"Devetnaest godina je prošlo od mog ranjavanja, verujte da niko za to vreme nije našao za shodno ni da me pita kako sam, kako napreduje lečenje, da li su mi deca gladna, da li idu u školu... Sa državom sam se tužio pet godina da bih dobio ratnu odštetu i to je ujedno i sve što mi je ova zemlja dala nakon rata", priča heroj sa Košara Enis Suljević, čiju sudbinu nakon NATO bombardovanja SRJ deli stotine njegovih saboraca.
O podvizima mladih vojnika, rezervista i dobrovoljaca na liniji fronta na Košarama pisalo se mnogo, pričalo još više, ali kako izgleda boriti se sa mnogostruko brojnijim neprijateljskim snagama i ići u napade po snegu i ledenoj kiši, sa svešću da poraz znači samo još ozbiljnije sukobe, znaju jedino oni koji su kroz taj pakao prošli. Isti ti ljudi takođe znaju i da im takva žrtva kasnije nije donela nikakvo posebno priznanje i konkretnu pomoć od države koju su tada branili.
Zdravstveni problem na prvom mestu
- Ne znam zašto se ratnim veteranima i invalidima niko ne bavi. Kao da ih je strah, kao da se boje nečeg… Ako druge države mogu da vode računa o svojim borcima ne vidim zbog čega ne bi mogla i naša. U redovnom sam kontaktu sa svojim tadašnjim saborcima, koji su mi kao braća, a ono šta nas sve najviše pogađa svakako su zdravstveni problemi. U tom smislu, misli da bi bilo dobro da svi mi imamo vojno, ne civilno osiguranje – kaže Suljević, o čijim iskustvima iz rata je "Blic" već pisao.
Jedan od najmlađih učesnika Bitke na Košarama, Vojislav Vukašinović iz Mataruške Banje, potvrđuje Enisove navode.
- Niko nas ne obilazi, invalidi nemaju ni tu privilegiju da na primer ne čekaju na preglede, nego ljudi bez nogu stoje u hodnicima zdravstvenih ustanova. Za tih 20 minuta što neko odstoji potrebno mu je posle sedam dana da se oporavi. Ljudi zaista nikad nisu bili zahtevni, a eto samo to skraćivanje čekanja po poštama, sudovima i drugim ustanovama značilo bi im mnogo. Jedino što smo dobili kao podršku u tom smislu je bilo pravo na lečenje na VMA prve dve godine posle rata – objašnjava Vukašinović.
Međutim, ističu obojica naših sagovornika, pitanje narušenog zdravlja ne tiče se samo fizičkih, već i psihičkih problema, gde se kao najčešća posledica rata pokazuje posttraumatskog stresnog poremećaja, za koji se, kako kažu, ne mari mnogo.
Za pomoć se uglavnom sami organizuju
Budući da, kako navode, pomoć ne stiže ni od vrha države ni od lokalnih vlasti, dobrovoljni humanitarni rad nametnuo se kao jedina solucija.
- Tu postoje i razna pitanja novčanih nadoknadi, rešavanja stambenih i poslovnih problema na koje država nema odgovor. Nikakvu pomoć tog tipa nismo dobili. Međutim, evo Udruženje ratnih vojnih invalida u Kraljevu, čiji sam predsednik, uspelo je, recimo, da renovira kuće trojice vojnih invalida, da organizuje prikupljanje školskog pribora i paketića za njihovu decu, karte za prevoz i slično – dodaje Vojislav.
Za vojne heroje ulice i spomenik, za decu poginulih subvencije
Za sada, preživeli učesnici najpoznatije bitke tokom NATO agresije 1999. godine, za utehu da je sve što su preživeli ipak imalo smisla, dobili su samo dve ulice koje nose ime Bulevar heroja sa Košara – prvu u Beogradu, drugu u Nišu, dok je Tiboru Cerni, jednom od 108 "srpskih Obilića" koji su svoje živote ostavili na frontu, podignut spomenik u Kovačici.
Međutim, konkretna pomoć da se učesnicima bitke olakša život posle rata je izostala. Nju su u izvesnom smislu dobila samo deca palih boraca i to kroz, kako tadašnji je ministar za rad Aleksandar Vulin naveo, besplatno školovanje i subvencije pri zapošljavanju.
Uvek ima i ljudi dobre volje
Ipak, ističe Suljević, ima pojedinaca koji umeju da ih iznenade svojim plemenitim gestovima.
- Prošle godine Danilo Markičić ponudio nam je svima besplatno letovanje u njegovim apartmanima u Crnoj Gori. Mislim da to dovoljno govori o njemu, ali i o našoj državi. Sreća da još postoje takvi i njemu slični dobri ljudi. Kad već pričam o njima, moram da napomenem da mi je komandant Ljubinko Đurković praktično postao treći brat - on je tu da me odvede do lekara, da mi pomogne finansijski. Takođe bih imenom da pohvalim i svoju doktorku u Prijepolju Ljiljanu Filipović i pravnicu iz boračko-invalidske zaštite, Merhiju Rustenović – zaključuje Enis.
Pohvale su najveći orden
Povrede na ratištu nisu zaobišle ni Enisa, koji je prvo ostao bez noge, a kasnije su se pojavili problemi s želucem, bubrezima i okom, ali ni Vojislava, kome su se geleri granate zabili u glavu, nakon čega je tri meseca proveo u komi. Posle svega preživljenog, ipak, najdraža priznanja i nisu im ona koja dolaze od kakvog vojnog ili državnog vrha, već pohvale koje im upućuju njihovi najbliži.
- Znate, teško je vraćati se u to vreme. I danas se naježim kada govorim o ratu i verujem da se mi, ratni drugovi, najbolje razumemo i znamo kroz šta smo prošli. Ukupno 1370 nas bilo je na toj prvoj liniji, a ja sam pripao poslednjoj generaciji koja je kroz služenje redovnog roka direktno išla na Kosovo i Metohiju. Ipak, kad se sve sabere i oduzme najveći orden za mene su reči mog sina koji na pitanje šta mu je otac po zanimanju s ponosom odgovara "ratni heroj" – poručuje Vukašinović.
Нема коментара:
Постави коментар