СЕВЕРНИ СРБИ И НЕМАЧКЕ ЛУТЕРАНСКЕ ВРЕДНОСТИ

• Северни Срби су с лакомислено прихватили лутеранство, не знајући колико их вођа ове верске реформације презире. Најобразованијег Србина и великог немачког просветитеља Каспара Појкера су лажно оптужили за верско отпадништво, 12 година држали у тамници и његово дело потом предали забораву.

Пошто садашњи Председник Р. Србије лакомислено поручује српском народу да би требало да се угледа на лутеранске вредности. Срби би требали да знају како су се Мартин Лутер и рани немачки Лутерани о Србима говорили, писали и како су се о њима односили. Протестантизам, па и лутеранску веру поштујемо, али пре свега поштујемо и највише вреднујемо истину.

 Мартин Лутер против Срба

Данас знамо да је покретач протестантизма Мартин Лутер имао веома лоше мишљење и о Србима, пошто је изрекао да су „најгори од свих могућих народа^[1]. Лутерова изјава о Србима била је у ствари преузимање става швајцарског писца Ноткера Баблуса из IX века о Словенима.

Наводно је Лутер одбио превођење литературе на српски језик јер  „кроз сто година од њега неће бити ни помена“, али у изворима нисам успео да откријем овај његов став. Могуће је да се ради о фами коју су ширили лутерани немачког језика, пошто се у њиховој литератури Мартину Лутеру приписује изрека: „Срби краду, Пољаци лочу, Чеси ждеру“^[2].  Међутим, документована Лутерова изјава је нешто другачија: „Die Behm fressen, die Wende stelen, die Deudschen sauffen getrost^[3]“. Дакле, према немачким лутеранима за Лутера Срби нису били само „најгори народ“, већ и „лопови“.

Мартин Лутер и Филип Меланхтон, портрети Луке Кранаха

Данас се ипак поуздано зна да је Лутер имао изразито лоше мишљење о Србима. То се правда његовим раним искуствима са српским студентима у Витенбергу, граду који им је био омиљено место школовања (тамо су радије одлазили на школовање него у Лајпциг где се употреба српског језика кажњавала смрћу, или у удаљени Франкфурт) и објашњава се тешкоћама Срба да савладају немачки језик.

У прилог разумевања порекла негативног Лутеровог става о Србима се може истаћи Лутерово писмо Бикнеру из 1536. године у коме му се жали на незаинтересованост оних којима проповеда: „Иако нисам причао баш учено, па са говорнице погледао публику, већину међу незналицама су чиниле сељачине и Срби, иако им ја  проповедам као што би их мајка напојила млеком^[4]“.

Осим претходно наведеног, Мартин Лутер је био веома образован човек који је морао бити упознат са историјским делом свог савременика Алберта Кранца, књизи „Вандалија“, издатој у Келну 1519. године. У том делу се наводи податак да је свита грофице од Мересбурга крајем XVIII века наишла на човека над којим је требало да синови изврпе лапот. И каснији протестантски пастор Олденбурга Јохан Петерсен је у својој „Хроници“ Холштајна из 1599. изнео став о људождерству Словена, нараво без навођења чињеница.

Алберт Кранц и насловна страна њеовог дела „Вандалија“ у којем је записао измишљотину немачких грофова о лапоту код Венда

Срби у доба реформације нису знали приватне Лутерове ставове. Они су с одушевљењем прихватили Лутерову реформацију. Амерички аутор лужичког српског порекла Милан Тилер-Похонч је у чланку „Како су Венди постали Лутерани^[5]“ дао преглед из којег се види да је од самог почетка лутеранске реформе у XVI веку најпре у мешовитим срединама, а потом и чисто словенским употреба Немачког језика наставила да потискује употребу Српског језика. Протестантизам је доносио народну писменост, али је подршком немачком језику немачка лутеранска писмеост од почетка потискивала српску. Међутим, већ 1514. године је у Будишину Јан Рак основао гимназију коју су власти прозвале Universitas Serborum. Српско богослужење на народном језику је међу луеранима ипак допуштено тек 1550. године.

