Уочи поласка на освајање Азије, млади цар Александар III Карановић (на грчком Каранидес) (90.том III, ст.132), проглашен Велики, одржао је припремни састанак војних, грађанских и верских првака у Пели, почетком пролећа 334. г. п.н.е. (36.I.ст. 145/6). На том скупу Александар је изложио разлоге војног похода на Персију, његове намере и опредељења у вези са освајањем Азије. Тадашња
персијска царевина се простирала од реке Инда до Дарданела и Либије и од Аралског језера до Јемена.
персијска царевина се простирала од реке Инда до Дарданела и Либије и од Аралског језера до Јемена.
Александар је изјавио да ће он следити пут и примере бога Бака који је раније ишао у освајачки поход у Азију. Уз то је додао да се он сматра Баковим наследником.
Код старих Срба бог Бак је сматран највећим у реду богова, изнад којих је био само врховни и невидљиви Бог, Богу Баку су приношени бикови на жртву и он је оличен у лику бика.
Срби су га звали Бак, Римљани су то име изговарали као “Бакус“, а Грци као “Бакхос“. Мајка Бакова је богиња која је оличавала земљу и звала се дословно Земља (192.ст.336). Међутим, Грци су овоме богу дали своје име – Дионизос, што је спој од два имена: Диос – Бог, и Низа – место Баковог рођења (Ниш). Било је више старих градова са именом Низа, у Европи, Азији и Африци, свуда где је било присутно веровање у бога Бака или где год су Срби били присутни.
У древним временима су цареви, краљеви, па и велики јунаци доводили своје порекло у везу са неким од богова и то је била уобичајена појава. Обично се дешавало да нека знаменита личност буде проглашена за сина неког од богова, па било да тај родослов потиче од саме те личности или од околине која ју је окруживала. Када се неко на тај начин прогласи за божијег сина, онда он и иступа као представник бога, свога оца, или се једноставно поистовети са својим оцем, то јест појављује се у предању као сам бог. Ово правило је нарочито важило за велике личности које су у своме животу постигле изузетне успехе. Римски императори су се, готово сви, трудили да се представе као божанства, углавном безуспешно.
Нама је сада остало да пронађемо ко је био тај велики војвода кога је народ, запањен његовим успесима, прогласио богом Баком. Посао нам је удвостручен јер нам Александар саопштава и за све време свога похода на то указује, а и чињенице то потврђују, да је био још један велики поход, после оног Баковог, такође од Србије до Индије. И овај други поход водио је, опет према народном предању, један други бог јер се сматрало да такав подвиг не може да изврши обичан човек. Тај други велики војвода се на српском језику назива Сербон. Грци га зову Хераклес, а Римљани Херкулес. И Александар је, као и његова два претходника, био проглашен, прво божијим сином, па затим и богом. Плутарх каже да је сасвим извесно, што значи да су његови савременици у то веровали, да Александар води порекло од Хераклеса преко свога претка и родоначелника династије – Карана, и од јунака Ахила преко своје мајке Олимпије, рођене Еакић (грчки Еакидес). Александар је сматрао себе “…такмацом и следбеником Баковим, жудан да се уздигне на исти степен као просветитељ и као господар света“ (40.ст.352). створена је, врло рано легенда о Александру која нам говори да се он представио као нови Бак“ … “Индуси, са којима је имао посла, били су заправо ти који су му причали о ранијим најездама Бака и Херкула“ (40.ст.353). Желим да се овде осврнем и на само име Александар, које многима није јасно, ни шта оно значи, нити како је настало. Најбоље је то име разумео Гундулић. када пева о “Лесандру Србљанину“. Код старих Срба, нарочито у Македонији имена су се завршавала на -дар и то је значило тачно исто што и данас значи дар, поклон. Лес је шума или гора. Лесандар је дар леса. Префикс “а“ су додали Грци и то не у односу на Лесандра Великог, него у односу на његовог славног претходника Лесандра Пријамова Париса. У оба случаја основно име је Лесандар. Код старих Срба постојала су разна божанства, међу којима и божанства неких река и гора. Биће да је у питању божанство Лес, а не обична гора.
