 |
Пише: Горан Шарић,
Ријека, Хрватска
Винчанска митологија
Богови које смо заборавили
Од свог праискона, најдавнијих времена што данас још само као далеке ватре трепере у колективној подсвијести људског рода, човјек је покушавао објаснити свијет око себе и смисао свог бивствовања у њему. У привиду каоса и нереда, суочени са неукротивим силама природе наши далеки преци почели су наслућивати прве законе, принципе и редосљеде. И животињу занима шта је изазвало неки шум или како доћи до хране, али само човјек поставља питање зашто?
Могло би се рећи да је Адам први хомо сапиенс који је поставио то питање. Први који је покушао разумјети Божју објаву. |
Темељна Божја објава је манифестирани Универзум, јединствена стварност која се очитује у звјезданом небу и кретању небеских тјела - ротирању Земље око своје оси, односно измјени дана и ноћи и њеном кретању око Сунца, промјени годишњих доба. Дан и годишњи циклус били су полазишна точка за стварање календара. Календар је предувјет за настанак пољопривреде која је довела до преласка са номадског на сједилачки начин живота. Таквих је култура било широм свијета, а откићем писмености и обраде метала једна од њих, она на Дунаву прерасла је у прву цивилизацију. Саме за себе, технологија и култура не чине народ ни функционално друштво. Да би нека скупина осјећала међусобну повезаност и имала мотив да гледа према истом циљу, потребни су заједнички митови. Мит има троструку улогу: религијско-моралну, заштитничку и друштвено-економску.
Народ чине исти митови, језик и гени. Ово је прича о митологији винчанске цивилизације, њеним вјеровањима и њиховом путу до нас. Митови који су настали на Дунаву, чувани и преношени преко славенске религије свуда куда су пролазили наши преци, да би на крају стопљени са кршћанством и у нешто измјењеној форми, али истој суштини остали живјети и данас. Њихове трагове можемо наћи у свим великим религијама, а највише овђе међу нама.
Хисториографија као свијесно знање о повијести подложна је манипулацијама, а митове, подсвијесне поруке из прошлости немогуће је кривотворити. Како протумачити митове? Ако мит шватимо дословно, онда се ради о бајци, шваћен симболички мит постаје скривена истина која се преноси само изабранима. Попут мини сукње открива готово све, али оно најважније морамо открити сами. Мит није лаж, него замишљен свијет пресликан из свијета стварности. Сама ријеч митос је хеленизирани облик прасалавенске ријечи мусли – мислити. Говор никад не може до краја изразити мисао, а писана ријеч говор. Зато је мит спој говора и ритуал. Без ритуалних радњи које га контекстуализирају, мит остаје само мртво слово на папиру. Врхунац ритуал је жртва.
Жртвеник је имао огромну важност за наше претке, то је мјесто гђе ред побјеђује каос. Они су на стварање свијета гледали као на преседан. Сматрали су да је све важно и велико настало у прадоба, све данас посљедица је оног из прошлости. Стварање свијета било је најсветији чин. Постојала је точка у прошлости кад је светост била највећа, митско дрво са којег се ширила у круговима. Све што је настало на почетку, свој ће завршетак имати у каосу и пропасти. Дан, мјесец, годишње доба и година, све има свој почетак и свој крај. Ритуалом и жртвом Винчанац је понављао преседан са почетка стварања и на тај начин обнављао свијет, чувао козмички ред и немир поновно претварао у свемир. У кршћанству је ритуална радња враћања ствари на почетак жртва Божјег сина на крижу. Винчанска цивилизација за разлику од јудео-кршћанске вријеме је проматрала циклично, круг је био симбол бескраја. Тисућама година прије Енстеина шватила је органско јединство времена и простора. У нашем језику то се очувало у ријечи “свијет” и “свето”, читав свијет је свет.
Основни концепт Винчанске парадигме био је велика борба, козмички сукоб. Суштина козмичког сукоба је борба божјег син и змије, Перуна и Велеса, реда и нереда, измјене сушног и кишног раздобља. Сваке године змија зауставља воде, а Бог је убија или тјера назад у воду. На тај начин се ствари враћају у првобитно стање, до идуће године када се све одвија поновно. Кршћанство је ту парадигм изразило кроз сукоб Криста, Божјег сина и Сотоне, старе змије.
