Аутор: ВИНЕДА
Овај византијски историчар, рођен у Атини, у једној великашкој породици, писао је у другој половини XV века. Палеолозима је служио особито као дипломата, па је у том својству могао да дође на разне начине до различитих сазнања. Осим тога, после освајања Пелопонеза од Мухамеда II Освајача, Халкокондило се склонио у Италију, где је као учен човек, свакако нашао могућност да упозна разне списе и документа. Тако је он написао једну историју Византије старинским грчким језиком, обухвативши догађаје од 1298. -1463. г, међутим, како тврди Станојевић, то дело се све више претвара у историју османлијског царства.
Већ одмах је јасно, да је општи предмет Халкокондиловог дела изван домена, којим се ми овде бавимо. Но, као и толики други писци и он је Србе споменуо „узгред“, онолико, колико му је требало, да учини свој предмет потпунијим, не придајући неки посебан значај историји Срба, што се најбоље испољава кроз примедбу, да се та његова историја Византије све више претвара у историју турског царства за период за период назначен мало више. Па баш управо зато је оно, што Халкокондило каже – значајно.
Због опсежности ове студије, ми остављамо исцрпну анализу Халкокондилових обавештења за једну другу прилику, да бисмо на овом месту издвојили – изгледа нам – најзанимљивију појединост, која у наш предмет задире веома дубоко. Халкокондилово дело, које нам је било доступно у париској Националној Библиотеци, налази се у колекцији „Византијски писци“ међу приручницима велике радне дворане и на њему пише:
Λαονικου Ηαλκοκονδυλου Αυηναιου – Laonici Chalcocondylae Atheniensis Historiarum Libri decem1 – тј. Лаоника Халкокондила Атињанина Историје десет књига. Будући, да је издање дела од 1650. г, његов формат је необичан за данашње време, јер – по димензијама је отприлике као париске познате новине ‘Le Monde’.
Већ у првом делу тог интересантног двојезичног издања, припремљеног с највећом брижљивошћу, на његовој страни 17, у одељцима В, С и D, наћи ћемо и прва обавештења о Србима. Између осталога, осврћући се на различите облике, које су странци направили од имена СРБ, одн. СРБ-ИН, он их уједно наводи. Ми смо их углавном упознали у поглављу о Шафарику, па немамо потребе да их овде понављамо. Но оно, што желимо не само да споменемо, већ и да посебно подвучемо, јесте једно Халикокондилово сведочанство, коме дајемо изузетно велики значај. То је његово идентификовање имена СРБИН, одн. пре облика СРБЉИН, (у ранијим столећима чешће употребљаваног), са називом ТРИБАЛ. У ствари, Халикокондило употребљава множину – ТРИБАЛОИ – Τριβαλλοι, што дословно – и по ауторитетима, као што су један Шафарик и Суровјецки, одговара раније уобичајеној множини СРБЉИ.
Ево, како изгледа одломак Халикокондиловог дела, коме овде посвећујемо особиту пажњу:
Λαονικου Ηαλκοκονδυλου Αυηναιου – Laonici Chalcocondylae Atheniensis Historiarum Libri decem1 – тј. Лаоника Халкокондила Атињанина Историје десет књига. Будући, да је издање дела од 1650. г, његов формат је необичан за данашње време, јер – по димензијама је отприлике као париске познате новине ‘Le Monde’.
Већ у првом делу тог интересантног двојезичног издања, припремљеног с највећом брижљивошћу, на његовој страни 17, у одељцима В, С и D, наћи ћемо и прва обавештења о Србима. Између осталога, осврћући се на различите облике, које су странци направили од имена СРБ, одн. СРБ-ИН, он их уједно наводи. Ми смо их углавном упознали у поглављу о Шафарику, па немамо потребе да их овде понављамо. Но оно, што желимо не само да споменемо, већ и да посебно подвучемо, јесте једно Халикокондилово сведочанство, коме дајемо изузетно велики значај. То је његово идентификовање имена СРБИН, одн. пре облика СРБЉИН, (у ранијим столећима чешће употребљаваног), са називом ТРИБАЛ. У ствари, Халикокондило употребљава множину – ТРИБАЛОИ – Τριβαλλοι, што дословно – и по ауторитетима, као што су један Шафарик и Суровјецки, одговара раније уобичајеној множини СРБЉИ.
Ево, како изгледа одломак Халикокондиловог дела, коме овде посвећујемо особиту пажњу:
„…Σερβλοι … Τριβαλλοι, ο δε ευνοζ παλαιοτατον τε και μεγιστον των ευνοων…“
У латинском преводу – међутим – има једна нијанса више од овога – израз1 „totius orbis“, што
Лаониковом сведочанству даје печат посебне снаге, а и уверљивости:
Лаониковом сведочанству даје печат посебне снаге, а и уверљивости:
“… Serblos Tryballos, autem gentem esse totius orbis
antiquissimam et maximam, compertum habeo“.
antiquissimam et maximam, compertum habeo“.
Преведено на српски, то значи:
„… СРБИ… ТРИБАЛИ – НАРОД НАЈСТАРИЈИ И
НАЈВЕЋИ ОД (свих) НАРОДА, ПОУЗДАНО ЗНАМ… „
НАЈВЕЋИ ОД (свих) НАРОДА, ПОУЗДАНО ЗНАМ… „
„compertum habeo“ је нека врста латинске формуле, која управо то значи: ПОУЗДАНО ЗНАМ…
Могло би се помислити, да ли Халикокондило претерује. Међутим, нема разлога да се сумња у веродостојност његових обавештења, будући, да се он показао реалним и поузданим посматрачем у свему другоме, па онда сигурно и у односу на народ, према коме – не верујемо, да је гајио љубав, или дубље симпатије. С друге стране, зна се, да је Халикокондило био један од најкултурнијих људи свога времена, као и да је био савестан као писац и историчар. Најзад, у његово доба још су морали постојати рукописи и списи, за нас изгубљени, а на које се један тако озбиљан писац као он ослањао… не написавши ништа више од онога, што је поуздано знао. Према томе, како у односу на Византију и Османлијско Царство тако и у односу на Србе и Србију, Халкокондила треба узети озбиљно и сматрати његову историју солидним извором посведочених обавештења, што ми и чинимо, посвећујући му ово поглавље наше студије.
Изневши наведено тврђење о СРБИМА – ТРИБАЛИМА, Халкокондило их је – при томе – неизбежно индентификовао са Трачанима, за које је Херодот од речи до речи рекао исту ствар. Но византијски историчар, говорећи о СРБИМА, или ТРИБАЛИМА, не слаже се само у тој појединости са Херодотом, већ и још у једној – исто тако важној, јер нам је она двоструки доказ, да су оба писца, у размаку од око 2000 година, говорили о истом народу. Халкокондилова мисао је – према томе – у правом смислу продужетак Херодотове и ево, како гласи:
Могло би се помислити, да ли Халикокондило претерује. Међутим, нема разлога да се сумња у веродостојност његових обавештења, будући, да се он показао реалним и поузданим посматрачем у свему другоме, па онда сигурно и у односу на народ, према коме – не верујемо, да је гајио љубав, или дубље симпатије. С друге стране, зна се, да је Халикокондило био један од најкултурнијих људи свога времена, као и да је био савестан као писац и историчар. Најзад, у његово доба још су морали постојати рукописи и списи, за нас изгубљени, а на које се један тако озбиљан писац као он ослањао… не написавши ништа више од онога, што је поуздано знао. Према томе, како у односу на Византију и Османлијско Царство тако и у односу на Србе и Србију, Халкокондила треба узети озбиљно и сматрати његову историју солидним извором посведочених обавештења, што ми и чинимо, посвећујући му ово поглавље наше студије.
Изневши наведено тврђење о СРБИМА – ТРИБАЛИМА, Халкокондило их је – при томе – неизбежно индентификовао са Трачанима, за које је Херодот од речи до речи рекао исту ствар. Но византијски историчар, говорећи о СРБИМА, или ТРИБАЛИМА, не слаже се само у тој појединости са Херодотом, већ и још у једној – исто тако важној, јер нам је она двоструки доказ, да су оба писца, у размаку од око 2000 година, говорили о истом народу. Халкокондилова мисао је – према томе – у правом смислу продужетак Херодотове и ево, како гласи:
„Attamen scio, quamvis populi isti nominibus sint discreti, non
tamen moribius quicquam inter se differunt, idem linguae usus
iisdem etiam hodie est… „
tamen moribius quicquam inter se differunt, idem linguae usus
iisdem etiam hodie est… „
„Али опет знам, премда су народи ови различити по имену,
ипак ce не разликују по обичајима, а и говоре истим језиком
још данас“.
ипак ce не разликују по обичајима, а и говоре истим језиком
још данас“.
