Улрих фон Хутен (нем. Ulrich von Hutten; Бург Штекелберг код Шлихтерна, 21. април 1488 — Уфенау код Циришког језера, 29. август 1523) је немачки хуманиста и песник.
Био је сарадник на делу „Писма мрачњака“ (Epistolae obscurorum virorum). Године 1517. цар Максимилијан I га је крунисао песничким ловор-венцем. Његова политичка концепција је била: уклонити сепаратистичке тенденције кнезова и створити јако, од папе независно немачко царство, које своју моћ базира на витешком сталежу. Како би остварио те пројекте, повезује се с Лутером и Ф. фон Шикингеном. Кад је Шикинген 1523. године у току неуспелог ратовања против трирског надбискупа погинуо, Хутен бежи Цвинглију у Швајцарску, где је и умро.
Био је сарадник на делу „Писма мрачњака“ (Epistolae obscurorum virorum). Године 1517. цар Максимилијан I га је крунисао песничким ловор-венцем. Његова политичка концепција је била: уклонити сепаратистичке тенденције кнезова и створити јако, од папе независно немачко царство, које своју моћ базира на витешком сталежу. Како би остварио те пројекте, повезује се с Лутером и Ф. фон Шикингеном. Кад је Шикинген 1523. године у току неуспелог ратовања против трирског надбискупа погинуо, Хутен бежи Цвинглију у Швајцарску, где је и умро.
Константинова даровница – Утицај фалсификата
Ретко када је неки фалсификат утицао на мењање историје као такозвана ''Константинова даровница''. Може се слободно рећи да су најкрупнији историјски процеси и догађаји узроковани овим, не толико вештим, фалсификатом. Прича, наиме, почиње у осмом веку у време понтификата папе Стефана II., и то приликом сусрета са Пипином Малим, оцем Карла Великог. Угроженост римске цркве од стране Лангобарда који су освојили Равену од Ромеја и стална претња да ће папа постати обичан лангобардски бискуп, подстакла је стварање лажног документа. У њему се изричито говори да је цар Константин Велики, премештајући престоницу на Исток, оставио сву световну власт верском римском поглавару Силвестру. Уз све то, такође, у том наводном документу је изричито наглашено папино првенство у односу на све верске поглаваре са Истока. Претпоставља се да је „документ“ оставио велики утисак на Пипина – крунисање Карла Великог за цара је један од највећих показатеља. Исто тако, Франци су извршили „задатак“ тако што су уништили лангобардску државу, за разлику од Ромеја који то својевремено нису могли. Такође, у то време, Царство на Истоку су потресле и верске борбе око поштовања икона – на власт је био Константин V., изразити иконоборац, одлучни противник икона.
Све то поткрепљено је захвалношћу самог цара што га је Силвестер излечио од лепре, када је, наводно, папа крстио цара Константина. Како је пролазило време, утицај такозване „Даровнице“ имао је све већи утицај на западу. Само крунисање Карла Великог за цара, као што је већ написано, било је повезано са тим фалсификатом. „Документ“ је коришћен, поуздано се зна, у папиној коресподенцији још у десетом веку. Ипак, први писани траг је сачуван у писму папе Лава IX. патријарху Михајлу Керуларију (1053.) уочи црквеног раскола. Изгледа да је писмо, у коме се наводи папина универзалност, није оставило никаквог ефекта на патријарха. Следеће године је дошло до раскола („Велика шизма“), када су обе стране бациле једна на другу анатему (проклетство). Међутим, имајући у виду каснији ток догађаја (крсташке ратове, пад Константинопоља и многе друге догаћаје), када је ауторитет папе био готово безграничан, утицај фалсификата, звани даровница, показао је своју пуну снагу.
Тек после четири века (1440.) хуманиста и папин лични секретар Лоренци Вала доказао је, на темељу језичких контрадикторности и палеографских ознака о каквом „документу“ се ради. Римска црква је, очекивано, забранила Валину књигу а он сам је често био у немилости, па га је папа спасио запослењем код њега. Валина књига ће се ипак, појавити у време реформације у 16. веку када је Улрих фон Хутен (нем. Ulrich von Hutten; Бург Штекелберг код Шлихтерна, 21. април 1488 — Уфенау код Циришког језера, 29. август 1523) је немачки хуманиста и песник) објавио је књигу Лоренца Вале под насловом ''De Donatione Constantini quid ueri habeat, eruditorum quorundam iudicium, ut in uersa pagella uidebis'' 1517. године у Базелу. Иначе последње „недоумице“ су отклоњене тек у XVIII. веку када је, напокон, свима постало јасно о каквом се делу ради и да је у питању најобичнији фалсификат. Чињеница да је, међутим, „документ“ директно утицао на најкрупније догађаје у историји, најбоље говори о снази велике преваре. Исто тако, на крају, вреди истаћи један занимљив податак: „Константин Велики никада није проглашен за свеца у римокатоличкој цркви, за разлику од, рецимо, Карла Великог који то јесте“.