Каспар Појкер, српски великан лутеранске реформације и немачки просветитељ, оклеветан, утамничен и заборављен

Лужички Србин Каспар Појкер (1525-1602. г) је био зет најблискијег Лутеровог сарадника Филипа Меланхтона и Меланхтон је у њега имао неограничено поверење, па му је поверио на управу свој богати дом. Отуд се основано претпоставља да је и Меланхтон знао српски језик, а захваљујући Појкеру и Меланхтону лутеранска реформација je наишла на одлучујући одзив Срба, пошто сам Лутер Србе никако није могао да заинтересује јер његов немачки језик нису разумели. Меланхтон је 1560. г. лично посетио Будишин^[6]. Додуше Лутер је Меланхтона називао „мекушцем“.

Насловна страна „Хронике“ Јохана Петерсена у којој је изнета неистина да су Венди били људождери

Каспар Појкер је био водећи немачки просветитељ и хуманиста свог доба, педагог, лекар, математичар, геодет и астроном, писац  научних дела. Био је декан, а потом постао ректор универзитета у Витенбергу и предводник протестантизма након смрти Лутера и Меланхтона. Каспар Појкер је користио српски језик у својим јавним говорима. Био је лични лекар саксонског кнеза.

Немачки протестанти су великом српском просветитељу немачког народа злим узвратили за добро које им је чинио. Да би га елиминисали током борбе за превласт у врху лутеранског покрета оптужили су га за „крипто-калвинизам“ 1574. г. чим је постао ректор Универзитета у Витенбергу. „Калвинизам“ је био страшна етикета у доба када је сав протестантизам у Европе стрепео да им римокатолици не приреде нову „Вартоломејску ноћ“. Уз „сазнање“ да су Словени у историјској науци сматрани „људождерима“, етикетирање овог Србина који је био међу првима од Словена „придобијен за западни ум“ (подседтимо се Хегелове замерке), значило је његово потпуно одстрањење из јавног живота. Каспара Појкера су под сумњом да је калвиниста заточили у тамницу једне тврђаве крај Лајпцига и држали га тамо заточеног чак 12 година. Ослобођен је тек 1586. године, иселио се западно од родног краја у војводство Анхалт, прихватио тамо одборничко место и службу војводског личног лекара.

Каспар Појкер, најобразованији човек Немачке свог доба, полихистор, лекар, немачки просветитељ и ректор универзитета у Витенбергу 

Мукотрпни настанак књижевности северних Срба у доба лутеранске реформације

Велики немачки хуманиста, просветитељ и вођа протестантизма Каспар Појкер био је верни син српског народа. Свој завичај, Горњу Лужицу, учинио је светски познатим објављујући на латинском језику дело „Идиличност отаџбине“ (Idyllium Patria) 1583. године и поново под називом „Идила Лужице“  (Idyllion de Lusatia) 1594. године. Била је то хроника његовог родног Будишина, њу је писао током робијања и сведочанство је да је успоменом на родни завичај успео да одржи телесно и умно здравље током робијања дужег од деценије. Управо је у животно доба Каспара Појкера настала писана Српска лужичка књижевност.  На жалост, услед вековног робовања северних Срба под немачким грофовима, кажњавању употребе њихвог језика и досељавању становништва које је говорило германским језицима, ван  Лужице је Срба углавном нестало.

Писменој књижевности једног народа претходи усмена књижевност. Српска песма „Наши момци с боја иду“ (Naše gólcy z wójny jědu или Wójnski kěrluš, Rěčerski kěrluš), сматра се најстаријим (усменим) спомеником српског језика, датира се чак у X век, мада ју је први поменуо тек 1700. г. Михал Абрахам Френцел, а Рудолф Мењ записао је почетком XIX в. Писао сам да ова песма није ратна, већ лирска песма северних Срба, која је, по свему судећи, била позната по свој древној земљи Бојки, од Аустразије до исочних Карпата. Ипак, сачувана је на Горњолужичком наречју и једна древна војна песма. Ради се о песми „Победа Срба“ (Serbow dobyća) која се датира у XV век, још у доба ратова Болеслава Храброг.

Албин Молер, аутор прве штампане књиге на језику северних Срба

„Будишинска заклетва“ бохемском краљу Фердинанду I, први je сачувани писани документ српског језика у Саксонији (1530. године), на горњолужичком наречју. Миклавж Јакубицаје превео Нови Завет на доњолужички дијалект Српског језика (1548. г), али тај превод није штампан, мада је рукопис сачуван. Научно га је обрадио тек Хајнц Шустер-Штевц, 1967. г. Лутерански свештеник, астроном, астролог и ботаничар Албин Молер превео је Лутеров „Мали катихизис“. Молер је био Сбин из лужичког села Јаношице и постао је лични астролог римско-немачког императора Рудолфа II.

