1. Свевлад, Самовлад, или Само, Самко I. од 492 — 530 год.
 |
Свевлад, или Само, Самовлад, као што су га писали, одпочео је тако peћи дејствително владати (од кад се зна) око 492 год. по Христу у овим српским земљама. Од тог доба знају зап. паметаристе које веле: да је се он појавио у време Папе Гелалие (постао Папа 491. а умро 496.) и Императора Анаста, (владао од 491- 518 год.). Како је, од кад је баш управо почео владати овај наш први владаоц Свевлад засад се још ништа поуздано незна, само се зна: да је око 530 год. умрьо, оставивши после себе 3 сина: Бориса, или Бруса најстаријег, Татилу, или као што га неправилно пишу Тотилу средњег, и најмлађега Стројила, или Остројила. Тако је дакле Свевлад владао пуних 38 година, од када се зна, а колико је пре овога владао незна се. А владао је од дан: Старе Планине и Рила па до Јадранског мора, и од ниже Aвлонe пa до иcпод Трста.
|
2. Цар Борис, или Брус I. Свевладовић или Самовладовић, I. од 530 —540 год.
Борис, или Брус остане у очиним земљама, а два млађа брата му Тотило и Стројило крену се да освајају за свога брата друге земље, у које се већ почеше уплетати источни Римљани или Цариграђани, као што ћемо их од сада звати. Ови прво нападну на Солин у дан: Далмацији, освоје га од подложника цариграђанског Мунда, пошто му пре у једној битци убију сина. Освојивши Солин у њему убију тога Мунда пређашњег издајника Теодориковог. Даље очисте од туђина, целу Илирију, Истрију и Панонију скоро сву до Дунава. Император Јустиниан чим чује шта је се догодило пошље одма своју војску под војводом Константином противу ове браће. Костантин се извезе на обалу далматијнску; но шта је ту даље урадио незна се. Око 540 год; умре Борис или Брус, а место његово заузме најмлађи му брат Стројило, или Остројило, који се настани са својом столицом у Прехвали на дан: Шар-планини, гостиварске нахије. Можда је и сам Свевлад, отац му и брат му Борис, или Брус, који влађаше 10 год. (од 530 — 540 год) овде становао. Тако је се срп. држава под овим срп: владаоцем још увеличала, од Јадранског мора, па до Дунава и утока Саве у овај.
3. Цар Остројило I. Свевладовић или Самовладовић II. од 640 — 552 год.
Цар или Владар српски био је Остројило I. Свевладовић или Самовладовић, II. а старији му брат Татило, са силном дружином, оде у Италију да тамо за себе оснује државу. У самом овом дележу, што Стројило, као млађи остаје на огњишту и у кући очевој, јасно се види чисти србски обичај: да при деоби најмлађем сину, или мезимцу, остане за живот кућа и корена баштина. Ово је обичај и у осталих некада бив: српских, а доцније тако прозваних разних славен. племена. Обичај да најмлађији остаје у кући, сачувао је се до данашњег дана у Српском народу.
Борис, или Брус остане у очиним земљама, а два млађа брата му Тотило и Стројило крену се да освајају за свога брата друге земље, у које се већ почеше уплетати источни Римљани или Цариграђани, као што ћемо их од сада звати. Ови прво нападну на Солин у дан: Далмацији, освоје га од подложника цариграђанског Мунда, пошто му пре у једној битци убију сина. Освојивши Солин у њему убију тога Мунда пређашњег издајника Теодориковог. Даље очисте од туђина, целу Илирију, Истрију и Панонију скоро сву до Дунава. Император Јустиниан чим чује шта је се догодило пошље одма своју војску под војводом Константином противу ове браће. Костантин се извезе на обалу далматијнску; но шта је ту даље урадио незна се. Око 540 год; умре Борис или Брус, а место његово заузме најмлађи му брат Стројило, или Остројило, који се настани са својом столицом у Прехвали на дан: Шар-планини, гостиварске нахије. Можда је и сам Свевлад, отац му и брат му Борис, или Брус, који влађаше 10 год. (од 530 — 540 год) овде становао. Тако је се срп. држава под овим срп: владаоцем још увеличала, од Јадранског мора, па до Дунава и утока Саве у овај.
3. Цар Остројило I. Свевладовић или Самовладовић II. од 640 — 552 год.
Цар или Владар српски био је Остројило I. Свевладовић или Самовладовић, II. а старији му брат Татило, са силном дружином, оде у Италију да тамо за себе оснује државу. У самом овом дележу, што Стројило, као млађи остаје на огњишту и у кући очевој, јасно се види чисти србски обичај: да при деоби најмлађем сину, или мезимцу, остане за живот кућа и корена баштина. Ово је обичај и у осталих некада бив: српских, а доцније тако прозваних разних славен. племена. Обичај да најмлађији остаје у кући, сачувао је се до данашњег дана у Српском народу.