Пољен пише о Баку следеће:
О томе је још опширније писао Лукиан (89). Овоме можемо још додати обичај код старих Срба у постојбини да сваке треће године прослављају Баков тријумф у знак његовог победоносног повратка из Индије (41). Било је увек и оних који су се противили и самој идеји постојања ових похода из Србије до Индије. Дројзен каже за Александра Великог следеће: “Његови Македонци приповедају посебне приче
о минулим временима: ове приче, у које је мало ко веровао тада, већином су се са тиме ругали, али оне су биле познате од свих и биле су као поново оживљене овим походом…“ (36.ст.317). Грци су такође нерадо говорили о та два похода у Азију пре Александра Великог. Неки њихови писци су чак порицали те походе и, на челу са Ератостеном, тврдили да су све то Македонци измислили. Нико од
озбиљних историчара није у то посумњао, а и Свето писмо, као што ћемо видети, то потврђује, Александар је прво освојио Малу Азију, Сирију, Палестину и Мисир (Египат). У северозападном Мисиру, у оази Сиухи, постојао је храм и чувено пророчиште врховног бога Хамон-Раа, посећивано и од људи из далеких земаља.
Запис из времена персијског цара Дарија II, у част бога Хамона говори:
о минулим временима: ове приче, у које је мало ко веровао тада, већином су се са тиме ругали, али оне су биле познате од свих и биле су као поново оживљене овим походом…“ (36.ст.317). Грци су такође нерадо говорили о та два похода у Азију пре Александра Великог. Неки њихови писци су чак порицали те походе и, на челу са Ератостеном, тврдили да су све то Македонци измислили. Нико од
озбиљних историчара није у то посумњао, а и Свето писмо, као што ћемо видети, то потврђује, Александар је прво освојио Малу Азију, Сирију, Палестину и Мисир (Египат). У северозападном Мисиру, у оази Сиухи, постојао је храм и чувено пророчиште врховног бога Хамон-Раа, посећивано и од људи из далеких земаља.
Запис из времена персијског цара Дарија II, у част бога Хамона говори:
“Богови су у твојим рукама, а људи пред твојим ногама: ти си небо, ти си бесмртност: људи те славе као онога који се не либи да се стара о њима, теби су њихова дела посвећена“ (36.I.ст.322). Грци су овог египатског бога називали “Зевс-Хелиос“.
Александар Велики је посетио храм бога Хамона. На самом улазу , пре негошто је дошао до веледе (пророчице), младог цара је дочекао првосвештеник храма и поздравио га, у име бога Хамона, са речима: “Здраво мој сине!“ То је значило да бог Хамон-Ра проглашава званично Александра Великог за свога сина. Од тада су Египћани и азијски народи сматрали Александра за божијег сина и једноставно за бога. Сви побеђени народи царевине, укључивши и Грке. морали су да одају Александру пошту као божанству, сви осим Срба.
У Атини су посветили један храм богу Александру што је изазвало негодовање код неких Грка на челу са Демостеном који је рекао: “Од тога божанства смрдеће цела Атина“. Када је Александар Велики, приликом свог освајачког похода, дошао до граница Индије, наишао је на град који се звао Низа. Представник града дошао је пред Александра, поклонио се пред њим као пред божанством и, према историчару Руфусу, изјавио: “… да је Александар, трећи пореклом од Јова, који је стигао у њихову земљу. Бака и Херкула (Сербона) знају само по предању, а Александар је сада лично пред њиховим очима“ (7.ст.305). Под богом Јовом (Јупитером) Руфус овде подразумева Хамона. Александар и његова пратња су били добро упознати куда су два претходна похода ишла до Индије. У Ариановој књизи стоји: “Између река Кофена и Инда налази се град Низа који је саградио Бак. Да ли се ради о богу Баку из Тебе, или пак како неки кажу о ономе са Тмола планине у Лидеји, који је отишао и освојио Индусе?“ Постојало је више чувених светилишта бога Бака, од којих је једно било на планини Тмолу у Малој Азији. Ариану није јасно којем светилишту је припадао овај Бак освајач.
