АЛБАНСКА НАЦИЈА НЕ ПОСТОЈИ!

​Немачки канцелар Ото фон Бизмарк је на Берлинском конгресу 1878. године изнео мишљење да албанска нација не постоји. Сходно томе је и њихов меморандум послат конгресу игнорисан.

Ото фон Бизмарк - »Не постоји албанска нација«

Текст у фокусу(серб.), страна 46:

»Велике силе према томе, нису показале спремност да помогну превремено рођење једног албанског народа. Као гласноговорник и председавајући Берлинског конгреса 1878. године, Бизмарк је квалификовао Меморандум са речима: ,,Не постоји албанска нација.«[1]

(нем.)

»Die Großmächte zeigten sich deshalb auch nicht bereit, der Frühgeburt einer albanischen Nation zu assistiren. Als Sprecher des Berliner Kongresses qualifizierte Fürst Bismarck die Memoranden mit den Worten ab: ,,Es gibt keine albanische Nation“«[1]

Источници:

[1] Joseph Swire, Albania: The Rise of a Kingdom, Arno Press, 1929. стр. 3; Albert Mousset, L'Albanie devant l'Europe (1912-1929), Delagrave, 1930 стр. 7; Stavro Skendi, Beginnings of Albanian Nationalist and Autonomous Trends: The Albanian League, 1878-1881, he American Slavic and East European Review Vol. 12, No. 2 (Apr., 1953), (стр. 220) pp. 219-232.

Ставром Скенди (Stavro Skëndi)
цитира Ота фон Бизмарка

Текст у фокусу(серб.), страна 220:

»Први чин албанске Лиге који су учинили, дакле био је протест великим силама против настале ситуације. У резолуцији упућеној берлинском Конгресу 15. јуна 1878. године, је написано: ''Отаџбина нас је позвала да се ставимо њену службу. Ми не правимо разлику између вероисповести. Ми смо сви Албанци''[1] Али Бизмарк је такву резолуцију одбацио, једним кратким одговором: ''Не постоји албанска нација''«.

(енг.)

»The first act of Albanian Leauge was therefore to protest to Great Powers against this situation. In a resolution addressed to the Congress on June 15. 1878, it declared: ''The fatherland has invited us to place ourselves at its service. We make no distinction between creeds. We are all Albanians.''[1]. But Bismarsk dismissed it with curt answer: ‘’There is no Albanian nationality.''«

Источник:[1] Albert Mousset, L'Albanie devant l'Europe (1912-1929), Delagrave, 1930., стр. 35.

(I)
Извор и назив дела:
Наслов : Die Albanienpolitik Österreich-Ungarns und Italiens, 1877-1908
Страна: 46
Том 9 књиге Albanische Forschungen
Аутор : Hanns Dieter Schanderl
Издавач : O. Harrassowitz, 1971
Оригинал из : Универзитет у Мичигену
ISBN 3447013559, 9783447013550
Дужина : 185 страница

*

(II)
Извор и назив дела:
The American Slavic and East European Review Vol. 12, No. 2 (Apr., 1953), pp. 219-232
Наслов: Beginnings of Albanian Nationalist and Autonomous Trends: The Albanian League, 1878-1881
Страна: 220
Аутор: Stavro Skendi

*

(III)
Извор и назив дела:
Наслов: Albania: The Rise of a Kingdom
The Eastern Europe collection
Страна: 3
Аутор: Joseph Swire
Издање: поново одштампано издање
Издавач Arno Press, 1929
ISBN 040502777X, 9780405027772
Дужина: 560 страница

Аутор: Крсто Крцун Драговић
​Уредио: Стефан Србски

Како је Бизмарк одбранио Косово

Др Слободан Бранковић (Фото: Вести)

Слободан Бранковић је рођен 1946. године у Бобовиште код Алексинца.Факултет политичких наука на Универзитету у Загребу завршио је 1974.године. У оквиру програма Историја као култура магистрирао је 1978. и докторирао 1983. године на Факултету политичких наука Универзитета у Београду.
Радио је у Војноисторијском институту и ​​као професор на Филозофском факултету у Косовској Митровици, на Унион универзитету, гостујући на више домаћих и страних високообразовних и научноистраживачких установа. Дугогодишњи је начелник Одељења за научно-истраживачки рад Војно-историјског института
Поезијом се бави од гимназијских дана, када је објавио прву песму у београдском „Студенту“ 1963. Песме и есеје је објављивао у часописима, новинама, зборницима, антологијама… Песме су превођене на енглески, бугарски, шведски, италијански, шпански, француски, кинески, исландски. Данас ради као професор на Факултету за културу и медије на Мегатренд универзитету. Ожењен, отац једног сина.

У време Берлинског конгреса о храбром српском народу европски медији су писали хвалоспеве, а Фјодор Достојевски, Чарлс Дарвин, Виктор Иго су му давали моралну подршку.
Увек на клацкалици Истока и Запада, одувек представљана као кључ западног Балкана, Србија је међународно призната као независна европска држава на Берлинском конгресу 1878. године. Велику заслугу за то имају изузетни државници попут Јована Ристића, који су водили нашу земљу.
Непосредно пред овај изузетно важан конгрес светско јавно мњење сврстало се на страну Србије, као малене и правдољубиве земље која се бори за своју слободу.
Нажалост, данас је ситуација потпуно другачија, па је књига „Европска Србија и свет“ професора др Слободана Бранковића, историчара, подсећање да је Србија некад била идеал и узор господској Европи, чији је медији данас посматрају као део „дивљег“ Балкана.