Перун је бог правде, огња, оружија и војника. Када су се древни Винчанци отиснули у своје сеобе, они су путовали као ратничке дружине које су штовале Перуна или у санскритској верзији Варуну. Почели су градити утврђене градове посвећене Варуни. Наставак вар можемо наћи у именима многих градова, највише у славенском свијету – Варшава (град на Сави), Вараждин, Бјеловар, Вуковар, Петроварадин. У хебрејском” јер” значи град (Јерузалем, Јер - град, шалом - мир). У нордијској митологији Тхорова мајка се зове Пергуња или Фергуња, што указује да су њихове легенде преузете од Славена. Перун, громовник није милостив, њега се треба плашити. Вук Караџић је забиљежио да народ није имао обичај да се крсти кад грми јер то “Бог нечастивог бије”. До недавно су сељаци у неким нашим крајевима кући доносили неолитске сјекире које су налазили у шуми, вјеровали су да је њима Перун гађао змију и да ће их стога штитити од грома. У старогрчком језику удар грома каже се керунос или перунос. Са доласком кршћанства, Перунове карактеристике преузели су свети Илија громовник, а ђеломично и краљевић Марко.
Народ чине исти митови, језик и гени. Ово је прича о митологији винчанске цивилизације, њеним вјеровањима и њиховом путу до нас. Митови који су настали на Дунаву, чувани и преношени преко славенске религије свуда куда су пролазили наши преци, да би на крају стопљени са кршћанством и у нешто измјењеној форми, али истој суштини остали живјети и данас. Њихове трагове можемо наћи у свим великим религијама, а највише овђе међу нама.
Хисториографија као свијесно знање о повијести подложна је манипулацијама, а митове, подсвијесне поруке из прошлости немогуће је кривотворити. Како протумачити митове? Ако мит шватимо дословно, онда се ради о бајци, шваћен симболички мит постаје скривена истина која се преноси само изабранима. Попут мини сукње открива готово све, али оно најважније морамо открити сами. Мит није лаж, него замишљен свијет пресликан из свијета стварности. Сама ријеч митос је хеленизирани облик прасалавенске ријечи мусли – мислити. Говор никад не може до краја изразити мисао, а писана ријеч говор. Зато је мит спој говора и ритуал. Без ритуалних радњи које га контекстуализирају, мит остаје само мртво слово на папиру. Врхунац ритуал је жртва.
Жртвеник је имао огромну важност за наше претке, то је мјесто гђе ред побјеђује каос. Они су на стварање свијета гледали као на преседан. Сматрали су да је све важно и велико настало у прадоба, све данас посљедица је оног из прошлости. Стварање свијета било је најсветији чин. Постојала је точка у прошлости кад је светост била највећа, митско дрво са којег се ширила у круговима. Све што је настало на почетку, свој ће завршетак имати у каосу и пропасти. Дан, мјесец, годишње доба и година, све има свој почетак и свој крај. Ритуалом и жртвом Винчанац је понављао преседан са почетка стварања и на тај начин обнављао свијет, чувао козмички ред и немир поновно претварао у свемир. У кршћанству је ритуална радња враћања ствари на почетак жртва Божјег сина на крижу. Винчанска цивилизација за разлику од јудео-кршћанске вријеме је проматрала циклично, круг је био симбол бескраја. Тисућама година прије Енстеина шватила је органско јединство времена и простора. У нашем језику то се очувало у ријечи “свијет” и “свето”, читав свијет је свет.
Основни концепт Винчанске парадигме био је велика борба, козмички сукоб. Суштина козмичког сукоба је борба божјег син и змије, Перуна и Велеса, реда и нереда, измјене сушног и кишног раздобља. Сваке године змија зауставља воде, а Бог је убија или тјера назад у воду. На тај начин се ствари враћају у првобитно стање, до идуће године када се све одвија поновно. Кршћанство је ту парадигм изразило кроз сукоб Криста, Божјег сина и Сотоне, старе змије.
Перун је бог правде, огња, оружија и војника. Када су се древни Винчанци отиснули у своје сеобе, они су путовали као ратничке дружине које су штовале Перуна или у санскритској верзији Варуну. Почели су градити утврђене градове посвећене Варуни. Наставак вар можемо наћи у именима многих градова, највише у славенском свијету – Варшава (град на Сави), Вараждин, Бјеловар, Вуковар, Петроварадин. У хебрејском” јер” значи град (Јерузалем, Јер - град, шалом - мир). У нордијској митологији Тхорова мајка се зове Пергуња или Фергуња, што указује да су њихове легенде преузете од Славена. Перун, громовник није милостив, њега се треба плашити. Вук Караџић је забиљежио да народ није имао обичај да се крсти кад грми јер то “Бог нечастивог бије”. До недавно су сељаци у неким нашим крајевима кући доносили неолитске сјекире које су налазили у шуми, вјеровали су да је њима Перун гађао змију и да ће их стога штитити од грома. У старогрчком језику удар грома каже се керунос или перунос. Са доласком кршћанства, Перунове карактеристике преузели су свети Илија громовник, а ђеломично и краљевић Марко.
