubavi prema Francuzima i Englezima. To je zemlju koštalo milion i po mrtvih i stotina hiljada razrušenih domova, a da ishod tog sukoba nismo mnogo promenili. On je odlučen na Istočnom Frontu i iskrcavanjem saveznika u Normandiji.
Krenimo redom.
Prvi srpski ustanak: Prvo pomoć, na kraju izdaja
Foto: Milena Đorđević
Još pre izbijanja oružane pobune protiv dahijskog terora, crnogorski vladika Petar I tražio je rusku pomoć za opštesrpski ustanak protiv Turaka, nudeći Romanovima tron obnovljenog Srpskog Carstva ali je Rusija tada bila u savezu sa Osmanlijama i nije htela da pomogne. Međutim, već naredne godine, kada je ustanak u Šumadiji počeo, ruski car je odlučio da finansijski pomogne Srbe (ne samo on; Austrijanci su nas takođe pomagali), a 1806. godine ulazi i u rat sa sultanom, koji traje sve do kobne 1812. godine.
Tada se Rusija povlači iz rata zbog Napoleonovog nadiranja ka Moskvi, prirodno stavljajući sopstvene interese iznad srpskih; Rusi potpisuju sa Otomanskim carstvom Bukureštanski mir kojim priznaju de jure vlast Turaka nad Srbijom, čime im se daju odrešene ruke. Turci ustanak konačno guše naredne jeseni, i po Srbiji ponovo seju smrt.
Drugi srpski ustanak: Rusi nisu prstom makli
Foto: Wikipedia / Zoupan
Sejanje smrti traje tri godine, dok se Srbi nisu ponovo digli. Knez Miloš je nudio ruskom imperatoru Aleksandru da nas uzme pod svoju zaštitu i da nam da isti status kao Moldaviji i Vlaškoj, ali ovaj nije bio zainteresovan. Borbe su kratko trajale, a sultan je Srbima dao autonomiju. Treba ipak reći i da je Rusija Jedrenskim mirom sa Osmanskim carstvom iz 1829. godine izdejstvovala Srbiji dodatnu autonomiju i anektiranje šest nahija koje smo držali tokom Prvog ustanka (Rusija je tada takođe sa ciljem daljeg slabljenja moći Istanbula istu stvar uradila Grcima, pored onoga što je završila za sebe.)
Srpsko-turski ratovi: Pomoć, zatim iskorišćavanje pa konačna izdaja i stvaranje Velike Bugarske
Nevesinjska puška koja je odjeknula Hercegovinom zapalila je i Bosnu, a Srbija je uskočila u pomoć svojoj prekodrinskoj braći u njihovoj oslobodilačkoj borbi protiv Turaka. Tokom Prvog srpsko-turskog rata Rusija su se držala po strani, ali je iz nje dolazio veliki broj dobrovoljaca (između ostalog, tu je bio i pukovnik Rajevski, koji je Tolstoju poslužio kao uzor za Vronskog u romanu "Ana Karenjina; on je i sahranjen u Srbiji). Austrija i Rusija su se dogovorile da neće podržati stvaranje velike slovenske države na Balkanu, u slučaju raspada Turske, a Sankt Petersburg je odbio da pomogne srpske ustanike jer je već odlučio da se svom energijom posveti oslobođenju Bugarske. Kada je ratna sreća prešla na osmansku stranu, Rusija je ultimativno zahtevala obustavu neprijateljstava.
Foto: Wikipedia
Primirje je trajalo do aprila 1877. godine, kada je Rusija objavila rat Turskoj i krenula u oslobađanje Bugarske. Pošto su ih Otomani zaustavili kod Plevne, tražili su našu pomoć i ulazak u rat, što smo mi i uradili i serijom pobeda onemogućili da Turci upute pomoć iz pravca Bosne, Albanije i Kosova prema Sofiji. Niš je oslobođen 12. janura 1878, što, pokazaće se, nije odgovaralo Rusiji koja ga je već obećala Bugarima.
Oslobađanje Kosova od strane srpske vojske prekinule su Rusija i Turska koje potpisuju Sanstefanski mir kojim Srbija, Crna Gora i Rumunija dobijaju nezavisnost a stvara se Velika Bugarska koja je uključivala pored same etničke bugarske teritorije i srpski Niš, vardarsku i grčku Makedoniju te delove Albanije. Srbijom je zavladalo snažno i javno antirusko raspoloženje, a knez Milan shvata da se "spoljna politika ne može zasnivati na opasnoj slovenskoj sentimentalnosti". Srećom po Srbiju, a na nesreću Rusije, sazvan je Berlinski kongres kojim je Bugarska vraćena u prirodne granice, a Srbija dobila niški, pirotski, toplički i vranjski okrug. Rusija je takođe podržala i okupaciju Bosne i Hercegovine od strane Austro-ugarske.
Interesantna je i jedna anegdota Stevana Sremca iz ovog perioda. Naime, odmah nakon Sanstefanskog mira knez Milan je odveo ruskog konzula do Ćele-kule i rekao mu: "Evo, ekselencijo! Kada Rusi načine još jednu ovakvu Ćele-kulu od srpskih glava, i ovu moju povrh njih metnu, tek tada će Bugari dobiti Niš!"