Првак града Низе, Акуф, изјавио је за Бака: “Да је тај херој, враћајући се победоносно у Грчку, после освајања Индије, саградио њихов град као вечни споменик својих победа и да је у њему населио оне који су по годинама или због задобијених повреда били неподесни за даље ратовање“ (9.V.). Ариан још каже да су се Асакани и Астакани, који живе на пределима између Кабула и Инда, разликовали од народа са оне стране Инда по белој боји коже. Ова племена су некада била под Асиријом, па под Медијом и Персијом, када им је Киро ограничио земљу и наметнуо данак. Низејци нису били индијске расе, него потомци освајача које је Бак водио. Дројзен се, у већ поменутом делу, чуди да тај народ, (још пре једног века), одржава Баков верски обред, како кажу, и чува успомене на Александра и његове Македонце, што је врло чудно!“
Акуф је још рекао Александру да се близу њиховог града налази планина Мера на којој је Бак одмарао своју војску и да се само на тој планини у Индији, налази засађен бршљан, донет из Европе. Александар је извео војску на ту планину и пошто су нашли бршљан, одржали су велики Баков обред у коме је цела војска учествовала. Троглава планина Мера је попут Олимпа била Света гора индијских
Аријеваца на којој се богови сабирају. Приликом силаска низ долину реке Инда, Александар је наишао на Србе и то на више места, тако да се одмах добија утисак да су Аријевци у Индији били Срби. Ми ћемо овде говорити само о онима на ушћу панџабских река у околини Мултана. Најпознатији предео насељен народом, који је себе звао Србима, налазио се између река Џелама и Инда. Име ових Срба налазимо у савременим издањима као Себи, Сиби и Соби. Павле Орос их помиње као Сиборум и Собиорум (147.ст,836), а римски историчар Јустин као Сибос, Силеос, Сирос и Себос. Срби су послали своје поклисаре пред Александра да му изјаве своју оданост и да га позову у госте као свога цара и сународника. Александар
је прихватио позив и посетио њихов главни град и још један други. Том приликом су му индијски Срби рекли да су они потомци ратника из Другог похода, Сербоновог, као и то да је Сербон основао њихов главни град. Руфус каже да су ови “Соби изјавили да потичу од војника Херкулове војске, који су ту остављени као болесници и рањеници, у овој земљи коју сада они поседују.“ “…иако су
заборавили грчка понашања и обичаје, они су били задржали још доста обележја њиховог порекла“ (7.ст.347). У Руфусовој књизи, таквој каква је до нас допрла, стоји да су ови Срби “заборавили грчка понашања и обичаје“. А код Ариана стоји да се Бак, после освајања Индије, “враћао победоносно у Грчку.“ Не може се прихватити да су ови Срби имали “грчке обичаје“, пошто су дошли у Индију када Грци нису ни постојали као народ. Зашто би се Бак враћао у Грчку, а не у Србију или Македонију? У тим походима Грци нису учествовали, шта више, они су порицали да су се ти походи уопште десили. С друге стране, Срби су славили сваке треће године Баков тријумфални (тријамни) повратак из Индије.
Аријеваца на којој се богови сабирају. Приликом силаска низ долину реке Инда, Александар је наишао на Србе и то на више места, тако да се одмах добија утисак да су Аријевци у Индији били Срби. Ми ћемо овде говорити само о онима на ушћу панџабских река у околини Мултана. Најпознатији предео насељен народом, који је себе звао Србима, налазио се између река Џелама и Инда. Име ових Срба налазимо у савременим издањима као Себи, Сиби и Соби. Павле Орос их помиње као Сиборум и Собиорум (147.ст,836), а римски историчар Јустин као Сибос, Силеос, Сирос и Себос. Срби су послали своје поклисаре пред Александра да му изјаве своју оданост и да га позову у госте као свога цара и сународника. Александар
је прихватио позив и посетио њихов главни град и још један други. Том приликом су му индијски Срби рекли да су они потомци ратника из Другог похода, Сербоновог, као и то да је Сербон основао њихов главни град. Руфус каже да су ови “Соби изјавили да потичу од војника Херкулове војске, који су ту остављени као болесници и рањеници, у овој земљи коју сада они поседују.“ “…иако су
заборавили грчка понашања и обичаје, они су били задржали још доста обележја њиховог порекла“ (7.ст.347). У Руфусовој књизи, таквој каква је до нас допрла, стоји да су ови Срби “заборавили грчка понашања и обичаје“. А код Ариана стоји да се Бак, после освајања Индије, “враћао победоносно у Грчку.“ Не може се прихватити да су ови Срби имали “грчке обичаје“, пошто су дошли у Индију када Грци нису ни постојали као народ. Зашто би се Бак враћао у Грчку, а не у Србију или Македонију? У тим походима Грци нису учествовали, шта више, они су порицали да су се ти походи уопште десили. С друге стране, Срби су славили сваке треће године Баков тријумфални (тријамни) повратак из Индије.
