Mogao je kralj naći drugi, „dostojanstveniji“ način da se brže i lakše domogne savezničke zaštite, ali nije hteo: on je kralj i njega ovakve stvari ne mogu da unize i osramote, on sa njima nema problem, on želi da deli sudbinu svojih podanika. Jer, pravi vladar ne pati od kompleksa, zna se ko pati od kompleksa
Kralj Petar volovskom zapregom putuje kroz Jankovu klisuru tokom povlačenja vojske i države krajem 1915. godine. Foto: Wikimedia Commons/L'Illustration 1916/Vladimir Betzitch/Orjen
Bićemo nepravedni prema današnjici ako ne priznamo da, otkako je sveta i veka, postoji podvojenost društva na vlastodršce i običan svet, da postoji stalni i neuništivi jaz između onih koji upravljaju i onih kojima se upravlja. Ali bićemo nepravedni prema prošlosti ako ne priznamo, da su jaz i podvojenost danas čini se veći nego ikada. Ipak, jedno ime iz srpske istorije - Kralj Petar I Karađorđević, dokazuje da su skromnost, poštenje i saosećanje s narodom ipak osobine koje nekoga odvajaju, čak i do statusa nacionalnog božanstva.
Čak, kao da su i u vreme apsolutističkih monarhija, formalni i neformalni vladari i „bogataši“ imali više dodira sa prostim pukom nego danas. I to nije primetno samo na tlu naše zemlje, to je nešto na šta ukazuju svi društveno odgovorni stručnjaci širom sveta.
Možda mi svi skupa samo imamo prevelika očekivanja od demokratskog uređenja, jer sama reč „demokratija“ sugeriše vladavinu naroda, naprosto zato, što to doslovno i znači (izvedena je od grčkih reči „demos“, dakle „narod“, i „kratein“, dakle „vladati“).
Teorija i praksa se negde razmimoilaze, jer se mirne duše može kazati da je moderna demokratija koja se razvila poslednjih vekova, sve vreme bila samo paravan iza kojeg se uvek krije bogati sloj i oni uglavnom beznadežno nesposobni partijski činovnici, lišeni državničkih kvaliteta, koji znaju da se „snađu“ pa isplivaju sa dna kace na površinu.
Seljaci 1906. godine teraju volove pored stare zgrade Srpske narodne skupštine kod današnjeg bioskopa „Odeon“ na uglu ulica Kraljice Natalije i Kneza Miloša. Foto: Wikimedia Commons/fortepan.hu
Da li je pre jednog veka u Kraljevini Srbiji i drugde bilo drugačije? Donekle jeste. Mi smo imali sreću da se u jednom teškom periodu naše istorije, tokom prve dve decenije dvadesetog veka, na samom vrhu državne uprave nađu ljudi visokih kvaliteta, i na tome imamo pre svega da zahvalimo toj demokratiji, koja sve većem delu naroda postaje mrska, jer je ne razume, jer ne zna šta je to, jer sa njom povezuje sve ono najgore što mu se dešava, iako se cela srpska istorija u zadnja dva veka mahom svodi na borbu za nju.
Zapravo je srpska borba za demokratiju tokom devetnaestog stoleća, i protiv Turaka i protiv naših vladara, kulminirala Majskim prevratom i dovela na tron kralja Petra, što je za posledicu imalo naše „zlatno doba“ 1904—1914, tokom kojeg ni vladar nije smeo da se ponaša tiranski kao njegov prethodnik koji je zato ubijen (iako Čika Pera kao prevodilac dela „O slobodi“ Džona Stjuarta Mila i nije bio taj tip čoveka, već neko ko je verovao u demokratiju i parlamentarizam), a ni sami političari. To je za posledicu imalo pojavu vrhunskih ličnosti, od kojih su mnoge već bile tu ali potisnute obrenovićevskom diktaturom, poput Pašića i Milovanovića (inače glavnog arhitekte Balkanskog saveza i Srpsko-bugarskog ugovora bez kojeg ne bi bilo pobede nad Turcima), između ostalih.
Nakon Prvog svetskog rata sve se promenilo. Možda je kralj Aleksandar bio veliki državnik, ali je takođe bio i diktator koji se posle Pašićevog povlačenja, a i pre njega, okružio prosečnim političarčićima, i mi smo se praktično nakon Marseljskog atentata našli u pustoši, bez i jednog čoveka državničkog kova: (ako ne računamo kneza Pavla, koji nije bio političar već regent, i kojem su prilike nametnule dužnost za koju se nije spremao i koju nije želeo ali koju je savesno i valjano obavljao) svi su bili mediokriteti, što se uostalom najbolje videlo tokom sloma Kraljevine Jugoslavije kada su listom pobegli iz Beograda i zemlje a narod ostavili na cedilu.
Kralj Petar I na terasi. Foto: Kuća kralja Petra I
Njima je — kao i današnjim političarima, kao možda i velikoj većini naših političara pre sto godina (o skandalima vezanim i za samog Pašića i za njegovog sina Radeta i za mnoge druge, ne vredi ovde trošiti reči) — bilo ispod časti da dele sudbinu naroda. No, ne i kralju Petru.
Dok većina današnjih svetskih vođa (osim možda bivšeg urugvajskog predsednika i ponekog severnjačkog premijera ili ministra koji biciklama idu na posao) ne može ni da zamisli da sedne u običan automobil, Čika Pera se vozio volovskom zapregom kroz Jankovu klisuru, pod naravno žalosnim okolnostima.
Naime, ova fotografija hrvatskog slikara Vladimira Becića — objavljena 1916. u francuskom listu „L'Illustration“ čiji je bio dopisnik, pod naslovom „Kralj Petar, srpska tragedija“ — nastala je 9. novembra 1915. godine tokom povlačenja vojske i državnog aparata, posle sloma usled udruženog naleta Austrougara, Nemaca i Bugara, neposredno pre nego što će početi Albanska golgota.
Ali mogao je kralj naći drugi, „dostojanstveniji“ način, da se brže i lakše domogne savezničke zaštite. Nije hteo: on je kralj i njega ovakve stvari ne mogu da unize i osramote, on sa njima nema problem, on želi da deli sudbinu svojih podanika. Pravi vladar ne pati od kompleksa, zna se ko pati od kompleksa.
VIDEO: Šta bi se sa svetom desilo da je Srbija bila uništena u Prvom svetskom ratu?
This is a modal window.
No compatible source was found for this media.
(P. L.)
Нема коментара:
Постави коментар