Текст у фокусу, стране 24 -27:
''Већ дуже време знам, да људске уши једва чекају да чују за дело, због којег сам у сукобу са римским папством. То се, заиста догодило, да ли због огромног незнања, или због велике похлепе, која је иначе роб идола, или се то можда збило због поноса царства, којој је окрутност увек била верни пратилац. Током неколико задњих векова, зар њима није било познато, да је донација Константина лажна, и фалсификована!? Или су пак, иначе, све знали, јер су је они сами и сковали. Њихови наследници иду истом стазом као и њихове старешине, на исти начин ходају, начином преваре. Исто, као и њихове старешине бране истину, ону исту, за коју знају да је уствари лаж. Осрамоћена величанственост понтификата, осрамоћено сећање на древност службе, осрамоћена хришћанска вера. Све је то дакле, поистовећење са убиствима, несрећама и злочинима.''
(лат.)
''Scio iamdudum expectare aures hominum quidnam pontificibus Romanis criminis impingam. Profecto ingens, sive supinae ignorantiae, sive immanis avaritiae quae est idolorum servitus, sive imperandi vanitatis cuius crudelitas simper est comes. Nam aliquot iam saeculis aut non intellexerunt donationem Constantini commenticiam fictamque esse, aut ipsi finxrunt, sive posteriors in maiorum suorum dolis vestigial imprimentes pro vera quam falsam cognoscerent defenderunt, dedocorantes pontificates maiestetem, dedocorantes veterum pontificium memoriam, dedocorantes religionem Christianam, et omnia caedibus, ruinis, flagitiisque miscentes.''
(енг.)
''I know for a long time now men’s ears are waiting to hear the offense with which J charge the Roman pontiffis. It is, indeed, an enormous one, due either to supine ignorance, or to gross avarice which is the slave of idols, or to pride of empire of which cruelty is ever the companion. For during some centuries now, either they have not known that the Donation of Constantine is spurious and forged, or else they themselves forged it, and their successors walking in the same way of deceit as their elders have defended as true what they knew to be false, dishonoring the majesty of pontificate, dishonoring the memory of ancient pontiffis, dishonoring the Christian religion, confounding everything with murders, disasters and crimes.''
Ретко када је неки фалсификат утицао на мењање историје као такозвана ''Константинова даровница''. Може се слободно рећи да су најкрупнији историјски процеси и догађаји узроковани овим, не толико вештим, фалсификатом. Прича, наиме, почиње у осмом веку у време понтификата папе Стефана II., и то приликом сусрета са Пипином Малим, оцем Карла Великог. Угроженост римске цркве од стране Лангобарда који су освојили Равену од Ромеја и стална претња да ће папа постати обичан лангобардски бискуп, подстакла је стварање лажног документа. У њему се изричито говори да је цар Константин Велики, премештајући престоницу на Исток, оставио сву световну власт верском римском поглавару Силвестру. Уз све то, такође, у том наводном документу је изричито наглашено папино првенство у односу на све верске поглаваре са Истока. Претпоставља се да је „документ“ оставио велики утисак на Пипина – крунисање Карла Великог за цара је један од највећих показатеља. Исто тако, Франци су извршили „задатак“ тако што су уништили лангобардску државу, за разлику од Ромеја који то својевремено нису могли. Такође, у то време, Царство на Истоку су потресле и верске борбе око поштовања икона – на власт је био Константин V., изразити иконоборац, одлучни противник икона.
Све то поткрепљено је захвалношћу самог цара што га је Силвестер излечио од лепре, када је, наводно, папа крстио цара Константина. Како је пролазило време, утицај такозване „Даровнице“ имао је све већи утицај на западу. Само крунисање Карла Великог за цара, као што је већ написано, било је повезано са тим фалсификатом. „Документ“ је коришћен, поуздано се зна, у папиној коресподенцији још у десетом веку. Ипак, први писани траг је сачуван у писму папе Лава IX. патријарху Михајлу Керуларију (1053.) уочи црквеног раскола. Изгледа да је писмо, у коме се наводи папина универзалност, није оставило никаквог ефекта на патријарха. Следеће године је дошло до раскола („Велика шизма“), када су обе стране бациле једна на другу анатему (проклетство). Међутим, имајући у виду каснији ток догађаја (крсташке ратове, пад Константинопоља и многе друге догаћаје), када је ауторитет папе био готово безграничан, утицај фалсификата, звани даровница, показао је своју пуну снагу.
