KO JE OD KINE NAPRAVIO "SUPERSILU"? - III

 

ZATVARANJE I OTVARANJE KINE KLJUČEVIMA IZ LONDONA

Nehumani eksperiment, nazvan “Veliki skok” , počeo je sa dovođenjem na vlast “mandžurijanskog kandidata” Mao Cetunga i trajao je od 1948. do 1966.. Destine miliona seljaka je oterano sa svojih poljoprivrednih poseda i smeštani su u kolektivne centre gde su uvođeni u osnove industrijskog rada. Pravljena je radnička klasa. (Ovo je isto radjeno u bivšoj Jugoslaviji).

Seljaci su tako oterani sa svojih poljoprivrednih parcela i terani da kopaju kanale,  grade puteve, odnosno utabavaju zemlju,  da tobože grade mostove, fabrike, pruge, topionice… Kako su sve  bukvalno radili golim rukama i bez ikakvog znanja, ono što su napravili je bilo neoupotrebljivo, pa su u stvari samo bili glumci u predstavi monstruoznog jezuitskg programa za kolektivno ispiranje mozga. Zemlja je ostala neobrađena. Biti seljak postalo je staromodno, a industrijalizacija život u komuni su bili - avangarda.

U tim novim kolektivnim smeštajima su ozidavane nekakve peći za topljenje čelika i svi su morali sve predmete od metala koje su u kućama posedovali da stavljaju u peći kako bi se u njima stvarao čelik. Ko nije hteo da se odrekne poljoprivrdenih alatki, plugova, ašova, lopata ili escajga za jelo, partijska policija je na silu  plenila i bacala u peći. Rezultat ovog “topioničarskog” rada su bile bezvredene komadine istopljenog čelika. Alatke za obrađivanje zemlje su uništene. 

 "Industrijalizacija" po zamisli kineske političke avangarde. U pozadini peći za  “pravljenje” čelika. Sa ovom realnom predstavom (reality show) ubacivane su u svest seljaka idealističke slike o velikom preporodu, a sve iz  propagandne mašinerije Sidnija Ritenberga.

PLANIRANO UBIJANJE GLAĐU

Ne znajući ništa o poljoprivredi „Veliki Vođa“, Mao Cetung je plasirao „genijalnu“ ideju da se prinosi sa zemlje udvostruče tako što bi se zaobišlo sporo kultivisnje zemljišta. I lokalni partijski isprani mozgovi su euforično obećavali  „Velikom Vođi“ da će na taj način baš iz njihovih provincija u Peking stići najveći doprinos.
Na nepripremljenom zemljištu i bez plugova koji su istopljeni, prinos je bio katastrofalan. Ali zaslepljene partijske vođe nisu mogle da se suoče sa realnošću  i nastojale su da održavaju iluziju o „genijalnoj“ ideji „Velikog vođe“ tako opstajući na svojim lagodnim partijskim funkcijama. Bezdušno su plenili seljacima i poslednji džak pšenice i pirinča i slali u partijsku centralu u Peking kao dokaz velikog poljoprivrdenog prinosa i ostvarenje zacrtanog partijskog programa.

Destine miliona kineskih seljaka je tada ostalo bukvalno bez ikakve hrane.

Džastin Bejker u svojoj knjizi: „Mao's Secret Famine“, napisao je da su na seoskim kućama svi krovovi napravljeni od kore drveta bili pojedeni, a umobolni i zaneseni partijski lideri stavljali su umesto krovova platno sa nacrtanom korom drveta prikazujući višim partijskim funkcionerima svoj uspešni rejon. Deca su grozničavo na ulicama gradova čekala da sa drveta otpadne neki list, ne bi li onda jurnula da ga ugrabe i pojedu. Gladni ljudi pojeli su sve pse i mačke, pa je čak i pacovska populacija teško redukovana u čitavoj Kini.
Masovno se umiralo od gladi, a zavladao je i kanibalizam pa su se leševi dece menjali sa komšijskom kako ljudi ne bi jeli sopstvenu decu, zapisao je Bejker.  

Kineska stvarnost i iluzionistička propaganda potpuno su se razlikovale.