Суровјеци и Шафарик су у њиховом делу „О пореклу Словена“ тврдили, да су Трибали живели у Тракији и Илирији, док Халкокондило, идентификујући их са Србима, проширује њихово боравиште од Пелопонеза до Балтичког Мора, пишући:
“… Tryballos, Mysios, Illyrios, Polonos, Sarmates eadem inter
sese linguam uti… Ultra citraque Istrum colunt, longa lateque
regnantes… hoc hominum genus… itaque mea quidem sententia…
variis fortunae procellis iactatum, ionii regionem insedisse … ibi
sedes fixisse…“
sese linguam uti… Ultra citraque Istrum colunt, longa lateque
regnantes… hoc hominum genus… itaque mea quidem sententia…
variis fortunae procellis iactatum, ionii regionem insedisse … ibi
sedes fixisse…“
„Трибали. Мизи. Илири, Пољаци, Сармати (сви се) између
себе служе истим језиком… Бораве с ове и с оне стране Дунава,
нашироко и надугачко владајући… овај људски род… такав је
мој закључак… борећи се с различитим бурама судбине, запосео
је област око Јонског Мора… и тамо учврстио седишта…“
себе служе истим језиком… Бораве с ове и с оне стране Дунава,
нашироко и надугачко владајући… овај људски род… такав је
мој закључак… борећи се с различитим бурама судбине, запосео
је област око Јонског Мора… и тамо учврстио седишта…“
У коликој мери су разна племена старих Срба биле испреплетана, што је сасвим сигурно био знак одређеног осећања јединствености – како расне, тако и језичне, нека нам покаже и следећи Халкокондилов одломак, који наводи Себастијан Долчи, на стр. 13. свога дела2:
“ Sarmatarum lingua similis est Illyriorum Jonium Venetos usque“
accolentium; Utri autem honim vetustatis praerogativa gaudeat,
et utri alterorum regionem teneant; an videlicet Illyrici in istam
Europae partem recedentes Polonian, et Sarmatiam incoluerint; aut an
Sarmatae ad haec Istri loca adeuntes Mysiam, et Triballrum,
Illyricorumque regionem, qua versus Jonium patet usque ad
Venetos, inhabitaverint; neque quemquam audivi Veterum
commemorantem; nec ipse possum ea quam verissime ехрliсаге“’;
„Ipse… nisi abunde superius Uvaltono, Bocharto et Alexanro
demonstrassem, UNAM EANDEM QUE LINGUAM DIVERSIS
FAMILIARUM CAPITIBUS IN.PRIMAEVI CONFUSIONE
IDIOMATIS OBTIGISSE; sed *** obtigerit, non est equidem, cur aut
Sarmatas ab Illyricis, aut illyricos a Sarmatis de ducamus. Quin ***
ex vetustissimis monumentis compertum habeam, Thracibus quoque
et Getis parpetuum, flrmumque fuisse nostrae linquae commercium…“
accolentium; Utri autem honim vetustatis praerogativa gaudeat,
et utri alterorum regionem teneant; an videlicet Illyrici in istam
Europae partem recedentes Polonian, et Sarmatiam incoluerint; aut an
Sarmatae ad haec Istri loca adeuntes Mysiam, et Triballrum,
Illyricorumque regionem, qua versus Jonium patet usque ad
Venetos, inhabitaverint; neque quemquam audivi Veterum
commemorantem; nec ipse possum ea quam verissime ехрliсаге“’;
„Ipse… nisi abunde superius Uvaltono, Bocharto et Alexanro
demonstrassem, UNAM EANDEM QUE LINGUAM DIVERSIS
FAMILIARUM CAPITIBUS IN.PRIMAEVI CONFUSIONE
IDIOMATIS OBTIGISSE; sed *** obtigerit, non est equidem, cur aut
Sarmatas ab Illyricis, aut illyricos a Sarmatis de ducamus. Quin ***
ex vetustissimis monumentis compertum habeam, Thracibus quoque
et Getis parpetuum, flrmumque fuisse nostrae linquae commercium…“
Да су извесни народи имали оваква сведочанства, нашло би се на стотине научника, да их рашчлањују, анализирају, проширују. Али некакво тенденциозно мрачњаштво као да је замрачило умове, чија би дужност била, да установе лингвистичко-историјске истине о српској нацији, те не само, да се ово и слична сведочанства уопште нису узимала у обзир, него је створена некаква самоубилачка психоза, која је преобразила у духовне гробаре – многе од оних, који би морали да блистају у сферама мисли и ума… Јер, да једна нација нестане, она најпре мора да изгуби своју свест и да кроз мрак – створен око ње, заборави све сама о себи, не знајући више ништа о својим коренима и о својој прошлости. Међутим, шта каже Себастијан Долчи?!
„ЈЕЗИК САРМАТА НАЛИК ЈЕ НА ЈЕЗИК ИЛИРА КОЈИ ОБИТАВАЈУ
ОД ЈОНИЈЕ ДО ВЕНЕЦИЈЕ А И ЈЕДНИ И ДРУГИ НАЛАЗЕ
ЗАДОВОЉСТВО У ПРЕДНОСТИ, КОЈУ ИМ ПРУЖА СТАРО ПОРЕКЛО
и – И ЈЕДНИ И ДРУГИ ЖИВЕ ПО ОБЛАСТИМА И ЈЕДНИХ И ДРУГИХ:
или – ЗНА СЕ ЈАМАЧНО ДА СУ ИЛИРИ, КОЈИ ЖИВЕ У ОВОМ ДЕЛУ
ЕВРОПЕ, ОБИТАВАЛИ У ПОЉСКОЈ И САРМАТИЈИ: или су пак
САРМАТИ ДОШЛИ У ОВАЈ ДУНАВСКИ ПРОСТОР, У МИЗИЈУ, У
ОБЛАСТИ ТРИБАЛА И ИЛИРА КОЈЕ СЕ ПРУЖАЈУ ПРЕМА ЈОНСКОМ
МОРУ, ПА СВЕ ДО ВЕНЕЦИЈЕ: НИСАМ ЧУО НЕКОГА ОД СТАРИХ,
ДА О ТОМЕ ПРИПОВЕДА А НИТИ ПАК САМ УМЕМ ТО КАО ПРАВУ
ИСТИНУ ДА ОБЈАСНИМ. САМ… НИСАМ УСТАЊУ ДА БОЉЕ
ПОКАЖЕМ – на основу Увалтона, Бокарта и Александра (како је)
ЈЕДАН ИСТИ ЈЕЗИК ЗАПАО РАЗЛИЧИТИМ ГОСПОДАРИМА РОДОВА
У ПРВОБИТНОЈ (језичкој) ЗБРЦИ? НО И ПОШТО СЕ ТО ДОГОДИЛО,
НЕ ЗНАМ, ДА ЛИ ДА ИЗВЕДЕМ САРМАТЕ ОД ИЛИРА ИЛИ ИЛИРЕ
ОД САРМАТА? МЕЂУТИМ ОНО, ШТО НА ОСНОВУ НАЈСТАРИЈИХ
СПОМЕНИКА ПОУЗДАНО ЗНАМ, ТРАЧАНИ И ГЕТИ СУ СТАЛНО И
САСВИМ СИГУРНО ИМАЛИ НАШ ЗАЈЕДНИЧКИ ЈЕЗИК“ (тј. илирски,
одн. – другим речима -СРПСКИ).“
ОД ЈОНИЈЕ ДО ВЕНЕЦИЈЕ А И ЈЕДНИ И ДРУГИ НАЛАЗЕ
ЗАДОВОЉСТВО У ПРЕДНОСТИ, КОЈУ ИМ ПРУЖА СТАРО ПОРЕКЛО
и – И ЈЕДНИ И ДРУГИ ЖИВЕ ПО ОБЛАСТИМА И ЈЕДНИХ И ДРУГИХ:
или – ЗНА СЕ ЈАМАЧНО ДА СУ ИЛИРИ, КОЈИ ЖИВЕ У ОВОМ ДЕЛУ
ЕВРОПЕ, ОБИТАВАЛИ У ПОЉСКОЈ И САРМАТИЈИ: или су пак
САРМАТИ ДОШЛИ У ОВАЈ ДУНАВСКИ ПРОСТОР, У МИЗИЈУ, У
ОБЛАСТИ ТРИБАЛА И ИЛИРА КОЈЕ СЕ ПРУЖАЈУ ПРЕМА ЈОНСКОМ
МОРУ, ПА СВЕ ДО ВЕНЕЦИЈЕ: НИСАМ ЧУО НЕКОГА ОД СТАРИХ,
ДА О ТОМЕ ПРИПОВЕДА А НИТИ ПАК САМ УМЕМ ТО КАО ПРАВУ
ИСТИНУ ДА ОБЈАСНИМ. САМ… НИСАМ УСТАЊУ ДА БОЉЕ
ПОКАЖЕМ – на основу Увалтона, Бокарта и Александра (како је)
ЈЕДАН ИСТИ ЈЕЗИК ЗАПАО РАЗЛИЧИТИМ ГОСПОДАРИМА РОДОВА
У ПРВОБИТНОЈ (језичкој) ЗБРЦИ? НО И ПОШТО СЕ ТО ДОГОДИЛО,
НЕ ЗНАМ, ДА ЛИ ДА ИЗВЕДЕМ САРМАТЕ ОД ИЛИРА ИЛИ ИЛИРЕ
ОД САРМАТА? МЕЂУТИМ ОНО, ШТО НА ОСНОВУ НАЈСТАРИЈИХ
СПОМЕНИКА ПОУЗДАНО ЗНАМ, ТРАЧАНИ И ГЕТИ СУ СТАЛНО И
САСВИМ СИГУРНО ИМАЛИ НАШ ЗАЈЕДНИЧКИ ЈЕЗИК“ (тј. илирски,
одн. – другим речима -СРПСКИ).“
И тако даље! И тако даље!
У поглављу посвећеном овој Долчијевој расправи, указали смо на потребу, да се она много дубље проучи, па то подвлачимо и овде. У ствари, још у оно доба (Долчије умро 1777. г.), овај писац је на – у неку руку – безазлен начин поставио индоевропску лингвистичку теорију у модерном смислу. Међутим, за разлику од данашње науке на високом нивоу, која не налази коначно решење, Долчи је решење – не само наслутио – већ и видео и нашао, само што га Европа није чула, те је и његово дело било бачено у заборав, уместо, да је послужило као одскочна тачка за мноштво студија, којима су – од времена у коме је он живео, па до данас – могли да се расветле многи до наших дана нерасветљени проблеми европског континента…
Неких четврт века по Долчијевој смрти, 1803. г, у Паризу је објављено једно огромно дело у шеснаест томова3: „Географија, Математика, Физика и Политика свих делова света, написана према ономе, што је било објављено као тачно и ново од географа, природњака, путника и твораца статистика међу најпросвећенијим народима“. У десетом тому тог дела, настрани 69. (bis) аутори пишу4:
У поглављу посвећеном овој Долчијевој расправи, указали смо на потребу, да се она много дубље проучи, па то подвлачимо и овде. У ствари, још у оно доба (Долчије умро 1777. г.), овај писац је на – у неку руку – безазлен начин поставио индоевропску лингвистичку теорију у модерном смислу. Међутим, за разлику од данашње науке на високом нивоу, која не налази коначно решење, Долчи је решење – не само наслутио – већ и видео и нашао, само што га Европа није чула, те је и његово дело било бачено у заборав, уместо, да је послужило као одскочна тачка за мноштво студија, којима су – од времена у коме је он живео, па до данас – могли да се расветле многи до наших дана нерасветљени проблеми европског континента…
Неких четврт века по Долчијевој смрти, 1803. г, у Паризу је објављено једно огромно дело у шеснаест томова3: „Географија, Математика, Физика и Политика свих делова света, написана према ономе, што је било објављено као тачно и ново од географа, природњака, путника и твораца статистика међу најпросвећенијим народима“. У десетом тому тог дела, настрани 69. (bis) аутори пишу4:
„PRISTINA – bourg considerable, dans une plaine extremement
fertile, qui s’etend, pendant l’espace de 70.000 pas, entre deux
montagnes. Cette plaine, nommee KOSOVO sur quelques cartes
modernes, en latin AMPUS MERULAE, en turque RIGOMEZRYE,
est celebre par le grand nombre de batailles qui s’y sont livrees.
Le sultan Mourad, que noud nomons AMURAT I, y battit,
en 1389., l’annee chretienne alliee que commantait LAZARE,
despote de la Servie. AMOVRAT FUTUE, apres la victoire, PAR
UN TRIBALLINE. On lui a eleve un magnifique tombeau’.
fertile, qui s’etend, pendant l’espace de 70.000 pas, entre deux
montagnes. Cette plaine, nommee KOSOVO sur quelques cartes
modernes, en latin AMPUS MERULAE, en turque RIGOMEZRYE,
est celebre par le grand nombre de batailles qui s’y sont livrees.