Срби у Италији и пропаст зап. Рим. Империје
1. Татило Свевладовић. III. од 541—576
Пошто је се Татило одвојио од свога млађег брата Остројила, пре тога утврдивши га на престолу пок: најстаријег брата и цара срп: Бориса, он се крене у Италију са силном и огромном војском. Европске садање паметаристе причају, као по све извесну ствар: да је по Теодорику готском краљу, који је завладао Римом, ступио на престол Иљдебалд, па кад Готи овога убише, изабраше Ругијанци Ерариха, који после пет месеци погибе, на његово место, веле, Готи изабраше за свог цара војводу Теодорикова Татилу око 541. год.
О овим и оваковим изборима нашег Татиле од стране Гота ми незнамо ништа, нити је то истина. Као обично што се чини у свима стварима, тако је и овде: европске паметаристе видеше у један пут у место Теодорика и његова два последника Татилу нашег где влада и царује у Италији, па незнајући ни ко је он, ни шта је, ни одкуда је: прилепише му избор неки од стране Гота неких. Татила, као и његова браћa, отац и народ му, несу никад ни живели са Готима, а камо ли да се зову овима и као такви да бирају за свог краља срп; цара Taтилу.
Несавесност ђерманских и осталих писаца спрам свију дан: славенских, а некада српских, племена, већ је целом свету позната. Ко би веровао: да су они од српског племена Ђурића створили Тевтоне неке, а од Срба некакве Сигамбре и т.д:, а то је у самој ствари фактично обелодањено. Ми се нећемо упуштати, нити смо се упуштали у којекакве илузије. Ми нећемо, нити можемо, стварати Готе онде и у оном народу, у ком они нигда небеаху.
Татила је ишао да бије Готе, а не да им постаје цар. Он је то радио и овде са оцом и браћом, а зашто му је отац и дошао из Велике Србије, или тако зване Ђерманске и Прибалтиске, ако не да гони и утамањује Готе, а не да их подиже и снажи. Он је дошао у ове земље да ослободи угњетене и скоро сасвим сатрвене Србе, а не да их са Готима гази и гњечи. Ко ијоле мало има памети, и ко се запита: шта ћe Готи у Италији ? па ако се одговори: xoћe да пљачкају и харају, то непостоји; јер је Италија од Хуна, а нарочито српског племена Вандала, тако опљачкана, да се већ више неје имало шта пљачкати и грабити. Но баш и да је било чега да се пљачка онда: ко воле оставити земљу покорену и са народом покореним, а обезбеђеним за се, па се кренути на Рим и Италију у којој још стоји војска, стоји цар, власт, сила и све? Да ли би ико хтео оставити тек онако олако и без неизбежних последица, (сопствене своје пропасти,) земљу, богатства, па ма какво завичај, светињу и кости својих предака, и то тек онако лакомислено и без нужде, па се винути по свету од не милог до недрагог; те тражити преко погаче, извесно проју? Ово заиста не, тим пред код Немаца, код којих све од искони иде по рачуну, пo вишим предписима, налозима и т.д. који се од вајкада тешко крећу ни једно, ван њихове власти, имајући друго ма и најхрђавије у својим рукама.
Татилу нико неје изабрао, нити је он тражио да га ко бира зашта. Он је сам био већ пуновластан господар, и то не већ над деморализираним и поквареним у Риму Готима; него над одабраном војском састављеном из чистих, овејаних и најбољих Срба, као што је и oн сам био. Татило одржавши славну и знатну победу над Цариграђанима код Фајенце, пође даље покоравајући и Готе и Римљане, па дође и до Калабрије, и одовде даље освоји и сам Неапољ. Паметаристе причају: да је Татило својом справедљивошћу, својим благим и човечним понашањем, којег нигда небеше у немачких народа, и осталим прекрасним својствама, застидео назови цивилизиране Источне Римљане, или, да по нашем обичају кажемо, Грке. Јустиниан чувши, још и за ову несрећу, пошље опет Велизарија, такође по происхођењу Срба, али по раду Грка и Римљанина, у Италију; но немајући довољно војске, овај у место да отима од Срба Неапољ, оде у Рим да бар овај сачува. Татило из Неапоља оде и опседне, Рим ког 446 (?) год.
Татило Рим и освоји и по нужди уступи својим војницима у пљачку. Благодарећи благородству српске Татилине душе, Римљани несу млого пострадали. Грабеж се заустави и државна мудрост, спојена са човечавством, које је дубоко лежало укорењено у српском срцу Татилином, доведе ствар у ред и поредак каквог Римљани неимађаху већ неколико векова. Они благосиљаху Срба Татилу, као паризлије 1815 год. Руса и Императора Александра I. Он одма предложи Грцима услове мира, које Велизарије неприми, и кад је управљајући се по војеном току дела морао оставити Рим, прено што је изашао, срушио је сав град као и Немања I. повраћенe српске градове од Грка: Ниш, Средац, или и дан: Софију, Липљане и т.д. и већ хтео и огромну гробницу Адријанову, која је увек могла град заменути, да га неје Велизарије умолио рекав:
''неруши велики споменик, великог негда народа"
Пошто је се Татило одвојио од свога млађег брата Остројила, пре тога утврдивши га на престолу пок: најстаријег брата и цара срп: Бориса, он се крене у Италију са силном и огромном војском. Европске садање паметаристе причају, као по све извесну ствар: да је по Теодорику готском краљу, који је завладао Римом, ступио на престол Иљдебалд, па кад Готи овога убише, изабраше Ругијанци Ерариха, који после пет месеци погибе, на његово место, веле, Готи изабраше за свог цара војводу Теодорикова Татилу око 541. год.