Vremenom su pobesneli seljaci sve više uspevali da provaljuju u dobro čuvane žitne silose i dolazilo je sve češće   do oružanih sukoba. Nemiri su pretili Maovom umobolnom jednopartijskom sistemu, pa je “Veliki vođa” po savetu “svog” trusta mozgova sa Zapada najavio “velike strukturne promene” na  revolucionarnom putu. Tako je 1966. lansirana “Velika Kulturna Revolucija”, kao nova faza revolucionarnog razvoja, jer se prethodna “zbog grešaka nekih pojedinaca” nije pokazala. Stvarni cilj je bio da se iz partije uklone svi nepodobni oponenti  koji su u “Velikom vođi” već videli tešku  patološku kreaturu.

O katastrofi koju je doživela Kina u pomenutom periodu gotovo da ne postoje ni fotografije, niti blo koji filmski snimak. Crvena Kina je bila jedan monstruozni logor potpuno izolovan od sveta i običan narod sa Zapada nije znao šta se tamo stvarno događalo. Mediji su ili čutali ili lažno izveštavali.

Ali, NEKO je bio impresoniran kineskom genocidnom revolucijom.

GLAVNI BIZNIS SA KINOM IDE PREKO PORODICE ROKFELER

Nakon svog prvog zvaničnog putovanja po Kini 1973. Dejvid Rokfeler je u Njujork Tajmsu napisao kako je impresioniran „nacionalnom harmonijijom“ koja sada postoji u Kini.”Kakva god da je cena Kineske Revolucije, ona je očigledno uspela, ne samo u stvaranju veće efikasnosit i posvećenosti vlasti, već i nametanjem visokog morala za zajedničke ciljeve“.

“Socijalni eksperiment u Kini pod vođstvom predsednika Maoa je jedan od najvažnijih i najuspešnijih u istoriji čovečanstva. Koliko široko se Kina  bude otvarala prema svetu i kako to bude tumačeno i kakve budu reakcije na ove društvene inovacije i način života, koje je ona razvila, izvesno je imaće ogroman uticaj na budućnost mnogih nacija”, zapisao je Dejvid Rokfeler.

Dalje  u svom tekstu Rokfeler primećuje da se na školama i univerzitetima u Kini  sve izučava  isključivo u skladu sa Maovim revolucionarnim idejama i sa ciljem da se one održe. Ništa izvan toga se ne uči. Takođe je radnicima zabranjeno da putuju i menjaju svoja radna mesta.

Kada je Dejvid Rokfeler zapitao jednog keramičara o tome koliko može da bude kreativan u svom poslu, on mu je odgovorio da se nema vremena za individualnu kreativnost, jer treba služiti masi.

Tako je Dejvid Rokfeler našao uglavnom sve pozitivne strane kineske revolucije: povećanje proizvodnje, disciplina na radu, kolektivizam i odanost poslu. Zato je genocidni projekat Jejla i OSS-a sa preko 45 miliona mrtvih Kineza i uništenim čitavim generacijama, po njemu “...jedan od najvećih uspeha u istoriji čovečantva”.

Naravno, jer Rokfeleri su najviše profitirali.

Nakon 25 godina kineskog crvenog mraka i kulturne obrade jeretika, američka zvanična politika počela je polako da se okreće ka Kini.

POČINJE KINESKO "OTVARANJE"

Henri Kisindžer je najmanje dva puta tajno posetio Kinu 1971, da bi onda spremio i zvanični dolazak Ričarda Niksona. Sa Kisindžerom je u Kinu svaki išao i Robert C. Mekferlejn (mornarički pukovnik) i tada  američki savetnik za nacionalnu bezbednost koji je bio i na funkciji savetnika u Vašingtonskom institutu za bliskoistočnu politiku (koji važi kao cionistički klub), a osnivač je i američko- kineskog društva. Mekferlejn je povezan sa Londonom preko funkcije direktora Aegis Defence Services koji ima sedište u Londonu. Ova kompanija obezbedjuje poslove koje ima londonska oligarhija u Iraku. Sve ove poslove vodi Lord Peter Inge, koji ima čin feld maršala i titulu barona i brojne druge titule: Privy Council; Knight of the  Knight of the Order of the Garter; Pilgrims Society. Knight Grand Cross of the Order of the Bath.
Nacionalno veće za američko kinesku trgovinu osnovano je 1973 istog meseca kada je Rokfelerova Chase Manhattan Bank otvorila svoju kancelariju u Moskvi. To je takođe godina u kojoj je tajni američko-sovjetski trgovački i ekonomski savet počeo svoj rad i sastanke.

Poznato je da se Dejvid Rokfeler sreo sa Ču En Lajem, premijerom komunističke Kine  najmanje jednom, juna 1973. O tom susretu je pisao i sam Dejvid Rokfeler u svojoj autobiografskoj knjizi. Rotšildi su svoje interese u međuvremenu više vezali za Indiju.