Ариан још каже: “Ако се поверује овим причама, (Срба из Индије, наша примедба), онда се ради о једном другом Хераклесу, а не оном из Тебе, него из Тира или Мисира, или неком великом краљу из суседства, на северу Индије.“ Зашто Ариан говори о Хераклесу из Тира видећемо мало касније, пошто се у овоме крије још једно велико откриће. За нас су много меродавније изјаве Срба из Индије него
Арианова нагађања јер су они примили Александра као свога сународника. Руфус каже да су ти Срби још тада имали доста обележја старог порекла.
Арианова нагађања јер су они примили Александра као свога сународника. Руфус каже да су ти Срби још тада имали доста обележја старог порекла.
Александар је, после сусрета са тим Србима, наставио силазак низ реку Инд и на другом месту пет наишао на Србе. “Пошао је против Сабракана, једног моћног народа у Индији. који је имао демократску управу и није имао краља. Овај народ је имао војску од 6.000 пешака, 8.000 коњаника и 500 борбених кола. Њихов главни град је био на обали реке Инда. Када су видели да је цела река покривена лађама и бројну војску у сјајним оклопима, помислили су да је то војска неког бога, једног
другог Бака, чије је име било славно у том крају …послали су поклисаре пред Александра да му изјаве покорност.“ Име овога народа је у облику Сарбасти и преличавано је на више начина. У старијим издањима Руфуса стоји Sabracas, у новијим издањима Sabarcas, а код Диодора са Сикеле, SasbastaV уместо SarbastaV. O Србима са реке Ченаба, притоке Инда, помињући их под именом “Амбашта“, Џамна Дас Ахтар каже да су то они које Грци називају Самбасте или Сабаре, што су били насељени на доњем току Ченаба и у северном делу покрајине Синда. Помиње их Панини у Сутра VIII. 3. 97. и Патанџали у Сутра IV. 1.171. као људе “џанапада“ под једним краљем. Махабхарата, 32.7, смешта их на северозапад Индије и повезује са њима Сибисе. У Александрово време били су на доњем Ченабу. У Пурани они су “Анава Кшатрија“. Толомеј говори о њима под именом “Амбасте“ у “Виндајан“ покрајини (181. XVIII). Ми видимо да се заједно са Србима помиње и виндско име “Виндајан“ покрајина. (Винди или Венети је друго име за Србе – Словене.) Најбољи приказ географског размештаја српских племена на делти панџабских река дао је Канингхам. Он их спомиње под именом Sudrakae или Surakas (181. ст.180). Напомиње да их Дионисиос и Нонус помињу као Hudrakae, Плиније као Sydracae, Страбон као Sudrakae, Диодор као Surakousae,
Ариан и Куртиус као Oxudarakae. Страбон додаје да су они говорили да потичу од Бака (Гео. XIV. 1.8. и 33). Харес из Митилена каже да име бога индијских Аријеваца SoroadeioV, Сороадиос, значи “Винопија“. Ово је име бога Сербона, Сорбон див или Сербон див, а Винопија може бити његов надимак. Канингхам на ово каже: “I infer that the people who boasted a descent from Bachus may have called themselves Surakas, or Bachidae.“ (181.ст.181). “Ја разумем да народ који се хвали потомством од
Бака може да се назива Сурака или Бахиде.“ Затим помиње Кате, Kathaei, из Сангале чије се име очувало као Kathi (Гети) до наших дана, а тако су се звали и у Александрово време. Ариан их ставља на ушћу Хидаспа и Акезине, где Куртиус ставља Sobii, Диодор Ibae и Страбон Sibae. Ово мора да потиче отуда што су поистовећавали Sorii и Suraka, Први су припадали Софитима који су владали преко Salt Range планина изнад ушћа Хидаспа и Акезине. Друго име је у вези са
“Шоркот“ што је Alexandria Soriane, главни град покрајине Шор која се налази испод ушћа Хидаспа и Акезине. Sobii су били непосредни суседи са Sorii. Први су били на пределу изнад ушћа, а други испод ушћа поменутих река. Смештај Sorii-а или Сурака објашњава изјаву Ариана да су Кати били савезници “Оксудрака“ и Малиана (181.ст.182). Sydrus река је Hesidrus или Сатлеџ, покрај које су се налазила