Le sultan Mourad, que noud nomons AMURAT I, y battit,
en 1389., l’annee chretienne alliee que commantait LAZARE,
despote de la Servie. AMOVRAT FUTUE, apres la victoire, PAR
UN TRIBALLINE. On lui a eleve un magnifique tombeau’.
У данашње доба, с обзиром на догађаје, вредно је подсетити се на прошлост. Mentelle и Brun кажу:
„ПРИШТИНА знатан град у једној изванредно плодној равници, која обухвата 70.000 корака, између две планине. Ова равница, звана
КОСОВО на неким модерним картама, на латинском ПОЉЕ КОСОВА,
на турском РИГОМЕЗРИЕ, славна је по великом броју битака, које су
се на њој одиграле.
Султан Мурат кога ми (тј. Французи) зовемо Амурат ту је потукао,
1389. г. савезничку хришћанску војску, коју је предводио ЛАЗАР, владар Србије. После победе, Амурат је био убијен од једног ТРИБАЛА.
Подигнут му је величанствен споменик“.
КОСОВО на неким модерним картама, на латинском ПОЉЕ КОСОВА,
на турском РИГОМЕЗРИЕ, славна је по великом броју битака, које су
се на њој одиграле.
Султан Мурат кога ми (тј. Французи) зовемо Амурат ту је потукао,
1389. г. савезничку хришћанску војску, коју је предводио ЛАЗАР, владар Србије. После победе, Амурат је био убијен од једног ТРИБАЛА.
Подигнут му је величанствен споменик“.
У преводу смо подвукли придев који се односи на српску војску, коју је предводио Цар Лазар, зато, што он у овом контексту заслужује једну исправку. Наиме, колико је историјски познато, на Косову Пољу 1389. г. није било никакве „савезничке“ војске, јер се тамо нашла само усамљена и малобројна српска војска, према отприлике троструко бројнијим Турцима.
Но оно, на што особито привлачимо пажњу читаоца јесте тврђење, да је МУРАТА УБИО ЈЕДАН ТРИБАЛ…
Двојица учених Европљана сасвим сигурно не би били употребили назив „Трибал“, да за то нису имали ослонца у документима и сведочанствима, којима су се служили. Ову вест из старине српски научници – колико знамо – никада нису узели у разматрање и ми је овде скромно извлачимо из мрака заборава као још једну дубоко закопану стену из грађевине истините историје Срба и њиховог порекла, везаног уз Балкан један неодређено дуг временски период… по свој прилици – више хиљада година.
Нажалост, сведочанства из прошлог века о Трибалима скинута су с дневног реда, јер су се научници западног света сложили у томе, да Трибала више нема. С друге стране, бројне екипе од стотина младих српских научника – како је то била Милојевићева жеља, нису се формирале с циљем, да уђу у народ и да са самог извора сабирају – у ондашње време – још многа жива знања… И тако је истина о српској прошлости западала у све већу таму. Те је цео овај наш рад усмерен на то, да се кроз таму опет пробију зраци оне зоре, која није још могла да заблиста пуним светлом дана, како је то Милојевић сањао и планирао…
Српска наука више никада не би смела да допусти, да западни истраживаоци замрачују, преиначују, или једноставно бришу најлепше странице прошлости српког народа! Јер Западу су многе ствари Балкана, као и источне Европе не само непознате, већ и неинтересантне. Па пошто је то тако, Запад ствара неку врсту конвенције, по којој се пресеца и онемогућава, нпр, паралелно изучавање српског и грчког језика, а то су сасвим сигурно студије, које ће нам открити, како је Милојевић тврдио – ствари нечувене. Друго – Германска Школа и западна наука су збрисале са земаљског тла (по Херодоту) најмногобројнији народ после Хиндуса – древне Трачане! Зар су малобројни Грци и нешто бројнији Римљани преживели и надживели све инвазије и одржали се до нашег времена, а стари „Трачани“ (како су их Грци назвали!) су као „најмногобројнији народ после Хиндуса тек тако збрисани са земаљског тла?! Па је збрисан и други народ древног порекла, како видесмо у почетку овог поглавља – ТРИБАЛИ, одн. СРБЉИ… И то се све догодило зато, што је неко на Западу тако одлучио да би се – по његовој науци Словени уопште појавили тек касно на нашем континенту, као придошлице, које се уопште не узимају у обзир приликом решавања многих важних лингвистичко-историјских европских проблема… А неко је на Западу још и измислио, да Плинијеви и Птолемејеви Срби северно од Кавказа уопште нису били Словени! И то без икаквих доказа – тек тако – по личној вољи! Што се Илира тиче, уз то име се данас стварају тенденциозне приче, уз безобзирно фалсификовање науке, коју – на жалост – опет подржава Запад – невероватном хладноћом, коју можемо да изједначимо са безобзирношћу, оријентисаном према интересима, а не у смислу етике, правде, истине, у оном смислу, по ком је човек осмишљено биће, а не распуштена звер…
И као закључно слово овог поглавља додаћемо овде још једно сведочанство цењеног византијског хроничара Ђорђа Кедрина. Кедрин, који је живео и радио у XI и XII веку по Христовом рођењу, написао је једну доста опширну хронику. Он је том Хроником обухватио догађаје од постанка света, па све до почетка владавине византијског цара Исака I Комнена (1057. г.). Сматра се, да су и Ђорђе Кедрин и Скилица важни за изучавање српске историје, па ипак сви делови историје о Српској нацији, како код Кедрина и Скилице, тако уопште и код осталих историчара – нису подједнако привилеговани. Но, не само што нису привилеговани, него се извесни никако не узимају у обзир, као да никада нису били написани… У толикој мери је Германска Школа успела да оријентише и науку, и људску мисао у погрешном правцу, када се ради о Словенима, о којима би она по сваку цену хтела да кроз сва времена намеће и одржава лажно учење.
По тој школи, словенство – одувек веома бројно и врло распрострањено, било би такорећи угурано у Европу, захваљујући разним азијатским хордама и њиховим инвазијама. Да се то догодило с једном тако огромном масом као што је словенска, то би морало да живи у сећању човечанства као свака велика катастрофа, било природна, било људска… или као велики освајачки походи – велики по простору и по масама, које су у њима суделовале, као нпр, под Џингис-Каном, под Александром Великим… Тихи и везани уз земљу, коју су волели, док су им живот пратиле многе лепоте и радости живљења, они су били свуда, но нису се ни видели, ни чули.
… И тек када су дошли странци, без љубави за тле, без радосних излива љубави према ближњем, испуњени потребом да гомилају материјална добра, тек тада су за њих опирући се мржњи, нападима, пљачкама, отимању Словени отпочели да – тако-рећи – ничу из земље и да бране груду, на којој су дуго водили миран живот… И то је оно, што је у неуког света изазвало осећај, да су се они тек тада појавили… Но ми ћемо имати прилике, да о томе говоримо и на другом месту…
А овде ћемо још само да додамо, да се једна таква земља, где се један словенски народ налазио од временске ноћи, која не може да се одреди историјским мерилима, називала по грчкој изобличеној језичкој форми – ТРИБАЛИЈА. За њу је напред споменути византијски хроничар Кедрин написао:
Но оно, на што особито привлачимо пажњу читаоца јесте тврђење, да је МУРАТА УБИО ЈЕДАН ТРИБАЛ…
Двојица учених Европљана сасвим сигурно не би били употребили назив „Трибал“, да за то нису имали ослонца у документима и сведочанствима, којима су се служили. Ову вест из старине српски научници – колико знамо – никада нису узели у разматрање и ми је овде скромно извлачимо из мрака заборава као још једну дубоко закопану стену из грађевине истините историје Срба и њиховог порекла, везаног уз Балкан један неодређено дуг временски период… по свој прилици – више хиљада година.
Нажалост, сведочанства из прошлог века о Трибалима скинута су с дневног реда, јер су се научници западног света сложили у томе, да Трибала више нема. С друге стране, бројне екипе од стотина младих српских научника – како је то била Милојевићева жеља, нису се формирале с циљем, да уђу у народ и да са самог извора сабирају – у ондашње време – још многа жива знања… И тако је истина о српској прошлости западала у све већу таму. Те је цео овај наш рад усмерен на то, да се кроз таму опет пробију зраци оне зоре, која није још могла да заблиста пуним светлом дана, како је то Милојевић сањао и планирао…
Српска наука више никада не би смела да допусти, да западни истраживаоци замрачују, преиначују, или једноставно бришу најлепше странице прошлости српког народа! Јер Западу су многе ствари Балкана, као и источне Европе не само непознате, већ и неинтересантне. Па пошто је то тако, Запад ствара неку врсту конвенције, по којој се пресеца и онемогућава, нпр, паралелно изучавање српског и грчког језика, а то су сасвим сигурно студије, које ће нам открити, како је Милојевић тврдио – ствари нечувене. Друго – Германска Школа и западна наука су збрисале са земаљског тла (по Херодоту) најмногобројнији народ после Хиндуса – древне Трачане! Зар су малобројни Грци и нешто бројнији Римљани преживели и надживели све инвазије и одржали се до нашег времена, а стари „Трачани“ (како су их Грци назвали!) су као „најмногобројнији народ после Хиндуса тек тако збрисани са земаљског тла?! Па је збрисан и други народ древног порекла, како видесмо у почетку овог поглавља – ТРИБАЛИ, одн. СРБЉИ… И то се све догодило зато, што је неко на Западу тако одлучио да би се – по његовој науци Словени уопште појавили тек касно на нашем континенту, као придошлице, које се уопште не узимају у обзир приликом решавања многих важних лингвистичко-историјских европских проблема… А неко је на Западу још и измислио, да Плинијеви и Птолемејеви Срби северно од Кавказа уопште нису били Словени! И то без икаквих доказа – тек тако – по личној вољи! Што се Илира тиче, уз то име се данас стварају тенденциозне приче, уз безобзирно фалсификовање науке, коју – на жалост – опет подржава Запад – невероватном хладноћом, коју можемо да изједначимо са безобзирношћу, оријентисаном према интересима, а не у смислу етике, правде, истине, у оном смислу, по ком је човек осмишљено биће, а не распуштена звер…
И као закључно слово овог поглавља додаћемо овде још једно сведочанство цењеног византијског хроничара Ђорђа Кедрина. Кедрин, који је живео и радио у XI и XII веку по Христовом рођењу, написао је једну доста опширну хронику. Он је том Хроником обухватио догађаје од постанка света, па све до почетка владавине византијског цара Исака I Комнена (1057. г.). Сматра се, да су и Ђорђе Кедрин и Скилица важни за изучавање српске историје, па ипак сви делови историје о Српској нацији, како код Кедрина и Скилице, тако уопште и код осталих историчара – нису подједнако привилеговани. Но, не само што нису привилеговани, него се извесни никако не узимају у обзир, као да никада нису били написани… У толикој мери је Германска Школа успела да оријентише и науку, и људску мисао у погрешном правцу, када се ради о Словенима, о којима би она по сваку цену хтела да кроз сва времена намеће и одржава лажно учење.