О овим и оваковим изборима нашег Татиле од стране Гота ми незнамо ништа, нити је то истина. Као обично што се чини у свима стварима, тако је и овде: европске паметаристе видеше у један пут у место Теодорика и његова два последника Татилу нашег где влада и царује у Италији, па незнајући ни ко је он, ни шта је, ни одкуда је: прилепише му избор неки од стране Гота неких. Татила, као и његова браћa, отац и народ му, несу никад ни живели са Готима, а камо ли да се зову овима и као такви да бирају за свог краља срп; цара Taтилу.
Несавесност ђерманских и осталих писаца спрам свију дан: славенских, а некада српских, племена, већ је целом свету позната. Ко би веровао: да су они од српског племена Ђурића створили Тевтоне неке, а од Срба некакве Сигамбре и т.д:, а то је у самој ствари фактично обелодањено. Ми се нећемо упуштати, нити смо се упуштали у којекакве илузије. Ми нећемо, нити можемо, стварати Готе онде и у оном народу, у ком они нигда небеаху.
Татила је ишао да бије Готе, а не да им постаје цар. Он је то радио и овде са оцом и браћом, а зашто му је отац и дошао из Велике Србије, или тако зване Ђерманске и Прибалтиске, ако не да гони и утамањује Готе, а не да их подиже и снажи. Он је дошао у ове земље да ослободи угњетене и скоро сасвим сатрвене Србе, а не да их са Готима гази и гњечи. Ко ијоле мало има памети, и ко се запита: шта ћe Готи у Италији ? па ако се одговори: xoћe да пљачкају и харају, то непостоји; јер је Италија од Хуна, а нарочито српског племена Вандала, тако опљачкана, да се већ више неје имало шта пљачкати и грабити. Но баш и да је било чега да се пљачка онда: ко воле оставити земљу покорену и са народом покореним, а обезбеђеним за се, па се кренути на Рим и Италију у којој још стоји војска, стоји цар, власт, сила и све? Да ли би ико хтео оставити тек онако олако и без неизбежних последица, (сопствене своје пропасти,) земљу, богатства, па ма какво завичај, светињу и кости својих предака, и то тек онако лакомислено и без нужде, па се винути по свету од не милог до недрагог; те тражити преко погаче, извесно проју? Ово заиста не, тим пред код Немаца, код којих све од искони иде по рачуну, пo вишим предписима, налозима и т.д. који се од вајкада тешко крећу ни једно, ван њихове власти, имајући друго ма и најхрђавије у својим рукама.
Татилу нико неје изабрао, нити је он тражио да га ко бира зашта. Он је сам био већ пуновластан господар, и то не већ над деморализираним и поквареним у Риму Готима; него над одабраном војском састављеном из чистих, овејаних и најбољих Срба, као што је и oн сам био. Татило одржавши славну и знатну победу над Цариграђанима код Фајенце, пође даље покоравајући и Готе и Римљане, па дође и до Калабрије, и одовде даље освоји и сам Неапољ. Паметаристе причају: да је Татило својом справедљивошћу, својим благим и човечним понашањем, којег нигда небеше у немачких народа, и осталим прекрасним својствама, застидео назови цивилизиране Источне Римљане, или, да по нашем обичају кажемо, Грке. Јустиниан чувши, још и за ову несрећу, пошље опет Велизарија, такође по происхођењу Срба, али по раду Грка и Римљанина, у Италију; но немајући довољно војске, овај у место да отима од Срба Неапољ, оде у Рим да бар овај сачува. Татило из Неапоља оде и опседне, Рим ког 446 (?) год.
Татило Рим и освоји и по нужди уступи својим војницима у пљачку. Благодарећи благородству српске Татилине душе, Римљани несу млого пострадали. Грабеж се заустави и државна мудрост, спојена са човечавством, које је дубоко лежало укорењено у српском срцу Татилином, доведе ствар у ред и поредак каквог Римљани неимађаху већ неколико векова. Они благосиљаху Срба Татилу, као паризлије 1815 год. Руса и Императора Александра I. Он одма предложи Грцима услове мира, које Велизарије неприми, и кад је управљајући се по војеном току дела морао оставити Рим, прено што је изашао, срушио је сав град као и Немања I. повраћенe српске градове од Грка: Ниш, Средац, или и дан: Софију, Липљане и т.д. и већ хтео и огромну гробницу Адријанову, која је увек могла град заменути, да га неје Велизарије умолио рекав:
''неруши велики споменик, великог негда народа"
Велизарије чим заузме Рим одма почне подизати порушени град.