добро позната поља Sabraon (181.ст.183). За Шоркот Канингхам каже: То је централни предео Панџаба са градом који одговара савременом Џангу на Ченабу – Шоркот или Шур. Суиме од Шоркота је Soravati. То је главни град
Судрака. Шоркот је код Стефана од Византа – Сориана, а то је Александрија Сориана (181.ст. 172/3). Ради се о Александрији Сербијани коју је основао Александар Велики у Панџабу. Александар је нашао Србе у долинама река: Инда, Џелама, Ченаба, Рави и Сатлеџа. О Катима или Хатима који се помињу
међу овим Србима говорићемо касније. Сори и Соби је исто име, с тим што је код првог испуштено слово “бука“ а код другог слово “ро“. Самогласници: “аз“, “оча“ , “ери“ и “ука“ се налазе у првом слогу српског имена, некада наизменично а некада упоредо. По завршетку освајања Азије и приликом повратка у Персопоље, сва Александрова војска се прерушила у тријумфалну Бакову поворку и славље је трајало недељу дана што је све било опонашање Бака освајача Азије (40.ст.356).
Александар Велики је желео да превазиђе своје претходнике и да иде и даље на исток, преко реке Инда у долину реке Ганг. Уморна војска и војсковође тражили су од цара да не иде даље и да се заврши са освајањима у Индији. У свом величанственом говору војницима, Александар је, поред других примера, истакао пример једне жене, царице Семираме.
другог Бака, чије је име било славно у том крају …послали су поклисаре пред Александра да му изјаве покорност.“ Име овога народа је у облику Сарбасти и преличавано је на више начина. У старијим издањима Руфуса стоји Sabracas, у новијим издањима Sabarcas, а код Диодора са Сикеле, SasbastaV уместо SarbastaV. O Србима са реке Ченаба, притоке Инда, помињући их под именом “Амбашта“, Џамна Дас Ахтар каже да су то они које Грци називају Самбасте или Сабаре, што су били насељени на доњем току Ченаба и у северном делу покрајине Синда. Помиње их Панини у Сутра VIII. 3. 97. и Патанџали у Сутра IV. 1.171. као људе “џанапада“ под једним краљем. Махабхарата, 32.7, смешта их на северозапад Индије и повезује са њима Сибисе. У Александрово време били су на доњем Ченабу. У Пурани они су “Анава Кшатрија“. Толомеј говори о њима под именом “Амбасте“ у “Виндајан“ покрајини (181. XVIII). Ми видимо да се заједно са Србима помиње и виндско име “Виндајан“ покрајина. (Винди или Венети је друго име за Србе – Словене.) Најбољи приказ географског размештаја српских племена на делти панџабских река дао је Канингхам. Он их спомиње под именом Sudrakae или Surakas (181. ст.180). Напомиње да их Дионисиос и Нонус помињу као Hudrakae, Плиније као Sydracae, Страбон као Sudrakae, Диодор као Surakousae,
Ариан и Куртиус као Oxudarakae. Страбон додаје да су они говорили да потичу од Бака (Гео. XIV. 1.8. и 33). Харес из Митилена каже да име бога индијских Аријеваца SoroadeioV, Сороадиос, значи “Винопија“. Ово је име бога Сербона, Сорбон див или Сербон див, а Винопија може бити његов надимак. Канингхам на ово каже: “I infer that the people who boasted a descent from Bachus may have called themselves Surakas, or Bachidae.“ (181.ст.181). “Ја разумем да народ који се хвали потомством од
Бака може да се назива Сурака или Бахиде.“ Затим помиње Кате, Kathaei, из Сангале чије се име очувало као Kathi (Гети) до наших дана, а тако су се звали и у Александрово време. Ариан их ставља на ушћу Хидаспа и Акезине, где Куртиус ставља Sobii, Диодор Ibae и Страбон Sibae. Ово мора да потиче отуда што су поистовећавали Sorii и Suraka, Први су припадали Софитима који су владали преко Salt Range планина изнад ушћа Хидаспа и Акезине. Друго име је у вези са