Грегоријусов Молитвеник је на српском језику издат 1593. г, а Вјацлав Варихиј је превео Лутеров „Мали катихизис“ на горњолужички дијалекат Српског језика (1595. г). Српски Псалтир у преводу Албина Молера је издат 1627. године. Молерова књига „Песме и катехизам“ (Zpevnik a katechism /1576. г/) су прва српска штампана књига. Историчар из Зхоржелеца Христофор Манлиј је крајем XVI века написао на латинском први историјски спис о Лужици „Commentariorum rerum Lusaticarum“.

Српска књижевност се расцветала управо у доба кад је немачки лутерански пастор Јохан Петерсен 1599. године поновио „историјски“ став Алберта Кранца да су Словени људождери. Током Тридесетогодишњег рата (1618-1648. г) Лужица је веома страдала, више од половине становништва је пропало услед борби, епидемија и глади. Након постигнутог мира су уведени нарочито тешки  нови феудални намети и работе па су се Срби услед тога додатно расељавали  из своје отаџбине и бежали са властелинских поседа. Било је чак и сеоских буна, али оне нису биле великог опсега.

Рукопис превода Новог завета на народни језик северних Срба којег је 1548. израдио Миклавж Јакубица

Убрзо се испоставило да је лутеранска Пруска држава врло расположена да српску стварност прилагоди постулатима старих немачких „историчара“, па је силом почела да враћа Србе у неписменост. Ометање и прогањање српске културе, ионако мрске  немачким маркгрофовима, нарочито се развило када су витезови некадашњег тевтонског реда прихватили лутеранство и наставивши агресивну политику постали господари Пруске државе која се ширила.

Наравоученије у лутеранству међу Северним Србима

Мартин Лутер је презирао Србе. У доба кад су северни Срби стварали своју писану књижевност, немачко лутеранство је штампу употребило да би ширило фаму да су Срби људождери. Српски лутерани су писану књижевност успели да зачну само на простору Лужице, управо из разлога што је баш захваљујући лутеранству Српски језик замењен немачким управо на свом подручјима где су поред Срба живели и Немци.

Лутеранство је Србима допустило књижевност само тамо где немаца уопште није било – у области Лужице. Последица усвајања лутеранства је била двојака. Усвајајући Лутеранство Српска клутура је сведена на Лужицу и сви Срби ван ње су асимиловани у германско становништво. Преостали Срби су називани Лужичанима и ова два назива су постали синоними. Велики немачки просветитељ и полихистор српског рода Каспер Појкер је вољом немачких Лутеарна утамничен и његово дело је предато забораву.

Показаће се да је судбина Каспара Појкера била увод у општи прогон културе и књижевности северних Срба који је трајао вековима и да немачким господарима лутеранске ведности ни најмање нису сметале у томе. Нама, јужним Србима, историјска судбина северних Срба стога представља важан наук шта се догађа када Срби поверују да су им браћа Немци који су домаћини у српској домовини. Северни Срби који су прихватили лутерански вредности су до данас престали да користе српски језик чак и у својим домовима, а постали су мањина међу Немцима чак и у родној Лужици.

ЛИТЕРАТУРА

[1] Tyler-Pohontsch, Milan – Genealogical newsletter for Americans with Sorbian / Wendish ancestors and friends of genealogy, European Roots; Symmank, Kristian – History of the Sorbs (Wends), Symmank.de.

[2] Дословно: „Die Sorben stehlen, die Polen saufen, die Tschechen fressen“. Видети: Künzli, Miriam – Karbatland, Neuland Magazin, No 17.

[3] Rauschenberger, Katharina, Konitzer, Werner – Antisemitismus und andere Feindseligkeiten: Interaktionen von Ressentiments, Seite 48, Jahrbuch zur Geschichte und Wirkung des Holocaust, 12. 11. 2015.

[4] Доступно на: The letters of Martin Luther.djvu/23, Wikisource. Лутер је Србе назвао „Вендима“, како их уобичајено називају Немци до данас.

[5] How the Wends became Lutheran? European Roots Genealogy.

[6] Luthers Ideen auf Sorbisch – Ausstellung in Bautzen, www.luther.de,29. 3. 2017.

ИЗВОР: Центар академске речи