Да би ово могао што скорије учинити, заповедио је војницима, да ваде тесани камен из старих палата и зданија што ови и учине овде и у другим градовима. Видећи то Срби и сами несу хтели остављати Грцима станишта; те тако пропадне скоро сва стара римска архитектура и то благодарећи источним Римљанима, а не Варварима, Србима. Скоро сви храмови, гробнице, палате, споменици и т.д. благодарећи овом глупом налогу Велизаријевом пропали су, а што је од Грка и Срба остало утаманили су Алемани, Гали и т.д.
Пређашњи варвари, говоре стари писаоци, несу рушили здања, гробнице и споменике; него су само грабили и пљачкали оно што је се носити могло и што је штогод вредило. Докле је овако војна трајала у средњој и дољној Италији између Срба и Грка, у сјеверној или Горњој, Франки освоје све земље од равнице По и Вара, па до Венеције. Зверству и грабежу ових неје се никад догодило равнога и Велизарије видећи: да им се ништа учинити неможе, замоли милости у императора: да га одпусти из службе, што му се одиста и учини.
Те исте године (549), кад је Велизарије отишао у Цариград, Татило опет заузме Рим и са његовим становницима и житељима још је блажије и боље поступио, но што је то учинио први пут. Татило оснује морску флотилу, преброди на њој у Сицилију и отме је од Грка, али наскоро млогобројени цариградски флот примора га повући се у Италију. Он заузме тада Јонске острве, Корзику и Сардинију и опљачка неке морске грчке лађе. У то време дође из Цариграда млогобројна војска, под управом дворског љубимца Нарзеса. Татило пошље свог војводу Теју, али га Нарзес надиђе и судари се са главном срп: војском код старог Ерског града Губије Gubio. Нарзес, као љубимац двора, са силном војском, састављеном из свију на свету разних народа и наоружаним свима родовима оружја, надбије Србе.
У овој битци легне на пољу битке 6000 одабраних срп. јунака. Цар Татила буде рањен и на скоро од те ране премине. Грци су битку добили особито благодарећи својим стрељама. Срби су били тешко наоружани, нарочито мачевима и копљама; те се тако издалека несу могли борити. Татило умре одма после ове битке 552 год. у Павији оставивши по својој смрти Србима за цара Теју (Реју) Тако дакле Србин и овде подобно Пољској сурва зап. Рим. Империју, али ону Империју, која му постаде негда у срцу његовом па изишав из овога забоде нож у исто и тако га умртви. Судбина је била да Татило утамани Рим и његову Империју, као што је доцније Екатарина Велика Велику Пољску и њену државу. Тако дакле на једном и другом месту народ српски врати и једном и другом жao за срамоту. Од туда је пословица у срб. народа:
''Србина нема у паклу с тога, што се он још на
земљи за све наплати било за зло или добро''
Да би ово могао што скорије учинити, заповедио је војницима, да ваде тесани камен из старих палата и зданија што ови и учине овде и у другим градовима. Видећи то Срби и сами несу хтели остављати Грцима станишта; те тако пропадне скоро сва стара римска архитектура и то благодарећи источним Римљанима, а не Варварима, Србима. Скоро сви храмови, гробнице, палате, споменици и т.д. благодарећи овом глупом налогу Велизаријевом пропали су, а што је од Грка и Срба остало утаманили су Алемани, Гали и т.д.
Пређашњи варвари, говоре стари писаоци, несу рушили здања, гробнице и споменике; него су само грабили и пљачкали оно што је се носити могло и што је штогод вредило. Докле је овако војна трајала у средњој и дољној Италији између Срба и Грка, у сјеверној или Горњој, Франки освоје све земље од равнице По и Вара, па до Венеције. Зверству и грабежу ових неје се никад догодило равнога и Велизарије видећи: да им се ништа учинити неможе, замоли милости у императора: да га одпусти из службе, што му се одиста и учини.
Те исте године (549), кад је Велизарије отишао у Цариград, Татило опет заузме Рим и са његовим становницима и житељима још је блажије и боље поступио, но што је то учинио први пут. Татило оснује морску флотилу, преброди на њој у Сицилију и отме је од Грка, али наскоро млогобројени цариградски флот примора га повући се у Италију. Он заузме тада Јонске острве, Корзику и Сардинију и опљачка неке морске грчке лађе. У то време дође из Цариграда млогобројна војска, под управом дворског љубимца Нарзеса. Татило пошље свог војводу Теју, али га Нарзес надиђе и судари се са главном срп: војском код старог Ерског града Губије Gubio. Нарзес, као љубимац двора, са силном војском, састављеном из свију на свету разних народа и наоружаним свима родовима оружја, надбије Србе.
