WALTER WÜST
|
СРБИНДА (поглавар србског племена)
Хитлер је био опчињен аријевцима и у покушају доказивања старости немачког језика и супериорности немачког народа, слао је историчаре и археологе свуда по свету. Нажалост нико није могао донети ниједан доказ који је потврђивао његову сулуду теорију. Један од признатих аустријских лингвиста уједно и истакнути нациста са чином оберфирер, Валтер Вист је дошао до закључка који се очигледно није допадао Хитлеру. Иако су сви лингвистички докази на питање порекла аријеваца недвосмислено упућивали у једном правцу, све су то лепо спаковали под индоевропске језике и на тај начин прећутали истину. |
ВЕДСКИ SRBINDA У ИНТЕРПРЕТАЦИЈИ WALTER-a WÜST-a
Колико нам је познато, од свих данашњих европских народа, Срби су једини, који могу да нађу у једној од најстаријих ведских химни један облик свога имена.
По расправи аустријског санскритолога Валтера Виста (Walter-a Wüst-a)[1], тај облик одговара и данас карактеристичном сербском СРБЕНДА, уз незнатну алтерацију, која је довела до готово идентичне ведске форме СРБИНДА.[2]
Налазећи се међу највећим европским лингвистичким ауторитетима, тврдио је, да од ведских речи и израза ништа до нашег времена није стигло неизмењено и неизобличено. То мишљење је он изнео у позамашном тому Старо-индијске Граматике (Altindische Grammatik), издате у Гетингену (Göttingen), 1896.г. У вези с тим, допуштамо себи, да изнесемо наш најскромнији суд... Да су се Ведама бавили више Словени од Западњака, а особито Срби с њиховим језиком - по мишљењу познавалаца - пуним архаизама, ко зна, шта би се у том смислу могло закључити. Само један пример, о коме управо говори Вакернагел у почетном делу те своје Староиндијске Граматике. Он пише: "Eine Menge altertümlicher Wörter sind ausser Gebrauch und zahlreiche Neubildungen in Aufnahme genommen, darunter das interessante SAPATNA... SAPATNI Mitgattin... A то значи: "Мноштво древних речи (писац мисли "ведских") су изван употребе, док су бројне новоформиране прихваћене, међу њима, интересантно САПАТНА... САПАТНИ... -. СУ-СУПРУГА-.. Онај, коме је матерински језик сербски, не мора да буде лингвиста, а да би у наведеној речи одмах уочио назив "САПАТНИЦА", "САПАТНИК", израз, који још увек живи у народном сербском говору...
Полазећи само од овог примера и тражећи паралелне називе у Ведама и у живом народном говору, ми можемо да напишемо још једну нову студију, која би потврђивала нашу првобитну замисао о континуитету ведског језика, ведских традиција и ведског духовног блага у савремених Срба.
У Ведама, по Wüst-ovoj интерпретацији, СРБИНДА је властито име с одређеним значењем, чиме ћемо се позабавити мало касније. Но одмах можемо да кажемо, да је смисао античког назива потпуно у складу са савременим одговарајућим именом у Срба, које увек означава најбољег, најугледнијег, најхрабријег, највећег поштовалаца традиција, укратко - човека, који се увек наводи као пример и служи као пример за углед.
Walter Wüst ce - у доле цитираном часопису - врло исцрпно позабавио темом о старости Ргведе, третирајући истовремено и главна питања индоаријевске ране историје. Наиме, да би установио време постанка најстаријег дела Веда, тј. Ргведе, Wüst je анализирао извесна властита имена, која се јављају управо у најстаријим ведским химнама. У ствари највећи део његове расправе посвећен је - одмах у почетку наведеном називу СРБИНДА. Он својственом му минуциозношћу на читавих седамнаест страна врши врло савесну анализу сваког детаља, који иде у прилог његовој интерпретацији назива СРБИНДА, па ћемо се ми - у овој нашој студији, посебно осврнути управо на тај део Wüst-ovih размишљања, примера, компарација и закључака, додајући извесне појединости, које је - тај иначе врло савестан аналитичар - пренебрегао. У сваком случају, ми на овом месту приступамо споменутом делу текста с највећом захвалношћу аустијском професору, који нам је помогао, да се већом сигурношћу приближимо нашем крајњем циљу - документованом доказивању старине - како сербског народа, тако исто и сербског језика, сербских традиција и целокупног сербског народног духовног блага.
Да би одредио старост појединих књига ведских химни, којих има десет, а посебно осме књиге, Wüst није расправљао само о властитом имену СРБИНДА, већ је - у ширем смислу - узео у обзир и имена река, планина, насеља и народа, сматрајући, да је један тако исцрпан рад користан, како он каже, не само за индологију, већ и за класичну филологију, археологију, античку историју, географију и етнологију. Овај аутор с правом сматра, да су нетачна тврђења о некаквој одвојености Индије од Запада и Северозапада; шта више он верује, да кроз анализу појединих имена, која се јављају у Ведама, може да се дође тако далеко, да би се могла објаснити чак и сама тзв."аријевска инвазија", над којом још увек, УПРКОС НАПРЕТКУ НАШЕГА ВЕКА на разним подручјима, ЛЕЖИ ВЕО НЕЈАСНОЋЕ. У ствари, захваљујући баш тој инвазији, дошло је до стварања тзв. "ИНДИЈСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ", за коју - остављајући опет питање инвазије отвореним, Хем Чандра Јоши у своме доле наведеном делу[3] каже:
"Ми не заборављамо, да овај текст (тј. Веде)... потиче од аријевских насељеника, који су дали коначан облик индијској цивилизацији".
Wüst је уверења, да VI и VIII књига Веда могу да допринесу, да се, како он сматра, са сигурношћу објасне имена не само у Индији, већ особито изван Индије:
"... auch Örtlichkeiten ausserhalt Indiens mit Sicherheit zu berücksichtigen. Für das nom. pr. Srbinda – m. Läßt sich dies erneut wahrscheinlich machen. Dieser Eigenname ersceint einmal im Rgveda, in dem Vers VIII; 32, 2."
"Што се тиче властитог имена СРБИНДА, наставља Wüst, по свој прилици, то и на основу њега може да се учини".
Он нам затим даје до знања, да се то име налази једном у РГВЕДИ, тј. у најстаријој збирци Веда, у књизи VIII, 32., 2 .:
''Yah SRBINDAM anarsanim piprum dasam ahisuvam...''
За ведску химну означену горњим бројем, наћи ћемо интерпретацију у делу Абела Бергења (Abel Bergaigne),[4] - тамо, где он говори о ведским митским бићима, међу којима се налази и Пипру. Ту Бергењ пише:
"PIPRU... figure en compagnie de SRBINDA, d'ANARSANI, d'AHISUVA... ou nous lisons qu'Indraen frappant ses differents ennemis, a fait couler les eaux..."
"ПИПРУ... се налази у друштву са СРБИНДОМ, АНАРШАНИЈЕМ, АХИШУВОМ...
(А Индра) ударајући на те непријатеље, успева да изазове воду да потече..."
A мало више, у истом пасусу, стоји:
"... соmmе NAMUCI, il parait avoir recu le nom de DASA".[5]
Дакле:
"... као и НАМУЧИ, изгледа, да је и он добио име ДАСА".[б]
Колико нам је познато, од свих данашњих европских народа, Срби су једини, који могу да нађу у једној од најстаријих ведских химни један облик свога имена.
По расправи аустријског санскритолога Валтера Виста (Walter-a Wüst-a)[1], тај облик одговара и данас карактеристичном сербском СРБЕНДА, уз незнатну алтерацију, која је довела до готово идентичне ведске форме СРБИНДА.[2]
Налазећи се међу највећим европским лингвистичким ауторитетима, тврдио је, да од ведских речи и израза ништа до нашег времена није стигло неизмењено и неизобличено. То мишљење је он изнео у позамашном тому Старо-индијске Граматике (Altindische Grammatik), издате у Гетингену (Göttingen), 1896.г. У вези с тим, допуштамо себи, да изнесемо наш најскромнији суд... Да су се Ведама бавили више Словени од Западњака, а особито Срби с њиховим језиком - по мишљењу познавалаца - пуним архаизама, ко зна, шта би се у том смислу могло закључити. Само један пример, о коме управо говори Вакернагел у почетном делу те своје Староиндијске Граматике. Он пише: "Eine Menge altertümlicher Wörter sind ausser Gebrauch und zahlreiche Neubildungen in Aufnahme genommen, darunter das interessante SAPATNA... SAPATNI Mitgattin... A то значи: "Мноштво древних речи (писац мисли "ведских") су изван употребе, док су бројне новоформиране прихваћене, међу њима, интересантно САПАТНА... САПАТНИ... -. СУ-СУПРУГА-.. Онај, коме је матерински језик сербски, не мора да буде лингвиста, а да би у наведеној речи одмах уочио назив "САПАТНИЦА", "САПАТНИК", израз, који још увек живи у народном сербском говору...
Полазећи само од овог примера и тражећи паралелне називе у Ведама и у живом народном говору, ми можемо да напишемо још једну нову студију, која би потврђивала нашу првобитну замисао о континуитету ведског језика, ведских традиција и ведског духовног блага у савремених Срба.
У Ведама, по Wüst-ovoj интерпретацији, СРБИНДА је властито име с одређеним значењем, чиме ћемо се позабавити мало касније. Но одмах можемо да кажемо, да је смисао античког назива потпуно у складу са савременим одговарајућим именом у Срба, које увек означава најбољег, најугледнијег, најхрабријег, највећег поштовалаца традиција, укратко - човека, који се увек наводи као пример и служи као пример за углед.
Walter Wüst ce - у доле цитираном часопису - врло исцрпно позабавио темом о старости Ргведе, третирајући истовремено и главна питања индоаријевске ране историје. Наиме, да би установио време постанка најстаријег дела Веда, тј. Ргведе, Wüst je анализирао извесна властита имена, која се јављају управо у најстаријим ведским химнама. У ствари највећи део његове расправе посвећен је - одмах у почетку наведеном називу СРБИНДА. Он својственом му минуциозношћу на читавих седамнаест страна врши врло савесну анализу сваког детаља, који иде у прилог његовој интерпретацији назива СРБИНДА, па ћемо се ми - у овој нашој студији, посебно осврнути управо на тај део Wüst-ovih размишљања, примера, компарација и закључака, додајући извесне појединости, које је - тај иначе врло савестан аналитичар - пренебрегао. У сваком случају, ми на овом месту приступамо споменутом делу текста с највећом захвалношћу аустијском професору, који нам је помогао, да се већом сигурношћу приближимо нашем крајњем циљу - документованом доказивању старине - како сербског народа, тако исто и сербског језика, сербских традиција и целокупног сербског народног духовног блага.
Да би одредио старост појединих књига ведских химни, којих има десет, а посебно осме књиге, Wüst није расправљао само о властитом имену СРБИНДА, већ је - у ширем смислу - узео у обзир и имена река, планина, насеља и народа, сматрајући, да је један тако исцрпан рад користан, како он каже, не само за индологију, већ и за класичну филологију, археологију, античку историју, географију и етнологију. Овај аутор с правом сматра, да су нетачна тврђења о некаквој одвојености Индије од Запада и Северозапада; шта више он верује, да кроз анализу појединих имена, која се јављају у Ведама, може да се дође тако далеко, да би се могла објаснити чак и сама тзв."аријевска инвазија", над којом још увек, УПРКОС НАПРЕТКУ НАШЕГА ВЕКА на разним подручјима, ЛЕЖИ ВЕО НЕЈАСНОЋЕ. У ствари, захваљујући баш тој инвазији, дошло је до стварања тзв. "ИНДИЈСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ", за коју - остављајући опет питање инвазије отвореним, Хем Чандра Јоши у своме доле наведеном делу[3] каже:
"Ми не заборављамо, да овај текст (тј. Веде)... потиче од аријевских насељеника, који су дали коначан облик индијској цивилизацији".