Тек после четири века (1440.) хуманиста и папин лични секретар Лоренци Вала доказао је, на темељу језичких контрадикторности и палеографских ознака о каквом „документу“ се ради. Римска црква је, очекивано, забранила Валину књигу а он сам је често био у немилости, па га је папа спасио запослењем код њега. Валина књига ће се ипак, појавити у време реформације у 16. веку када је Улрих фон Хутен (нем. Ulrich von Hutten; Бург Штекелберг код Шлихтерна, 21. април 1488 — Уфенау код Циришког језера, 29. август 1523) је немачки хуманиста и песник) објавио је књигу Лоренца Вале под насловом ''De Donatione Constantini quid ueri habeat, eruditorum quorundam iudicium, ut in uersa pagella uidebis'' 1517. године у Базелу. Иначе последње „недоумице“ су отклоњене тек у XVIII. веку када је, напокон, свима постало јасно о каквом се делу ради и да је у питању најобичнији фалсификат. Чињеница да је, међутим, „документ“ директно утицао на најкрупније догађаје у историји, најбоље говори о снази велике преваре. Исто тако, на крају, вреди истаћи један занимљив податак: „Константин Велики никада није проглашен за свеца у римокатоличкој цркви, за разлику од, рецимо, Карла Великог који то јесте“.
Текст у фокусу, стране 24 -27:
''Већ дуже време знам, да људске уши једва чекају да чују за дело, због којег сам у сукобу са римским папством. То се, заиста догодило, да ли због огромног незнања, или због велике похлепе, која је иначе роб идола, или се то можда збило због поноса царства, којој је окрутност увек била верни пратилац. Током неколико задњих векова, зар њима није било познато, да је донација Константина лажна, и фалсификована!? Или су пак, иначе, све знали, јер су је они сами и сковали. Њихови наследници иду истом стазом као и њихове старешине, на исти начин ходају, начином преваре. Исто, као и њихове старешине бране истину, ону исту, за коју знају да је уствари лаж. Осрамоћена величанственост понтификата, осрамоћено сећање на древност службе, осрамоћена хришћанска вера. Све је то дакле, поистовећење са убиствима, несрећама и злочинима.''
(лат.)
''Scio iamdudum expectare aures hominum quidnam pontificibus Romanis criminis impingam. Profecto ingens, sive supinae ignorantiae, sive immanis avaritiae quae est idolorum servitus, sive imperandi vanitatis cuius crudelitas simper est comes. Nam aliquot iam saeculis aut non intellexerunt donationem Constantini commenticiam fictamque esse, aut ipsi finxrunt, sive posteriors in maiorum suorum dolis vestigial imprimentes pro vera quam falsam cognoscerent defenderunt, dedocorantes pontificates maiestetem, dedocorantes veterum pontificium memoriam, dedocorantes religionem Christianam, et omnia caedibus, ruinis, flagitiisque miscentes.''
(енг.)
''I know for a long time now men’s ears are waiting to hear the offense with which J charge the Roman pontiffis. It is, indeed, an enormous one, due either to supine ignorance, or to gross avarice which is the slave of idols, or to pride of empire of which cruelty is ever the companion. For during some centuries now, either they have not known that the Donation of Constantine is spurious and forged, or else they themselves forged it, and their successors walking in the same way of deceit as their elders have defended as true what they knew to be false, dishonoring the majesty of pontificate, dishonoring the memory of ancient pontiffis, dishonoring the Christian religion, confounding everything with murders, disasters and crimes.''
THE TREATISE OF LORENZO VALLA ON THE DONATION OF CONSTANTINE TEXT AND TRANSLATION INTO ENGLISH
Константинова даровница – Утицај фалсификата
(I)
Извор и назив дела :
Наслов : THE TREATISE OF LORENZO VALLA ON THE DONATION OF CONSTANTINE TEXT AND TRANSLATION INTO ENGLISH
Стране : 24 - 27
Аутор : CHRISTOPHER B. COLEMAN
Издао/ла : 1922
Оригинал из : Универзитет у Мичигену
(II)
Извор и назив дела :
Наслов : De Donatione Constantini quid ueri habeat, eruditorum quorundam iudicium, ut in uersa pagella uidebis
Сарадник : Ulrich von Hutten
Издавач : Cratander, 1520
Дужина : 98 страница
Линк : https://books.google.rs/books…
(III)
Извор и назив дела :
Наслов : Lauren. Val. de dona. Consta[n]. i[m]peratoris
Аутор : Laurentius Valla
Издао/ла : 1520
Оригинал из : Баварска државна библиотека
Дужина 64 страницa
Линк : https://books.google.rs/books…
Извор и назив дела :
Наслов : THE TREATISE OF LORENZO VALLA ON THE DONATION OF CONSTANTINE TEXT AND TRANSLATION INTO ENGLISH
Стране : 24 - 27
Аутор : CHRISTOPHER B. COLEMAN
Издао/ла : 1922
Оригинал из : Универзитет у Мичигену
(II)
Извор и назив дела :
Наслов : De Donatione Constantini quid ueri habeat, eruditorum quorundam iudicium, ut in uersa pagella uidebis
Сарадник : Ulrich von Hutten
Издавач : Cratander, 1520
Дужина : 98 страница
Линк : https://books.google.rs/books…
(III)
Извор и назив дела :
Наслов : Lauren. Val. de dona. Consta[n]. i[m]peratoris
Аутор : Laurentius Valla
Издао/ла : 1520
Оригинал из : Баварска државна библиотека
Дужина 64 страницa
Линк : https://books.google.rs/books…
Нема коментара:
Постави коментар