По тој школи, словенство – одувек веома бројно и врло распрострањено, било би такорећи угурано у Европу, захваљујући разним азијатским хордама и њиховим инвазијама. Да се то догодило с једном тако огромном масом као што је словенска, то би морало да живи у сећању човечанства као свака велика катастрофа, било природна, било људска… или као велики освајачки походи – велики по простору и по масама, које су у њима суделовале, као нпр, под Џингис-Каном, под Александром Великим… Тихи и везани уз земљу, коју су волели, док су им живот пратиле многе лепоте и радости живљења, они су били свуда, но нису се ни видели, ни чули.
… И тек када су дошли странци, без љубави за тле, без радосних излива љубави према ближњем, испуњени потребом да гомилају материјална добра, тек тада су за њих опирући се мржњи, нападима, пљачкама, отимању Словени отпочели да – тако-рећи – ничу из земље и да бране груду, на којој су дуго водили миран живот… И то је оно, што је у неуког света изазвало осећај, да су се они тек тада појавили… Но ми ћемо имати прилике, да о томе говоримо и на другом месту…
А овде ћемо још само да додамо, да се једна таква земља, где се један словенски народ налазио од временске ноћи, која не може да се одреди историјским мерилима, називала по грчкој изобличеној језичкој форми – ТРИБАЛИЈА. За њу је напред споменути византијски хроничар Кедрин написао:
„… τον τοπον των Σερβων…“,
„… област (крај, земља) Срба… „
А то је управо онај крај, где је срећним стицајем околности – професор Драгослав Срејовић открио преисторијско насеље Лепенски Вир, које ће – то ће бити неизбежно – да измени учење о европском човеку, о његовом пореклу језику и о независности развитка његове културе. Уједно ће Лепенски Вир да самим својим постојањем присили науку на измену свог негативног става према Словенима.
„СЛОВЕНИ СУ ОСТАЛИМА ДАЛИ РЕЧ“
„Новом покољењу“ – тако се зове студија Илије М. Живанчевића, изузетна по садржају и по својој намени. Одмах, у самом почетку писац уводи читаоца у своју мисију на следећи начин:
„… наша је културна мисија у томе, да нашег самониклог расног
генија развијемо до највећих могућности и ставимо га у службу човечанству.
Само такав, слободан, он представља чињеницу у културној сарадњи, а наша народна мисао, КАО САМОНИКЛА, МОЖЕ ДА БЛИСТА У ВИСИНАМА ВОДЕЋИХ.
Ове кратке студије из историје представљају покушај, да се са нашег
расног генија и наше народне мисли макар и делимично разгрне туђински вео и да се – колико толико – наведе огромна ризница наших културних вредности, наш невероватно велики смисао организовања државе и правде, наш танани изражај уметности и филозофије, а намењени су новом покољењу као путоказ
и вођ у нове видике и наше народне и опште историје. „
генија развијемо до највећих могућности и ставимо га у службу човечанству.
Само такав, слободан, он представља чињеницу у културној сарадњи, а наша народна мисао, КАО САМОНИКЛА, МОЖЕ ДА БЛИСТА У ВИСИНАМА ВОДЕЋИХ.
Ове кратке студије из историје представљају покушај, да се са нашег
расног генија и наше народне мисли макар и делимично разгрне туђински вео и да се – колико толико – наведе огромна ризница наших културних вредности, наш невероватно велики смисао организовања државе и правде, наш танани изражај уметности и филозофије, а намењени су новом покољењу као путоказ
и вођ у нове видике и наше народне и опште историје. „
Растужује нас чињеница, што нико никада о тој књизи не говори! Нити у средњој школи, а ни на универзитету!1 Јер – РЕЧИ Илије Живанчевића делују као речи пророка из давних времена. Он је уверљив, снажан и изванредно добро обавештен. Живанчевићева култура је широка и знање сигурно, док му мисао избија као снажна бујица, која нас заноси изузетном снагом.
1 – Београд, 1934. г., Штампарски завод „Орао“
Његово чудесно дело „Новом покољењу“ као да је суштински предодређено, да пружи последње сазнање о до данас неразрешеној тајни: КОЈИ ЈЕ ТО НАРОД, КОЈИ ЈЕ, да тако кажемо, ПРВИ ПРОГОВОРИО И ОСТАЛИМА ДАО РЕЧ!? Мислимо, да се Живанчевић, захваљујући свом познавању ствари, лакоћом даровитог и надахнутог песника уздигао до научне истине, кроз коју је – на јединствен и њему својствен начин – приказао лепоту и богатство српског језика и широке скале његових изражајних могућности.
Има само једна замерка, коју ћемо се усудити да овде изрекнемо. Она ни у ком случају не умањује вредност дела и његовог аутора, али изазива потребу, да јој нађемо објашњење. Велика је штета, што нам се није указала могућност, да сретнемо Живанчевића још у животу, па да од њега лично добијемо оговор на наше питање.
Цела Живанчевићева расправа се односи искључиво на српске духовне творевине: на српску народну поезију, коју писац доводи директно у везу са Ведама, и на Душанов Законик, који по њему представља континуитет традиционалног ведског права. Почетни пак део његове студије односи се на српски језик, па – према томе – у првом реду на српски народ – но Живанчевић – да ли из скромности, или потакнут широкогрудошћу – српски у првом одељку замењује увек са „словенски“, што би могло да изазове забуну. Јер, извесни аутори, што је јасно из одређених текстова наведених у овој студији, говоре о: ЈЕДНОМ ЈЕДИНСТВЕНОМ ЈЕЗИКУ СВИХ ДАНАШЊИХ СЛОВЕНА, КОЈИМ ЈЕ УЈЕДНО НЕОДРЕЂЕНО ДАВНО ВРЕМЕ ГОВОРИО ЈЕДАН ЈЕДИНСТВЕНИ НАРОД КОЈИ ЈЕ ИМАО СВЕСТ О СВОЈОЈ ЈЕДИНСТВЕНОСТИ.2
Има само једна замерка, коју ћемо се усудити да овде изрекнемо. Она ни у ком случају не умањује вредност дела и његовог аутора, али изазива потребу, да јој нађемо објашњење. Велика је штета, што нам се није указала могућност, да сретнемо Живанчевића још у животу, па да од њега лично добијемо оговор на наше питање.
Цела Живанчевићева расправа се односи искључиво на српске духовне творевине: на српску народну поезију, коју писац доводи директно у везу са Ведама, и на Душанов Законик, који по њему представља континуитет традиционалног ведског права. Почетни пак део његове студије односи се на српски језик, па – према томе – у првом реду на српски народ – но Живанчевић – да ли из скромности, или потакнут широкогрудошћу – српски у првом одељку замењује увек са „словенски“, што би могло да изазове забуну. Јер, извесни аутори, што је јасно из одређених текстова наведених у овој студији, говоре о: ЈЕДНОМ ЈЕДИНСТВЕНОМ ЈЕЗИКУ СВИХ ДАНАШЊИХ СЛОВЕНА, КОЈИМ ЈЕ УЈЕДНО НЕОДРЕЂЕНО ДАВНО ВРЕМЕ ГОВОРИО ЈЕДАН ЈЕДИНСТВЕНИ НАРОД КОЈИ ЈЕ ИМАО СВЕСТ О СВОЈОЈ ЈЕДИНСТВЕНОСТИ.2
2 – А. Meillet, Le slave commun, Seconde edition revue et augmentee, avec le concours de A. Vaillant, Paris,
Ed. H. Champion, Introduction: «… pareille unite ne comporte qu’une explication: l’existence a une certaine date d’une langue une, parlee par un peuple ayant conscience de son untie… “
Ed. H. Champion, Introduction: «… pareille unite ne comporte qu’une explication: l’existence a une certaine date d’une langue une, parlee par un peuple ayant conscience de son untie… “
Но – премда он то зна и очито на то мисли, Живанчевић, понет неком чудном склоношћу за самозанемаривање и самоодрицање, у овом свом поглављу редовно реч „српски“ замењује са „словенски“. То је утолико необјашњивије, што писац баш у овом делу говори о СРПСКОЈ АУТОХТОНИСТИЧКОЈ ШКОЛИ, чији је он безусловни присталица.
У часу, док смо радили на овом одељку, Илија М. Живанчевић је био још жив и тешко болестан, приближавао се својој деведесетој години. Дознавши, да се лечи у Лондону, покушали смо да га лично сретнемо, да бисмо му изразили захвалност, поштовање, па и дивљење за његово драгоцено дело… Међутим, његова околина нам тај сусрет није омогућила, те тако – највероватније – више се никада неће ни указати прилика, да га сретнемо још у животу и затражимо одговоре и објашњења у односу на неке његове – недовољно нам јасне мисли. То је веома, веома велика штета, у овом случају особито због неопходности рашчишћавања конфузије између Словенства и Српства, што је изазвало стварање непрекидно понављане заблуде о Палеословенима, о старословенском, одн. палеословенском, уз најчешће давање примера из српског језика, заступљених и данас у говору српског народа.
Силно, дакле, жалећи, што нам сусрет са Живанчевићем није допуштен, ми ћемо овде да отпочнемо да се бавимо првим одељком његовог дела, падајући у искушење, да његов наслов изменимо у смислу наших истраживања „Порекло Срба“, уместо „Порекло Словена“, утолико пре, што сви извори за стару историју налазе Србе управо на простору, који Живанчевић означава својим описима, као нпр. следећим, где каже, да су Словени били:
У часу, док смо радили на овом одељку, Илија М. Живанчевић је био још жив и тешко болестан, приближавао се својој деведесетој години. Дознавши, да се лечи у Лондону, покушали смо да га лично сретнемо, да бисмо му изразили захвалност, поштовање, па и дивљење за његово драгоцено дело… Међутим, његова околина нам тај сусрет није омогућила, те тако – највероватније – више се никада неће ни указати прилика, да га сретнемо још у животу и затражимо одговоре и објашњења у односу на неке његове – недовољно нам јасне мисли. То је веома, веома велика штета, у овом случају особито због неопходности рашчишћавања конфузије између Словенства и Српства, што је изазвало стварање непрекидно понављане заблуде о Палеословенима, о старословенском, одн. палеословенском, уз најчешће давање примера из српског језика, заступљених и данас у говору српског народа.
Силно, дакле, жалећи, што нам сусрет са Живанчевићем није допуштен, ми ћемо овде да отпочнемо да се бавимо првим одељком његовог дела, падајући у искушење, да његов наслов изменимо у смислу наших истраживања „Порекло Срба“, уместо „Порекло Словена“, утолико пре, што сви извори за стару историју налазе Србе управо на простору, који Живанчевић означава својим описима, као нпр. следећим, где каже, да су Словени били:
„… нa средини евроазијскога копна, између схватања истока и запада…
бројно и географски као кичма човечанства… а страни извори
– још на првом кораку – срећу их као многобројан народ… „3
бројно и географски као кичма човечанства… а страни извори
– још на првом кораку – срећу их као многобројан народ… „3
3 – О.c.,str.9.