Wüst је уверења, да VI и VIII књига Веда могу да допринесу, да се, како он сматра, са сигурношћу објасне имена не само у Индији, већ особито изван Индије:
"... auch Örtlichkeiten ausserhalt Indiens mit Sicherheit zu berücksichtigen. Für das nom. pr. Srbinda – m. Läßt sich dies erneut wahrscheinlich machen. Dieser Eigenname ersceint einmal im Rgveda, in dem Vers VIII; 32, 2."
"Што се тиче властитог имена СРБИНДА, наставља Wüst, по свој прилици, то и на основу њега може да се учини".
Он нам затим даје до знања, да се то име налази једном у РГВЕДИ, тј. у најстаријој збирци Веда, у књизи VIII, 32., 2 .:
''Yah SRBINDAM anarsanim piprum dasam ahisuvam...''
За ведску химну означену горњим бројем, наћи ћемо интерпретацију у делу Абела Бергења (Abel Bergaigne),[4] - тамо, где он говори о ведским митским бићима, међу којима се налази и Пипру. Ту Бергењ пише:
"PIPRU... figure en compagnie de SRBINDA, d'ANARSANI, d'AHISUVA... ou nous lisons qu'Indraen frappant ses differents ennemis, a fait couler les eaux..."
"ПИПРУ... се налази у друштву са СРБИНДОМ, АНАРШАНИЈЕМ, АХИШУВОМ...
(А Индра) ударајући на те непријатеље, успева да изазове воду да потече..."
A мало више, у истом пасусу, стоји:
"... соmmе NAMUCI, il parait avoir recu le nom de DASA".[5]
Дакле:
"... као и НАМУЧИ, изгледа, да је и он добио име ДАСА".[б]
На основу свега предходног јасно је, да су имена: СРБИНДА, АНАРШАНИ, ПИПРУ, ДАСА и АХИШУВА - имена Индриних непријатеља, које је он "ударао", па су стога у нашем наводу сва четири у акузативу...
Читаоцима, чији матерински језик је СЕРБСКИ, учинићемо можда задовољство, наводећи овде само неколико имена ведских митских бића, имена, која сербском уху не могу да буду страна, па чак ако читалац нема ни једног разреда школе:
ШУШНА, ВАЛА, НАМУЧИ, САРАНИЈУ, ЈАМА, ЈАМИ, ДИВОДАСА, НАПАТ, АГНИ ("пелазгијски" ОГЕН, данашњи сербски ОГАЊ), АПСАРАС, БАГА, ЧИЊАРА, ДАБИТИ, ГОША, ДИРГАТАМА, ГОТАМА, ЈАХУША, ЈУЈАВА, МАНУ, МАМАНТА, МУРАДЕВА, ПАДГРИБИ, ПАРЈАНИЈА, ПИТИНА, ПРАЈАПАТИ, ПРАСКАНВА, ПРИЈАМЕДА, ПУРУМИТРА, ПУРУША, РАЈИ, РАКА, РАСА, РЕБА, РИБУКША, РУЧАМА, РУДРА, РУМА, САРАСВАТ, САВЈА, САВИТАР, САРАЈУ, ШОМА, СРИЊАЈА, СУРА, СУРАДА, СВАРНАРA, ТРИЧОКА, ТУГРA, ТВАШТРИ, УЧАНА, УРАНА, ВАЈНИЈА, ВАЛА, ВАРАЧИКА, ВАРУЊА, ВАСИШТA, ВИЧВАРУПА, ЈАДВА, ЈАКШУ, ЈАМУЊA, ЈАТУ, ЈАТУМАВАТ, ЈАЈАТИ, итд.
Као што видимо, изгледа сасвим логично, да је најлакше да се приђе ведској митологији са становишта језика сербског народа, чији истраживаоци ће - што би било сасвим природно - моћи у овом смислу да дају значајнији допринос од многих других. Можда ћемо ту грађу моћи да обрађујемо у обновљеној Милојевићевој Сербској Аутохтонистичкој Школи, или у неком Сербском Институту, или како предложише неки уметници - у Сербској Академији Знања. Јер - требаће много добре воље, много напора и много руку, да се исправе све "криве Дрине", које су од прасербских речи направили непознаваоци - како сербског, тако исто и осталих словенских језика, одн. дијалеката, како то кажу најупућенији међу лингвистима славистике... Толико само са жељом, да са другим прегаоцима на великој сербској њиви изоремо већ одавно покопане истине и вратимо сербској нацији свако слово почев од најстаријих Веда, које су његове од давнина!
Споменувши ВЕДЕ већ више пута, дужност нам је, да због што бољег разумевања кажемо коју реч о њима.
ВЕДА је именица, која се не мења. Она означава ЗНАЊЕ, СВЕТО-ЗНАЊЕ. ВЕДА је најстарији индоевропски писани споменик и састоји се од хиљаду химни, које су састављали непознати и познати давни песници, да би увеличали свечаност приношења жртве боговима, заштитницима куће, укућана, стоке, земље и помагачима и заштитницима од непријатеља. Установљено је, да су најстарије ВЕДСКЕ ХИМНЕ ДОНЕТЕ У ИНДИЈУ са северозапада, но санскритолози до данас нису могли да установе - одакле, исто тако као што нису могли ни да пронађу НАРОД, КОЈИ ЈЕ ВЕДСКИМ ЈЕЗИКОМ ГОВОРИО, те Луи Рену (Louis Renou)[7] у својој "Историји санскритског језика" каже, говорећи о непремостивим тешкоћама, да се дозна нешто одређеније о народу, који је говорио језиком најстаријих Веда, из ког се тек касније развио санскритски:
"Le "sanskrit parle" nous en aurait appris probablement davantage, nous en sentons la presence, nous n 'en avons aucun temoignage direct..."
"Говорени санскритски" научио би нас вероватно много више: ми осећамо његово пристуство, али немамо о њему никакво непосредно сведочанство".
У немогућности, да на овом месту улазимо дубље у овај тек само додирнути проблем најстаријег индоевропског језика, ми можемо да наговестимо само једним сасвим кратким потезом, да СРБСКИ ЈЕЗИК, СУДЕЋИ ПО СВИМ ДО ДАНАС САБРАНИМ ДОКУМЕНТИМА И СВЕДОЧАНСТВИМА, ВИШЕ ОД СВИХ ДРУГИХ ЈЕЗИКА, С КОЈИМА СМО МОГЛИ ДА ВРШИМО УПОРЕЂЕЊА, МОЖЕ ДА БУДЕ ТАЈ НЕНАЂЕНИ И ОД ЗАПАДЊАКА НЕОТКРИВЕН ЈЕЗИК, ПРЕДСТАВЉАЈУЋИ НЕ САМО ЈЕЗИЧНИ КОНТИНУИТЕТ ПОЧЕВ ОД ДАВНОГ ВЕДСКОГ, ПА ЧАК И ПРЕДВЕДСКОГ ПЕРИОДА, ВЕЋ КОНТИНУИТЕТ КАКО ВЕДСКИХ ТРАДИЦИЈА, ТАКО ИСТО И ВЕДСКОГ ДУХОВНОГ БЛАГА ГОТОВО У ЊЕГОВОЈ СВЕУКУПНОСТИ. ЈЕДАН ПИСАЦ ИЗУЗЕТНОГ ЗНАЊА ТО ПОТВРЂУЈЕ И НАМА СЕ ЧИНИ, ДА ЊЕГОВ АУТОРИТЕТ НЕ МОЖЕ ДА СЕ ОПОВРГНЕ. ТО ЈЕ ИЛИЈА М. ЖИВАНЧЕВИЋ, КОЈИ ЈЕ ЈАСНО ИЗРЕКАО, УПРАВО НА ОСНОВУ ЊЕГОВОГ ВЕЛИКОГ ЗНАЊА, ДА СУ СЛОВЕНИ ОСТАЛИМА ДАЛИ РЕЧ...ВЕДА И СРБИ - то ће да буде предмет другог дела ове студије, а овде ћемо само да нагласимо већ сада, да ЈЕ АПСОЛУТНО НЕДОВОЉНО ОБЈАШЊЕН СВЕТИ ОБИЧАЈ СЕРБСКЕ СЛАВЕ, ЈЕДИНИСТВЕН МЕЂУ НАРОДИМА СВИХ РАСА - У СВАКОМ ПОГЛЕДУ КОНТИНУИТЕТ ВЕДСКЕ ЖРТВЕ, ДОК СУ - ТАКОЂЕ ЈЕДИНСТВЕНА - СЕРБСКА ДИЗАЊА У СЛАВУ - ОДЈЕЦИ У МНОГО ЧЕМУ ИСТОВЕТНИ С НАЈСТАРИЈИМ ВЕДСКИМ ХИМНАМА. И док је Живанчевић на изванредан начин и као сигуран познавалац, изнео упоређења између мотива ведских химни и сербске народне поезије, па између ведског и сербског традиционалног права[8], намера нам је, да се ми позабавимо паралелно ВЕДСКОМ ЖРТВОМ И СЕРБСКОМ СЛАВОМ. А докле у прошлост иде тај, како рекосмо, СВЕТИ ОБИЧАЈ ?
Већ споменути Jakob Wackernagel у својој Староиндијској Граматици[9] у односу на то питање даје један велики временски распон - од 4500. -2500. г. пре Христа, док санскритолог Емиле Бурнуф (Emile Burnouff), c неким немачким истраживаоцима иде много даље - чак у мрак преисторије! На овом месту само ових неколико лапидарних напомена, с тим, што ћемо - уздамо се - касније моћи да посветимо само проблему СЕРБСКЕ СЛАВЕ целу једну књигу, што - а и много више од тога - то непобитно сведочанство о древном постојању сербског народа и заслужује.
*
Па да се сада вратимо давном Индрином непријатељу, чије име нам је ведски песник оставио као СРБИНДА. У вези с напред наведеним стихом из десете збирке најстаријих ведских химни, Wüst, не придајући никакву вредност Сајанином коментару,[10] осврће се одмах на дело X. Олденберга[11], по коме би се у горњем наводу радило о ИМЕНУ ЈЕДНОГ ВОЈСКОВОЂЕ, а не о некаквом магловитом митском бићу. С ТИМ ВОЈСКОВОЂОМ по Wüst-y дошли су у сукоб Индуси и бог Индра.
Напоменувши, да се скуп Ср- јавља у облицима SRЈАЈА, SRWAJA, SRMARA, док се слог SRB-, απαξ λεγομενον, јавља једном у SRBINDA и нагласивши, да је све обрађене примере имена узео искључиво из Веда, аутор сматра, да је скуп S-R-B, нађен такође у Веди, иранског порекла, као и називи: DRBHIKA, BRBU, BRSAYA, SRNAYA, за које А. Hillebrandt сматра, да потичу са Иранске Висоравни, или из суседних области (Nachbargebiete); из овога произлази, да су оба писца била вођена тачним осећањем изван Индије, према северозападу, но не усуђујући се, међутим, да се удаље са Иранске Висоравни. Утолико нас више чуди, да следећа пишчева мисао није одмах пред њим отворила шири хоризонт. Јер - ево, шта он у наставку каже:
"SRBINDA würde demnoch soviel heissen wie HERR, FÜRST, ERSTER der SRB'S und mit einer Bedeutungsentwicklung, die aus vedischer und nachvedischer Zeit geläufig ist, damach die SRB'S SELBST".
У преводу овај навод значи:
"СРБИНДА би, дакле, значило исто што и ГОСПОДАР, ПРИНЦ, ПРВИ ОД СРБА, са развојем значења, које је из ведског и постведског времена било уобичајено, па - према томе - и САМЕ СРБЕ".