 |
У бјелоруској причи сотона се покушава сакрити под човјека, стоку и кућу, али на склониште од Божјег удара налази тек под пањем, у водама које су пријелаз у подзмени, Велесов свијет. Велес је бог стоке и подземља, он не кажњава као Перун силом него кроз болест. Не треба га сматрати апосолутним злом, као сотону у кршћанству, јер и оно што се нама на првим поглед чини злим има свој смисао у Божјем плану, у сваком гријеху већ је зачетак милости и покајања. У традиционално кршћанству, појмови добра и зла су банализирани. У винчанској парадигми добро и зло су само моралне категорије које је измислио човјек. У природи добра и зла нема, постоје само живот и смрт. За Винчанца зло није долазило од Бога, него од човјека. Гријех је само религиозни пријеступ који подљеже очишћењу.
|
Мокош је Перунова супруга, мајка земља, заштитница жена. Мајка која рађа ђете, Перуновг сина, младог Јарила. Позната и под именом Геа она која све узгаја, гаји и гоји, Реа, Кибела, Кубаба, Сербона, Аштарота, Дијана. Она на шест мјесеци прелази живјети код Велса у подземље. Како су наши преци били и пољопривредници и врсни ратници, њихова религија је спој обожавања земље родитељице живота и сунца, божјег сина и јунака, ратника који побјеђује таму.
Уз козмички сукоб уско је везан други винчански концепт – ход кроз годину. Ход сунца, коло године у своје је вријеме носио жетву односно дар, одатле настаје касније латинизирана ријеч календар, односно колодар. Арапски и жидовски календари су лунарни, па им већ у другој години прољетна равнодневница касни једанаест дана, а Винчански, који се код Славена задржао тисућама година је много прецизнији јер је соларни. Још 1640. године становништво Славоније пружало је отпор папином Грегоријанском календару, шездесет година од његовог наметања. Поред соларног, Винчанци су имали и календар везан уз Оринон, један такав стар 4600 година нађен је у Винковацима. Други, везан уз мјесечеве мјене ископан је у Медведњаку, код Смедеревске Паланке. Према старом српском календару, налазимо се у 7526. година, а најстарији слојеви Винчанске цивилизације датирани су на 7500 година од данас.
Годину су Винчанци пођелили на мјесеце. Праславенска ријеч мјесец која долази од ријечи мјена, промјена, а са њом је везана и ријеч мјерити, ушла је као појам за мјесечни циклус у свјетске језике. Читава година имала је живописне празнике који су пратили кретања у природи и били везани уз земољорадњу. У народу се и до данас задржала изрека: Ђурђевдан – хајдучки састанак: Митровдан – хајдучки растанак.
Почетак године је био иза Божића, који се међу кршћанима почео славити тек тристо година послије Исусовог рођења, док је код Славена постојао од памтивјека. Митска славенска представа смјештала је рођење младог бога, божића Јарила, Перуновог сина у каотичну ноћ између старе и нове године у којој представници Велеса долазе по Јарила и одводе га у подземни свијет. Ритуал осликава тај мит кроз домаћина који симболизира Перуна , маскирани коледари симболизирају Велесове представнике, а бор насред куће симбол је великог стабла свијета и митског, обредног центра козмоса. Бор јер је изабран јер сух, па је као такав погодан за Перуна, нема морко корјење које би га повезало са подземним, демонским свијетом. Обичај маскирања и коледара, честитара који обилазе куће, код Славена је забиљежио још Херодот пет стољећа прије Криста. Коледо је празник прослављања сунчеве прекретнице. У Словенији постоји пјесма: “Ми смо дошли пред врата, да би Божја била златна.”
У Велесовом дому Јарило расте и у прољеће се враћа пун животне снаге. Гђе год прође, све се зазелени. Јаше пољима на бијелом коњу огрнут плаштом. Народ пјева: “Прошал је писани Вазам (Ускрс), дошал је зелени Јурај (Јарило)”. У част његовог повратка, ускрснућа природе бојала су се јаја и у том обичају треба тражити корјене кршћанског ускрса. Јарилово име повезано је са праславенском ријечју јарити која означава бујање воде, а и појмовима јарац и разјарен. Јарило се бори са змијом и пробада је мачем. У кршћанству свети Јурај (Георгије) змаја пробада копљем. Папа Гелазије је 496. одбацио мит о светом Јурју као лажан, али га је задржао у календару ради лакшег придобивања Славена. Јарило се шест мјесеци из Божића, на Ивањдан жени Маром, сунчевом ђевојком, Перуновом кћерком. Како је она уједно и његова сестра, Ивањдан је прослава везе која има елементе инцеста, па су зато ивањданске забаве биле раскалашене. Како година пролази Мара тамни, постаје Морана, страшна богиња која мори и доноси умирање, а Јарила крајем 11. мјесеца покапају као сламнатог старца са фалусом.