У наставку, Живанчевић спомиње Несторов Летопис, коме је у оквиру ове студије такође посвећена једна посебна глава. По том Летопису, Словени су се налазили још у Сенару, одн. у загонетном Вавилону, као неимари Вавилонске Куле, да би се касније, како по истом летописцу, тако и по Сипријану Роберу и по другим старим изворима нашли у Подунавском Базену и на Балкану као СРБИ – ПРВИ ИЛИРИ…
У почетку овога одељка, а у жељи, да своје читаоце што боље обавести, Живанчевић говори о Српској Аутохтонистичкој Школи, по којој су сви житељи, који су живели од давнина на данашњој словенској територији: ДАЧАНИ, ТРАЧАНИ и сви други антички балкански народи, па они у Јужној Русији и у СРЕДЊОЈ ЕВРОПИ, били СРБИ, што дословно одговара учењу МИЛОША МИЛОЈЕВИЋА, његовог следбеника Симе Лукин-Лазића, ПТОЛЕМЕЈЕВИМ географским картама, ПЛИНИЈЕВИМ И СТРАБОНОВИМ СВЕДОЧАНСТВИМА, итд, итд. После овога, наћи ћемо у Живанчевићевој књизи појединости, којима се – ни каснији српски, а ни европски научници никада нису позабавили:
У почетку овога одељка, а у жељи, да своје читаоце што боље обавести, Живанчевић говори о Српској Аутохтонистичкој Школи, по којој су сви житељи, који су живели од давнина на данашњој словенској територији: ДАЧАНИ, ТРАЧАНИ и сви други антички балкански народи, па они у Јужној Русији и у СРЕДЊОЈ ЕВРОПИ, били СРБИ, што дословно одговара учењу МИЛОША МИЛОЈЕВИЋА, његовог следбеника Симе Лукин-Лазића, ПТОЛЕМЕЈЕВИМ географским картама, ПЛИНИЈЕВИМ И СТРАБОНОВИМ СВЕДОЧАНСТВИМА, итд, итд. После овога, наћи ћемо у Живанчевићевој књизи појединости, којима се – ни каснији српски, а ни европски научници никада нису позабавили:
„Идентификујући Виниде, Венде, Венете са Херодотовим Сарматима и Енетима и са Хомеровим и Цезаревим Хенетима и Венетима, ова Школа је нашла Словене не само на Балкану и у Централној Европи, већ и у Италији, на Пиринејима, у Бретањи, Хелвецији, Скандинавији – готово у целој Европи.
А ослањајући се на ономастику и филологију, нашла их је и у Северној
Африци – Египту и Малој Азији. Најизразитији представници ове Школе су Јован Рајић, па Милош Милојевић… Мавро Орбини, Качић-Миошић, Грубишић, Раковски и др. Ова Школа је извршила огроман утицај и на руске раднике на историји Словенства: Татишчева, Ламанског, Болтина, Данилевског и др, па се под њеним утицајем формирао и велики интелектуални покрет у Русији, познат као Словенофилство. А од Пољака припадају јој добро позната имена Адама Мицкијевића, Суровјецког, Лелевеља, Мацјејовског, Клечевског и др. Међу Словацима и Чесима истакли су се Лапанек, а Павле Јосиф Шафарик је једним делом свога рада – првим – био под утицајем Српске Аутохтонистичке Школе…
Против ове школе појавила се као реакција немачка, берлинско-
бечка школа, која данас тријумфује на свим нашим катедрама историје.. „4
А ослањајући се на ономастику и филологију, нашла их је и у Северној
Африци – Египту и Малој Азији. Најизразитији представници ове Школе су Јован Рајић, па Милош Милојевић… Мавро Орбини, Качић-Миошић, Грубишић, Раковски и др. Ова Школа је извршила огроман утицај и на руске раднике на историји Словенства: Татишчева, Ламанског, Болтина, Данилевског и др, па се под њеним утицајем формирао и велики интелектуални покрет у Русији, познат као Словенофилство. А од Пољака припадају јој добро позната имена Адама Мицкијевића, Суровјецког, Лелевеља, Мацјејовског, Клечевског и др. Међу Словацима и Чесима истакли су се Лапанек, а Павле Јосиф Шафарик је једним делом свога рада – првим – био под утицајем Српске Аутохтонистичке Школе…
Против ове школе појавила се као реакција немачка, берлинско-
бечка школа, која данас тријумфује на свим нашим катедрама историје.. „4
4 – О.c.,str.9.
За Јорнандов извештај Живанчевић у наставку каже, да не представља ништа ни географски, ни историјски уопште, а исто тако ни други летописи, који се не могу узети као тачни и непристрасни извори… због тога:
„… што произлазе од оних писаца, који су и верски и национално
припадали оним таборима, из којих се на Србе гледало крвавим очима“.5
припадали оним таборима, из којих се на Србе гледало крвавим очима“.5
5 – Исто, стр.11.
У даљој својој анализи Илија Живанчевић нас обавештава, да је – независно од интензивног обрађивања почетка словенске историје – почела да се развија и грана и компаративна филологија, чије основе су настале 1786.г. Двадесет и седам година касније, одн. 1813.г, сви језици, онда сматрани као сродни, сврстани су у индоевропску групу језика, коју су германски научници прометнули у индогерманску. У тој фази нико још није био узео у обзир језик Словена, па тако, тек двадесет година касније, немачки филолог Franz Ворр (1791.-1867.), прави оснивач упоредне лингвистике 6, тој групи придодаје и језик Словена.
6 – Franz Bopp, Vergleichende Grammatik des Sanskrit, Zend, Armenischen, Griechischen, Lateinschen,
Litauschen, Altslavischen, Gothischen und Deutschen Sprache, Berlin, 1791-1867
Litauschen, Altslavischen, Gothischen und Deutschen Sprache, Berlin, 1791-1867
Споменувши Бопа, Живанчевић користи тај моменат, да би прешао на суштину проблема, којим се бави у првом одељку свог веома интересантног дела, развијајући овако своју мисао:
„Према филолошким претпоставкама, сви ти тзв. индоевропски језици произлазе из једног заједничког језика, који никада није био савршено уједињен. Тај језик, као извор аријских језика, грана се на тај начин што су се од њега одвојили разни дијалекти… диференцирајући се све више од заједничког прајезика и разликујући се све више међу собом. Поделом, они су – опет према претпоставци – отишли у две велике групе – у једну, која број сто изговара са „К“ – кентум (центум) и другу, која га изговара са „С“: сата, или сатем:
У прву групу отишли су: стари грчки са свим дијалектима, латински
са италским, две групе келтског и две групе германског
У прву групу отишли су: стари грчки са свим дијалектима, латински
са италским, две групе келтског и две групе германског
– западна: енглески, холандски, фламански;
– источна: готски, дански, норвешки, шведски, исландски.
– источна: готски, дански, норвешки, шведски, исландски.
У другу групу отишли су: санскрит, ирански, јерменски, словенски,
литвански“.
литвански“.
Кад је било схваћено, да је утврђена индоевропска језичка група, постављено је питање, да ли је постојао, када и где народ, који је говорио праиндоевропским језиком и стало се на гледиште, да су тим језиком говорили Аријанци.
Будући, да није могуће сажети у већој мери обавештења, него што је то учинио Живанчевић, ми ћемо и даље да следимо његов текст, у коме налазимо мноштво најзанимљивијих обавештења, као, нпр, следећу:
Будући, да није могуће сажети у већој мери обавештења, него што је то учинио Живанчевић, ми ћемо и даље да следимо његов текст, у коме налазимо мноштво најзанимљивијих обавештења, као, нпр, следећу:
„… разне националне историјске школе послужиле су се филологијом као помоћним средством, па кад су тамо аргументи били недовољни, онда су се обраћали антропологији.
Немци су погрешно закључили, узимајући и Хомера у помоћ, да су
Аријанци Тацитови Германи. Овим немачким тврђењем Словенство
је потискивано из индоевропске групе и његова се прошлост поново
обавијала тамом…“
Немци су погрешно закључили, узимајући и Хомера у помоћ, да су
Аријанци Тацитови Германи. Овим немачким тврђењем Словенство
је потискивано из индоевропске групе и његова се прошлост поново
обавијала тамом…“
Живанчевић даље наставља, да су се у ова истраживања умешали и антрополози. Тако је Retzius Anders7 делио беле људе по облику главе на доликоцефалне8 и брахицефалне9. По њему – Словени су се опет нашли међу Монголима… Па ипак, решење није нађено. Онда се отпочело расправљати о томе, где су Аријанци живели… Претпоставка, да је њихова постојбина Јужна Русија, одбачена је због неподударности флоре; у Јужној Русији, наиме, не успева све оно, за што постоје називи у праиндоевропском. Према другој претпоставци, првобитни аријански завичај, налазио би се у Индији, или пак у Централној Азији. Индија је узета у обзир особито зато, што су се и у данашњем хиндуском језику задржале врло старе језичке особине, но то је гледиште, тврди Живанчевић, с обзиром на флору и фауну, одбачено.