Па, када рекосмо напред, да је чудновато, како предходна мисао није сама по себи проширила пишчев хоризонт, кроз то смо одмах повезали њега, као Аустријанца, са суседством - како Лужичких, тако и балканских Срба. Како је могуће, да је при томе мислио само на Иранску Висораван, а да није могао да се сети својих северних и јужних суседа? Па да је још к томе придодао бар Плинијеве и Птолемејеве Србе, тачно би добио - мислимо, да то може да се каже без оклевања и двоумљења - један сербски географски ланац од Индије до Балтика, па преко Централне Европе до Балкана. Повод за овај поступак није му дала ни белешка на истом месту, у којој он каже, да један други научник, А. Hillebrandt, доводи име СРБИНДА у везу с планином СЕРАБЕНД на Иранској висоравни. Писац затим наводи лепо име планине СЕРБЕНДАН, па место СЕРБЕНАН, додајући, према Times Atlas-y, називе САР-БИСТАН и СЕРБАС.
Шта више, приликом даље интерпретације имена СРБИНДА, Wüst настоји, да га упореди с једном другом категоријом имена лица, или народа, са завршетком на -ИНДА. Тако - за њега - СРБИНДА представља исти облик као Милинда, Махинда, при чему би - ИНДА био скраћен облик за - ИНДАРА, које се налази у митанском особном имену ИНДАРУТА, или пак у личном имену из Ргведе - ТИРИНДАРА књига VIII. У белешци испод текста Wüst упућује на још један пример и доказ ПОВЕЗАНОСТИ ИМЕНА НАРОДА (у множини) И ВОЂЕ ТОГ НАРОДА (у једнини), наравно, увек са завршетком - ИНДА, па наводи: КАУНИНДА (м. род, множина - име народа), док иста реч у једнини означава ВОЂУ, или ПРИНЦА тог народа: "FÜRST DIESES VOLKES" Према томе, закључује аутор: СРБИНДА БИ НА ОСНОВУ РЕЧЕНОГ ЗНАЧИЛО: HERR, FÜRST, ERSTER", тј. ГОСПОДАР, ПРИНЦ, ПРВИ У СРБА, па - према томе - и према развитку значења, честог у ведско и постведско доба - И САМИХ СРБА.
Мало даље, аутор наставља:
"Да бих ово доказао, говорићу о следећим именима народа и лица, при чему сам захвалан ознакама у Масdоnеll - Кеith-овом "Vedic-Index-y" и W. Kirfels-овој "Kosmographie", делa, којима сам се послужио".
Читаоцима, чији матерински језик је СЕРБСКИ, учинићемо можда задовољство, наводећи овде само неколико имена ведских митских бића, имена, која сербском уху не могу да буду страна, па чак ако читалац нема ни једног разреда школе:
ШУШНА, ВАЛА, НАМУЧИ, САРАНИЈУ, ЈАМА, ЈАМИ, ДИВОДАСА, НАПАТ, АГНИ ("пелазгијски" ОГЕН, данашњи сербски ОГАЊ), АПСАРАС, БАГА, ЧИЊАРА, ДАБИТИ, ГОША, ДИРГАТАМА, ГОТАМА, ЈАХУША, ЈУЈАВА, МАНУ, МАМАНТА, МУРАДЕВА, ПАДГРИБИ, ПАРЈАНИЈА, ПИТИНА, ПРАЈАПАТИ, ПРАСКАНВА, ПРИЈАМЕДА, ПУРУМИТРА, ПУРУША, РАЈИ, РАКА, РАСА, РЕБА, РИБУКША, РУЧАМА, РУДРА, РУМА, САРАСВАТ, САВЈА, САВИТАР, САРАЈУ, ШОМА, СРИЊАЈА, СУРА, СУРАДА, СВАРНАРA, ТРИЧОКА, ТУГРA, ТВАШТРИ, УЧАНА, УРАНА, ВАЈНИЈА, ВАЛА, ВАРАЧИКА, ВАРУЊА, ВАСИШТA, ВИЧВАРУПА, ЈАДВА, ЈАКШУ, ЈАМУЊA, ЈАТУ, ЈАТУМАВАТ, ЈАЈАТИ, итд.
Као што видимо, изгледа сасвим логично, да је најлакше да се приђе ведској митологији са становишта језика сербског народа, чији истраживаоци ће - што би било сасвим природно - моћи у овом смислу да дају значајнији допринос од многих других. Можда ћемо ту грађу моћи да обрађујемо у обновљеној Милојевићевој Сербској Аутохтонистичкој Школи, или у неком Сербском Институту, или како предложише неки уметници - у Сербској Академији Знања. Јер - требаће много добре воље, много напора и много руку, да се исправе све "криве Дрине", које су од прасербских речи направили непознаваоци - како сербског, тако исто и осталих словенских језика, одн. дијалеката, како то кажу најупућенији међу лингвистима славистике... Толико само са жељом, да са другим прегаоцима на великој сербској њиви изоремо већ одавно покопане истине и вратимо сербској нацији свако слово почев од најстаријих Веда, које су његове од давнина!
Споменувши ВЕДЕ већ више пута, дужност нам је, да због што бољег разумевања кажемо коју реч о њима.
ВЕДА је именица, која се не мења. Она означава ЗНАЊЕ, СВЕТО-ЗНАЊЕ. ВЕДА је најстарији индоевропски писани споменик и састоји се од хиљаду химни, које су састављали непознати и познати давни песници, да би увеличали свечаност приношења жртве боговима, заштитницима куће, укућана, стоке, земље и помагачима и заштитницима од непријатеља. Установљено је, да су најстарије ВЕДСКЕ ХИМНЕ ДОНЕТЕ У ИНДИЈУ са северозапада, но санскритолози до данас нису могли да установе - одакле, исто тако као што нису могли ни да пронађу НАРОД, КОЈИ ЈЕ ВЕДСКИМ ЈЕЗИКОМ ГОВОРИО, те Луи Рену (Louis Renou)[7] у својој "Историји санскритског језика" каже, говорећи о непремостивим тешкоћама, да се дозна нешто одређеније о народу, који је говорио језиком најстаријих Веда, из ког се тек касније развио санскритски:
"Le "sanskrit parle" nous en aurait appris probablement davantage, nous en sentons la presence, nous n 'en avons aucun temoignage direct..."
"Говорени санскритски" научио би нас вероватно много више: ми осећамо његово пристуство, али немамо о њему никакво непосредно сведочанство".
У немогућности, да на овом месту улазимо дубље у овај тек само додирнути проблем најстаријег индоевропског језика, ми можемо да наговестимо само једним сасвим кратким потезом, да СРБСКИ ЈЕЗИК, СУДЕЋИ ПО СВИМ ДО ДАНАС САБРАНИМ ДОКУМЕНТИМА И СВЕДОЧАНСТВИМА, ВИШЕ ОД СВИХ ДРУГИХ ЈЕЗИКА, С КОЈИМА СМО МОГЛИ ДА ВРШИМО УПОРЕЂЕЊА, МОЖЕ ДА БУДЕ ТАЈ НЕНАЂЕНИ И ОД ЗАПАДЊАКА НЕОТКРИВЕН ЈЕЗИК, ПРЕДСТАВЉАЈУЋИ НЕ САМО ЈЕЗИЧНИ КОНТИНУИТЕТ ПОЧЕВ ОД ДАВНОГ ВЕДСКОГ, ПА ЧАК И ПРЕДВЕДСКОГ ПЕРИОДА, ВЕЋ КОНТИНУИТЕТ КАКО ВЕДСКИХ ТРАДИЦИЈА, ТАКО ИСТО И ВЕДСКОГ ДУХОВНОГ БЛАГА ГОТОВО У ЊЕГОВОЈ СВЕУКУПНОСТИ. ЈЕДАН ПИСАЦ ИЗУЗЕТНОГ ЗНАЊА ТО ПОТВРЂУЈЕ И НАМА СЕ ЧИНИ, ДА ЊЕГОВ АУТОРИТЕТ НЕ МОЖЕ ДА СЕ ОПОВРГНЕ. ТО ЈЕ ИЛИЈА М. ЖИВАНЧЕВИЋ, КОЈИ ЈЕ ЈАСНО ИЗРЕКАО, УПРАВО НА ОСНОВУ ЊЕГОВОГ ВЕЛИКОГ ЗНАЊА, ДА СУ СЛОВЕНИ ОСТАЛИМА ДАЛИ РЕЧ...ВЕДА И СРБИ - то ће да буде предмет другог дела ове студије, а овде ћемо само да нагласимо већ сада, да ЈЕ АПСОЛУТНО НЕДОВОЉНО ОБЈАШЊЕН СВЕТИ ОБИЧАЈ СЕРБСКЕ СЛАВЕ, ЈЕДИНИСТВЕН МЕЂУ НАРОДИМА СВИХ РАСА - У СВАКОМ ПОГЛЕДУ КОНТИНУИТЕТ ВЕДСКЕ ЖРТВЕ, ДОК СУ - ТАКОЂЕ ЈЕДИНСТВЕНА - СЕРБСКА ДИЗАЊА У СЛАВУ - ОДЈЕЦИ У МНОГО ЧЕМУ ИСТОВЕТНИ С НАЈСТАРИЈИМ ВЕДСКИМ ХИМНАМА. И док је Живанчевић на изванредан начин и као сигуран познавалац, изнео упоређења између мотива ведских химни и сербске народне поезије, па између ведског и сербског традиционалног права[8], намера нам је, да се ми позабавимо паралелно ВЕДСКОМ ЖРТВОМ И СЕРБСКОМ СЛАВОМ. А докле у прошлост иде тај, како рекосмо, СВЕТИ ОБИЧАЈ ?
Већ споменути Jakob Wackernagel у својој Староиндијској Граматици[9] у односу на то питање даје један велики временски распон - од 4500. -2500. г. пре Христа, док санскритолог Емиле Бурнуф (Emile Burnouff), c неким немачким истраживаоцима иде много даље - чак у мрак преисторије! На овом месту само ових неколико лапидарних напомена, с тим, што ћемо - уздамо се - касније моћи да посветимо само проблему СЕРБСКЕ СЛАВЕ целу једну књигу, што - а и много више од тога - то непобитно сведочанство о древном постојању сербског народа и заслужује.
*
Па да се сада вратимо давном Индрином непријатељу, чије име нам је ведски песник оставио као СРБИНДА. У вези с напред наведеним стихом из десете збирке најстаријих ведских химни, Wüst, не придајући никакву вредност Сајанином коментару,[10] осврће се одмах на дело X. Олденберга[11], по коме би се у горњем наводу радило о ИМЕНУ ЈЕДНОГ ВОЈСКОВОЂЕ, а не о некаквом магловитом митском бићу. С ТИМ ВОЈСКОВОЂОМ по Wüst-y дошли су у сукоб Индуси и бог Индра.
Напоменувши, да се скуп Ср- јавља у облицима SRЈАЈА, SRWAJA, SRMARA, док се слог SRB-, απαξ λεγομενον, јавља једном у SRBINDA и нагласивши, да је све обрађене примере имена узео искључиво из Веда, аутор сматра, да је скуп S-R-B, нађен такође у Веди, иранског порекла, као и називи: DRBHIKA, BRBU, BRSAYA, SRNAYA, за које А. Hillebrandt сматра, да потичу са Иранске Висоравни, или из суседних области (Nachbargebiete); из овога произлази, да су оба писца била вођена тачним осећањем изван Индије, према северозападу, но не усуђујући се, међутим, да се удаље са Иранске Висоравни. Утолико нас више чуди, да следећа пишчева мисао није одмах пред њим отворила шири хоризонт. Јер - ево, шта он у наставку каже:
"SRBINDA würde demnoch soviel heissen wie HERR, FÜRST, ERSTER der SRB'S und mit einer Bedeutungsentwicklung, die aus vedischer und nachvedischer Zeit geläufig ist, damach die SRB'S SELBST".
У преводу овај навод значи:
"СРБИНДА би, дакле, значило исто што и ГОСПОДАР, ПРИНЦ, ПРВИ ОД СРБА, са развојем значења, које је из ведског и постведског времена било уобичајено, па - према томе - и САМЕ СРБЕ".