Ко је у Европи подржавао српску борбу за независност од Турака?

– Насупрот владама великих сила, јавно мњење цивилизованог света окренуло се ка слабијем, а праведнијем. То су били Срби. У периоду од 1875. до 1878.године светски медији су писали праве хвалоспеве о Србији. Париски „Монд“ је тада писао да је Србија царство хуманости и да је иступила против османског царства свирепости.
Били смо прва земља која је носила комплетан женевски знак Црвеног крста.Новинари „Њујорк тајмса“ су се питали како би изгледала Европа да није било вишевековног српског ослободилачког духа.

На које још начине се огледала подршка Србима у том времену?

– Подршка Србима, борцима за слободу, спонтано је организована у великом броју земаља. Све је брујало од митинга, протеста, јавних апела, прогласа, порука подршке за Србе. Србија је у том времену била виђена као идеал и земља у којој је стварност надвисила машту.

Откуд такво дивљење за Србију тог доба?

– Србија модерног доба почела је рат из части против далеко моћније триконтиненталне империје. Са библијским осећајем помоћи људима под неподношљивом османском тиранијом у име правде слободе и просвете свеколика светска јавност имала је симпатије за Србе. Странци су се дивили српским обичајима моби, јеловнику, ношњи, породици, празновању, колу, слављењу пролећа, радовању животу.


Било је упоређивања и са западноевропским земљама…

– Србија је упоређивана са Шкотском, а српски народ означен као политички предузимљив, отворен за вредности, не само традиције, него и модернизације. Србија је тада у 19. веку опевана као земља заклетих на слободу, с Косовом као химном. Српска борба против анахроног османског поретка и злочиначког башибозлук разумеване је као ствар слободе и људског напретка.

И великани су дали подршку Србима…

– Да, тако је славни Достојевски изјавио нека је проклета цивилизација ако је потребно у интересу моћних да се дере кожа с људи пред детињим очима.Срби су народ тако благог срца, који воле своју кућу, а не рат.
Толстој се огласио на врхунцу драматичног исхода судара неравноправних противника на Балкану и написао да ваља помоћи браћи Србима, док је Чарлс Дарвин писао о универзалним симпатијама енглеског народа за Србе. Виктор Иго, славни писац је упутио апел свету – За Србију (Поур Ла Сербие), као парадигму хуманог човечанства.

У рату против Турске 1876. године истакле су се бројне српске војсковође?

– Међу истакнутим појединцима, у првом рату Србије у модерно време ватрено крштење имала је сјајна генерација одважних официра, образованих и талентованих, међу којима су славни војвода Радомир Путник, Живојин Мишић, Степа Степановић, Петар Бојовић, чији су живот испунили ратови.Учествовао је у чак шест ратова, закључно са Другим светским ратом.

Зашто је Берлински конгрес важан?

– Берлински конгрес је један од најзначајнијих догађаја у српској историји. То је био највећи скуп дипломата, државника, политичара, експерата, извештача … Њихова лица обасјавало је 215 свећњака. За столом, у облику потковице, већали су челници седам великих сила: Велике Британије, Русије, Аустроугарске, Немачке, Француске, Италије и Османског царства. Конгресом је председавао Бизмарк. Србија је тада међународно призната као независна европска држава.

Велику улогу одиграо је политичар и државник Јован Ристић. Да ли Србија данас има политичара попут њега?

– Тешко да би се ико могао упоредити са њим. Био је министар иностраних дела и заједно са кнезом Миланом Обреновићем борио се интерес Србије међу великим силама.
Без понижења за Србију и њену владу, Ристић је дискретно и обазриво извео заокрет ка аустријској спољној политици и успео да сачува српску територију.Притиснут од Беча да препусти територије на западу, а од Русије да препусти области око Пирота, Врања и Трна у Бугарској на истоку.
Од свих балканских дипломата, само је Ристић, који је скромно наступао на Берлинском конгресу, добио све што је требало за Србију, не увредивши ниједну силу и оставши са свима у добрим односима. Србија је добила за четвртину већу територију.

Албанци су и тада тражили Косово, шта је био одговор Ота фон Бизмарка?

– Албанска лига тражила је велики део старе Србије, што је мало више и од Косова. Бизмарк је саркастично упитао: Ко су ти Шиптари? Оснивач Албанске лиге Абдул бег Фрасер је одговорио да је то једна мува која може да замути стомак Европе. Ипак, нису добили ништа.

Како сте стигли до материјала за књигу?

– Књига је заснована на истраживању и коришћењу домаћих и страних извора, од којих се неки први пут објављују и сведоче о једном изузетно важном времену за Србе.
Шта вас је највише потресло о том добу?
– Пожртвованост и истрајност српског народа. У српско-турском рату није било милости, а Турци су палили редом српског села. Дирљива је прича у којој српски сељанка у долини Мораве жури да нахрани кокошке иако увелико надиру Турци.

​Извор: Васељенска