Током евакуације српских трупа преко Албаније Добровољачки одред мајора Војина Поповића представљао је заштитницу 2. српске армије.
Добровољачком одреду било је „обвезника добровољаца – српских поданика”, 244 и 86 „добровољаца српских поданика – необвезника”, што значи да је држављана Краљевине Србије у Добровољачком одреду било 330, или 17,4 одсто од укупног броја добровољаца у Добровољачком одреду, док су 82,6 одсто били Срби аустроугарски држављани или укупно 1.564 људи. Од тог броја, њих 153 се затекло у Србији и пријавило се у добровољце (осам одсто), 183 њих је дошло из САД као добровољци (9,6 одсто), 708 су били Срби, аустроугарски држављани, српски ратни заробљеници (37,3 одсто), а 520 Срби, аустроугарски држављани, руски ратни заробљеници, који су Дунавом, септембра 1915. године, дошли у Србију (27,4 одсто). Дакле, 64,7 одсто Добровољачког одреда чинили су Срби из Аустроугарске, ратни заробљеници који су се добровољно пријавили у српску војску 1914-1915. године.
Српска Врховна команда Србе, аустроугарске држављане, као ратне добровољце упућивала је у добровољачке батаљоне и у жандармеријске јединице ка источном фронту, односно ка бугарским трупама, избегавајући на тај начин да их сучели са војском државе чији су држављани били, како би избегли последице по добровољце и њихове породице. Сремски добровољачки одред, који је готово уништен у борбама за одбрану Београда 6-9. октобра 1915. године, био је највећим делом састављен од српских држављана: омладинаца, занатлија, студената и ђака, „старих четника”, Срба из Срема и појединих аустроугарских држављана немачке националности (команданти одреда: Игњат Кирхнер, Јохан Гринвалд, Михаел Шварц).
Ниво обучености и ратног искуства добровољаца унутар добровољачких формација 1915. године није био хомоген. Док су Први и Други добровољачки батаљон имали времена за обуку током 1915. године, а Први добровољачки батаљон учествовао у противкомитским акцијама у Македонији, добровољци који су Дунавом стигли из Русије прошли су минималну војну обуку и ступили врло брзо у борбу што се одразило и на губитке Четвртог добровољачког батаљона, који је новембра 1915. године морао бити расформиран. У Сремском добровољачком одреду били су добровољци са ратним искуством из 1914. године и „стари четници”, али и београдска омладина и 70 младића који су као прекобројни били одбијени у подофицирској школи у Скопљу и који су изгинули у првим сукобима у Београду, јер „нису издржали ни најпотребнију обуку, те су знали једино да напуне пушке. Некима су властите бомбе експлодирале у рукама. У јуришу су срљали, не заклањајући се.” По сведочењу добровољца Сремског добровољачког одреда Мирка Илића, „млади добровољци су изгинули гађајући из стојећег става” у борбама у Београду, октобра 1915. године.
Мајор српске војске и четнички војвода Војислав Танкосић са саборцима
У борбама 1915. године добровољачке формације показале су изузетно висок борбени морал. Добровољци Сремског добровољачког одреда последњи су напустили Београд октобра 1915. Добровољачки одред штитио је одступницу 2. армије приликом извлачења српских трупа преко Црне Горе и Албаније. Припадници жандармеријских формација, састављених од добровољаца из Лике и Војводине, месец дана су бранили Качаничку клисуру у јесен 1915. године, спречавајући бугарске трупе да продру на Косово. Тај изузетан морал добровољаца 1915. године као последицу је имао велике губитке добровољачких јединица јер су то биле јединице које су, као и 1914. године, обављале најтеже ратне задатке, и јединице које, упркос ратном поразу 1915. године, нису дезертирале.
После евакуације српских трупа преко Албаније 1916. године, током које је Добровољачки одред мајора Војина Поповића представљао заштитницу 2. српске армије и претрпео велике губитке, одред је прозван и „легијом смрти”. „Добровољци овог одреда опорављали су се од тешких борби и напорног повлачења преко Црне Горе и Албаније. Велики број добровољаца су као болесни или рањени евакуисани у Француску”, навео је потпуковник Душан Јездић у својој представци од 25. децембра 1916. године команданту 2. Пешадијске бригаде Дринске дивизије, говорећи о опоравку бораца Добровољачког одреда у зиму 1916. године. У логору Гувија 23. марта 1916. године Добровољачки одред бројао је 1.894 људи, од чега више од 1.600 бораца. Међу првима је пребачен на Солунски фронт, у периоду од 18. априла до 7. маја 1916. године, у рејон Лерина.
Прва српска јединица која је ступила у борбе на Солунском фронту против бугарских трупа био је Добровољачки одред, 17. августа 1916. године, када је почела бугарска офанзива и одред је водио тешке одбрамбене борбе до 28. августа 1916. године. У Горничевској бици 12-16. септембра 1916. године учествовао је Добровољачки одред и допринео првој српској победи на Солунском фронту, продирући до железничке станице у Лерину.
Књига се може наручити од издавача: РТС издаваштво и Банатски културни центар, Ново Милошево, тел. 011/655-27-35, e-mail: izdavastvo@rts.rs
Нема коментара:
Постави коментар