Па, када рекосмо напред, да је чудновато, како предходна мисао није сама по себи проширила пишчев хоризонт, кроз то смо одмах повезали њега, као Аустријанца, са суседством - како Лужичких, тако и балканских Срба. Како је могуће, да је при томе мислио само на Иранску Висораван, а да није могао да се сети својих северних и јужних суседа? Па да је још к томе придодао бар Плинијеве и Птолемејеве Србе, тачно би добио - мислимо, да то може да се каже без оклевања и двоумљења - један сербски географски ланац од Индије до Балтика, па преко Централне Европе до Балкана. Повод за овај поступак није му дала ни белешка на истом месту, у којој он каже, да један други научник, А. Hillebrandt, доводи име СРБИНДА у везу с планином СЕРАБЕНД на Иранској висоравни. Писац затим наводи лепо име планине СЕРБЕНДАН, па место СЕРБЕНАН, додајући, према Times Atlas-y, називе САР-БИСТАН и СЕРБАС.
Шта више, приликом даље интерпретације имена СРБИНДА, Wüst настоји, да га упореди с једном другом категоријом имена лица, или народа, са завршетком на -ИНДА. Тако - за њега - СРБИНДА представља исти облик као Милинда, Махинда, при чему би - ИНДА био скраћен облик за - ИНДАРА, које се налази у митанском особном имену ИНДАРУТА, или пак у личном имену из Ргведе - ТИРИНДАРА књига VIII. У белешци испод текста Wüst упућује на још један пример и доказ ПОВЕЗАНОСТИ ИМЕНА НАРОДА (у множини) И ВОЂЕ ТОГ НАРОДА (у једнини), наравно, увек са завршетком - ИНДА, па наводи: КАУНИНДА (м. род, множина - име народа), док иста реч у једнини означава ВОЂУ, или ПРИНЦА тог народа: "FÜRST DIESES VOLKES" Према томе, закључује аутор: СРБИНДА БИ НА ОСНОВУ РЕЧЕНОГ ЗНАЧИЛО: HERR, FÜRST, ERSTER", тј. ГОСПОДАР, ПРИНЦ, ПРВИ У СРБА, па - према томе - и према развитку значења, честог у ведско и постведско доба - И САМИХ СРБА.
Мало даље, аутор наставља:
"Да бих ово доказао, говорићу о следећим именима народа и лица, при чему сам захвалан ознакама у Масdоnеll - Кеith-овом "Vedic-Index-y" и W. Kirfels-овој "Kosmographie", делa, којима сам се послужио".
Тако, одвијајући даље своју мисао, Wüst тврди, да СРБИНДА, управо као и МИТРАВИНДА, има потпуно јасан облик. А затим у исту групу уврштава ПУЛИНДА и КУСУРУБИНДА, или КУСУР(у)БИНДА. Дошавши у својој анализи до облика последњег имена, које је нашао на Птолемејевој карти, он га рашчлањује на следећи начин: КУ-СУРУБ-ИНДА, да би одмах изразио уверење, да оваква форма географског имена садржи у себи назив СУРУБА (такође један од античких облика, сачуван као име Срба) те да би - према томе - КУСУРУБИНДА била ознака за земљу, боравиште СУРУБА, чији назив је управо споменути Птолемеј и забележио: јасно jе, да тај назив има као основу и корен већ више пута споменут СРБ
Пошто је изређао ведска имена, која - заједно са СРБИНДА - припадају првобитној, давној ведској прошлости, Wüst онда прелази на "постведска имена" исте категорије, приказујући их азбучним редом. Немајући потребе, с обзиром на сврху ове студије, да се на сваком том називу задржавамо понаособ, цитираћемо само један мали извод[12] његове расправе, по ком би ПУЛИНДА првобитно означавао ГОСПОДАРА, ПРВАКА, ПРИНЦА ПУЛАНА, док би КУЛИНДА би господар КУЛ-а.
Ређајући затим постведска имена категорије СРБИНДА, Wüst долази до историјске епохе и до имена краља Кабулистана и Пенџаба из 150. г. пре Христа МИЛИНДА. Из ове групе изређаћемо - по Wüst-y - неколико занимљивих имена, према којима читаоци, који сербски језик добро знају, неће моћи да остану незаинтересовани. Ево како та имена изгледају:
ГОВИНДА, ТИВИНДА, МИТРАВИНДА, КУЊИНДА, САВИНДА, итд.
уз закључак нашег аутора:
"То су, у њиховом мноштву, властита имена вођа, или принчева, па према томе - и народа."[13]
Даље, Wüst издваја имена: КУСУРБИНДА, ПУЛИНДА И СРБИНДА, тврдећи, ДА ОНА СЕЖУ У ДОБА ВЕДСКИХ СТАРИНА" IN DAS VEDISCHE ALTERTUM HINEIN''.
У наставку, наилазимо на тврђење, да се елемент - ИНДА постао од ИНДРА, најпре присајединио првом делу назива, ОЗНАЧАВАЈУЋИ ПРВОБИТНО ГОСПОДАРА ВАНИНДИЈСКОГ ПОРЕКЛА, А ЗАТИМ СЕ, ЈОШ УВЕК У ЗАЈЕДНИЦИ С ТИМ ПРВИМ ДЕЛОМ, ОДНОСИО САМО НА ИМЕ НАРОДА Тако се Wüst опет враћа на назив СРБИНДА, разлажући то име - према наведеном - на СРБ - ИНДА, пише:
"ДА ТУ НАЈПРЕ ПОТРАЖИМО ГОСПОДАРА ИЛИ ПРИНЦА, А ЗАТИМ И НАРОД!"
При том, изјављује он потом, у географском погледу, никако неће да иде даље од простора, на који упућују Веде, а нити ће, у историјском смислу, да излази из временског оквира, одређеног VIII књигом ведских химни.
"Тако опремљени (so ausgerüstet) пише даље Wüst, приступамо материјалу Клаудија Птолемеја", да би непосредно иза тога изразио захвалност издавачу С. F. Nobbe-y, чијим се индексом (Index nominum Geographiae Ptoloemaei), служио. Ту он затим најпре наводи географско име:
Σαρβανα (САРБАНА, VII, 1., 60.),
чија је ближа ознака:
"INDIA INTRA GANGEM",
тј.
"Индија с оне стране Ганга".
У напомени пак испод текста, Wüst наводи иранска имена, чији завршетак је истог сазвучја: АРИЈАНА, БАКТРИЈАНА, вероватно у искреном уверењу, да је Србинда био неки ирански принц, или војсковођа. После тога Wüst наводи име, које такође гласи:
Σαρβανα (САРБАНА, VI, 1„ 5.),
без икаквог даљег објашњења, да би затим одмах додао:
''Assyria Σαρβανη des Stephanus von Byzanz".[14]
Иза тога следи назив језера СЕРБОНИС, тј. Σιρβωνιζ Λιμνη по цитираном Птолемејевом индексу[15] уз нашу напомену да Херодот[16] и Аристотел нису писали СИРБОНИС, већ СЕРБОНИС ЛИМНЕ, одн. Σερβωνιζ Λιμνη.
О том језеру је веома сликовито писао Диодор Сицилијски. Његово име било је повезано са именом једне потопљене сербске војске још пре Тројанског Рата. А о походу те војске на Египат у античко доба писао је Франо-Марија Апендини (Appendini) у свом врло занимљивом предговору Стулићевом Речнику. Резултате Апендинијевих истраживања, изложили смо у посебном, њему посвећеном поглављу.
Херодот, у петом веку пре Христа, тврди, да је то језеро у његово доба већ било исушено али, да су му се трагови још познавали, што значи, да је још онда било веома старо. Уистину, у грчкој митологији постоји прича, по којој је у прадавно доба Зевс у њега сурвао Тифона, митско чудовиште.
Због имена овога несталог језера, као и због тога, што га историја повезује с именом Срба, чини нам се, да ће заинтересовани радо прочитати његов опис, који нам је оставио Диодор Сицилијски. Ми га овде доносимо у целини.[17]
Ређајући затим постведска имена категорије СРБИНДА, Wüst долази до историјске епохе и до имена краља Кабулистана и Пенџаба из 150. г. пре Христа МИЛИНДА. Из ове групе изређаћемо - по Wüst-y - неколико занимљивих имена, према којима читаоци, који сербски језик добро знају, неће моћи да остану незаинтересовани. Ево како та имена изгледају:
ГОВИНДА, ТИВИНДА, МИТРАВИНДА, КУЊИНДА, САВИНДА, итд.
уз закључак нашег аутора:
"То су, у њиховом мноштву, властита имена вођа, или принчева, па према томе - и народа."[13]
Даље, Wüst издваја имена: КУСУРБИНДА, ПУЛИНДА И СРБИНДА, тврдећи, ДА ОНА СЕЖУ У ДОБА ВЕДСКИХ СТАРИНА" IN DAS VEDISCHE ALTERTUM HINEIN''.
У наставку, наилазимо на тврђење, да се елемент - ИНДА постао од ИНДРА, најпре присајединио првом делу назива, ОЗНАЧАВАЈУЋИ ПРВОБИТНО ГОСПОДАРА ВАНИНДИЈСКОГ ПОРЕКЛА, А ЗАТИМ СЕ, ЈОШ УВЕК У ЗАЈЕДНИЦИ С ТИМ ПРВИМ ДЕЛОМ, ОДНОСИО САМО НА ИМЕ НАРОДА Тако се Wüst опет враћа на назив СРБИНДА, разлажући то име - према наведеном - на СРБ - ИНДА, пише:
"ДА ТУ НАЈПРЕ ПОТРАЖИМО ГОСПОДАРА ИЛИ ПРИНЦА, А ЗАТИМ И НАРОД!"
При том, изјављује он потом, у географском погледу, никако неће да иде даље од простора, на који упућују Веде, а нити ће, у историјском смислу, да излази из временског оквира, одређеног VIII књигом ведских химни.
"Тако опремљени (so ausgerüstet) пише даље Wüst, приступамо материјалу Клаудија Птолемеја", да би непосредно иза тога изразио захвалност издавачу С. F. Nobbe-y, чијим се индексом (Index nominum Geographiae Ptoloemaei), служио. Ту он затим најпре наводи географско име:
Σαρβανα (САРБАНА, VII, 1., 60.),
чија је ближа ознака:
"INDIA INTRA GANGEM",
тј.
"Индија с оне стране Ганга".
У напомени пак испод текста, Wüst наводи иранска имена, чији завршетак је истог сазвучја: АРИЈАНА, БАКТРИЈАНА, вероватно у искреном уверењу, да је Србинда био неки ирански принц, или војсковођа. После тога Wüst наводи име, које такође гласи:
Σαρβανα (САРБАНА, VI, 1„ 5.),
без икаквог даљег објашњења, да би затим одмах додао:
''Assyria Σαρβανη des Stephanus von Byzanz".[14]
Иза тога следи назив језера СЕРБОНИС, тј. Σιρβωνιζ Λιμνη по цитираном Птолемејевом индексу[15] уз нашу напомену да Херодот[16] и Аристотел нису писали СИРБОНИС, већ СЕРБОНИС ЛИМНЕ, одн. Σερβωνιζ Λιμνη.
О том језеру је веома сликовито писао Диодор Сицилијски. Његово име било је повезано са именом једне потопљене сербске војске још пре Тројанског Рата. А о походу те војске на Египат у античко доба писао је Франо-Марија Апендини (Appendini) у свом врло занимљивом предговору Стулићевом Речнику. Резултате Апендинијевих истраживања, изложили смо у посебном, њему посвећеном поглављу.
Херодот, у петом веку пре Христа, тврди, да је то језеро у његово доба већ било исушено али, да су му се трагови још познавали, што значи, да је још онда било веома старо. Уистину, у грчкој митологији постоји прича, по којој је у прадавно доба Зевс у њега сурвао Тифона, митско чудовиште.
Због имена овога несталог језера, као и због тога, што га историја повезује с именом Срба, чини нам се, да ће заинтересовани радо прочитати његов опис, који нам је оставио Диодор Сицилијски. Ми га овде доносимо у целини.[17]
Диодор Сицилијски, 1,30.:
"На половини пута између Сирије (дубока Сирија, сиријска Долина између Либана и Антилибана) и места, које Диодор означава као Coele, налази се једно језеро, чија је ширина незнатна, али чија је дубина чудновата. Његова дубина је отприлике 200 стадија (више од 36 км). Зове се СЕРБОНИС. Они који га не познају, а приближе се његовим обалама, наћи ћe ce у потпуно непредвиђеној опасности."