У овој битци легне на пољу битке 6000 одабраних срп. јунака. Цар Татила буде рањен и на скоро од те ране премине. Грци су битку добили особито благодарећи својим стрељама. Срби су били тешко наоружани, нарочито мачевима и копљама; те се тако издалека несу могли борити. Татило умре одма после ове битке 552 год. у Павији оставивши по својој смрти Србима за цара Теју (Реју) Тако дакле Србин и овде подобно Пољској сурва зап. Рим. Империју, али ону Империју, која му постаде негда у срцу његовом па изишав из овога забоде нож у исто и тако га умртви. Судбина је била да Татило утамани Рим и његову Империју, као што је доцније Екатарина Велика Велику Пољску и њену државу. Тако дакле на једном и другом месту народ српски врати и једном и другом жao за срамоту. Од туда је пословица у срб. народа:
''Србина нема у паклу с тога, што се он још на
земљи за све наплати било за зло или добро''
2. Теја Реја {Хтеомир) Татилов Свевладовић IV. (552—563.)
Италијски владаоц србски Теја, по свој прилици син Татилов, Свевладовић IV. постане царем србским у Италији и покаже чудо од војеног знања да му се и дан: данашњи стручни војени људи чуде и диве. По смрти Татилиној и одржаној победи Грцима над Србима, ови су били сасвим раздвојени и удаљени једни од других. Али Теја, или Реја, (Раја) успе обманути Грке и оба дела раздвојене срске војске ујединити. Теја (Хтеомир) међутим примора Алемане да ступе с њим у сајуз, и пошто је био окружен са свију страна под Везувом, тако се утврди на једном месту, да му Грци несу могли ништа учинити. Он би се и одржао, да га неје издао управљач флоте, и кад већ неје имао ништа са својом војском да једе, предложе му Грци: или да се преда, или да се бори?
Теја се реши на последње; те првог дана битке падне, а оставши Срби тако су се борили, да су им Грци предложили мир таков: да се сваки може слободно вратити својим домовима; да задржавају имања и собствености своје и т.д: Сви приме ове услове, но 1000 војника неприме их, и са мачем у руци, прокрче пут кроз Грке и оду у сјеверну Италију Францима и Алеманима који са 70.000 војника ужасно пљачкаху, убијаху, грабљаху, мучаху и остала зла чињаху, која су својствена крвожедном и зверском гало-немачком племену. Ови продру и у средњу Италију, а Нарзес, држећи да ће сe сами, пo свом обичају, међу се сатрти и пропасти, остави им сва отворена места, која они и утамане. Нарзез се неје у рачуну преварио; јер ови дивљаци, које заражени поднебјем средње Италије, а које другим околностима, заијста се сами утамане. Тако Нарзес око 563 год: утамани и покори сва српска и остала племена у Италији, а Император га за ту услугу постави намесником целе Италије.
Влада српска у Италији је трајала дакле од 541. па до 563. год. свега дакле, 42 године. Да тај народ, који под својим царем Татилом сруши зап. Рим. Империју, неје одиста Готски или Немачки, као што га туђини називаху, јасно сведочи цело оделење једно вароши Палерма у Сицилији, у ком живљаху млогобројни Срби. Палермо, тада бројаше преко 300,000 душа, од којих је најмање 80 до 100.000 било чистих и овејаних Срба. Осим овог кварта, који и поноше име српско, било је и други који су се другим именима звали с тога што већина у тима несу били Срби.
Тако ми знамо: да је Србин Масуда око 924 год. освоијо и град св. Агапија, а после 9 год: Сареб (аљ Саклаби т.ј: Србин) довео на 30 разбојничких лађа мложину Срба.
''trente vaisseaux de corraire Esclavons''
Емир Сицилијски Салем — ебн Асад, или Ебн — Рашид присаједини их к свом флоту, с којим је пљачкао и грабио Калабрију, Сардинију, Генуу и т.д: (вид: Лам. о Слав. М. Аз. стр. 196 197)
Наведене речи из почетка у преводу Шармуа, арапског паметаристе, или управо Иродота:
''да су Срби (Славени?) народ силни, снажнији, храбри и могући;
да несу разделени на млога племена и народчиће онда ниједан народ
на свету неби био већи и силнији од њих.
Тако исто и Ал—Бекријеве, који је после 600 год. писао:
''да се они (Срби) одликују унутрашњом слогом и
сагласијем ни један народ неби им могао силу одолети''
А то поготову све говоре писаоци арапски и Шпањолци, који даље из својих земаља некорачише, а особито први. О којим дакле Славенима они пишу да ли о Балтијским, или овим овуда? О Балтиским, не, зајиста, јер писајући о Србима (Словенима) они су увек подразумевали Србе живећи у Италији, Шпанији, Сицилији и Африци, у којој налазимо да по коју реч опсују српски Арабима, а ови зато нарочито уче то неколико речи да дознају шта им је казано и зато се тајно свете.