Крај године је бадњи дан, посљедњи у години, дан каоса. Паљење бадњака је митско понављање Перуновог стваралачког чина, помагање Сунцу да се припали уз ријечи: “Ја те потпалих, а ти ми роди!” У Рг Ведама се потпаљује велико коло године, сунчев точак и покреће нови сунчани циклус. Винчаници су вјеровали да попут Сунца и човјек треба умријети у огњу, па су палили покојнике. Умирући се радовао пријелазу на онај свијет гђе га је дочекивао бог огња, Агни. Агнијеву улогу у кршћанству је преузео свети Петар. У Далмацији на стечцима човјек у смрт иде на коњу, јер се тисуаћама година и коњ палио са покојником.
Огњиште је било централно мјесто сваког дома у Винчи, поред њега је био жртвеник заштитнику породице. За разлику од животиња, људи немају страх од ватре, од када се први човјек приближио неком шумском пожару, гурнуо грану у ватру и славодобитно почео махати њоме, ватра је имала сакрални значај. Једном годишње, на дан свог заштитника домаћин би славио славу и позивао госте за славску трпезу. Славен онај који слови или прича, али и који је славан, који слави славу (на санскриту саху). Римљани су од Илира преузели култ кућног заштитника Лара. Може ли се и поријекло ријечи “Илир” тумачити да је Илир онај који слави Лара? Кршћанство је искројенило славу код свих Славена осим Срба, а код Далматинаца је замјена слављењем имендана.
Кроз култно славље човјек се приближава божанском. Дионизијске мистерије биле су један од најраширенијих култова Винче, а касније Трачана, од којих су их преузели стари Хелени. Трачани су као и Илири једно од имена за Славене. Назив долази од немогућности Грка да изговоре ријеч Рашани, оно тврдо “р” које и данас постоји у неким дијалектима у Србији. Испред “р” додали су “т” и тако је настао назив Трашани, Трачани. Они су себе звали Раси, Рашан или Руси.
Див је био један од назива за божанство, онај којем се дивимо. Низија на сакскриту значи долина окружена брдима, баш каква је долина у којој је настао град Ниш. Тамо је било највеће штовалиште бога Дива који је прозван Див из Низије, Дионизије. У дионизијским свећаностима, ритуалима и трансовима изазваним плесом или халуциногеним биљакама судионици би партиципирали у Дионизовој стварној присутности. Основни елементи тих мистерија данас чине кршћанску свету мису. И не само мису, него су се и антички театар и модерно казалиште развили из дионизијских мистерија које су Грци преузели од Трачана. Трагови дионизијских свећености и оргијастичких култова, могу се још увијек наћи у колима и фолклору у јужној и источној Србији.
Католички теолози декларативно одбацују магију, али је признају самим тиме што жени забрањују да постане свећеница. Наиме, жена је у вријеме мјесечног циклуса по њиховим интерпретацијама нечиста, али запараво се ради о томе да у себи носи оно што је требало постати живот и тако омета њихов магијски обред. Винча не само да је имала свећенице, него је велика Богиња мајка била највећа од свих богова, родоначелница. Католичка црква покушала је искоријенити матријархат, али је у једном ђелу славенског свијета он преживио. Тако у источној Србији, па и западној Бугарској за божић хљеб уз пригодне ријечи према небу не подиже отац или ђед, већ бака, као глава обитељи, првосвећеница која се изравно обраћа божанству и посредује између два свијета.
Вјештица је данас погрдан назив, али сама ријеч каже да је вјештица жена која је вјешта (енглески "wитч" - вич или вић, најчешћи наставак наших презимена). У руском врач значи лијечник. Традиционално балканско вјештичарство, шаманизам и друиди (дрво и вид, видати=лијечити) стољећима су преживљавали унаточ сталним прогонима и крижарским походима које је против њих подузимала Црква. Још до пред које десетљеће, од Међимурја до Македоније постојале су живе вјештице које су своје знања преносиле изабраним. Обје гране балканске магије постоје јод предрисмког времена, а како се магијски обреди преносе само иницијацијом, то је врло јак доказ наше аутохтоности, јер балканске вјештице сигурно у своја тајна знања не би уводиле дошљаке и освајаче.