“Шоркот“ што је Alexandria Soriane, главни град покрајине Шор која се налази испод ушћа Хидаспа и Акезине. Sobii су били непосредни суседи са Sorii. Први су били на пределу изнад ушћа, а други испод ушћа поменутих река. Смештај Sorii-а или Сурака објашњава изјаву Ариана да су Кати били савезници “Оксудрака“ и Малиана (181.ст.182). Sydrus река је Hesidrus или Сатлеџ, покрај које су се налазила
добро позната поља Sabraon (181.ст.183). За Шоркот Канингхам каже: То је централни предео Панџаба са градом који одговара савременом Џангу на Ченабу – Шоркот или Шур. Суиме од Шоркота је Soravati. То је главни град
Судрака. Шоркот је код Стефана од Византа – Сориана, а то је Александрија Сориана (181.ст. 172/3). Ради се о Александрији Сербијани коју је основао Александар Велики у Панџабу. Александар је нашао Србе у долинама река: Инда, Џелама, Ченаба, Рави и Сатлеџа. О Катима или Хатима који се помињу
међу овим Србима говорићемо касније. Сори и Соби је исто име, с тим што је код првог испуштено слово “бука“ а код другог слово “ро“. Самогласници: “аз“, “оча“ , “ери“ и “ука“ се налазе у првом слогу српског имена, некада наизменично а некада упоредо. По завршетку освајања Азије и приликом повратка у Персопоље, сва Александрова војска се прерушила у тријумфалну Бакову поворку и славље је трајало недељу дана што је све било опонашање Бака освајача Азије (40.ст.356).
Александар Велики је желео да превазиђе своје претходнике и да иде и даље на исток, преко реке Инда у долину реке Ганг. Уморна војска и војсковође тражили су од цара да не иде даље и да се заврши са освајањима у Индији. У свом величанственом говору војницима, Александар је, поред других примера, истакао пример једне жене, царице Семираме.
Према Руфусу, Александар је рекао:“Quas urbes Semiramis condidit! quas gentis redegit in potestatem! quanta opera molita est! Ha српском: “Које градове основа Семирама! Које народе покори! Колике радове изведе!“ (7.књ.IХ.сар.VI.).
Сада да се осврнемо на царицу Семираму и на стварање Асирије и затворимо троугао: Стари завет – Александар Велики – Асирија.
О Асирији имамо три главна извора повести: први је, а и најпотпунији, онај који нам дају стари писци; други је онај што нам даје Стари завет и Трећи извор су откривени записи на клинастом писму у последња два века. Подаци добијени од сва три извора се слажу, а разлике настају само код тумачења. Што се тиче временика асирске историје, постоје велике разлике настале због три различита
извора датума: Временик старих писаца на челу са Еузебијем Памфилом и Светим Јеронимом; Старозаветни временик и временик настао из тумачења догађаја о којима говоре клинасти записи, свакојако тумачени. Што се тиче Старозаветног временика, ни ту нисмо много боље послужени. Датуми рођења и живљења родоначелника појединих народа стоје у огромној несразмери у односу на
познату историју тих народа. Једини временик на који се стварно можемо ослонити и који се слаже са главним токовима историје јесте временик Еузебија Памфила и Светог Јеронима, на који се ми и ослањамо. Постојала су три Асирска царства. Прво од њих основано је око 2000. г. п.н.е, Друго је основано
у 14. веку п.н.е. и Треће основано око 800. г. п.н.е. Прво царство је имало престоницу у Вавилону и многи мисле да се тада није звало Асиријом. Друго царство је неоспорно Асирија, а Треће је било само обнова Другог. Оснивач Првог Асирског царства био је Нино Белов који је уједно и оснивач Вавилона.