Поменути кварт срп: трајаше све и до 18. века, и неке године joш и доцније повлачаше под тим именом и ако се у њему Срби прелише у Италијанце. Татила је имао под собом преко 200.000 самих Срба војника, од којих је, по речима Велизарија, стајало, по изласку из Pимa 150.000 војника противу Грка (vid Рrос 1.24), а у Велизарија, при доласку у Италији, било је, веле Грци, око 16.000 војника састављених из разних народа, међу којима налази се и Славена и Анта. Око Рима и данас налазе се места у Вили Палатинској као: Мањани и Колачи (Magniani, Collaci) даље Вратнице и пут Лабичани (Parto et via Labicanu) и Пренесте вратнице старе Колине (Colina), пут тог истог имена и Саларија (Salaria), планина Грана (Monte del Grano) коју неки доводе од зрна, па је тако и зову; развалине Селце (Torre Selci), Братица (Pratica) и т.д.
Ми немамо никакве нужде наводити доказе о зајиста бившој, па пропавшој српској, народности у Италији. Нама је довољно да наведемо само данашње доказе, по којима је њено, тамошње становање, тако верно и јасно доказано као што је и божије сунце доказано, а имено: да су некада тамо живили Срби у Италији и то почевши од 6 века, или од времена свога цара Татиле (нерачунајући овде оне пре Грка и Римљана, о којима је говорено у I свесци) па све до 13. и 17. и 18. кад се скоро сасвим утаманише, а тако исто да још и данас по где где у последњем ропцу, у издишу и утамањују се. Нећемо овде наводити: да и у оних 200.000 Радајсових тако названих Гота неје било бар половину чистих и овејаних Срба. Што се пак тиче Срба пре Христа у Италији ми смо то већ казали, као и да су се поримили. Све што говоримо ми, говоримо сада од пропасти зап. Рим. Империје, коју сруши Татило, а не о ономе што је пре било. Тако налазимо још и данас чистих и овејаних Срба са својим српско-рашким црвеним рујним оделом и већ издишућим језиком српским у Живој води у јужној Италији, као и по другим неким местима, што се види на нашој Мапи.
Ми се нећемо дуго упуштати у ову ствар, и ову народност српску, коју је случајно пронашао и одкрио Гpaф Пушић Загорски и напечатао о томе 1855, год. Фебруара 7. у ''Osservatore Dalmato'', а из овог превео и напечатао млогозаслужни и први слависта по знању и поштењу Г. Ј. Бађански у Чтенију Им: Обшт: Истор и Древ: М. 1858 год. к I. Ми ћемо овде навести само неке песме народне, које су у тој књизи стављене, из којих ћe ce најјасније видети: да ти насељеници, несу (као што мисли Павла Ђакона) дошли у Италију тек око 1467 год: но још у 6. веку. Разуме се да је писалац 16. века збркао више ствари у једну и да је преставио ствар онако како непостоји. Ми смо већ казали: да је ово неколико села српских, при свом издисају у народности српској, чисти остатак Татилиних Срба, који се негда далеко и далеко пружаше по свој бар средњој и јужној Италији, акo не и горњој или сјеверној. Тако наводимо прво погребну, или покајничку, песму, песму кукања, нарицања и т.д: у којој се зове умрли брат да пресретне своју такође умрлу сестрицу.
Италијски владаоц србски Теја, по свој прилици син Татилов, Свевладовић IV. постане царем србским у Италији и покаже чудо од војеног знања да му се и дан: данашњи стручни војени људи чуде и диве. По смрти Татилиној и одржаној победи Грцима над Србима, ови су били сасвим раздвојени и удаљени једни од других. Али Теја, или Реја, (Раја) успе обманути Грке и оба дела раздвојене срске војске ујединити. Теја (Хтеомир) међутим примора Алемане да ступе с њим у сајуз, и пошто је био окружен са свију страна под Везувом, тако се утврди на једном месту, да му Грци несу могли ништа учинити. Он би се и одржао, да га неје издао управљач флоте, и кад већ неје имао ништа са својом војском да једе, предложе му Грци: или да се преда, или да се бори?
Теја се реши на последње; те првог дана битке падне, а оставши Срби тако су се борили, да су им Грци предложили мир таков: да се сваки може слободно вратити својим домовима; да задржавају имања и собствености своје и т.д: Сви приме ове услове, но 1000 војника неприме их, и са мачем у руци, прокрче пут кроз Грке и оду у сјеверну Италију Францима и Алеманима који са 70.000 војника ужасно пљачкаху, убијаху, грабљаху, мучаху и остала зла чињаху, која су својствена крвожедном и зверском гало-немачком племену. Ови продру и у средњу Италију, а Нарзес, држећи да ће сe сами, пo свом обичају, међу се сатрти и пропасти, остави им сва отворена места, која они и утамане. Нарзез се неје у рачуну преварио; јер ови дивљаци, које заражени поднебјем средње Италије, а које другим околностима, заијста се сами утамане. Тако Нарзес око 563 год: утамани и покори сва српска и остала племена у Италији, а Император га за ту услугу постави намесником целе Италије.