Успркос свим звјерствима инквизиције, било је немогуће потпуно уклонити архетип богиње Мајке из свијести Славена, па је Марија преузела све атрибуте велике мајке. Чак ни хебрејски облик њеног имена Миријам, није заживио, него латинизирани облик славенског имена Мара – Морана – Мориа - Мариа. У Загорју и Међимурју кршћанска Марија има све особине богиње Маре, па чак и оне негативне кад Мара постаје Морана. У загорској пјесми о пријелазу мора, Марија не жели платити бродару и не жели му помоћи кад му кућа гори.
За разлику од грчког пантеона који има дванаест богова, славенски их има осамнаест, који су сви само аспекти и принципи једног свевишњег Бога. Славени су себе сматрали потомцима богова. Постоје разне класификације славенског пантеона, најбољу је направио професор Радивоје Пешић, свјетски признати палеолингвист. Као врховног бога он наводи Сварога, свебога, небо, апсолут. Он није персонифициран, већ у себи садржи све богове и они из њега произлазе. Славени су према томе монотеисти, још у 5. вијеку дворски писар цара Јустинијана, Прокопије из Цезареје пише да Славени славе једног Бога.
Свето тројство, као најпознатија кршћанска догма дефинирана је тек 350 година послије Исуса. Славени од најстаријих времена познају тројство, још у Лепенском Виру, прије 12 000 година куће су грађене на трокутастој основи. Вода, којој су наши преци придавали изнимну важност има три облика – пара, текућина и лед. Вода је предувјет живота и аналогија са божанством које такођер има три облика (на санскриту три мурти). У хиндуизму то су Вишну, Шива и Брахма. Код нас је у народу заблијежена пјесма: “Што но носе те јунаке, миле борце Триглав бора, Триглав бора те Троице; Вишњег бога Створитеља, Јаког Живе рушитеља и Брањања Бранитеља.” Кретање свијетлости има три стадија, излаз је на истоку, врхунац је на југу, а смирај на западу. Тројствени принцип посвуда је у природи присутан. Кроз тројединог бога Славени су приказивали тројствену нарав свемир, крож Вишњег, Живу и Брањана три силе - силу стварања која тежи бесконачном, силу уништења и равнотежну силу која настаје кроз њихов сукоб. И свијет су Славени ђелили на јав или јаву, нав или подземни свијет и прав, правду који подвезује та два свијета.
Није било Винчанског, касније илирског, трачанског, односно славенског села које умјесто храма није у свом средишту имало храст – мјесто сусрета неба и земље. Корјење дрвећа вертикална је веза са водама преко којих се прелази у подземни свијет. До данас се задржао обичај куцања у дрво за срећу. Куцање треба растјерати демоне и зле духове који се под корјењем дрвета скупљају.Тек под утјецајем кршћанства Славени су почели градити храмове и писати свете записе који су се до тада преносили само усмено. Забиљежено је да је Кијев, у вријеме кад је био средиште велике Руске државе, нетом прије покрштавања имао више од 400 храмова.
Нема племена ни културе у свијету која није развила вјеровање у вјечну душу. Једино старозавјетни јудаизам није познавао ту идеју. Ешатологија (говор о посљедњим стварима, животу након смрти) у кршћанству се према томе није развила под утјецајем иранског митраизм и зороастризмаа, блискоисточних мистеријских религија и хеленистичке филозофије. Нема сумње да је вјеровање у загробни живот колективни архетип човјечанства, али ипак примјећујемо да је винчанска ешатологија бар ђеломично утјецала на грчку, иранску и блискоисточну, а ове онда на кршћанску. Легитимно је стога поставити питање: да ли је идеја о вјечној души настала у Лепенском Виру , или, ако и није настала, бар је од тамо пренесена у многе религије свијета? И други симболи које данас сматрамо кршћанским, као криж, риба или коњаник налазе се у Лепенском Виру, Винчи, на нашим стечцима у Далмацији и Босни. Један од најчешћих симбола на гробовима је трачки коњаник, митолошки посредник између неба и земље, свијета смртника и свијета богова, овоземаљског и загробног живота. Култ трачког коњаника у каснијим стољећима отјелотворио се у лику краљевића Марка, највећег митског јунака народа на Балкану.
Сви ови и многи други митови и вјеровања чинили су заиста величанствену Винчанску митологију. Њезина сврха није била подчињавање природе, него суживот са њом. Она није настала из страха или жеља за борбом, него из покушаја Винчанца да разумије природу, из љубави и захвалности према њој и потреба да увијек поновно поставља питање “зашто?,” откривајући тако себе у свијету око себе и свијет око себе у себи. Живот Винчанца био је пут који је почињао отркивањем свијета којег би он проживљавао и тако проживљеног га враћао. Пут је то сваког појединца, али и читаве заједнице. Управо су митови, култови и ритуали служили стварању нераскидивих веза како међу људима тако и са природом. Само на тај начин Винча је могла изњедрити писменост, технологију и уживати двије тисуће година без рата. Своје материјалне артефакте Винча је оставила од Алпа до Црног Мора, од Јадрана до Карпата и њих проучава модерна знаност, прије свега архологија и хисториографија. Та истраживања могу нам одговорти шта је била Винча и како је живјела? Али онај најважнији одговор – “зашто?” Винча није оставила под земљом. Он се налази у нашем колективном несвјесном. У најдубљим слојевима подсвијести славенских народа заборављени богови и митови Винче позивају нас да их поновно откријемо!