Код старих историчара ми налазимо податке о Нину као о великом освајачу који је освојио целу Малу Азију, Јерменију и Медију. Освојио је земље око Црног мора и око Каспијског језера, део јужне Русије, Иран и Арабију.
О Асирији имамо три главна извора повести: први је, а и најпотпунији, онај који нам дају стари писци; други је онај што нам даје Стари завет и Трећи извор су откривени записи на клинастом писму у последња два века. Подаци добијени од сва три извора се слажу, а разлике настају само код тумачења. Што се тиче временика асирске историје, постоје велике разлике настале због три различита
извора датума: Временик старих писаца на челу са Еузебијем Памфилом и Светим Јеронимом; Старозаветни временик и временик настао из тумачења догађаја о којима говоре клинасти записи, свакојако тумачени. Што се тиче Старозаветног временика, ни ту нисмо много боље послужени. Датуми рођења и живљења родоначелника појединих народа стоје у огромној несразмери у односу на
познату историју тих народа. Једини временик на који се стварно можемо ослонити и који се слаже са главним токовима историје јесте временик Еузебија Памфила и Светог Јеронима, на који се ми и ослањамо. Постојала су три Асирска царства. Прво од њих основано је око 2000. г. п.н.е, Друго је основано
у 14. веку п.н.е. и Треће основано око 800. г. п.н.е. Прво царство је имало престоницу у Вавилону и многи мисле да се тада није звало Асиријом. Друго царство је неоспорно Асирија, а Треће је било само обнова Другог. Оснивач Првог Асирског царства био је Нино Белов који је уједно и оснивач Вавилона.
Код старих историчара ми налазимо податке о Нину као о великом освајачу који је освојио целу Малу Азију, Јерменију и Медију. Освојио је земље око Црног мора и око Каспијског језера, део јужне Русије, Иран и Арабију.
Освојио је Авганистан и Индију до реке Инда. Оженио се Семирамом и после његове смрти она га је наследила на престолу као царица. Од њих је потекла прва царска асирска династија. Семирама је довршила градњу Вавилона и многих других градова и њу истиче Александар Велики. Нино је тај први велики освајач Азије кога је народно предање оличило у Баку. Нино је син Белов, а Бело је бог, Белбог – Бели Бог старих Срба и каснијих Словена. Бело је исто што и Бак, а Нино син Белов је оличење свога оца опет бог Бак. Неброд из Старог завета је Нино, односно Бак.
Primi quoque Babylonis conditus Nebrodum aiunt auctorem litterae Hebraeorum his verbis: ‘Chus Nebrodum genuit’ (codice Arm. Chus est Aetiops a quo procreatus creditur Nebrodus), qui, ut Scriptura, coepit esse gigas in terra. Is erat gigas venator coram Deo. Unde dictum manavit: Quasi Nebrodus gigas coram Deo!“ (З.ст.144/5).
То у преводу значи: “Први који је основао Вавилон био је Неброд, за кога јеврејски записи кажу, ‘Хус је породио Неброда’ (Хус је Етиопљанин коме се придаје рођење Неброда), који је према Светом писму био исполин на земљи. Он је био исполински ловац пред Богом. Отуда изрека: Као Неброд исполин пред Богом!“ У Изороду се јасно говори да је Неброд био тај који је први постао моћан на земљи, који је био први цар и господар тада познатог света, а то је Бак из српског предања.