Влада српска у Италији је трајала дакле од 541. па до 563. год. свега дакле, 42 године. Да тај народ, који под својим царем Татилом сруши зап. Рим. Империју, неје одиста Готски или Немачки, као што га туђини називаху, јасно сведочи цело оделење једно вароши Палерма у Сицилији, у ком живљаху млогобројни Срби. Палермо, тада бројаше преко 300,000 душа, од којих је најмање 80 до 100.000 било чистих и овејаних Срба. Осим овог кварта, који и поноше име српско, било је и други који су се другим именима звали с тога што већина у тима несу били Срби.
Тако ми знамо: да је Србин Масуда око 924 год. освоијо и град св. Агапија, а после 9 год: Сареб (аљ Саклаби т.ј: Србин) довео на 30 разбојничких лађа мложину Срба.
''trente vaisseaux de corraire Esclavons''
Емир Сицилијски Салем — ебн Асад, или Ебн — Рашид присаједини их к свом флоту, с којим је пљачкао и грабио Калабрију, Сардинију, Генуу и т.д: (вид: Лам. о Слав. М. Аз. стр. 196 197)
Наведене речи из почетка у преводу Шармуа, арапског паметаристе, или управо Иродота:
''да су Срби (Славени?) народ силни, снажнији, храбри и могући;
да несу разделени на млога племена и народчиће онда ниједан народ
на свету неби био већи и силнији од њих.
Тако исто и Ал—Бекријеве, који је после 600 год. писао:
''да се они (Срби) одликују унутрашњом слогом и
сагласијем ни један народ неби им могао силу одолети''
А то поготову све говоре писаоци арапски и Шпањолци, који даље из својих земаља некорачише, а особито први. О којим дакле Славенима они пишу да ли о Балтијским, или овим овуда? О Балтиским, не, зајиста, јер писајући о Србима (Словенима) они су увек подразумевали Србе живећи у Италији, Шпанији, Сицилији и Африци, у којој налазимо да по коју реч опсују српски Арабима, а ови зато нарочито уче то неколико речи да дознају шта им је казано и зато се тајно свете.
Поменути кварт срп: трајаше све и до 18. века, и неке године joш и доцније повлачаше под тим именом и ако се у њему Срби прелише у Италијанце. Татила је имао под собом преко 200.000 самих Срба војника, од којих је, по речима Велизарија, стајало, по изласку из Pимa 150.000 војника противу Грка (vid Рrос 1.24), а у Велизарија, при доласку у Италији, било је, веле Грци, око 16.000 војника састављених из разних народа, међу којима налази се и Славена и Анта. Око Рима и данас налазе се места у Вили Палатинској као: Мањани и Колачи (Magniani, Collaci) даље Вратнице и пут Лабичани (Parto et via Labicanu) и Пренесте вратнице старе Колине (Colina), пут тог истог имена и Саларија (Salaria), планина Грана (Monte del Grano) коју неки доводе од зрна, па је тако и зову; развалине Селце (Torre Selci), Братица (Pratica) и т.д.
Ми немамо никакве нужде наводити доказе о зајиста бившој, па пропавшој српској, народности у Италији. Нама је довољно да наведемо само данашње доказе, по којима је њено, тамошње становање, тако верно и јасно доказано као што је и божије сунце доказано, а имено: да су некада тамо живили Срби у Италији и то почевши од 6 века, или од времена свога цара Татиле (нерачунајући овде оне пре Грка и Римљана, о којима је говорено у I свесци) па све до 13. и 17. и 18. кад се скоро сасвим утаманише, а тако исто да још и данас по где где у последњем ропцу, у издишу и утамањују се. Нећемо овде наводити: да и у оних 200.000 Радајсових тако названих Гота неје било бар половину чистих и овејаних Срба. Што се пак тиче Срба пре Христа у Италији ми смо то већ казали, као и да су се поримили. Све што говоримо ми, говоримо сада од пропасти зап. Рим. Империје, коју сруши Татило, а не о ономе што је пре било. Тако налазимо још и данас чистих и овејаних Срба са својим српско-рашким црвеним рујним оделом и већ издишућим језиком српским у Живој води у јужној Италији, као и по другим неким местима, што се види на нашој Мапи.
Ми се нећемо дуго упуштати у ову ствар, и ову народност српску, коју је случајно пронашао и одкрио Гpaф Пушић Загорски и напечатао о томе 1855, год. Фебруара 7. у ''Osservatore Dalmato'', а из овог превео и напечатао млогозаслужни и први слависта по знању и поштењу Г. Ј. Бађански у Чтенију Им: Обшт: Истор и Древ: М. 1858 год. к I. Ми ћемо овде навести само неке песме народне, које су у тој књизи стављене, из којих ћe ce најјасније видети: да ти насељеници, несу (као што мисли Павла Ђакона) дошли у Италију тек око 1467 год: но још у 6. веку. Разуме се да је писалац 16. века збркао више ствари у једну и да је преставио ствар онако како непостоји. Ми смо већ казали: да је ово неколико села српских, при свом издисају у народности српској, чисти остатак Татилиних Срба, који се негда далеко и далеко пружаше по свој бар средњој и јужној Италији, акo не и горњој или сјеверној. Тако наводимо прво погребну, или покајничку, песму, песму кукања, нарицања и т.д: у којој се зове умрли брат да пресретне своју такође умрлу сестрицу.