Уз козмички сукоб уско је везан други винчански концепт – ход кроз годину. Ход сунца, коло године у своје је вријеме носио жетву односно дар, одатле настаје касније латинизирана ријеч календар, односно колодар. Арапски и жидовски календари су лунарни, па им већ у другој години прољетна равнодневница касни једанаест дана, а Винчански, који се код Славена задржао тисућама година је много прецизнији јер је соларни. Још 1640. године становништво Славоније пружало је отпор папином Грегоријанском календару, шездесет година од његовог наметања. Поред соларног, Винчанци су имали и календар везан уз Оринон, један такав стар 4600 година нађен је у Винковацима. Други, везан уз мјесечеве мјене ископан је у Медведњаку, код Смедеревске Паланке. Према старом српском календару, налазимо се у 7526. година, а најстарији слојеви Винчанске цивилизације датирани су на 7500 година од данас.
Годину су Винчанци пођелили на мјесеце. Праславенска ријеч мјесец која долази од ријечи мјена, промјена, а са њом је везана и ријеч мјерити, ушла је као појам за мјесечни циклус у свјетске језике. Читава година имала је живописне празнике који су пратили кретања у природи и били везани уз земољорадњу. У народу се и до данас задржала изрека: Ђурђевдан – хајдучки састанак: Митровдан – хајдучки растанак.
Почетак године је био иза Божића, који се међу кршћанима почео славити тек тристо година послије Исусовог рођења, док је код Славена постојао од памтивјека. Митска славенска представа смјештала је рођење младог бога, божића Јарила, Перуновог сина у каотичну ноћ између старе и нове године у којој представници Велеса долазе по Јарила и одводе га у подземни свијет. Ритуал осликава тај мит кроз домаћина који симболизира Перуна , маскирани коледари симболизирају Велесове представнике, а бор насред куће симбол је великог стабла свијета и митског, обредног центра козмоса. Бор јер је изабран јер сух, па је као такав погодан за Перуна, нема морко корјење које би га повезало са подземним, демонским свијетом. Обичај маскирања и коледара, честитара који обилазе куће, код Славена је забиљежио још Херодот пет стољећа прије Криста. Коледо је празник прослављања сунчеве прекретнице. У Словенији постоји пјесма: “Ми смо дошли пред врата, да би Божја била златна.”
У Велесовом дому Јарило расте и у прољеће се враћа пун животне снаге. Гђе год прође, све се зазелени. Јаше пољима на бијелом коњу огрнут плаштом. Народ пјева: “Прошал је писани Вазам (Ускрс), дошал је зелени Јурај (Јарило)”. У част његовог повратка, ускрснућа природе бојала су се јаја и у том обичају треба тражити корјене кршћанског ускрса. Јарилово име повезано је са праславенском ријечју јарити која означава бујање воде, а и појмовима јарац и разјарен. Јарило се бори са змијом и пробада је мачем. У кршћанству свети Јурај (Георгије) змаја пробада копљем. Папа Гелазије је 496. одбацио мит о светом Јурју као лажан, али га је задржао у календару ради лакшег придобивања Славена. Јарило се шест мјесеци из Божића, на Ивањдан жени Маром, сунчевом ђевојком, Перуновом кћерком. Како је она уједно и његова сестра, Ивањдан је прослава везе која има елементе инцеста, па су зато ивањданске забаве биле раскалашене. Како година пролази Мара тамни, постаје Морана, страшна богиња која мори и доноси умирање, а Јарила крајем 11. мјесеца покапају као сламнатог старца са фалусом.
Крај године је бадњи дан, посљедњи у години, дан каоса. Паљење бадњака је митско понављање Перуновог стваралачког чина, помагање Сунцу да се припали уз ријечи: “Ја те потпалих, а ти ми роди!” У Рг Ведама се потпаљује велико коло године, сунчев точак и покреће нови сунчани циклус. Винчаници су вјеровали да попут Сунца и човјек треба умријети у огњу, па су палили покојнике. Умирући се радовао пријелазу на онај свијет гђе га је дочекивао бог огња, Агни. Агнијеву улогу у кршћанству је преузео свети Петар. У Далмацији на стечцима човјек у смрт иде на коњу, јер се тисуаћама година и коњ палио са покојником.