А ево објашњења: Водено корито овога језера веома је уско и доста налик на дугу траку, уоквирену широким прибрежјем. Чим подневни ветар отпочне да дува, то обално прибрежје буде покривено гомилама песка, у чијој средини се више не види водена линија. Тако се површина језера стопи уједно с тереном који га окружава и како више погледом ока не може да се разликује, ЦЕЛЕ ВОЈСКЕ, ЧИЈЕ ВОЂЕ ОВО МЕСТО НИСУ ПОЗНАВАЛЕ, НЕСТАЛЕ СУ, УДАЉИВШИ СЕ С ПРАВОГА ПУТА.
Уистину, песак по коме се лако гази, најпре је под ногама податљив, а онда - наједном - као да нека кобна сила отпочне да га покреће, мало по мало нестаје под тешким корацима све дотле, док (људи) опасност не запазе; међутим, тражећи, да јој умакну и да се међусобно помогну, одједном увиде, да им је свака могућност бега и спаса немогућа, јер човек, који утоне у овакву мочвару, не може да плива, будући, да брлог који га притиска, онемогућава сваки покрет тела. С друге стране, немогуће му је и да се ослободи оваквог вртлога, будући, да нема ниједног чврстог ослонца, на који би могао да стане. Мешавином воде и песка ствара се једна нова средина, која не дозвољава - нити да се хода, а нити да се плива. Тако они, који овим путем крену, бивају изгубљени, не успевајући, да се прихвате било чега, што би могло да их спасе, јер песак са обала клизи скупа с њима, у сваком тренутку, када га се домогну. Ова опасна места добила су због њихове такве природе име Barathres, тј. "провалије", које им савршено одговара", завршава Диодор са Сицилије свој упечатљив опис, који сасвим веродостојно објашњава, како је могуће, да је цела једна сербска војска ту пропала половином другог миленија пре Христа, што значи - још пре Тројанског Рата.
Да сада опет пређемо на анализу Walter-a Wüst-a, који у њеном наставку каже од речи до речи:
"ЗБОГ УОБИЧАЈЕНЕ ГРЧКЕ НЕТАЧНОСТИ И НЕСТАБИЛНОСТИ У ПИСАЊУ, предходни примери, што се тиче читања, недовољно су јасни, док код следећих не може да буде двоумљења".
По њему, ти следећи примери "МОГУ ДА ИЗДРЖЕ СВАКУ КРИТИКУ", тј. не може се побити тврђење, да су они настали од већ нам познатог корена СРБ-. У оквиру ове групе Wüst спомиње:
- Σαρβακον (САРБАКОН, III:,!., 29.),
уз поближе објашњење:
SARMATIA Еuroраеа = Европска Сарматија
Писац затим прелази на следећи пример сербског имена, које повезује с азијском Сарматијом:
- Σερβοι (СЕРБОИ, V:, 9., 21.), Азијска Сарматија, одн. како он означава : Sarmatia Asiatica.
- Σορβα (СОРБА, VI:, 9., б.) Hyrcania.[18]
Најзад:
- Σουρουβα (СУРУБА, V., 9., 28.), Sarmatia Asiatica.[18].
- Hyrcania (Хирканија), некадашњи назив за предео Азије, који се протезао југо-источно од Каспијског, одн. - у давнини - Хирканског Мора, или језера. То је била област, окружена планинским венцима пуним тигрова, настањена, како обавештавају европски истраживаоци - суровим народом, који се убрајао међу најратоборније и најсмелије. Били су то људи, који су се одевали животињским а особито тигровским кожама...
"На половини пута између Сирије (дубока Сирија, сиријска Долина између Либана и Антилибана) и места, које Диодор означава као Coele, налази се једно језеро, чија је ширина незнатна, али чија је дубина чудновата. Његова дубина је отприлике 200 стадија (више од 36 км). Зове се СЕРБОНИС. Они који га не познају, а приближе се његовим обалама, наћи ћe ce у потпуно непредвиђеној опасности."
А ево објашњења: Водено корито овога језера веома је уско и доста налик на дугу траку, уоквирену широким прибрежјем. Чим подневни ветар отпочне да дува, то обално прибрежје буде покривено гомилама песка, у чијој средини се више не види водена линија. Тако се површина језера стопи уједно с тереном који га окружава и како више погледом ока не може да се разликује, ЦЕЛЕ ВОЈСКЕ, ЧИЈЕ ВОЂЕ ОВО МЕСТО НИСУ ПОЗНАВАЛЕ, НЕСТАЛЕ СУ, УДАЉИВШИ СЕ С ПРАВОГА ПУТА.
Уистину, песак по коме се лако гази, најпре је под ногама податљив, а онда - наједном - као да нека кобна сила отпочне да га покреће, мало по мало нестаје под тешким корацима све дотле, док (људи) опасност не запазе; међутим, тражећи, да јој умакну и да се међусобно помогну, одједном увиде, да им је свака могућност бега и спаса немогућа, јер човек, који утоне у овакву мочвару, не може да плива, будући, да брлог који га притиска, онемогућава сваки покрет тела. С друге стране, немогуће му је и да се ослободи оваквог вртлога, будући, да нема ниједног чврстог ослонца, на који би могао да стане. Мешавином воде и песка ствара се једна нова средина, која не дозвољава - нити да се хода, а нити да се плива. Тако они, који овим путем крену, бивају изгубљени, не успевајући, да се прихвате било чега, што би могло да их спасе, јер песак са обала клизи скупа с њима, у сваком тренутку, када га се домогну. Ова опасна места добила су због њихове такве природе име Barathres, тј. "провалије", које им савршено одговара", завршава Диодор са Сицилије свој упечатљив опис, који сасвим веродостојно објашњава, како је могуће, да је цела једна сербска војска ту пропала половином другог миленија пре Христа, што значи - још пре Тројанског Рата.
Да сада опет пређемо на анализу Walter-a Wüst-a, који у њеном наставку каже од речи до речи:
"ЗБОГ УОБИЧАЈЕНЕ ГРЧКЕ НЕТАЧНОСТИ И НЕСТАБИЛНОСТИ У ПИСАЊУ, предходни примери, што се тиче читања, недовољно су јасни, док код следећих не може да буде двоумљења".
По њему, ти следећи примери "МОГУ ДА ИЗДРЖЕ СВАКУ КРИТИКУ", тј. не може се побити тврђење, да су они настали од већ нам познатог корена СРБ-. У оквиру ове групе Wüst спомиње:
- Σαρβακον (САРБАКОН, III:,!., 29.),
уз поближе објашњење:
SARMATIA Еuroраеа = Европска Сарматија
Писац затим прелази на следећи пример сербског имена, које повезује с азијском Сарматијом:
- Σερβοι (СЕРБОИ, V:, 9., 21.), Азијска Сарматија, одн. како он означава : Sarmatia Asiatica.
- Σορβα (СОРБА, VI:, 9., б.) Hyrcania.[18]
Најзад:
- Σουρουβα (СУРУБА, V., 9., 28.), Sarmatia Asiatica.[18].
- Hyrcania (Хирканија), некадашњи назив за предео Азије, који се протезао југо-источно од Каспијског, одн. - у давнини - Хирканског Мора, или језера. То је била област, окружена планинским венцима пуним тигрова, настањена, како обавештавају европски истраживаоци - суровим народом, који се убрајао међу најратоборније и најсмелије. Били су то људи, који су се одевали животињским а особито тигровским кожама...
Walter Wüst није ишао даље у испитивању и анализи Птолемејевих карата света. То је велика штета и велики пропуст, јер један тако добар и савестан истраживалац је морао, да запази у Птолемеја географска имена од корена, на чијим дериватима је засновао читаву ову своју кратку студију. Друго, он је у свом раду следио један принцип, који га је спречио, да деривате од корена СРБ- тражи даље од оних подручја, за које се мисли, да су повезана с Ведама... а она се, по свему изгледа, протежу много даље од оних, за која их санскритологија повезује. Но, да би се тај проблем сагледао у целини и у светлу истине, Срби не могу и не смеју да се оставе по страни, као што се то обично ради, као што су то, нпр., чинили етрусколози, У том смислу научићемо много читајући пажљиво дело Илије М. Живанчевића, бескрајно поучно и крцато чињеницама - тако, да смо се ми у овом првом делу нашега рада три пута осврнули на тог врсног познаваоца проблема, који нам толико леже на срцу. Свестрани Живанчевић би вероватно такође замерио Walter-у Wüst-y, који - као да је од нечега стрепео да потражи географске називе од корена СРБ-, нпр., у Панонији, или на Балкану, да би их довео у везу с ведским именом СРБИНДА. Но да не бисмо још једном кидали континуитет наших разматрања, ми ћемо се на то повратити при завршетку овога поглавља.
У вези с напред споменутим именима, "КОЈА МОГУ ДА ПОДНЕСУ СВАКУ КРИТИКУ", Wüst сматра, да она сва спадају у једну јединствену категорију језичке природе и да, ако се добро погледају обе споменуте карте[19] и у европској, и у азијској Сарматији, карактеристични скуп SAxR јавља се тако редовно, да: СЛУЧАЈ У ТОЈ ПОЈАВИ ИЗГЛЕДА АПСОЛУТНО ИСКЉУЧЕН.
Упуштајући се дубље у објашњење, Wüst тврди да је тај скуп с додатком консонанта - В -(ћирилицом -Б-), ОСОБИТО УПАДЉИВ У ОБЛАСТИ СЕВЕРНО ОД КАВКАЗА, те та чињеница НЕОПОРЕЦИВО ИСКЉУЧУЈЕ И ОВУ ПОЈАВУ КАО РЕЗУЛТАТ СЛУЧАЈА.
При томе - по нашем аутору, долази до изражаја и ЈЕДАН ХРОНОЛОШКИ РЕД: ОСОБНА ИМЕНА КОЈА ОТПОЧИЊУ СКУПИНОМ SAxR(В), УТОЛИКО СУ СТАРИЈА УКОЛИКО СУ БЛИЖА ИСТМУ И МЕОТСКОМ МОРУ,[20] као и у СТЕПИ ОКО ЦРНОГ МОРА, А УТОЛИКО СУ МЛАЂА, УКОЛИКО ИДУ ПРЕМА ЗАПАДУ, ПРЕМА ЕВРОПСКОЈ САРМАТИЈИ. ПО ЊЕМУ, ПОШТО СУ САРМАТИ ПРЕПЛАВИЛИ ЦРНОМОРСКА УШЋА ПРОДРЛИ СУ ЗАТИМ КА СРЕДЊЕМ ДУНАВУ, те тако - од једанаест назива формираних помоћу скупа SАxRВ - :- пет се налазе у северним областима Кавказа: SIRACENI, SERACI, SIRACI, SERACA, SERBI, SURUBA; - шест су у ближој, или даљој Сарматији: SARMATICI, северно од дунавске кривине; SERINUM или SERIMUM, у горњем току Дњепра ; SARBACUM, такође у горњем току исте реке; SARGATII источно од кривине Дњепра; SARUM, такође у горњем току Дњепра; SARMIZEGETUSA у Дакији. У ову категорију као шесто име Wüst уврштава и SORBA (VI., 9., 6.), град у Хирканији.