7. – Шведски анатомиста, антрополог и аутор студија о облику и пречнику људских лобања. Живео је од 1796-1860
8. – … или доликохефалан, тј. „дугоглав“; онај, у кога је глава отприлике за четвртину дужа од ширине
9. -… или брахикефалан, одн. „краткоглав“, или чија је ширина лобање 4/5 дужине
8. – … или доликохефалан, тј. „дугоглав“; онај, у кога је глава отприлике за четвртину дужа од ширине
9. -… или брахикефалан, одн. „краткоглав“, или чија је ширина лобање 4/5 дужине
До краја приказа првог поглавља књиге Илије М. Живанчевића, које носи наслов „Порекло Словена“, наставићемо, да његов текст због важности, коју му придајемо, цитирамо од речи до речи. Јер оно, што Живанчевић каже, очигледно је резултат једног врло озбиљног и врло дугог изучавања, на чему се заснива и његова сигурност у излагању. Ево, дакле, његових закључака:
„С обзиром на флору и фауну Аријанаца, њихов првобитни завичај налазио се у СЕВЕРНОМ ДЕЛУ ДАНАШЊЕГ БАЛКАНСКОГ ПОЛУ-
ОСТРВА ПА НА ТЕРИТОРИЈИ ДАНАШЊЕ МАЂАРСКЕ (која, како
се зна из историје није уопште ни постојала све до једног релативно
касног времена по Христовом рођењу), СЛОВАЧКЕ, ЧЕШКЕ и
MOPABCKE А ГРАНИЧИО СЕ СА ЗАПАДА ЧЕШКОМ ГОРОМ и
АУСТРИЈСКИМ АЛПИМА, са ЈУГА ПЛАНИНОМ БАЛКАНОМ, СА
СЕВЕРА СЛОВАЧКИМ ПЛАНИНАМА КОЈЕ СЕ ЈЕДНИМ ДЕЛОМ
НАСЛАЊАЈУ НА КАРПАТЕ И СА ИСТОКА CAMИM КАРПАТИМА
НАДИРАЊЕ НА ИСТОК ВРШЕНО ЈЕ ТРАДИЦИОНАЛНИМ ПУТЕМ
ПРЕКО ДАРДАНЕЛА И БОСФОРА, КРОЗ МАЛУ АЗИЈУ, ДАЉЕ ЗА
ИРАН И ИНДИЈУ. ОВУ ПРЕТПОСТАВКУ ПОТКРЕПЉУЈУ И НЕДАВНА ИСКОПАВАЊА У ПТЕРИЈИ, У КАПАДОХИЈИ…“
ОСТРВА ПА НА ТЕРИТОРИЈИ ДАНАШЊЕ МАЂАРСКЕ (која, како
се зна из историје није уопште ни постојала све до једног релативно
касног времена по Христовом рођењу), СЛОВАЧКЕ, ЧЕШКЕ и
MOPABCKE А ГРАНИЧИО СЕ СА ЗАПАДА ЧЕШКОМ ГОРОМ и
АУСТРИЈСКИМ АЛПИМА, са ЈУГА ПЛАНИНОМ БАЛКАНОМ, СА
СЕВЕРА СЛОВАЧКИМ ПЛАНИНАМА КОЈЕ СЕ ЈЕДНИМ ДЕЛОМ
НАСЛАЊАЈУ НА КАРПАТЕ И СА ИСТОКА CAMИM КАРПАТИМА
НАДИРАЊЕ НА ИСТОК ВРШЕНО ЈЕ ТРАДИЦИОНАЛНИМ ПУТЕМ
ПРЕКО ДАРДАНЕЛА И БОСФОРА, КРОЗ МАЛУ АЗИЈУ, ДАЉЕ ЗА
ИРАН И ИНДИЈУ. ОВУ ПРЕТПОСТАВКУ ПОТКРЕПЉУЈУ И НЕДАВНА ИСКОПАВАЊА У ПТЕРИЈИ, У КАПАДОХИЈИ…“
И то се мигрирање одиграло у току трећег миленија пре Христа…
„Но не може се узети ни филолошка претпоставка као закон, на коме има да се заснује историјска истина. Наиме, не може се примити као тачно, да су сви тзв. индоевропски језици произишли из једног прајезика, или из разних дијалеката истог језика. Томе схватању противе се и најновији резултати у филологији и филолошким истраживањима. Али, тачно је, да је у току миленија један из тзв. индоевропске језичне групе вршио утицај на остале, на оне језике са којима се сукобљавао и да се, заједно са културом,
наметао. То наметање је наилазило на отпор, а отпор је успевао да изврши промене и у једном и у другом језику… Такву појаву имамо пред очима са метрополским латинским и са тзв. романским језицима, који су деформација латинског, али – истовремено – деформација и другог језика. Отуда сви новостворени идиоми – као резултанте језика победиоца и језика побеђеног – имају огромну сличност са метрополским, али међу собом имају онолико
заједничког, колико су примили из заједничког извора. „
наметао. То наметање је наилазило на отпор, а отпор је успевао да изврши промене и у једном и у другом језику… Такву појаву имамо пред очима са метрополским латинским и са тзв. романским језицима, који су деформација латинског, али – истовремено – деформација и другог језика. Отуда сви новостворени идиоми – као резултанте језика победиоца и језика побеђеног – имају огромну сличност са метрополским, али међу собом имају онолико
заједничког, колико су примили из заједничког извора. „
Тим путем има да се потражи изворни језик индоевропске групе и тим путем има да се тражи аријански народ, али – ако се хоће – аријанска раса као део беле расе.
„По подели индоевропских језика у две групе с обзиром на изговог
„К“, „Ц“ и „С“, испитан је степен сродства између разних језика исте групе,
као и сроднички односи разних језика из разних група. По досадашњим
резултатима подела изгледа овако:
Словенски језик је – према изговору – отишао у групу „С“, испитан је
степен сродства између разних језика исте групе, као и сроднички односи
разних језика из разних група. По досадашњим резултатима подела изгледа овако:
Словенски језик је – према изговору – отишао угрупу „С“, али се тамо
нашао са тако блиским рођацима, да је филологија стала на гледиште, да су СЛОВЕНСКИ и ИРАНСКИ ПРОИЗИШЛИ ИЗ ИСТОГ ДИЈАЛЕКТА АРИЈСКОГ ЈЕЗИКА и да су – према томе – ОВА ДВА ЈЕЗИКА У ПРОШЛОСТИ БИЛИ ЈЕДНО. Затим, НАЛАЗЕЋИ АРХАИЧНЕ ОБЛИКЕ ЈАКО ЗАСТУПЉЕНЕ КОД СЛОВЕНСКОГ, САНСКРТА И ЈЕРМЕНСКОГ – поред осталог – И МЕШАЊЕ САМОГЛАСНИКА „у“, „а“, „о“, „е“, као и КРАТКО „Е“ – филолози су нашли НЕОБИЧНО БЛИСКУ СРОДНОСТ СЛОВЕНСКОГ, САНСКРТА И ЈЕРМЕНСКОГ, А УПОРЕЂЕЊЕМ СЛОВЕНСКОГ СА БАЛТСКИМ, ЗАКЉУЧЕНО ЈЕ, ДА СУ И ТА ДВА ЈЕЗИКА МОРАЛА ПОСТАТИ ИЗ ЈЕДНОГ ИСТОГ ДИЈАЛЕКТА ПРЕИНДОЕВРОПСКОГ ЈЕЗИКА.
На овај начин, филологија је нашла, да је словенски језик необично
сродан са свима језицима. из групе „С“…
„К“, „Ц“ и „С“, испитан је степен сродства између разних језика исте групе,
као и сроднички односи разних језика из разних група. По досадашњим
резултатима подела изгледа овако:
Словенски језик је – према изговору – отишао у групу „С“, испитан је
степен сродства између разних језика исте групе, као и сроднички односи
разних језика из разних група. По досадашњим резултатима подела изгледа овако:
Словенски језик је – према изговору – отишао угрупу „С“, али се тамо
нашао са тако блиским рођацима, да је филологија стала на гледиште, да су СЛОВЕНСКИ и ИРАНСКИ ПРОИЗИШЛИ ИЗ ИСТОГ ДИЈАЛЕКТА АРИЈСКОГ ЈЕЗИКА и да су – према томе – ОВА ДВА ЈЕЗИКА У ПРОШЛОСТИ БИЛИ ЈЕДНО. Затим, НАЛАЗЕЋИ АРХАИЧНЕ ОБЛИКЕ ЈАКО ЗАСТУПЉЕНЕ КОД СЛОВЕНСКОГ, САНСКРТА И ЈЕРМЕНСКОГ – поред осталог – И МЕШАЊЕ САМОГЛАСНИКА „у“, „а“, „о“, „е“, као и КРАТКО „Е“ – филолози су нашли НЕОБИЧНО БЛИСКУ СРОДНОСТ СЛОВЕНСКОГ, САНСКРТА И ЈЕРМЕНСКОГ, А УПОРЕЂЕЊЕМ СЛОВЕНСКОГ СА БАЛТСКИМ, ЗАКЉУЧЕНО ЈЕ, ДА СУ И ТА ДВА ЈЕЗИКА МОРАЛА ПОСТАТИ ИЗ ЈЕДНОГ ИСТОГ ДИЈАЛЕКТА ПРЕИНДОЕВРОПСКОГ ЈЕЗИКА.
На овај начин, филологија је нашла, да је словенски језик необично
сродан са свима језицима. из групе „С“…
Што се тиче сродности словенског језика са германским, као језиком из групе „К – Ц“, немачки ФИЛОЗОФИ Фик и Шпајхер, нашли су такав однос између словенског и германског, да су закључили, да оба језика произлазе из истог аријанског дијалекта. Ово њихово тврђење је од особитог интереса и значаја и услед тога, што – пишући о сродностима енглеског као западногерманског језика, са индоиранским језицима, признати живи филолог, Џорџ Гријерсон, вели у своме извештају о лингвистичким истраживањима у Индији”10:
„Индиј(ан)ци и Иранци који су потомци индоевропског стабла,
имају пуно право, да се назову Аријанцима, ми Енглези не. “
имају пуно право, да се назову Аријанцима, ми Енглези не. “
10. – Књ. I, стр. 96,1927. год.
Из претходног излази, да је западно-германски толико далеко од источно-индоевропских језика, да се међу њима не види готово никаква сродност.