Огњиште је било централно мјесто сваког дома у Винчи, поред њега је био жртвеник заштитнику породице. За разлику од животиња, људи немају страх од ватре, од када се први човјек приближио неком шумском пожару, гурнуо грану у ватру и славодобитно почео махати њоме, ватра је имала сакрални значај. Једном годишње, на дан свог заштитника домаћин би славио славу и позивао госте за славску трпезу. Славен онај који слови или прича, али и који је славан, који слави славу (на санскриту саху). Римљани су од Илира преузели култ кућног заштитника Лара. Може ли се и поријекло ријечи “Илир” тумачити да је Илир онај који слави Лара? Кршћанство је искројенило славу код свих Славена осим Срба, а код Далматинаца је замјена слављењем имендана.
Кроз култно славље човјек се приближава божанском. Дионизијске мистерије биле су један од најраширенијих култова Винче, а касније Трачана, од којих су их преузели стари Хелени. Трачани су као и Илири једно од имена за Славене. Назив долази од немогућности Грка да изговоре ријеч Рашани, оно тврдо “р” које и данас постоји у неким дијалектима у Србији. Испред “р” додали су “т” и тако је настао назив Трашани, Трачани. Они су себе звали Раси, Рашан или Руси.
Див је био један од назива за божанство, онај којем се дивимо. Низија на сакскриту значи долина окружена брдима, баш каква је долина у којој је настао град Ниш. Тамо је било највеће штовалиште бога Дива који је прозван Див из Низије, Дионизије. У дионизијским свећаностима, ритуалима и трансовима изазваним плесом или халуциногеним биљакама судионици би партиципирали у Дионизовој стварној присутности. Основни елементи тих мистерија данас чине кршћанску свету мису. И не само мису, него су се и антички театар и модерно казалиште развили из дионизијских мистерија које су Грци преузели од Трачана. Трагови дионизијских свећености и оргијастичких култова, могу се још увијек наћи у колима и фолклору у јужној и источној Србији.
Католички теолози декларативно одбацују магију, али је признају самим тиме што жени забрањују да постане свећеница. Наиме, жена је у вријеме мјесечног циклуса по њиховим интерпретацијама нечиста, али запараво се ради о томе да у себи носи оно што је требало постати живот и тако омета њихов магијски обред. Винча не само да је имала свећенице, него је велика Богиња мајка била највећа од свих богова, родоначелница. Католичка црква покушала је искоријенити матријархат, али је у једном ђелу славенског свијета он преживио. Тако у источној Србији, па и западној Бугарској за божић хљеб уз пригодне ријечи према небу не подиже отац или ђед, већ бака, као глава обитељи, првосвећеница која се изравно обраћа божанству и посредује између два свијета.
Вјештица је данас погрдан назив, али сама ријеч каже да је вјештица жена која је вјешта (енглески "wитч" - вич или вић, најчешћи наставак наших презимена). У руском врач значи лијечник. Традиционално балканско вјештичарство, шаманизам и друиди (дрво и вид, видати=лијечити) стољећима су преживљавали унаточ сталним прогонима и крижарским походима које је против њих подузимала Црква. Још до пред које десетљеће, од Међимурја до Македоније постојале су живе вјештице које су своје знања преносиле изабраним. Обје гране балканске магије постоје јод предрисмког времена, а како се магијски обреди преносе само иницијацијом, то је врло јак доказ наше аутохтоности, јер балканске вјештице сигурно у своја тајна знања не би уводиле дошљаке и освајаче.
Успркос свим звјерствима инквизиције, било је немогуће потпуно уклонити архетип богиње Мајке из свијести Славена, па је Марија преузела све атрибуте велике мајке. Чак ни хебрејски облик њеног имена Миријам, није заживио, него латинизирани облик славенског имена Мара – Морана – Мориа - Мариа. У Загорју и Међимурју кршћанска Марија има све особине богиње Маре, па чак и оне негативне кад Мара постаје Морана. У загорској пјесми о пријелазу мора, Марија не жели платити бродару и не жели му помоћи кад му кућа гори.
За разлику од грчког пантеона који има дванаест богова, славенски их има осамнаест, који су сви само аспекти и принципи једног свевишњег Бога. Славени су себе сматрали потомцима богова. Постоје разне класификације славенског пантеона, најбољу је направио професор Радивоје Пешић, свјетски признати палеолингвист. Као врховног бога он наводи Сварога, свебога, небо, апсолут. Он није персонифициран, већ у себи садржи све богове и они из њега произлазе. Славени су према томе монотеисти, још у 5. вијеку дворски писар цара Јустинијана, Прокопије из Цезареје пише да Славени славе једног Бога.