Предње тврђење, каже Walter Wüst, нема ничега чуднога, будући, да је већ Стефан из Византа[21] знао за ову УСКУ ГЕОГРАФСКУ ПОВЕЗАНОСТ: "... von diesem ongen geographischen Zusammenhang...", jep: ОВА ЗАЈЕДНИЦА НА ГЕОГРАФСКОМ ПЛАНУ ЗАЈЕДНИЦА ЈЕ И У ЕТНОГРАФСКОМ СМИСЛУ![22] на основу таквих и сличних докумената, К. Zeuss[23] у доле цитираном делу, даје важна сведочанства и античка документа о сродности САРМАТА и МЕЂАНА.[24]
Развијајући даље ову изнад свега интересантну тему, Wüst тврди са сигурношћу (mit Bestimmtheit), да су ове ГЕОГРАФСКЕ И ЕТНОЛОШКЕ ВЕЗЕ ЗАГАРАНТОВАНЕ И ЈЕЗИЧНОМ ВЕЗОМ:
"Diese geographischen und ethnologischen Zusammenhänge verbürgt werden duch dle der Sprache".
А и Сармати, који су живели даље на северу... то су (наравно, увек по Wüstovoj расправи) редовно становници степа индоевропског језика, уз нашу - чини се потребну напомену, да Walter Wüst, осећајући се припадником германске расе, не употребљава уобичајени термин индоевропски, већ индо-германски. Како он даље разлаже, Грци су називали све те народе једним именом-Скити.[25]
При крају својих разматрања о имену СРБИНДА, Wüst усредсређује сву своју пажњу на место Σορβα (СОРБА) у унутрашњој Хирканији, а затим на Σουρουβα (СУРУБА), у односу на коју одговарајуће место код Nobbe-a (V., 9., 28.) гласи:
".. παρα δε τον Ουαρδανην ποταμον ... Σουρουβα',
што значи:
"покрај реке Вардана... СУРУБА"
Најзад, писац спомиње и народ:
Σερβοι (СЕРБОИ), о коме Птолемеј (V., 9., 21.) опет по издању Nobbe-a, даје следеће обавештење:
''Μεταξυ δε των Κεραυνιον ορεων και του Ρα ποταμον... Σερβοι''.
У једном издању пак, каже даље Walter Wüst, исти овај народ означен је именом: Σερβοι[26]
Дакле, после горње Птолемејеве реченице, која значи:
"Између Кераунских Планина и реке Ра...[27] СЕРБОИ," Wüst додаје и другу варијанту истога имена, која гласи: СИРБОИ, облик, уз који је лако поставити изведеницу:
СРБИНДА, СРИБИНДА
Тим поводом Wüst пише:
"Doch halte ich die mitgeteilte Leseart " Σιρβοι, - SIRBOI – für wichtig, weil sie eine schöne illustration zu dem Namen SRBINDA abgiebt".
Значи, по аустријском научнику, који је стално настојао, да буде што објективнији, СРБИНДА НЕ МОЖЕ ДА БУДЕ ДРУГО ДО: ГОСПОДАР, ПРИНЦ, ВРХОВНА ЛИЧНОСТ НАРОДА СЕРБОИ.
Он то дословно и изражава речима, у његовој студији више пута поновљеним:
"Denn das bedeutet ja SRB-inda: HERR, FÜRST, OBERSTER, DER Σερβοι",
a да ли су они били на Кавказу, или негде око Кавказа, то је другоразредно питање...
Ми допуштамо себи да на овом месту споменемо, да је, откако свет постоји, одувек било и кретања људи - појединаца и народа - као масе. Зато смо донекле изненађени, што Walter Wüst није ни покушао, да прошири видике своје расправе, следећи кретање народа СЕРБОИ даље од Кавказа и црноморских отворених степа и равница. Наиме, народу СЕРБОИ у то давно доба - без вештачког разграничавања земље, уобичајеног у касније доба било је лако да - уживајући апсолутно неограничену слободу кретања, ствара од читаве Европе своје боравште... Па ипак, он није могао да избегне бар напомену, која се намеће свом снагом логичности, да - уколико би се име СРБИНДА могло ПОМЕРИТИ ЈОШ ДАЉЕ НА СЕВЕР, "ЗАШТО ПОСТОЈИ ИЗВЕСНА ВЕРОВАТНОСТ", каже наш аутор, у том случају, старост VII. књиге ведских химни, могла би да се попење до 1000. или 1200. године пре Христа.
По Walter-y Wüst-y je:
"ОСОБИТОСТ VIII. КЊИГЕ ВЕДСКИХ ХИМНИ - СТВАРНОСТ, А УЗ ТO СЕ И ЈЕЗИЧНЕ ЧИЊЕНИЦЕ ИЗВАНРЕДНО ПОДУДАРАЈУ".
У закључку он каже:
"СЕРБОИ - ΣΕΡΒΟΙ - СУ ВАНИНДИЈСКИ НАРОД БАР ШТО СЕ ТИЧE ПЕРИОДА, У ЧИЈЕМ САМОМ ПОЧЕТКУ ЈЕ БИЛА СПЕВАНА НАВЕДЕНА ВЕДСКА ХИМНA, А СРБИНДА, απαξ λεγομενον, ЧУВА КРОЗ СТОЛЕЋА ЈЕДАН ИСТОРИЈСКИ ДОГАЂАЈ[28] ЗА НАС ЈОШ ОД НЕПОЗНАТОГ ДОМАШАЈA!''
Због огромне важности, коју налазимо и придајемо предходном Wüst-овом тврђењу, ми ове његове речи цитирамо верно и у оригиналу:
''SRBINDA EINEN GESCHICHTLICHEN HERGANG VON UNS UNBEKANNTER TRAGWEITE DURCH DIE JAHRAHUNDERTE RETTET''.
Ми смо при преводу допустили себи малу слободу, преводећи "RETTET" са
"ЧУВА"; међутим, ауторова је мисао јача; он, наиме, није хтео да подвуче смо појам
"ЧУВАЊА", "ОЧУВАЊА", већ у првом реду "СПАСАВАЊА ", јер је назив СРБИНДА ЗАИСТА СПАСАО ОД ЗАБОРАВА НЕ САМО ЈЕДНО ИМЕ, КАКО ЈЕДИНКЕ, ТАКО ИСТО И НАРОДА, ВЕЋ УЈЕДНО И ДОГАЂАЈА, који се - у оном смислу, како га тумачи Walter Wüst - мимоилазили и најкомпетентнији ауторитети, доведени у заблуду учењем берлинско-бечке школе.
Било би недопуштено, да при крају ове анализе изоставимо значајну Wüst-ovu белешку испод управо изнетих коментара, јер он такође садржи важне елементе, који могу да послуже проширивању наше теме: КОЛИКО ЈЕ СТAРО ИМЕ СРБ, СРБИН, СРБИ и ДОКЛЕ СЕ ОНО ПРОТЕЗАЛО?
У споменутој белешци, наш аутор пише следеће: "Овде треба још да дођу до изражаја два врло важна упоришта моје интерпретaције имена СРБИН-ДА, или - како он то формулише на немачком:
"Zwei ganz gewichtige Stützen meiner Deutung des Namens SRBINDA sollen doch hier... noch zu Wort kommen".
Прво упориште је претежност химни посвећених Индри у VIII-oj књизи Веда, а друго: Hillebrandt-ova теза "ИНДРА-ВРТРА", коју ја бескрајно одобравам (uneingeschränkt beipflichte). По тој тези, ВРТРА је најпре био "ЛЕДЕНИ ДЕМОН", стран Индији, кога су Индијци узели из Кашмира, или пак са северо-запада. А у истој химни, само 24 стиха даље, јавља се исти АХИШУ, но овога пута у вези са СРБИНДА. Тако је - помоћу једне мале "странпутице", читалац упућен према:
"ЗЕМЉАМА, КОЈЕ СЕ НАЛАЗЕ НА СЕВЕРУ",
где влада
"inforimis hiems'' - "гадна зима" и
"где ледени џинови окивају речне токове и опседају воду".
О победи над ВРТРОМ, "леденим демоном" говори се у Ирану и у Јерменији...
Што се демона ВРТРЕ тиче, Abel Bergaigne каже за њега, да је он час стварни непријатељ, а час пак "демон"... Па утолико пре можемо да се сагласимо с Walter-om Wüst-om, прихватајући његово резоновање о: СРБИНДИ КАО O СТВАРНОМ ЛИЦУ И ВОЈСКОВОЂИ, КОЈИ ЈЕ КАО "ЛЕДЕНИ ЏИН" НАПРАВИО ПОХОД НА ИНДИЈУ СА СЕВЕРА, или са СЕВЕРО-ЗАПАДА.
Одавде ова истраживања улазе у домен историчара, који би у самом почетку требало да узму у обзир Јована Рајића и његово тврђење, да је:
"... ДЕРВНО ОТЕЧЕСТВО СЕРБСКО СИБЕРИЈА БИЛА", па је по Србима и име добила. Ово је заиста тема, која - колико знамо - још никада није била узета са сврхом озбиљног проучавања. А та студија би могла да вине све нас - жедне истине - веома, веома далеко!
Додамо ли свему томе, да су - с друге стране - црноморска обала, Балкан, Подунавље и Централна Европа такође северо-западно од Индије - имамо се над чим замислити!...
И само да се још једном сасвим кратко вратимо Walter-y Wüst-y, савесном научнику, упркос његовом избегавању, да се упусти у предмете, према којима је германска берлинско-бечка школа нетрпељива. Јер - по свој прилици, и несвесно се измичући тој нетрпељивости, он је ипак додирнуо најделикатније проблеме, створивши тиме солидну базу за извесна нова изучавања. Ево још једног примера у том смислу:
При крају своје студије о ведском Србинди, он се пита:
"Најзад, да ли су Птолемејеви Περιερβιτοι (Nobbe, V, 9., 16.) у ствари настали од Περι – σ- ερβισοι (тј. ПЕРИЕРБИДОИ-ПЕРИСЕРБИДОИ уз интервокални нестанак сигме (-σ-), како то обично бива у грчком?"
Уистину, због свих недостатака грчког писања страних имена, имамо разлога да верујемо, да се у наведеном примеру ради о бази СЕРБИДОИ...
И да при исписивању ових редака останемо у нади, да ће обрађивање овога проблема да наставе сербски научници, чији је то дуг према сербском народу.
У вези с напред споменутим именима, "КОЈА МОГУ ДА ПОДНЕСУ СВАКУ КРИТИКУ", Wüst сматра, да она сва спадају у једну јединствену категорију језичке природе и да, ако се добро погледају обе споменуте карте[19] и у европској, и у азијској Сарматији, карактеристични скуп SAxR јавља се тако редовно, да: СЛУЧАЈ У ТОЈ ПОЈАВИ ИЗГЛЕДА АПСОЛУТНО ИСКЉУЧЕН.
Упуштајући се дубље у објашњење, Wüst тврди да је тај скуп с додатком консонанта - В -(ћирилицом -Б-), ОСОБИТО УПАДЉИВ У ОБЛАСТИ СЕВЕРНО ОД КАВКАЗА, те та чињеница НЕОПОРЕЦИВО ИСКЉУЧУЈЕ И ОВУ ПОЈАВУ КАО РЕЗУЛТАТ СЛУЧАЈА.
При томе - по нашем аутору, долази до изражаја и ЈЕДАН ХРОНОЛОШКИ РЕД: ОСОБНА ИМЕНА КОЈА ОТПОЧИЊУ СКУПИНОМ SAxR(В), УТОЛИКО СУ СТАРИЈА УКОЛИКО СУ БЛИЖА ИСТМУ И МЕОТСКОМ МОРУ,[20] као и у СТЕПИ ОКО ЦРНОГ МОРА, А УТОЛИКО СУ МЛАЂА, УКОЛИКО ИДУ ПРЕМА ЗАПАДУ, ПРЕМА ЕВРОПСКОЈ САРМАТИЈИ. ПО ЊЕМУ, ПОШТО СУ САРМАТИ ПРЕПЛАВИЛИ ЦРНОМОРСКА УШЋА ПРОДРЛИ СУ ЗАТИМ КА СРЕДЊЕМ ДУНАВУ, те тако - од једанаест назива формираних помоћу скупа SАxRВ - :- пет се налазе у северним областима Кавказа: SIRACENI, SERACI, SIRACI, SERACA, SERBI, SURUBA; - шест су у ближој, или даљој Сарматији: SARMATICI, северно од дунавске кривине; SERINUM или SERIMUM, у горњем току Дњепра ; SARBACUM, такође у горњем току исте реке; SARGATII источно од кривине Дњепра; SARUM, такође у горњем току Дњепра; SARMIZEGETUSA у Дакији. У ову категорију као шесто име Wüst уврштава и SORBA (VI., 9., 6.), град у Хирканији.