  Dejvid Rokfeler u Kini 1973. posetio je Ču En Laja. Ova poseta je bila uvod u veliko kinesko "otvaranje" prema Zapadu.

Na početku “otvaranja” Kine prema Zapadu u Kinu je poslat, kao zvanični izaslanik SAD,  i Rokfelerov čovek sa Jejla i član tajnog jezuitskog društva “Lobanja i kosti” , Džordž Herbert Voker Buš, poznat i kao Buš “stariji”. On je bio prvi američki “ambasador” (doduše tada još neformalno) u komunističkoj Narodnoj Republici Kini.  Nakon toga Buš je postavljen  u fotelju  koju, takođe, kontroliše institucija Rokfeler , a to je fotelja direktora CIA. Idealno mesto za tajni biznis.

Ova služba je od posebne važnosti za određene poslove  institucije Rokfeler (kažemo institucije jer se iza ove porodice nalazi jedno daleko moćnije bratstvo). Tajni poslovi su tajni jer za njih postoje posebni američki zakoni koji im garantuju tajnost i oni se obično vodwe pod etiketom "u interesu državne bezbednosti". (Valjda vam je jasno zbog KOGA postoje ove tajne "bezbednosne" službe u skoro svim državama sveta.)

I upravo se za Bušove, koji su u dalekom srodstvu i sa britanskom kraljevskom porodicom,  vezuju mnogi poslovi u trgovini opijumom koji je završavao u Kini. Preskot S. Buš (brat Buša “seniora”) je bio u poslovnim dilovima sa japanskom mafijom, dok je njegov otac Preskot Buš bio glavni prebacivač Rokfelerovog novca za nacističku Nemačku.

Naime, pre nego što su Mao Cetungovi komunisti preuzeli Kinu  britanska oligarhija je trgovala opijumom skrivajući se  iza poslova kompanije British American Tabacco (kompaniji je  najveći poslovni partner  porodica Rejnolds koji su članovi tajnog društva Iluminata ). Kasnije  su Maovi komunisti biznis sa opijumom takođe sakrivali iza iste kompanije, ali koja je u međuvremenu postala kineska državna kompanija - “Kinski biro za duvan” .
Istom ilumintskom bratsvu, navodno, pripada i uticajna i bogata kineska porodica Li koja je na čelu Kine tada imala predsednika,  Li Ksianiana za koga se kaže da je prodao toliko opijuma Zapadu da je bio u stanju da pomogne Crvenoj Kini da isplati sve dugove i nazvan je zato “Bog Novca”. Li Ksianian dobio je i nadimak “gospodar droge”, bio je i ministar finansija Narodne Republike  Kine od 1957 do 1975.

Baš Rokfelerova Chase Manhattan Bank  je 1973. godine postala prvi američki korespondent Nacionalne Banke Kine i smeštena je u kineskoj četvrti u Njujorku.

 

Dakle, porodica Rokfeler je dobila zadatak da finansijski uđe na kineski teren i odradjuje veliki posao sa društveno i moralno preoblikovanim Kinezima.

Godine 1980 i Jejl se vratio u Kinu da nastavi posao i iste godine počinje ubacivanje kulturno obrađenih mladih Kineza na još bolju edukaciju u SAD. Posebno stižu studenti iz Hong Konga koji se u Kinu više nikada ne vraćaju. Već ostaju u SAD gde se infiltriraju u državne institucije i bezbednosne službe, i , naravno, u mafijaške trgovačke mreže. Namerno ubacivanje Kineza u SAD posledica je smišljene i pefidne okupacije Amerike sa ciljem da se razori narastanje američkog nacionalizma i od SAD stvori internacionalističko kulturno i rasno mešano društvo. Samo u takvom rasno mešanom društvu može nesmetano i prikriveno da funkcioniše međunarodna trgovačka mafija.

Ali, ono što ide preko porodice Rokfeler i institucija u njihovom vlasništvu uvek su javni i legalni poslovi. Oni drugi tajni, isprepletani su u mrežu banaka, kompanija i fondacija koje vode drugi članovi ovog ili onog bratstva  i koji se u nekoj “niti” izatkane poslovne mreže uvek povežu sa novcem  iz neke od institucija Rokfelera. I to je slučaj sa mnogim poslovima sa Kinom.
KO JE OD KINE NAPRAVIO "SUPERSILU"? - IV