Предмет којим се Живанчевић бави изискује одвише истанчаности, којима је он дорастао као ретко ко од истраживалаца истога подручја. При томе, његова тврђења су тако смела и толико уверљива, да побуђују у нама поштовање према аутору, прожету дивљењем у односу на његову сигурност у закључцима и тврђењима. Јер – ево, шта он даље каже:
Предмет којим се Живанчевић бави изискује одвише истанчаности, којима је он дорастао као ретко ко од истраживалаца истога подручја. При томе, његова тврђења су тако смела и толико уверљива, да побуђују у нама поштовање према аутору, прожету дивљењем у односу на његову сигурност у закључцима и тврђењима. Јер – ево, шта он даље каже:
„ИЗ ОВИХ КАРАКТЕРИСТИЧНИХ ФАКАТА ДА СЛОВЕНСКИ
СТОЈИ – с једне стране – У ТАКО БЛИСКОМ СРОДСТВУ СА ИНДО-
ИРАНСКИМ, КАО ДА ЈЕ С ЊИМ ПРОИЗИШАО ИЗ ИСТОГ АРИЈАНСКОГ ДИЈАЛЕКТА И ДА ОН СТОЈИ У ТАКО БЛИСКОМ СРОДСТВУ СА
ГЕРМАНСКИМ, КАО ДА ЈЕ И С ЊИМ ПРОИЗИШАО ИЗ ИСТОГ
ДИЈАЛЕКТА А ДА СУ – с друге стране – ГЕРМАНСКИ И ИРАНСКИ
ТАКО ДАЛЕКО МЕЂУ СОБОМ, МОРА СЕ ЗАКЉУЧИТИ ДА СЕ
ИНДОЕВРОПСКО ЛИНГВИСТИЧКО СРОДСТВО ГЕРМАНСКОГ И ИНДОИРАНСКОГ ЗАСНИВА САМО ПРЕКО СЛОВЕНСКОГ И
ЊЕГОВИМ ПОСРЕДСТВОМ.“
„ДРУГИМ РЕЧИМА СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК ЗАУЗИМА
ЦЕНТРАЛНО МЕСТО У ГРУПИ ИНДОЕВРОПСКИХ ЈЕЗИКА И
– ФИЛОЛОШКИ И ГЕОГРАФСКИ, И УКОЛИКО МУ ЈЕ БИЛО
КОЈИ ИНДОЕВРОПСКИ ЈЕЗИК ГЕОГРАФСКИ БЛИЖИ, УТОЛИКО
МУ ЈЕ БЛИЖИ И ФИЛОЛОШКИ (случај источно-германског и
западно-германског) и УТОЛИКО ВИШЕ ИМА АРИЈАНСКОГ
ЕЛЕМЕНТА „
СТОЈИ – с једне стране – У ТАКО БЛИСКОМ СРОДСТВУ СА ИНДО-
ИРАНСКИМ, КАО ДА ЈЕ С ЊИМ ПРОИЗИШАО ИЗ ИСТОГ АРИЈАНСКОГ ДИЈАЛЕКТА И ДА ОН СТОЈИ У ТАКО БЛИСКОМ СРОДСТВУ СА
ГЕРМАНСКИМ, КАО ДА ЈЕ И С ЊИМ ПРОИЗИШАО ИЗ ИСТОГ
ДИЈАЛЕКТА А ДА СУ – с друге стране – ГЕРМАНСКИ И ИРАНСКИ
ТАКО ДАЛЕКО МЕЂУ СОБОМ, МОРА СЕ ЗАКЉУЧИТИ ДА СЕ
ИНДОЕВРОПСКО ЛИНГВИСТИЧКО СРОДСТВО ГЕРМАНСКОГ И ИНДОИРАНСКОГ ЗАСНИВА САМО ПРЕКО СЛОВЕНСКОГ И
ЊЕГОВИМ ПОСРЕДСТВОМ.“
„ДРУГИМ РЕЧИМА СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК ЗАУЗИМА
ЦЕНТРАЛНО МЕСТО У ГРУПИ ИНДОЕВРОПСКИХ ЈЕЗИКА И
– ФИЛОЛОШКИ И ГЕОГРАФСКИ, И УКОЛИКО МУ ЈЕ БИЛО
КОЈИ ИНДОЕВРОПСКИ ЈЕЗИК ГЕОГРАФСКИ БЛИЖИ, УТОЛИКО
МУ ЈЕ БЛИЖИ И ФИЛОЛОШКИ (случај источно-германског и
западно-германског) и УТОЛИКО ВИШЕ ИМА АРИЈАНСКОГ
ЕЛЕМЕНТА „
Према закључцима, до којих су дошли страни филозофи Фик, Шпајхер, Гријерсон, Џајлс и други, за нас је потпуно и несумњиво јасно, да су Словени староседеоци готово на целој својој данашњој територији. Да су са те територије, као географске централе вршили утицаје на суседе на западу – Германе, на истоку – Дасијусе, а и једнима и другима и Германима и Дасијусима ДАЛИ РЕЧ – ПА ЈЕ ЗБОГ ТОГА СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК ЦЕНТРАЛНИ ЈЕЗИК ЗАМИШЉЕНЕ ИНДОЕВРОПСКЕ ГРУПЕ.
Да су Словени, као Аријанци, вршили своја надирања ка висијама иранским и даље ка Инду и Гангу традиционалним путем преко Босфора, јасно излази из скорашњих докумената у Кападохији.
Хуго Винклер је године 1907. открио у Богаз Кеју (североисточни део Мале Азије, пут Босфор – Иран), плочице писане око 1400. године пре хришћанског рачуна, које спомињу ведска божанства: Индру, Варуну итд.
Да су Словени, као Аријанци, вршили своја надирања ка висијама иранским и даље ка Инду и Гангу традиционалним путем преко Босфора, јасно излази из скорашњих докумената у Кападохији.
Хуго Винклер је године 1907. открио у Богаз Кеју (североисточни део Мале Азије, пут Босфор – Иран), плочице писане око 1400. године пре хришћанског рачуна, које спомињу ведска божанства: Индру, Варуну итд.
„АЛИ, КАО ШТО СЕ ИЗВОР ИНДОЕВРОПСКИХ ЈЕЗИКА ТЗВ. ИНДОЕВРОПСКИХ ЈЕЗИКА НАЛАЗИ У СЛОВЕНСТВУ, ТАКО СЕ
ПРВИ ЗА САДА ПОЗНАТИ АРИЈАНСКИ ОБИЧАЈИ НАЛАЗЕ ОЧУВАНИ
У ВЕДАМА ЗА КОЈЕ МАКС МИЛЕР МИСЛИ, ДА ПОЧИЊУ ОД 1200.
ПРЕ ХРИСТА – ШТО ЈЕ, с обзиром на хититске списе, у којима треба да
се спомиње и Индра и други омиљени громовник у ведским химнама,
нетачно. ХАУГ мисли, да Веде датирају од 2400. г. пре Христа, а Б. Г. Тилак их пење на датум од 4000. г. пре Христа.
А обичаји древних Словена, уколико су познати, забележени, или
иначе очувани, ПОДУДАРНИ СУ СА ОБИЧАЈИМА ИЗ ВЕДСКЕ И ГОТОВО ВЕДАНТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, ИЗ ЧЕГА ИЗЛАЗИ ДА СУ И ВЕДЕ И
ВЕДАНТА као прва позната Аријанска предања, ТВОРЕВИНА СЛОВЕНА
КАО НОСИОЦА АРИЈАНИЗМА КАО НАРОДА, КОЈИ ЈЕ АРИЈАНИЗОВАО
И тзв. ИНДОЕВРОПСКУ ГРУПУ.
То што се ведска и ведантска традиција углавном изгубила код Словена,
а готово и потпуно са чувала код многих индијских народа и до данас, долази отуда што су Словени примањем хришћанства скоро сасвим изменили свој дотадашњи живот и обичај, а код Инда, који ни сами не мисле да су Веде њихов производ већ да су их добили од богова, посредством мудраца мантрадрашћа – пророци – хришћанство ни до сада није допрло, а принципи римског права ни до данас нису разбили систем традиционалних и освештаних имовинских и социјалних односа.
Кад се, дакле, СЛОВЕНСТВО НЕПРИСТРАСНО ПОСМАТРА СА НАУЧНО-ФИЛОЛОШКОГ ГЛЕДИШТА И КАДА СЕ ДЕТАЉНО ИСПИТАЈУ ЊЕГОВ ПРЕДХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ И ДРЕВНИ ОБИЧАЈИ, УКОЛИКО СУ СЕ
ОДРЖАЛИ, онда и његова и општа историја добијају други изглед.
ИСТОРИЈА СЛОВЕНА ПРЕСТАЈЕ ДА БУДЕ ИСТОРИЈА НАРОДА ИЛИ
РАСЕ, КОЈА СЕ СМАТРА КАО УДАЉЕНА ОД КУЛТУРЕ ЗА ЧИТАВЕ
ВЕКОВЕ И ПРОСТОРЕ НАПРОТИВ, КАО ИСТОРИЈА НАРОДА КОЈИ ЈЕ
ДАО РЕЧ, ВЕДЕ И ВЕДАНТУ, ОНА ПОСТАЈЕ ОПШТА ИСТОРИЈА..“
ПРВИ ЗА САДА ПОЗНАТИ АРИЈАНСКИ ОБИЧАЈИ НАЛАЗЕ ОЧУВАНИ
У ВЕДАМА ЗА КОЈЕ МАКС МИЛЕР МИСЛИ, ДА ПОЧИЊУ ОД 1200.
ПРЕ ХРИСТА – ШТО ЈЕ, с обзиром на хититске списе, у којима треба да
се спомиње и Индра и други омиљени громовник у ведским химнама,
нетачно. ХАУГ мисли, да Веде датирају од 2400. г. пре Христа, а Б. Г. Тилак их пење на датум од 4000. г. пре Христа.
А обичаји древних Словена, уколико су познати, забележени, или
иначе очувани, ПОДУДАРНИ СУ СА ОБИЧАЈИМА ИЗ ВЕДСКЕ И ГОТОВО ВЕДАНТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, ИЗ ЧЕГА ИЗЛАЗИ ДА СУ И ВЕДЕ И
ВЕДАНТА као прва позната Аријанска предања, ТВОРЕВИНА СЛОВЕНА
КАО НОСИОЦА АРИЈАНИЗМА КАО НАРОДА, КОЈИ ЈЕ АРИЈАНИЗОВАО
И тзв. ИНДОЕВРОПСКУ ГРУПУ.
То што се ведска и ведантска традиција углавном изгубила код Словена,
а готово и потпуно са чувала код многих индијских народа и до данас, долази отуда што су Словени примањем хришћанства скоро сасвим изменили свој дотадашњи живот и обичај, а код Инда, који ни сами не мисле да су Веде њихов производ већ да су их добили од богова, посредством мудраца мантрадрашћа – пророци – хришћанство ни до сада није допрло, а принципи римског права ни до данас нису разбили систем традиционалних и освештаних имовинских и социјалних односа.
Кад се, дакле, СЛОВЕНСТВО НЕПРИСТРАСНО ПОСМАТРА СА НАУЧНО-ФИЛОЛОШКОГ ГЛЕДИШТА И КАДА СЕ ДЕТАЉНО ИСПИТАЈУ ЊЕГОВ ПРЕДХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ И ДРЕВНИ ОБИЧАЈИ, УКОЛИКО СУ СЕ
ОДРЖАЛИ, онда и његова и општа историја добијају други изглед.
ИСТОРИЈА СЛОВЕНА ПРЕСТАЈЕ ДА БУДЕ ИСТОРИЈА НАРОДА ИЛИ
РАСЕ, КОЈА СЕ СМАТРА КАО УДАЉЕНА ОД КУЛТУРЕ ЗА ЧИТАВЕ
ВЕКОВЕ И ПРОСТОРЕ НАПРОТИВ, КАО ИСТОРИЈА НАРОДА КОЈИ ЈЕ
ДАО РЕЧ, ВЕДЕ И ВЕДАНТУ, ОНА ПОСТАЈЕ ОПШТА ИСТОРИЈА..“
Овим речима је Илија М. Живанчевић закључио прво поглавље своје расправе – СА СИГУРНОШЋУ, СМЕЛО И НЕОПОРЕЦИВО!
