Српски Дубровник

„У Дубровнику, од памтивека, говорило се српски, говорило – како од пучана, тако од властеле, како код куће тако и у опћини“, писао је хрватски историчар Натко Нодило

Натко Нодило

Доследност истини Натко Нодило је доказао и својим делом „Први љетописци и давна хисториографија дубровачка“ (ЈАЗУ, Загреб, 1883. свеска 65, стране од 92. до 128), где је, о језику Дубровника, написао овако:

„У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивјека, говорило се српски: говорило – како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик.“

Натко Нодило је, уз Фрању Рачког, утемељивач хрватске историје. Красила га је приврженост истини. Закључке је доносио само на основу поузданих извора и није подлегао притисцима хрватских државотвораца 19. века, који су од научника тражили да своје радове прилагођавају „историјским доказима“ о присуству хрватског народа и хрватског језика „диљем“ Далмације, Славоније, Срема, Лике, Кордуна, Баније, Херцеговине, Босне, Барање и Дубровника.

Католичанство исповедају и Шпанци, и Французи, и Немци… па их нико због тога не сматра Хрватимa.

Нодило је био потпуно у праву, мада се, данас, не би нашао нико у Хрватској, ко би се усудио да подржи овај његов научни суд. Признавањем Дубровчана католика за Србе, било би срушено све у темељу званичне хрватске историје, па и тврдња о „повјесном праву“ хрватске државе на овај град са српским становништвом и српском цивилизацијском баштином.

Дубровачки календар 1808

Дубровачки документи откривају да је званични језик Републике био латински, али се, поред њега, помиње и домаћи језик; некад као српски, некад као илирски, некад као славински, некад као влашки, али никад као хрватски.

Чак је и један папа, Лав XIII,
јавно и писмено признао Дубровчанима да су Срби

То што су Дубровчани исповедали католичку веру, као и Хрвати, не говори ништа о сродности Дубровчана и Хрвата. У питању је природа ширења католицизма у српским земљама; на јадранској обали и залеђу. То је чињено захваљујући доминацији Ватикана, Венеције, Мађарске и Аустрије у овом делу Балканског полуострва. Не знамо да ли се ико, темељно, бавио историјским феноменом да је једино Србима забрањено да исповедају католичку веру!?

Да би ово било примамљиво и значајно истраживање, опомиње нас и чињеница да су католици Далмације, Славоније, Херцеговине, Босне, Дубровника и других српских крајева, све до првих деценија 20. века, себе сматрали Србима. Временом су сви они постали „Хрвати“ и међу њима нема више оних који се осећају Србима.

Дубровник – Улица Краља Петра

Институције Католичке цркве не би саме успеле да преведу Србе, са великог подручја, на католичанство, па онда да их похрвате, да им нису помагале наведене католичке државе: притисцима и привилегијама, а и кроз просветну, културну и информативну делатност. Ове државе су, ради преобраћања Срба католика и Срба православаца у Хрвате, посезале и за голом војном и полицијском силом, што је достигло врхунац у оба светска рата, кад је ово помагала и Немачка. Дубровчани су се дуго опирали укњижењу у хрватску рубрику, јер нису пристајали на тако нешто, само због тога што исповедају католичанство. На крају, ту веру исповедају Немци, Италијани, Шпанци, Французи и други народи и ником не пада на памет да их због тога, сматра Хрватима!

Дубровчани нису дозвољавали да их религија спутава у народном осећању. За српство су се борили јавно, књижевношћу, просветом, штампом, као и делатношћу у различитим друштвеним организацијама. Чинили су то иако су против себе имали и Ватикан, и млетачку, и мађарску, и аустријску, и немачку, и хрватску власт; у сваком периоду неку од њих, или више њих – одједном

Занимљив је пример покушаја похрваћења Дубровчана католика у не тако давном времену – 1901. године. Хрватски државотворци су и годинама пре тога својски радили на том послу. Између осталог, бацили су око и на „Завод Светог Јеронима“ у Риму, којег су основали и издржавали Срби Дубровчани. Папа Лав Тринаести је био уверен да су Дубровчани, почетком 20. века, већ били припремљени за превођење у хрватство, па је, својом булом, овај завод преименовао у „Хрватски завод Светог Јеронима“.

Дубровчани католици су жестоко протествовали против ове одлуке папе Лава Тринаестог. Папа је устукнуо. Бојао се, тада, дуже полемике о суштини српства и хрватства, а и расправе о православљу и католичанству. Послао је писмо Дубровчанима католицима, обавештавајући их да се из имена овог завода брише додата реч „хрватски“. Но, и после овог извињења, папа је и даље страховао од покретања јавне расправе о народности и језику Дубровчана, па им се обраћа, као Србима католицима, телеграмом и 1903. године.

Дубровник

Писмо и телеграм папе Лава Тринаестог Дубровчанима објављени су у српском листу „Дубровник“, али су ти бројеви годинама тражени и уништавани од стране будних градитеља хрватске државе и нације, па је питање да ли су, поред оних у архиви Ватикана, ови а текстови Лава Тринаестог игде још сачувани.

Похрваћење Срба Дубровника и Срба других српских крајева чињено је крађама, између осталог, лирских и јуначких народних песама, које су скупљали Срби католици, па чак и католички свештеници. Те песме је Матица хрватска објављивала као „хрватске народне пјесме“. Овакав поступак Матице хрватске подстакао је Дубровчанина католика (Србина) Лују Војновића, брата песника Иве Војновића, да у српском листу „Дубровник“ (1897, у броју 35) напише оштру критику Матичног поступка, пророчки наговештавајући ишчезавање Срба католика, уз геноцид Хрвата над Србима. Он свој чланак закључује овим речима:

„Србе преко Дрине! И та се лозинка слијепо слуша и слушаће се до оног усудног дана који мора да дође, кад ће један велики катаклизам оборити све те умјетне ограде, или… или, јаох, порушити и посљедње бедеме народне српске зграде и тада ће – Хрвати бити задовољни!

Херострата (потпаљивач Артемидиног храма у Ефесу) ће поменути Клиомуза заштитница историје.“

Слободан Јарчевић

извор: Српско наслеђе