Тврдња: “Он је био исполински ловац пред Богом,“ односи се такође на Бака. “Старо име Баково је Загреус, ZagreuV. што је снажни ловац.“ (2.I.cap.II)
Ha старом Криту и у сорбеизму (орфеизму), Загреус је први Бак, најстарији Бак, који има улогу дивовског ловца, како се он назива у Изороду. Планински венац северо-источно од реке Тигра, на граници између Медије и Асирије, зове се Загрос. Из тог правца је Бак, односно Нино, ушао у Месопотамију (Међуречје).
Тврдња: “Он је био исполински ловац пред Богом,“ односи се такође на Бака. “Старо име Баково је Загреус, ZagreuV. што је снажни ловац.“ (2.I.cap.II)
Ha старом Криту и у сорбеизму (орфеизму), Загреус је први Бак, најстарији Бак, који има улогу дивовског ловца, како се он назива у Изороду. Планински венац северо-источно од реке Тигра, на граници између Медије и Асирије, зове се Загрос. Из тог правца је Бак, односно Нино, ушао у Месопотамију (Међуречје).
Bohartius (Бошар) каже: “Nimrod cur dicitur Bacchus. Quorsum illi tigres, & nebris, & Nebrodis nomen aut Zagrei“ (2.I.cap.II). To јест “Нимрод“ односно Неброд, којег још спомињу и као Немрод, зове се и Бак, Тигар, Небар и Загреус. Врло учени Бошар каже још за Неброда и ово: “Nimrod Bacchus Veterum … Nimrod ‘gibbor’, id
est, potens… Nimrod regionem Trans-Tigritanum, quae ex illorum nomine Chus Hebraeis, et Chuth Chaldaeis, et 5\F4“ Graecis, et Persis Chuzestan dicia est, id est, provincia Chus“ (2.I.IV.cap.XII). Бошар овде каже да је Неброд код старих писаца Бак. На јеврејском језику Неброда називају “гибор“, што значи – моћан,
силан, исполински. Зато су Еузебије и Јероним то преводили као исполински, дивовски, и ми смо њихов превод усвојили. Неброд је дошао у долину реке Тигра и Месопотамију из подножја планине Загроса и Медије. Тај предео леве обале Тигра Јевреји су називали Хус, Халдејци Хут, а Грци Кисиа. Исти предео Персијанци су називали Хузестан, то јест покрајина Хус. Овај Бошаров налаз даје
коначно објашњење зашто у Старом завету стоји да је “Хус породио Неброда“. Неброд је дошао из земље Хузестана, што је једна покрајина Медије.
Ми смо указали ко је био Неброд, шта значи да је он био први “силан на земљи,“ шта значи “дивовски ловац пред Богом,“ и шта значи то да је “Хус породио Неброда.“
Аутрор: акадмеик Др. Јован Деретић
est, potens… Nimrod regionem Trans-Tigritanum, quae ex illorum nomine Chus Hebraeis, et Chuth Chaldaeis, et 5\F4“ Graecis, et Persis Chuzestan dicia est, id est, provincia Chus“ (2.I.IV.cap.XII). Бошар овде каже да је Неброд код старих писаца Бак. На јеврејском језику Неброда називају “гибор“, што значи – моћан,
силан, исполински. Зато су Еузебије и Јероним то преводили као исполински, дивовски, и ми смо њихов превод усвојили. Неброд је дошао у долину реке Тигра и Месопотамију из подножја планине Загроса и Медије. Тај предео леве обале Тигра Јевреји су називали Хус, Халдејци Хут, а Грци Кисиа. Исти предео Персијанци су називали Хузестан, то јест покрајина Хус. Овај Бошаров налаз даје
коначно објашњење зашто у Старом завету стоји да је “Хус породио Неброда“. Неброд је дошао из земље Хузестана, што је једна покрајина Медије.
Ми смо указали ко је био Неброд, шта значи да је он био први “силан на земљи,“ шта значи “дивовски ловац пред Богом,“ и шта значи то да је “Хус породио Неброда.“
Аутрор: акадмеик Др. Јован Деретић
Уредио: Александар Сјеран
Нема коментара:
Постави коментар