Da li je zaista bilo ovako? 'Na Vidovdan 1389. srpske snage predvođene knezom Lazarem sukobile su se sa turskom vojskom koju je vodio sultan Murat. Srpski junak Miloš Obilić je uspeo da ubije Murata, a za vreme bitke je stradao i knez Lazar. I tako je nastao mit o Kosovskom boju, najslavnjoj srpskoj pobedi u istoriji naroda koji i te kako zna šta je rat...'
Tako je Miloš Obilić kod Murata u službi ostao, prema Gerasimovom letopisu, sedam godina! Ako je ovo tačno, Miloš je i te kako poznavao turski način ratovanja, sve njihove slabosti i snage.
Postoji priča o tome da ga je neki sveštenik čitao i da mu se nije dopalo šta tu sve piše jer bi srpska istorija tog perioda bukvalno morala ponovo da se piše kada bi on ugledao svetlost dana. Zato o njemu ni danas ne znamo mnogo. Ipak, možda ćemo jednog dana saznati istinu i tako što će neko uspeti da se probije do tih turskih arhiva koje oni toliko čuvaju – zaključuje Tešić.
Većina nedoumica o tome šta se zapravo dogodilo za vreme Kosovskog boja potiče od činjenice da se o Milošu Obiliću, čoveku koji je ubio sultana Murata i tako postao, pored Kraljevića Marka, najslavniji srpski epski junak, istorijski sa sigurnošću skoro ništa ne zna. Čak ni to da li je postojao!
Naime, o Milošu Obiliću ne postoji nijedan pisani trag niti dokument iz njegovog vremena koji bi nam otkrio nešto više o ovom čoveku. Sve što sada mislimo da znamo o njemu, plod je kasnijih dopisivanja i narodnih priča i predanja.
Pa, ko je onda bio Miloš Obilić?
– O Milošu Obiliću najrealniju sliku pruža kontroverzni Gerasimov letopis. Po njemu, Miloš Obilić je bio rodom iz Obilova kod Tjentišta, ispod Peštera (između Novog Pazara i Sjenice). U ratu između kneza Lazara i Nikole Altomanovića njegov grad je uništen i da je on utočište potražio kod Marka Mrnjavčevića u Prilepu – priča za Dnevno.rs Aleksandar Tešić, književnik i jedan od prvih koji su progovorili strani srpske istorije o kojoj se malo zna.
Gerasimov letopis je delo brata Vuka Brankovića, monaha Gerasima. O spisu se ne zna ništa sa sigurnošću jer danas ne postoji nijedan zvaničan prepis. Original se čuvao u manastiru Hilandar iz koga ga je jedan monah iz familije Vasojevića preneo kod porodice Femić u Femić Kršu, u Crnoj Gori gde je slučajno izgoreo 1943. godine. O ovom dokumentu se danas zna samo iz onoga što je Milić od Mačve zapisao 1989. da bi sačuvao od zaborava usmeno predanje koje je postojalo u porodici Femić.
Međutim, jedan drugi istorijski izvor, „Kraljevstvo Slavena" Mavra Orbinija iz 16. veka identično opisuje život Miloša Obilića što ukazuje da bi se „Gerasimov letopis" mogao smatrati autentičnim izvorom.
Nezvanično, Gerasimov letopis je sadržao mnogo toga što se ne poklapa sa današnjom, „zvaničnom" srpskom istorijom, a da je to slučaj i sa pričom o Milošu Obiliću.
Marko Kraljević je u vreme kada je Miloš boravio kod njega već bio sultanov vazal. Prilikom odlaska na poklonjenje u Jedrene, on je poveo i Miloša Obilića sa sobom koji je svojom pojavom i snagom oduševio sultana Murata koji ga je zadržao tamo. Po nekim indicijama iz Gerasimovog letopisa i iz našeg narodnog predanja i epskih pesama, proističe da je Miloš bio zatočnik, vitez koji se borio za slavu – priča Tešić.
Tako je Miloš Obilić kod Murata u službi ostao, prema Gerasimovom letopisu, sedam godina! Ako je ovo tačno, Miloš je i te kako poznavao turski način ratovanja, sve njihove slabosti i snage.
– Miloš se u Srbiju vratio nešto pre bitke na Toplici, kada se posebno istakao komandujući vojskom kneza Lazara. Pobedio je upravo jer je dobro poznavao Turke i njihov način ratovanja. Nakon toga, po predanju, knez Lazar mu je dao titulu vojvode i na upravu Braničevo gde i danas postoji mnogo toponima sa njegovim imenom. Međutim, tu je vladao samo 2-3 godine, pa i nije stigao da ostavi neki materijalni trag – objašnjava Tešić.
A onda je došla Kosovska bitka...