Свето тројство, као најпознатија кршћанска догма дефинирана је тек 350 година послије Исуса. Славени од најстаријих времена познају тројство, још у Лепенском Виру, прије 12 000 година куће су грађене на трокутастој основи. Вода, којој су наши преци придавали изнимну важност има три облика – пара, текућина и лед. Вода је предувјет живота и аналогија са божанством које такођер има три облика (на санскриту три мурти). У хиндуизму то су Вишну, Шива и Брахма. Код нас је у народу заблијежена пјесма: “Што но носе те јунаке, миле борце Триглав бора, Триглав бора те Троице; Вишњег бога Створитеља, Јаког Живе рушитеља и Брањања Бранитеља.” Кретање свијетлости има три стадија, излаз је на истоку, врхунац је на југу, а смирај на западу. Тројствени принцип посвуда је у природи присутан. Кроз тројединог бога Славени су приказивали тројствену нарав свемир, крож Вишњег, Живу и Брањана три силе - силу стварања која тежи бесконачном, силу уништења и равнотежну силу која настаје кроз њихов сукоб. И свијет су Славени ђелили на јав или јаву, нав или подземни свијет и прав, правду који подвезује та два свијета.
Није било Винчанског, касније илирског, трачанског, односно славенског села које умјесто храма није у свом средишту имало храст – мјесто сусрета неба и земље. Корјење дрвећа вертикална је веза са водама преко којих се прелази у подземни свијет. До данас се задржао обичај куцања у дрво за срећу. Куцање треба растјерати демоне и зле духове који се под корјењем дрвета скупљају.Тек под утјецајем кршћанства Славени су почели градити храмове и писати свете записе који су се до тада преносили само усмено. Забиљежено је да је Кијев, у вријеме кад је био средиште велике Руске државе, нетом прије покрштавања имао више од 400 храмова.
Нема племена ни културе у свијету која није развила вјеровање у вјечну душу. Једино старозавјетни јудаизам није познавао ту идеју. Ешатологија (говор о посљедњим стварима, животу након смрти) у кршћанству се према томе није развила под утјецајем иранског митраизм и зороастризмаа, блискоисточних мистеријских религија и хеленистичке филозофије. Нема сумње да је вјеровање у загробни живот колективни архетип човјечанства, али ипак примјећујемо да је винчанска ешатологија бар ђеломично утјецала на грчку, иранску и блискоисточну, а ове онда на кршћанску. Легитимно је стога поставити питање: да ли је идеја о вјечној души настала у Лепенском Виру , или, ако и није настала, бар је од тамо пренесена у многе религије свијета? И други симболи које данас сматрамо кршћанским, као криж, риба или коњаник налазе се у Лепенском Виру, Винчи, на нашим стечцима у Далмацији и Босни. Један од најчешћих симбола на гробовима је трачки коњаник, митолошки посредник између неба и земље, свијета смртника и свијета богова, овоземаљског и загробног живота. Култ трачког коњаника у каснијим стољећима отјелотворио се у лику краљевића Марка, највећег митског јунака народа на Балкану.
Сви ови и многи други митови и вјеровања чинили су заиста величанствену Винчанску митологију. Њезина сврха није била подчињавање природе, него суживот са њом. Она није настала из страха или жеља за борбом, него из покушаја Винчанца да разумије природу, из љубави и захвалности према њој и потреба да увијек поновно поставља питање “зашто?,” откривајући тако себе у свијету око себе и свијет око себе у себи. Живот Винчанца био је пут који је почињао отркивањем свијета којег би он проживљавао и тако проживљеног га враћао. Пут је то сваког појединца, али и читаве заједнице. Управо су митови, култови и ритуали служили стварању нераскидивих веза како међу људима тако и са природом. Само на тај начин Винча је могла изњедрити писменост, технологију и уживати двије тисуће година без рата. Своје материјалне артефакте Винча је оставила од Алпа до Црног Мора, од Јадрана до Карпата и њих проучава модерна знаност, прије свега архологија и хисториографија. Та истраживања могу нам одговорти шта је била Винча и како је живјела? Али онај најважнији одговор – “зашто?” Винча није оставила под земљом. Он се налази у нашем колективном несвјесном. У најдубљим слојевима подсвијести славенских народа заборављени богови и митови Винче позивају нас да их поновно откријемо!
procitajte:ЗАШТО ЈЕ БАШ НА ЂЕРДАПУ ПОДИГНУТА БРАНА?
Нема коментара:
Постави коментар