Средњовековне титуле код Срба

Бан - титула владара или његовог намесника у јужнословенским земљама. Реч је турског порекла, и први пут је забележена средином X века у спису цара Константина VII Порфирогенита у вези са „Крштеном Хрватском".

Велики војвода - титула која се по значају и улози посебно истицала у односу на остале војводе. Велики војвода је заповедао војском у случајевима када владар није полазио у војни поход.

Велики жупан - титула српских владара чији се први помен бележи у првој половини XII века.

Велики слуга - дворско звање у средњовековним српским земљама. Одговара византијској титули великог доместика.

Велики челник - титула која је први пут забележена у XIV веку. У време српских деспота велики челник је не само био судија него је и мењао владара у неким цивилним пословима.

Војвода - војнички старешина. У држави Немањића војвода је имао војну функцију док је у држави деспота српских поред војне имао и цивилну функцију.

Господарь - владарски атрибут

Господин - владарска титула настала као замена за краљевску титулу у време краља Милутина

Деспот - византијска титула изведена од царског епитета. Уведена је од стране ромејског цара Манојла Комнина 1163. године. Први носилац титуле је био зет цара Манојла Комнина, Бела Алексије (Бела III). Била је виша од титула севастократора и кесара.

Деспот Јован Оливер. Са титулом деспота помиње се од 1349.

Жупан - титула коју су Срби познавали од давнина. Ромејски цар Константин Порфирогенит нас обавештава да Срби нису имали своје праве владаре - архонте него старце жупане.

Казнац - најистакнутији представник централне државне управе, којем је било поверено убирање владаревих прихода у држави од XII до XIV века. Казнацима српских владара из владарског рода Немањића припадала је титула великог казнаца.

Капетан - У српским земљама средњовековним термин капетан је имао различита значења, почев од оног општег (управник шире области) па до појединачних (управници села, тргова и каравана).

Кесар - титула у средњовековној српској држави преузета из Византије и која се јавља након крунисања краља Стефана Душана за цара 1346. године. Ова титула потиче још из римских времена и од тада налази се у врху хијерархије тутула у царству Ромеја. Убрајала се у такозвана царска достојанства а њени носиоци су у документима имали право да користе формулу царство ми. Током византијске историје увођењем титула севастократора и деспота 1081. односно 1163. године титула кесара је потиснута на лествици достојанствава.

Кефалија - највиши представник локалне управе у граду и околини. До појаве овог звања дошло је у време краља Милутина (1282-1321) који је затекао кефалије на територијама Византије које је освојио.

Кир - византијска титула у значењу господин. Давана је владарима, властели и свештенству византијском и српском.

Кнез - старешина, поглавар, владарска титула. Српски владари су носили ту титулу али увек желећи већу.

Крајишки војвода - војни заповедник и управник на крајишту, којег поставља владар.

Краљ - владарска титула XI (од времена краља Михаила Војислављевића) до XV века

Логотет - титула преузета из Византије. Логотет је на дворовима српских краљева и царева обављао дужност старешине владареве канцеларије и целокупног особља које је тамо радило.

Мачоноша - титула у средњовековној Хрватској и Србији. У средњовековној Хрватској јавља се у IX веку, док смо за средоњовековну Србију добијамо податке тек у XV веку.

Млади краљ - престолонаследник у средњовековној Србији. Драгутин Немањић је први понео ту титулу.

Пехарник (виноточ) - дворско звање у средњовековној Хрватској, Босни и Србији.

Протовестијар - титула преузета из Византије и прихваћена у неким деловима српске државе пре половине XIII века (1239 - 1253). У време цара Душана ова титула постаје стална и поред учешћа у дворском церемонијалу протовестијари су имали и одређене друге дужности, нешто слично министру финансије.

Протосеваст  - Протосеваст би требало да буде први у рангу међу севастима. У пракси оваква веза између двају достојанстава не може бити установљена. Први изворно потврђени протосеваст био је млетачки дужд Доменико Контарини, патрикије и протосеваст (1049). У средњовековној Србији и Бугарској ова титула је била другачија. Њу су добијала велика господа чија управа над одређеним областима има елементе приватне власти.

Севаст - византијска титула која се појавила у 11. веку, а од времена цара Алексија Комнина (1081-1118) чини корен сложених титула. Титула севаста најчешће се користила уз различите чиновничке дужности. У српским земљама се ова титула исто употребљавала за чиновничке функције од времена владавине краља Милутина (1282-1321). 

Севастократор - висока византијска титула која је изведена од царских епитета севаст и автократор, па је стога убрајана у тзв. царска достојанства због чега су севастократори имали право на употребу формуле „царство ми". Титулу севастократора увео је цар Алексије I Комнин (1081 - 1118), доделивши је свом старијем брату Исаку; нова титула стављена је на чело хијерархијске листе достојанстава, потиснувши за степен ниже стару титулу кесара. У средњовековним српским земљама први је титуу севастократора понео Стефан Немањић.

Севастократор Влатко Паскачић. Титулу севастократора је добио од цара Уроша (1355-1371)

Слуга - дворска титула у средњовековној Србији, старешина над људима који се брину о вину.

Ставилац - дворска титула у српским земљама у којима је ставилац послуживао владара у свечаним обедима. Осим тога имао је и друге послове. Ова титула је омогућавала напредовање због поверљивости ових дужности.

Тепчија - дворски и провинцијски чиновник у средњовековним српским земљама и Хрватској. Код Хрвата ова титула се јавља раније, већ у другој половини 11. века, док се у Србији и босни помиње од 13. века. Постојале су велике тепчије, тепчије и мале тепчије. Тепчије су водиле рачуна о земљопоседима владара и удеоних кнежева, док су мале тепчије водиле рачуна о земљопоседима у појединим жупама.

Херцег - титула коју су носили поједини обласни господари у српским земљама крајем средњег века, а по значењу одговара војводи.

Челник - заповедник или старешина мање или веће групе људи, који обављају послове различите садржине. Титула челника позната је Словенима у централним деловима Балканског полуострва још у првој половини XI века.

Литература:

1. Лексикон српског средњег века, приредили С. Ћирковић и Р. Михаљчић, Београд 1999.