ЈОВАН НЕНАД, ЦРНИ ЧОВЕК И ПОСЛЕДЊИ СРПСКИ ЦАР: Због белега је сматран пророком и свецем, био је страх и трепет за Мађаре и Турке док није мучки убијен

У време угарских превирања и турске најезде у Бачку 1526. године у Суботици се појављује загонетна личност Јована Ненада. Издавао се за потомка српских и византијских племића, а Мађари су га прозвали „црним човеком“. Прогласио се за цара и штитио народ од самовоље угарског племства и турских упада.

Био је страх и трепет и за Угаре и за Турке, редак јунак о чије су се пријатељство отимали и аустријски цар и угарски краљ. Имао је свој двор у Суботици и царство у чији састав су улазили Бачка, Банат и северни део Срема. Од Хабсбурга је титулисан титулом „иллустрис“, којом су титулисани само чланови царске породице, односно династи.

Од његове војске постали су касније ђурски, коморански и тителски Шајкаши, а по његовом војводи Суботи Врлићу Суботица је добила своје данашње име. Војни заповедник цара Јована Ненада Радослав Челник основао је вазално Сремско Војводство, државу политичку наследницу Ненадовог српског царства.

Мохачка битка и пропаст Угарске
Деценије након пропасти српске државе одликовале су се великим страдањем српског народа и властеле. Део народа био је принуђен да пребегне у јужну Угарску која је већ била насељена аутохтоним српским становништвом. Угарски краљеви нису се противили насељавању Срба, јер је на тај начин јужна граница била сигурнија, а од придошлица су стварани нови војни одреди за одбрану од Турака. Према турским тефтерима и другим историјским подацима из тога доба, две трећине становника Бачке и Баната било је српског порекла.

„Сељачки покрет Дожин против мађарског племства 1514. год. оставио је крваве трагове у целој Бачкој. Пошто је ова револуција угашена, дође много већа и нова опасност: Турци. После мухачке погибије, у којој јуначки учествоваху и Срби против Турака, прођоше Турци Бачком, али Суботицу не могоше заузети, јер је народ очајно бранио (у септембру 1526. год.).“

Великим поразом и погибијом угарског краља Лајоша ИИ у Мохачкој бици 29. августа 1526. године угарска држава је престала да постоји као независна, а њена територија бива подељена између турског и хабзбуршког царства. Како Турци нису имали снаге да задрже освојене територије, својим повлачењем остављају велики део државе у безвлашћу.

Краткотрајна анархија убрзо прераста у грађански рат између два претендента на престо – Господара Трансилваније Јована Запоље, кога је парламент изабрао за новог краља и аустријског цара Фердинанда Хабсбурга, кога за свог краља проглашавају угарски племићи са поседима уз аустријску границу.

Појављивање Јована Ненада
У борбу између двојице супарника умешао се и загонетни српски војсковођа Јован Ненад (1492-1527), кога су савременици називали разним именима: Црни човек (Нигер Хомо, Дер сцхwарзе Манн), Црни Јован (Цсерни Јовáн), Цар Јован Ненад (Јоанни Цхар Ненада), Јован Црнојевић (Цсернајевицс Ивáн), Зли Рац, Фекете Јовáн, Фекете Ембер.

Цар Јован Ненад
„У то време (11. новембра) спада и крунисање Јована Запоље за мађарског краља и појава Србина цара Јована у Бачкој и Суботици. Тај загонетни човек поста на мах господар ситуације, прогласи се царем и скупи чету од 10.000 све по избор јунака, која се назива „црном војском“ и беше страх и трепет племићима који нарочито после угушене Дожине буне угњетаваху народ и како Веранчић уверава, са усијаним гвожђем жигосаху сељацима крст на челу (јер се сељаци у том покрету називаху „крсташима“ поборницима кршћанских права). Цар Јован поста дакле осветник масе народне. Мађари га прозваше „црним човеком“ јер је са чела до пете имао с прста дебелу црну пругу.“

Јована Ненада историчари описују као црномањастог човека средње висине, витког стаса и орловског носа. Изузетност његовог изгледа представљала је изразита црна пруга ширине прста, која се протезала од десне слепоочнице и право се спуштала до стопала десне ноге. Сматра се да је овај белег уз тајанственост Јованове личности допринео да се прошири глас о њему као изабранику провиђења. Његови следбеници, веровали су да је то божији знак, којим га је Бог обележио за велике дела. „Народ је веровао Јовану Ненаду као новом свецу и Пророку“.

Таква веровања подгревала је и година његовог рођења – 1492., која је сматрана годином звери. Наиме, постојало је веровање да је од те године (од седамхиљадите по византијској ери, 5508+1492=7000) настао втори век, кад сваког тренутка може да буде пропаст света.

Сам Јован истицао је да извршава божанску мисију ослобађања света од неверника, па се у складу са тим потписивао као „Јован, од Бога послани цар”. За разлику од осталих српских деспота у Угарској, њему су на првом месту били циљеви да уз помоћ Угарске ослободи своје земље од Турака,

Није тачно утврђено одакле се Јован појавио, ни које је његово порекло и око тога данас постоји неколико претпоставки. Сам Јован се издавао за потомка лозе српских депота и ромејских царева из династије Палеолога. Неки историчари сматрају да је био обичан српски војник који је успео да окупи сународнике и издржава их помоћу ратног плена и одличне војне тактике. Неки му чак и одричу словенско порекло, с обзиром на правила која је у свом царству увео, а која су више у складу са турским, него са српским обичајима

„О његовој прошлости мало се зна. Он сам се издаваше за рођака (по жени) Стевану Бранковићу, а презиме му беше Чарнојевић (Ивањи вели: Ненад Чарнојевић). беше извесно Србин и ако га Веранчић (ИИ. 26 стр.) назива Румуном, а Смолка (Сзадок 1883. г.) Словаком.“ 3

Историчари га описују и као храброг ратника, доброг организатора, „благоглагољивог“ и убедљивог, праведног и верски толерантног. Био је писмен и солидно образован, али без племићких манира и навика. Није се либио разговора ни са царевима, али се најкомотније осећао са војницима и сељацима. Иако је био ожењен живео је аскетским животом.