Предње тврђење, каже Walter Wüst, нема ничега чуднога, будући, да је већ Стефан из Византа[21] знао за ову УСКУ ГЕОГРАФСКУ ПОВЕЗАНОСТ: "... von diesem ongen geographischen Zusammenhang...", jep: ОВА ЗАЈЕДНИЦА НА ГЕОГРАФСКОМ ПЛАНУ ЗАЈЕДНИЦА ЈЕ И У ЕТНОГРАФСКОМ СМИСЛУ![22] на основу таквих и сличних докумената, К. Zeuss[23] у доле цитираном делу, даје важна сведочанства и античка документа о сродности САРМАТА и МЕЂАНА.[24]
Развијајући даље ову изнад свега интересантну тему, Wüst тврди са сигурношћу (mit Bestimmtheit), да су ове ГЕОГРАФСКЕ И ЕТНОЛОШКЕ ВЕЗЕ ЗАГАРАНТОВАНЕ И ЈЕЗИЧНОМ ВЕЗОМ:
"Diese geographischen und ethnologischen Zusammenhänge verbürgt werden duch dle der Sprache".
А и Сармати, који су живели даље на северу... то су (наравно, увек по Wüstovoj расправи) редовно становници степа индоевропског језика, уз нашу - чини се потребну напомену, да Walter Wüst, осећајући се припадником германске расе, не употребљава уобичајени термин индоевропски, већ индо-германски. Како он даље разлаже, Грци су називали све те народе једним именом-Скити.[25]
При крају својих разматрања о имену СРБИНДА, Wüst усредсређује сву своју пажњу на место Σορβα (СОРБА) у унутрашњој Хирканији, а затим на Σουρουβα (СУРУБА), у односу на коју одговарајуће место код Nobbe-a (V., 9., 28.) гласи:
".. παρα δε τον Ουαρδανην ποταμον ... Σουρουβα',
што значи:
"покрај реке Вардана... СУРУБА"
Најзад, писац спомиње и народ:
Σερβοι (СЕРБОИ), о коме Птолемеј (V., 9., 21.) опет по издању Nobbe-a, даје следеће обавештење:
''Μεταξυ δε των Κεραυνιον ορεων και του Ρα ποταμον... Σερβοι''.
У једном издању пак, каже даље Walter Wüst, исти овај народ означен је именом: Σερβοι[26]
Дакле, после горње Птолемејеве реченице, која значи:
"Између Кераунских Планина и реке Ра...[27] СЕРБОИ," Wüst додаје и другу варијанту истога имена, која гласи: СИРБОИ, облик, уз који је лако поставити изведеницу:
СРБИНДА, СРИБИНДА
Тим поводом Wüst пише:
"Doch halte ich die mitgeteilte Leseart " Σιρβοι, - SIRBOI – für wichtig, weil sie eine schöne illustration zu dem Namen SRBINDA abgiebt".
Значи, по аустријском научнику, који је стално настојао, да буде што објективнији, СРБИНДА НЕ МОЖЕ ДА БУДЕ ДРУГО ДО: ГОСПОДАР, ПРИНЦ, ВРХОВНА ЛИЧНОСТ НАРОДА СЕРБОИ.
Он то дословно и изражава речима, у његовој студији више пута поновљеним:
"Denn das bedeutet ja SRB-inda: HERR, FÜRST, OBERSTER, DER Σερβοι",
a да ли су они били на Кавказу, или негде око Кавказа, то је другоразредно питање...
Ми допуштамо себи да на овом месту споменемо, да је, откако свет постоји, одувек било и кретања људи - појединаца и народа - као масе. Зато смо донекле изненађени, што Walter Wüst није ни покушао, да прошири видике своје расправе, следећи кретање народа СЕРБОИ даље од Кавказа и црноморских отворених степа и равница. Наиме, народу СЕРБОИ у то давно доба - без вештачког разграничавања земље, уобичајеног у касније доба било је лако да - уживајући апсолутно неограничену слободу кретања, ствара од читаве Европе своје боравште... Па ипак, он није могао да избегне бар напомену, која се намеће свом снагом логичности, да - уколико би се име СРБИНДА могло ПОМЕРИТИ ЈОШ ДАЉЕ НА СЕВЕР, "ЗАШТО ПОСТОЈИ ИЗВЕСНА ВЕРОВАТНОСТ", каже наш аутор, у том случају, старост VII. књиге ведских химни, могла би да се попење до 1000. или 1200. године пре Христа.
По Walter-y Wüst-y je:
"ОСОБИТОСТ VIII. КЊИГЕ ВЕДСКИХ ХИМНИ - СТВАРНОСТ, А УЗ ТO СЕ И ЈЕЗИЧНЕ ЧИЊЕНИЦЕ ИЗВАНРЕДНО ПОДУДАРАЈУ".
У закључку он каже:
"СЕРБОИ - ΣΕΡΒΟΙ - СУ ВАНИНДИЈСКИ НАРОД БАР ШТО СЕ ТИЧE ПЕРИОДА, У ЧИЈЕМ САМОМ ПОЧЕТКУ ЈЕ БИЛА СПЕВАНА НАВЕДЕНА ВЕДСКА ХИМНA, А СРБИНДА, απαξ λεγομενον, ЧУВА КРОЗ СТОЛЕЋА ЈЕДАН ИСТОРИЈСКИ ДОГАЂАЈ[28] ЗА НАС ЈОШ ОД НЕПОЗНАТОГ ДОМАШАЈA!''
Због огромне важности, коју налазимо и придајемо предходном Wüst-овом тврђењу, ми ове његове речи цитирамо верно и у оригиналу:
''SRBINDA EINEN GESCHICHTLICHEN HERGANG VON UNS UNBEKANNTER TRAGWEITE DURCH DIE JAHRAHUNDERTE RETTET''.
Ми смо при преводу допустили себи малу слободу, преводећи "RETTET" са
"ЧУВА"; међутим, ауторова је мисао јача; он, наиме, није хтео да подвуче смо појам
"ЧУВАЊА", "ОЧУВАЊА", већ у првом реду "СПАСАВАЊА ", јер је назив СРБИНДА ЗАИСТА СПАСАО ОД ЗАБОРАВА НЕ САМО ЈЕДНО ИМЕ, КАКО ЈЕДИНКЕ, ТАКО ИСТО И НАРОДА, ВЕЋ УЈЕДНО И ДОГАЂАЈА, који се - у оном смислу, како га тумачи Walter Wüst - мимоилазили и најкомпетентнији ауторитети, доведени у заблуду учењем берлинско-бечке школе.
Било би недопуштено, да при крају ове анализе изоставимо значајну Wüst-ovu белешку испод управо изнетих коментара, јер он такође садржи важне елементе, који могу да послуже проширивању наше теме: КОЛИКО ЈЕ СТAРО ИМЕ СРБ, СРБИН, СРБИ и ДОКЛЕ СЕ ОНО ПРОТЕЗАЛО?
У споменутој белешци, наш аутор пише следеће: "Овде треба још да дођу до изражаја два врло важна упоришта моје интерпретaције имена СРБИН-ДА, или - како он то формулише на немачком:
"Zwei ganz gewichtige Stützen meiner Deutung des Namens SRBINDA sollen doch hier... noch zu Wort kommen".
Прво упориште је претежност химни посвећених Индри у VIII-oj књизи Веда, а друго: Hillebrandt-ova теза "ИНДРА-ВРТРА", коју ја бескрајно одобравам (uneingeschränkt beipflichte). По тој тези, ВРТРА је најпре био "ЛЕДЕНИ ДЕМОН", стран Индији, кога су Индијци узели из Кашмира, или пак са северо-запада. А у истој химни, само 24 стиха даље, јавља се исти АХИШУ, но овога пута у вези са СРБИНДА. Тако је - помоћу једне мале "странпутице", читалац упућен према:
"ЗЕМЉАМА, КОЈЕ СЕ НАЛАЗЕ НА СЕВЕРУ",
где влада
"inforimis hiems'' - "гадна зима" и
"где ледени џинови окивају речне токове и опседају воду".
О победи над ВРТРОМ, "леденим демоном" говори се у Ирану и у Јерменији...
Што се демона ВРТРЕ тиче, Abel Bergaigne каже за њега, да је он час стварни непријатељ, а час пак "демон"... Па утолико пре можемо да се сагласимо с Walter-om Wüst-om, прихватајући његово резоновање о: СРБИНДИ КАО O СТВАРНОМ ЛИЦУ И ВОЈСКОВОЂИ, КОЈИ ЈЕ КАО "ЛЕДЕНИ ЏИН" НАПРАВИО ПОХОД НА ИНДИЈУ СА СЕВЕРА, или са СЕВЕРО-ЗАПАДА.
Одавде ова истраживања улазе у домен историчара, који би у самом почетку требало да узму у обзир Јована Рајића и његово тврђење, да је:
"... ДЕРВНО ОТЕЧЕСТВО СЕРБСКО СИБЕРИЈА БИЛА", па је по Србима и име добила. Ово је заиста тема, која - колико знамо - још никада није била узета са сврхом озбиљног проучавања. А та студија би могла да вине све нас - жедне истине - веома, веома далеко!
Додамо ли свему томе, да су - с друге стране - црноморска обала, Балкан, Подунавље и Централна Европа такође северо-западно од Индије - имамо се над чим замислити!...
И само да се још једном сасвим кратко вратимо Walter-y Wüst-y, савесном научнику, упркос његовом избегавању, да се упусти у предмете, према којима је германска берлинско-бечка школа нетрпељива. Јер - по свој прилици, и несвесно се измичући тој нетрпељивости, он је ипак додирнуо најделикатније проблеме, створивши тиме солидну базу за извесна нова изучавања. Ево још једног примера у том смислу:
При крају своје студије о ведском Србинди, он се пита:
"Најзад, да ли су Птолемејеви Περιερβιτοι (Nobbe, V, 9., 16.) у ствари настали од Περι – σ- ερβισοι (тј. ПЕРИЕРБИДОИ-ПЕРИСЕРБИДОИ уз интервокални нестанак сигме (-σ-), како то обично бива у грчком?"
Уистину, због свих недостатака грчког писања страних имена, имамо разлога да верујемо, да се у наведеном примеру ради о бази СЕРБИДОИ...
И да при исписивању ових редака останемо у нади, да ће обрађивање овога проблема да наставе сербски научници, чији је то дуг према сербском народу.
НАПОМЕНЕ:
[1]. - Walter Wüst. - Über das Alter des Rgveda und die Hauptfragen der indoarischen Früh-geschichte in."Wiener Zeitschrift für die Kunde des Morgenlandes"(WZKM),Band XXXIV, S. 165.-215.
[2]. - Jakob Wackernagel (Јакоб Вакернагел), лингвиста, рођен 1853. г., умро 1938. г.
[3]. - Hem Chandra Joshi. - Recherehes sur les conceptions economiques et politiques dans l'Inde ancienne, d'apres le Rgveda. - Paris, 1928
[4]. - Abel Bergaigne, Tome II, p. 348
[5]. - X.,138.,3,cf; Vm,32,2.
[6]. - X., 138., 3. упореди VIII, 32., 2. Као што видимо, ови последњи бројeви се односе на наш случа ј: књига химни број VIII, химна број 32., стих 2.
[7]. - Histoire de la langue sanskrite, Collection "Les langues du Monde", Lyon, 1956. Avant-propos, p. 2.
[8]. - Душанов Законик
[9]. - Einleitung, § 2.
[10]. - Sayana, индијски писац XIV века. Као аутор коментара РГВЕДЕ он својим тумачењима даје обредни карактер.
[11]. - Н. Oldenberg. - Religion der Veda, S. 155.-
[12]. - О.c., str.202.