Може евентуално неко да постави питање: како, да се о свему, што је речено у претходном поглављу није до сада ништа знало, будући, да се већ преко века и по у свету ради на „индо-европеистици“? Одговор би гласио:
У смислу, у ком је написана ова студија, било је написано доста радова – било књига, било чланака, есеја и краћих расправа – особито у прошлом веку. Међутим – паралелно – како каже сам Живанчевић –11:
Може евентуално неко да постави питање: како, да се о свему, што је речено у претходном поглављу није до сада ништа знало, будући, да се већ преко века и по у свету ради на „индо-европеистици“? Одговор би гласио:
У смислу, у ком је написана ова студија, било је написано доста радова – било књига, било чланака, есеја и краћих расправа – особито у прошлом веку. Међутим – паралелно – како каже сам Живанчевић –11:
„… РАЗНЕ НАЦИОНАЛНЕ ИСТОРИЈСКЕ ШКОЛЕ ПОСЛУЖИЛЕ СУ СЕ ФИЛОЛОГИЈОМ КАО ПОМОЋНИМ СРЕДСТВОМ… УЗ ТО ЗА СЛОВЕНСКУ
ИСТОРИЈУ УОПШТЕ, УЗИМАНИ СУ ОНИ ПИСЦИ, КОЈИ СУ:… И ВЕРСКИ И НАЦИОНАЛНО ПРИПАДАЛИ ТАБОРИМА ИЗ КОЈИХ СЕ НА СЛОВЕНЕ
ГЛЕДАЛО КРВАВИМ ОЧИМА…12 ПРИ СВЕМУ ТОМЕ, наставља аутор,
АУСТРИЈА ЈЕ СТВОРИЛА ГЕНИЈАЛАН ПЛАН…
Против Јужних Словена имао је – у првом реду, да се изврши напад и спроведе на онај начин, на који су га Немци спроводили према Источним Словенима:
НЕПРЕКИДНО, НА СВАКОМ МЕСТУ, НА СВАКИ НАЧИН, СВАКИМ СРЕДСТВОМ – СУГЕРИРАТИ, ДА СУ СЛОВЕНИ НИЖА РАСА. Та је сугестија код завојевача стварала самоуверење, а код нападнутих губљење вере у себе. Губљење вере има пак за последицу потпуно признање туђег вођства. Поред овога, за Аустрију је било од нарочитог значаја и разбијање јужно-словенских племена и физички, и идејно.
То разбијање је помагао цео бечки апарат од сеоског нотароша до академије наука и на тај начин, што је непрекидно и свуда стварао и сугерирао неку националну подвојеност Јужних Словена.13
Пратимо ли пажљиво Живанчевићево излагање, мораћемо без икаквог двоумљења да закључимо, да је ова аустријска паклена замисао у потпуности остварена и то – упркос још једном рату, у коме су Срби били победоносни. Читаоцу је јасно, да се ради о периоду између Другог светског рата и данашњих дана. Аустирјско-германска замисао је остварена до последњег слова. Јер – ево шта писац у наставку свога излагања каже:
„ОВАКО РАЗБИЈАЊЕ СЛОВЕНА СА ЈУГА СТВАРАЛО ЈЕ РАЗНЕ ЦЕНТРЕ
И ТИ СУ РАЗНИ ЦЕНТРИ, ПОД ВИСОКОМ ЗАШТИТОМ „НАУКЕ“, ИМАЛИ ДА И „НАУЧНО“ ОПРАВДАЈУ ТЕЗУ „РАЗНИХ СЛОВЕНСКИХ ЈЕЗИКА НА
СЛОВЕНСКОМ ЈУГУ, као и то, ДА НА ОСНОВУ ТИХ ЈЕЗИКА – СТВОРЕ ТЕЗУ
О ПОСТОЈАЊУ РАЗНИХ ЈУЖНО-СЛОВЕНСКИХ НАРОДА“14
ИСТОРИЈУ УОПШТЕ, УЗИМАНИ СУ ОНИ ПИСЦИ, КОЈИ СУ:… И ВЕРСКИ И НАЦИОНАЛНО ПРИПАДАЛИ ТАБОРИМА ИЗ КОЈИХ СЕ НА СЛОВЕНЕ
ГЛЕДАЛО КРВАВИМ ОЧИМА…12 ПРИ СВЕМУ ТОМЕ, наставља аутор,
АУСТРИЈА ЈЕ СТВОРИЛА ГЕНИЈАЛАН ПЛАН…
Против Јужних Словена имао је – у првом реду, да се изврши напад и спроведе на онај начин, на који су га Немци спроводили према Источним Словенима:
НЕПРЕКИДНО, НА СВАКОМ МЕСТУ, НА СВАКИ НАЧИН, СВАКИМ СРЕДСТВОМ – СУГЕРИРАТИ, ДА СУ СЛОВЕНИ НИЖА РАСА. Та је сугестија код завојевача стварала самоуверење, а код нападнутих губљење вере у себе. Губљење вере има пак за последицу потпуно признање туђег вођства. Поред овога, за Аустрију је било од нарочитог значаја и разбијање јужно-словенских племена и физички, и идејно.
То разбијање је помагао цео бечки апарат од сеоског нотароша до академије наука и на тај начин, што је непрекидно и свуда стварао и сугерирао неку националну подвојеност Јужних Словена.13
Пратимо ли пажљиво Живанчевићево излагање, мораћемо без икаквог двоумљења да закључимо, да је ова аустријска паклена замисао у потпуности остварена и то – упркос још једном рату, у коме су Срби били победоносни. Читаоцу је јасно, да се ради о периоду између Другог светског рата и данашњих дана. Аустирјско-германска замисао је остварена до последњег слова. Јер – ево шта писац у наставку свога излагања каже:
„ОВАКО РАЗБИЈАЊЕ СЛОВЕНА СА ЈУГА СТВАРАЛО ЈЕ РАЗНЕ ЦЕНТРЕ
И ТИ СУ РАЗНИ ЦЕНТРИ, ПОД ВИСОКОМ ЗАШТИТОМ „НАУКЕ“, ИМАЛИ ДА И „НАУЧНО“ ОПРАВДАЈУ ТЕЗУ „РАЗНИХ СЛОВЕНСКИХ ЈЕЗИКА НА
СЛОВЕНСКОМ ЈУГУ, као и то, ДА НА ОСНОВУ ТИХ ЈЕЗИКА – СТВОРЕ ТЕЗУ
О ПОСТОЈАЊУ РАЗНИХ ЈУЖНО-СЛОВЕНСКИХ НАРОДА“14
11,12,13 – О.c., str.:16.,13.,25.
14. – О. ц., стр. 26
14. – О. ц., стр. 26
На жалост, ни Српска Академија Наука – или није имала снаге, или није схватила закулисну и тенденциозну псеудо-научну игру Немачке и Аустрије, те данас НЕМАЧКА БЕРЛИНСКО-БЕЧКА ШКОЛА, каже Живанчевић:
„…тријумфује на свим нашим катедрама историје… (Та Школа), је стала на гледиште, да се Словени имају тражити као „варвари“… тек у шестом веку по Христовом рођењу, а њихово надирање на Балкан има да се рачуна од Јустинијановог доласка… „15
15 – О. ц., стр.11.- 12.
Ево, дакле, позадине целокупне данашње жалосне ситуације, у којој се налази растргнути и издељени српски народ! Германско-аустријски план је применом правила псеудонауке под највишом заштитом успео, да се истина о Словенима уопште, а посебно о српској нацији – у потпуности збрише! Да се и само њено име потисне до те мере, да данас чак и велики део културног човечанства готово више ништа не зна о Србима! Ето, на којој бази делује католичка и прогерманска Хрватска и на основу чега шиптарски варвари крволочно и бесомучно уништавају трагове српске прошлости и српске културе!
МИ ЗНАМО, ДА ОВАКВОЈ ЈЕДНОЈ РАСПРАВИ НИЈЕ МЕСТО У ДЕЛУ НАУЧНЕ ПРИРОДЕ, АЛИ ЈЕСТЕ У ДЕЛУ О СРБИМА, КОЈИ СЕ ДАНАС ПРОГОНЕ, УНИШТАВАЈУ И ДУХОВНО РАЗАРАЈУ, ЗАХВАЉУЈУЋИ ПОДРШЦИ УПРАВО ЛАЖНЕ НАУКЕ И ЊЕНИХ ЗАСТУПНИКА по МАКИЈАВЕЛИСТИЧКОМ ПРАВИЛУ: „ЦИЉ ОПРАВДАВА СРЕДСТВО“
Друго питање које би читалац у вези са Живанчевићевом тезом могао да постави, јесте:
ЧИМЕ СЕ МОЖЕ ДОКАЗАТИ, ДА СУ СЛОВЕНИ ОСТАЛИМА ДАЛИ РЕЧ? Другим речима, да ЈЕ СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК НАЈСТАРИЈИ У НИЗУ ИЗМИШЉЕНЕ ИНДОЕВРОПСКЕ ГРУПЕ?
Одговор би био: СВИМ ШТО СЕ НАЛАЗИ У НАЈСТАРИЈИМ ВЕДАМА КАО У ТВОРЕВИНИ ИНДОЕВРОПСКОГ, ЈОШ НЕНАЂЕНОГ И НЕКАДА ЈЕДИНСТВЕНОГ ИНДОЕВРОПСКОГ НАРОДА, КОЈИ ЈЕ МНОГО КАСНИЈЕ ПРОЗВАН СЛОВЕНИМА, док је у најдавнијој прошлости носио име СРБА.
МИ ЗНАМО, ДА ОВАКВОЈ ЈЕДНОЈ РАСПРАВИ НИЈЕ МЕСТО У ДЕЛУ НАУЧНЕ ПРИРОДЕ, АЛИ ЈЕСТЕ У ДЕЛУ О СРБИМА, КОЈИ СЕ ДАНАС ПРОГОНЕ, УНИШТАВАЈУ И ДУХОВНО РАЗАРАЈУ, ЗАХВАЉУЈУЋИ ПОДРШЦИ УПРАВО ЛАЖНЕ НАУКЕ И ЊЕНИХ ЗАСТУПНИКА по МАКИЈАВЕЛИСТИЧКОМ ПРАВИЛУ: „ЦИЉ ОПРАВДАВА СРЕДСТВО“
Друго питање које би читалац у вези са Живанчевићевом тезом могао да постави, јесте:
ЧИМЕ СЕ МОЖЕ ДОКАЗАТИ, ДА СУ СЛОВЕНИ ОСТАЛИМА ДАЛИ РЕЧ? Другим речима, да ЈЕ СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК НАЈСТАРИЈИ У НИЗУ ИЗМИШЉЕНЕ ИНДОЕВРОПСКЕ ГРУПЕ?
Одговор би био: СВИМ ШТО СЕ НАЛАЗИ У НАЈСТАРИЈИМ ВЕДАМА КАО У ТВОРЕВИНИ ИНДОЕВРОПСКОГ, ЈОШ НЕНАЂЕНОГ И НЕКАДА ЈЕДИНСТВЕНОГ ИНДОЕВРОПСКОГ НАРОДА, КОЈИ ЈЕ МНОГО КАСНИЈЕ ПРОЗВАН СЛОВЕНИМА, док је у најдавнијој прошлости носио име СРБА.
Тако и данас – у једној од најстаријих ведских химни налазимо карактеристичан облик српског имена, који неизмењен постоји до дана данашњега. Том древном имену посвећујемо следеће поглавље: КЊИГЕ ВЕДА И САНСКРИТ.
ИЗВОР: olgalukovic.wikifoundry, Васељенска
Нема коментара:
Постави коментар