Finansiranje buna protiv obrenovićevskih vlasti u Srbiji
Odmah posle gušenja radikalske Timočke bune 1883. godine, manji broj buntovnika se sklonio u Bugarsku, a srpske vlasti su uskoro saznale da se sprema upad četa iz ove zemlje i Crne Gore, koje finansiraju Rusi, verovatno nezadovoljni držanjem Milana Obrenovića posle Sanstefanskog mira i blagim okretanjem Austriji.
Ova destabilizacija političkih prilika u Srbiji ipak nije pošla za rukom ruskoj diplomatiji.
Srpsko-bugarski rat: Izdaja
Foto: Wikipedia/Kandi
Srbija je ušla u rat zbog kršenja odluke Berlinskog kongresa i prisajedinjenja Istočne Rumelije Bugarskoj. Neprijatelj nas je potukao, a tokom Pirotske bitke austrougarski poslanik je od Bugara tražio obustavu neprijateljstava, rekavši da Beč neće dozvoliti da Srbija dođe u težak položaj.
Tokom pregovora u Bukureštu, Bugarska je tražila da Srbija plati ratnu odštetu, a Rusija je smatrala da su ti zahtevi opravdani, i podržala je Sofiju u tim naporima. Austrougarska je tvrdila da Srbija nema odakle da je plati, a Nemačka i Velika Britanija su stale uz Austriju u odbrani Srbije. Bugari su na kraju od ovoga odustali. (Nemojte međutim misliti da su Austrijanci na našoj strani bili zato što nas vole; ljudi su se jednostavno vodili svojim interesima, baš kao i Rusi.)
Foto: Milena Đorđević
Zanimljivo je napraviti jednu malu digresiju: Srbi su tokom rata obustavili akcije na jedan dan da bi međunarodni Crveni krst mogao da pređe preko naše zemlje do neprijateljskih položaja kako bi zbrinuo ranjenike, zbog čega je u holu zgrade Crvenog krsta u Ženevi postavljena tabla sa natpisom "Budi human kao što je bila humana Srbija 1885.".
Prvi svetski rat: Pomoć
U pitanju je jedini svetli primer bezuslovne pomoći Sankt Petersburga srpskom narodu. Car Nikolaj II ušao je u ovaj prvi globalni konflikt samo zbog Srbije, iako je njegova država bila potpuno nespremna za to; još uvek nisu bile zalečene rane revolucije iz 1905. godine, što će rezultirati Februarskom i Oktobarskom revolucijom 1917. godine čime su Romanovi zbačeni sa vlasti.
Važno je napomenuti i to, da su Rusi uputili ultimatum Britaniji i Francuskoj da mora da prihvati i zbrine srpsku vojsku koja se povlačila preko Albanije ka Skadru, inače Rusija izlazi iz rata jer nema svrhe da u njemu ostaje ako više nema Srbije zbog koje je u sukob i ušla. London i Pariz, iako su prethodno hteli da ostave Srbe na cedilu, brže-bolje su skočili u pomoć.
Drugi svetski rat: Tamo-'vamo
Staljin ni na koji način nije pomagao partizanski ustanak u Jugoslaviji, sve dok Crvena armija nije ušla u Srbiju. Naše tadašnje rukovodstvo želelo je da zemlja bude nezavisna, ali je Moskva želela da komunistička Jugoslavija bude satelit SSSR-a kao i sve ostale države istočne Evrope. Ovo je rezultiralo izolacijom Beograda od strane Informbiroa i diplomatskim sukobom koji je pretio da preraste u rat. Do njega, srećom, nikada nije došlo; možda zbog toga što je Jugoslavija u četiri godine rata dokazala da ju je nemoguće efikasno okupirati. Tada smo rekli istorijsko ne interesima Moskve, i postali jedna od najnaprednijih zemalja sveta.
Sankcije 1992: Izdaja
Foto: preppingblogs.com
Nakon izbijanja rata u Bosni i Hercegovini, u maju 1992. godine nepriznatoj Saveznoj Republici Jugoslaviji uvode se sankcije rezolucijom Saveta bezbednosti 757, koje su predviđale potpuni međunarodni ekonomski embargo.
Ovu rezoluciju su predložile Francuska, Velika Britanija, SAD, Belgija, Maroko i Mađarska, a izglasana je uz podršku Rusije sa 13 naprama 0.
Kina i Zimbambve su bili uzdržani.
Bombardovanje 1999: Izdaja
Foto: Tanjug/Vladimir Dimitrijević
Rusija je za sve vreme bombardovanja pokušavala da natera Miloševića da popusti pred zahtevima NATO-a. Međutim, to što je 3. juna odlučila da otvoreno podrži Zapad i svim diplomatskim kanalima koji su joj bili na raspolaganju natera Miloševića da se preda i povuče vojsku sa Kosova, bilo je ključno za obustavu neprijateljstava i prestanak bombardovanja Jugoslavije, tvrdi britanski general-pukovnik Majk Džekson.
Rusija nije priznala Kosovo koje je 2008. godine proglasilo nezavisnost, i sve vreme pruža podršku našim rukovodstvima. Zbog čega to tačno radi, i da li će to pokušati da iskoristi za svoj račun u slučaju Krima, pokazaće vreme. Ono što je sigurno, Moskva ne brani Srbiju jer je voli već zato što joj Srbija treba. Vreme je i da Srbija shvati šta njoj treba, i da prestane da se vodi sentimentima: kao što je to kralj Milan na teži način shvatio pre skoro 150 godina.
Нема коментара:
Постави коментар