– Po Gerasimovom letopisu, upravo je zbog toga što je bio sedam godina u službi kod njih, Miloš i mogao da prođe pored Turaka i da priđe dovoljno blizu Muratu da bi ga ubio. Potvrdu tome nalazimo i kod pomenutog Mavra Orbinija koji u svom delu kaže da je Miloš došao „u tabor Turaka kod kojih je bio na velikoj ceni. Stoga je smesta bio uveden pod šator turskog cara, koji se jako obradovao njegovom dolasku". Kako bi drugačije, pre ili za vreme bitke, neko uspeo da priđe sultanu? Sultan nikada nije bio u prvom redu vojnika, nego u svom utvrđenom logoru – bivaku, ograđenim rovovima, kopljima i stražom – naglašava Aleksandar Tešić.
O tome kako su Turci vodili bitke najbolje je opisao Konstantin Mihailović u delu „Janičarove uspomene ili turska hronika": „Ovakav je borbeni red kod Turaka najviše za odlučnu bitku: Zastava carskih ima četiri, koje pripadaju dvoru. Jedna je bela zlatnim slovima pisana, i ona je iznad svih, jer označava da je tu čitava carska sila, i zovu je alem-isandžak, to jest zastava čitave sile. Druga je zastava crvena - dvorske konjice. Treća je zelena i crvena, četvrta žuta i crvena, i ove su janičara dvorskih pešaka. I kad god se razviju te četiri zastave tu je i car među svojim dvoranima. (A vojska carskoga dvora) na ovaj način (se uređuje): dvorski konjanici (stoje) pored njega, pred njim janičari, za njim kamile, a oko njih svuda jarak (se načini i bedem); ispod jaraka veliki štitovi su u zemlju pobijeni (sablje su isto tako vrlo oštre i pripremljene i drugo ratno oružje je bogato opremljeno, pa bi se zato i naši morali isto tako dobro pripremati), oko jaraka svuda je nasut bedem nagore, i na ovom (bedemu) svuda su gusto pobijeni kočevi..."
Iako je Mihailović pisao skoro vek nakon Kosovskog boja, za Osmanlije je poznato da su bili okoreli tradicionalisti i da se njihov kako državni tako i vojni sistem nije menjao vekovima.
– Ovakvom utvrđenom taboru moglo se prići samo sa posebnom dozvolom, beratom, koju je Miloš Obilić imao jer se, po priči iz Gerasimovog letopisa, Murat nadao da će se Miloš vratiti njemu u službu. Ovo je Miloš iskoristio da bi mu prišao i ubio ga – priča Aleksandar Tešić malo poznatu verziju o tome kako su se događaji na Kosovu polju zapravo odigrali.
Sve ostale priče – da je Murat ubijen na prevaru posle bitke, da je Miloš sam uspeo da ubije 12.000 Turaka kao što kaže epska pesma, ili da je sa 12 vojvoda uspeo da se probije do sultana, smatra Tešić, malo su verovatne jer bi turski izvori to naveli, a nijedan ne spominje takav scenario.
– Uostalom, za svakog cara najveća čast bi bila poginuti u borbi, a ne kao rezultat nečijeg lukavstva, pa bi savremeni turski izvori s ponosom isticali junačku smrt svog sultana – smatra Tešić.
Gerasimov letopis je izgoreo u kući porodice Femić 1943. i navodno ne postoji prepis.
Postoji priča o tome da ga je neki sveštenik čitao i da mu se nije dopalo šta tu sve piše jer bi srpska istorija tog perioda bukvalno morala ponovo da se piše kada bi on ugledao svetlost dana. Zato o njemu ni danas ne znamo mnogo. Ipak, možda ćemo jednog dana saznati istinu i tako što će neko uspeti da se probije do tih turskih arhiva koje oni toliko čuvaju – zaključuje Tešić.
I sam Konstantin Mihailović o oklopnim konjanicima kaže: „Turcima je naređeno od cara da (više) gledaju konje, a ne ljude. Pristupivši s obeju strana s kopljima i sabljama i drugim različitim oružjem da konje tuku i ranjavaju a posle toga im s ljudima laka bitka biva, i zato se svako mora čuvati opterećenja od oklopa, što ćeš lako i "sam razumeti, jer kad tako opterećen iz bilo kojeg razloga sjašeš, bez pomoći sam ne možeš ponovo da uzjašeš." A da su Turci za to znali mnogo ranije dokaz je bitka kod Stefanijane 1344. kada su na prevaru namamili teške oklopnike vojvode Preljuba da sjašu i da pešice krenu za njima uz brdo, dok su drugi Turci iz prikrajka vrebali priliku da se domognu njihovih konja kojim su posle svi pobegli.
>
Нема коментара:
Постави коментар