[13]. - "In ihrer Mehrzahl sind sie Eigennamen von Fürsten und damach von Stammen". - У овом делу своје расправе Wüst VINDHYA GEBIRGE, тј. ВИНДСКЕ, или ВИНДИЈСКЕ ПЛАНИНЕ Овај детаљ доносимо зато, да бисмо читаоце подсетили на Роберову етимoлогију другог српског древног имена: ВИНДИ, ВИНИДИ, итд.
[14]. - Стефан Византинац, грчки граматичар с краја V века по Христу. Под насловом Ethnica он је израдио један антички сербски речник, драгоцен за изучавање античког доба, премда се од њега није много сачувало: свега један извод и више фрагмената.
[15]. - ПТОЛ., књига. IV, 5., 12., 20.
[16]. - 485.- 425.пре Христа.
[17]- Диодор Сицилијски, 1,30.: На половини пута између Сирије (дубока Сирија, сиријска Долина између Либана и Антилибана) и места, које Диодор означава као Coele, налази се једно језеро, чија је ширина незнатна, али чија је дубина чудновата. Његова дубина је отприлике 200 стадија (више од 36 км.). Зове се СЕРБОНИС. Они који га не познају, а приближе се његовим обалама, наћи ћe ce у потпуно непредвиђеној опасности. А ево објашњења:Водено корито овога језера веома је уско и доста налик на дугу траку, уоквирену широким прибрежјем. Чим подневни ветар отпочне да дува, то обално прибрежје буде покривено гомилама песка, у чијој средини се више не види водена линија. Тако се површина језера стопи у једно с тереном који га окружава и како више погледом ока не може да се разликује, ЦЕЛЕ ВОЈСКЕ, ЧИЈЕ ВОЂЕ ОВО МЕСТО НИСУ ПОЗНАВАЛЕ, НЕСТАЛЕ СУ, УДАЉИВШИ СЕ С ПРАВОГА ПУТА. Уистину, песак по коме се лако гази, најпре је под ногама податљив, а онда - наједном - као да нека кобна сила отпочне да га покреће, мало по мало нестаје под тешким корацима све дотле, док (људи) опасност не запазе; међутим, тражећи, да јој умакну и да се међусобно помогну, одједном увиде, да им је свака могућност бега и спаса немогућа, јер човек, који утоне у овакву мочвару, не може да плива, будући, да брлог који га притиска, онемогућава сваки покрет тела. С друге стране, немогуће му је и да се ослободи оваквог вртлога, будући, да нема ниједног чврстог ослонца, на који би могао да стане. Мешавином воде и песка ствара се једна нова средина, која не дозвољава - нити да се хода, а нити да се плива. Тако они, који овим путем крену, бивају изгубљени, не успевајући, да се прихвате било чега, што би могло да их спасе, јер песак са обала клизи скупа с њима, у сваком тренутку, када га се домогну. Ова опасна места добила су због њихове такве природе име Barathres, тј. "провалије", које им савршено одговара", завршава Диодор са Сицилије свој упечатљив опис, који сасвим веродостојно објашњава, како је могуће, да је цела једна српска војска ту пропала половином другог миленија пре Христа, што значи - још пре Тројанског Рата.
[18]. - Hyrcania (Хирканија), некадашњи назив за предео Азије, који се протезао југо-источно од Каспијског, одн. - у давнини - Хирканског Мора, или језера. То је била област, окружена планинским венцима пуним тигрова, настањена, како обавештавају европски истраживаоци - суровим народом, који се убрајао међу најратоборније и најсмелије. Били су то људи, који су се одевали животињским а особито тигровским кожама...
[19]. - Tabulae in Cl. Ptolemaei Geographiam a Carolo Mullero instructae, Paris, 1901.; Europae, VIII. (16.17.) ; Asiae, II., (31.-32.)
[20]. - Меотско море, Maeotis Palus, данас Азовско Море. име Меотско дошло је од скитског народа Меотес, некада настањеног на његовим обалама.
[21]. - Рођен у Цариграду, а живео и радио крајем V. века по Христу.
[22]. - "Denn dieser Zusammenhang ist ja auch einer der Ethnologie.
[23]. - "Die Deutschen und die Nachbarstämme'1, ц. 298., 282., 297., где се налази расправа о појави гласовног скупа САРМА- на подручју Ирана.
[24]. - Plinus, VI., 7. (23.-79.); Herodot, V., 9. (480.-425. ante Chr.) Mela Pomponisu, латински географ, који је око 43. г. после Христа написао географско дело "De situ Orbis" ("О положају места - земље") у три књиге, сачуване до нашег времена. То је један од најдрагоценијих извора за античку георафију, будући, да се аутор служио изворима много старијим од времена, у коме је сам живео.
[25]. - Wust при овоме упућује на следећу литературу: S. Feist, Kultur u s.w. der Indogermanen, S. 405.; vrgl. ebenso H. Hirt, die Indogermanen, I., 114. und 184.; K. Zeuss, a.a.O.S. 275. ff., besonderes S. 277.-278.
27. - Милош С. Милојевић у својој Историји Срба објашњава, да је "Ра" прастаро име реке Волге, уз тумачење, како је оно настало.
[28]. - Када ова студија буде у потпуности објављена, надамо се, тад ће сваки читаоц схватити, да се у овом случају не ради само о столећима, већ о више хиљада година, како то тврди - између осталих и санскритолог Emile Burnouff.
[1]. - Walter Wüst. - Über das Alter des Rgveda und die Hauptfragen der indoarischen Früh-geschichte in."Wiener Zeitschrift für die Kunde des Morgenlandes"(WZKM),Band XXXIV, S. 165.-215.
[2]. - Jakob Wackernagel (Јакоб Вакернагел), лингвиста, рођен 1853. г., умро 1938. г.
[3]. - Hem Chandra Joshi. - Recherehes sur les conceptions economiques et politiques dans l'Inde ancienne, d'apres le Rgveda. - Paris, 1928
[4]. - Abel Bergaigne, Tome II, p. 348
[5]. - X.,138.,3,cf; Vm,32,2.
[6]. - X., 138., 3. упореди VIII, 32., 2. Као што видимо, ови последњи бројeви се односе на наш случа ј: књига химни број VIII, химна број 32., стих 2.
[7]. - Histoire de la langue sanskrite, Collection "Les langues du Monde", Lyon, 1956. Avant-propos, p. 2.
[8]. - Душанов Законик
[9]. - Einleitung, § 2.
[10]. - Sayana, индијски писац XIV века. Као аутор коментара РГВЕДЕ он својим тумачењима даје обредни карактер.
[11]. - Н. Oldenberg. - Religion der Veda, S. 155.-
[12]. - О.c., str.202.
[13]. - "In ihrer Mehrzahl sind sie Eigennamen von Fürsten und damach von Stammen". - У овом делу своје расправе Wüst VINDHYA GEBIRGE, тј. ВИНДСКЕ, или ВИНДИЈСКЕ ПЛАНИНЕ Овај детаљ доносимо зато, да бисмо читаоце подсетили на Роберову етимoлогију другог српског древног имена: ВИНДИ, ВИНИДИ, итд.
[14]. - Стефан Византинац, грчки граматичар с краја V века по Христу. Под насловом Ethnica он је израдио један антички сербски речник, драгоцен за изучавање античког доба, премда се од њега није много сачувало: свега један извод и више фрагмената.
[15]. - ПТОЛ., књига. IV, 5., 12., 20.
[16]. - 485.- 425.пре Христа.
[17]- Диодор Сицилијски, 1,30.: На половини пута између Сирије (дубока Сирија, сиријска Долина између Либана и Антилибана) и места, које Диодор означава као Coele, налази се једно језеро, чија је ширина незнатна, али чија је дубина чудновата. Његова дубина је отприлике 200 стадија (више од 36 км.). Зове се СЕРБОНИС. Они који га не познају, а приближе се његовим обалама, наћи ћe ce у потпуно непредвиђеној опасности. А ево објашњења:Водено корито овога језера веома је уско и доста налик на дугу траку, уоквирену широким прибрежјем. Чим подневни ветар отпочне да дува, то обално прибрежје буде покривено гомилама песка, у чијој средини се више не види водена линија. Тако се површина језера стопи у једно с тереном који га окружава и како више погледом ока не може да се разликује, ЦЕЛЕ ВОЈСКЕ, ЧИЈЕ ВОЂЕ ОВО МЕСТО НИСУ ПОЗНАВАЛЕ, НЕСТАЛЕ СУ, УДАЉИВШИ СЕ С ПРАВОГА ПУТА. Уистину, песак по коме се лако гази, најпре је под ногама податљив, а онда - наједном - као да нека кобна сила отпочне да га покреће, мало по мало нестаје под тешким корацима све дотле, док (људи) опасност не запазе; међутим, тражећи, да јој умакну и да се међусобно помогну, одједном увиде, да им је свака могућност бега и спаса немогућа, јер човек, који утоне у овакву мочвару, не може да плива, будући, да брлог који га притиска, онемогућава сваки покрет тела. С друге стране, немогуће му је и да се ослободи оваквог вртлога, будући, да нема ниједног чврстог ослонца, на који би могао да стане. Мешавином воде и песка ствара се једна нова средина, која не дозвољава - нити да се хода, а нити да се плива. Тако они, који овим путем крену, бивају изгубљени, не успевајући, да се прихвате било чега, што би могло да их спасе, јер песак са обала клизи скупа с њима, у сваком тренутку, када га се домогну. Ова опасна места добила су због њихове такве природе име Barathres, тј. "провалије", које им савршено одговара", завршава Диодор са Сицилије свој упечатљив опис, који сасвим веродостојно објашњава, како је могуће, да је цела једна српска војска ту пропала половином другог миленија пре Христа, што значи - још пре Тројанског Рата.
[18]. - Hyrcania (Хирканија), некадашњи назив за предео Азије, који се протезао југо-источно од Каспијског, одн. - у давнини - Хирканског Мора, или језера. То је била област, окружена планинским венцима пуним тигрова, настањена, како обавештавају европски истраживаоци - суровим народом, који се убрајао међу најратоборније и најсмелије. Били су то људи, који су се одевали животињским а особито тигровским кожама...
[19]. - Tabulae in Cl. Ptolemaei Geographiam a Carolo Mullero instructae, Paris, 1901.; Europae, VIII. (16.17.) ; Asiae, II., (31.-32.)
[20]. - Меотско море, Maeotis Palus, данас Азовско Море. име Меотско дошло је од скитског народа Меотес, некада настањеног на његовим обалама.
[21]. - Рођен у Цариграду, а живео и радио крајем V. века по Христу.
[22]. - "Denn dieser Zusammenhang ist ja auch einer der Ethnologie.
[23]. - "Die Deutschen und die Nachbarstämme'1, ц. 298., 282., 297., где се налази расправа о појави гласовног скупа САРМА- на подручју Ирана.
[24]. - Plinus, VI., 7. (23.-79.); Herodot, V., 9. (480.-425. ante Chr.) Mela Pomponisu, латински географ, који је око 43. г. после Христа написао географско дело "De situ Orbis" ("О положају места - земље") у три књиге, сачуване до нашег времена. То је један од најдрагоценијих извора за античку георафију, будући, да се аутор служио изворима много старијим од времена, у коме је сам живео.
[25]. - Wust при овоме упућује на следећу литературу: S. Feist, Kultur u s.w. der Indogermanen, S. 405.; vrgl. ebenso H. Hirt, die Indogermanen, I., 114. und 184.; K. Zeuss, a.a.O.S. 275. ff., besonderes S. 277.-278.
27. - Милош С. Милојевић у својој Историји Срба објашњава, да је "Ра" прастаро име реке Волге, уз тумачење, како је оно настало.
[28]. - Када ова студија буде у потпуности објављена, надамо се, тад ће сваки читаоц схватити, да се у овом случају не ради само о столећима, већ о више хиљада година, како то тврди - између осталих и санскритолог Emile Burnouff.
Нема коментара:
Постави коментар