1.Песма.
''Брате мој, зајди прид нашу дивоњку!
Понеси ју у небе прид Бог!
Учини јој пут,
Ти знаше ка дивоњка је мала!''
(тако нарицаше сестра за умрлом сестром, а мати јој прихваћа:)
''Ружице моја, ди си пола? (пошла)
Боже мој! ухит за власе ова моја цура!
Држи ју свасдан крајем тебе!
Зашто није взеј мен ? (т.ј: неје уз мене)
Боже, Боже мој!!!''
''Брате мој, зајди прид нашу дивоњку!
Понеси ју у небе прид Бог!
Учини јој пут,
Ти знаше ка дивоњка је мала!''
(тако нарицаше сестра за умрлом сестром, а мати јој прихваћа:)
''Ружице моја, ди си пола? (пошла)
Боже мој! ухит за власе ова моја цура!
Држи ју свасдан крајем тебе!
Зашто није взеј мен ? (т.ј: неје уз мене)
Боже, Боже мој!!!''
Деморализирани властелчић италијски вара прекрасну, прелепу и прењежну Српкињу, негледајући што је она простог происхођења, по мишлењу италијском, говорећи јој:
2. Песма.
''Липа дивојћо хомо (хајдмо) по ружице''
па кад је превари и узе јој дјевство, она тужно пева:
''Ја мам вит твоје сарце Иван Довице!
Сасушит како сасушу ове ружице
Ђе ја сад вржем своја ова стина
Ди сваку ноћ плачем за тебе!"
3. ''Мајска песма'':
Први
Ко је река, ка Мајо ни маше доћи ? Мајо је нама доње липе дане.
Одећа на прид он види њего проћи. Ја виђу дубе пуне ваше гране.
Хор:
Хор: Липа моја лозица,
Липе господине наше! Ћа будеш чудо родити,
Хитите ними штогође Изван пут ти шћ'ма водити.
Ми јесмо чељаде ваше. Прва четворица:
Прва четворица: Бог чува наше граде и наше стине
Ја виђу наше земље траве пуне,
Ја виђу ваше овце пуне вуне. Здравје вами, и свихи ваше сине
Хор:
Ја виђу сит, Хор:
Добра дос}а ваша лит. Липе господине наше!
Ја виђу наћве, Хитите нама штогођи,
Пуне вина ваше бачве. Ми јесмо чељаде ваше.
4. песма ''Залубљена Влахиња''.
Ди си поша липи сунце ? Ти маши плакат' ове сузе,
Ди си пала звизда моја? Ко ја хитам сваку ноће,
Ова душа бише твоја: Груба немила ове оче
Које т' оја (отео) сприда мен ? Вазда плакат' моју та вит' (видит)
Сваки хин (час) ја та видаху,
Бису весеја крајем теб, Ах ! ја нећем твоје сузе
Реци мен си јес' у неб' Е, ти хоћеш сузе моје,
К' онда визет ћy та до. Ови срце јаше је твоје,
Убах ја! да ти с ма уздала, Ниса немило ка но ти.
Ја те има други дићале Ка ја стојим дола земље,
(детић) Никтор плакат ћe ма доћи,
Који Бог, који краље Ди ја стојим намаше проћи,
Ми те простит на ви свит ? Намаше газнит моју јам (гроб.)
Ето, од неумрлог учитеља живоводског Јована де Рубертиса. Тужан и жалостан напев, као и у свију српских, и у обште славенских, песама, и онде се ори подобно надгробној мелодији.
У овоме се изражава душевно и телесно стање народа који га пушта из својих широких и снажних, но неcpeћниx и изумирујућих српских, прсију. Уопште ове песме, као и све наше и несу ништа друго: до предсмртна и погребална процесија, вечно изумирућег, негда огромног, највећег и најсилнијег, најпоцепанијег народа српског. Неје узалуд ово казао још Сенека за народне напеве:
''Jta plerique ingenio sumus omnes, nostri nosmet poenitet.''
И као што примећава Плутарх.
''ψυχης υοσούοσης εισιν iatroi λογοι''
Више смо навели: да је најмлађи син Свевладов Стројило ступио на владу, после смрти свога најстаријега брата Бориса. Пре свега он се утврди на Шар планини, у својој престолница Прехвали, која је била на огранку Шаре, тако званој прекрасној планини Прехвали, а у дан: Гостиварској нахији, од које се и дан данашњи, као и од Дупље, или Дукље, ниже за 2 часа сјевероистоку налазе развалине у тако званом Горском Дукађину. Овај Дукађин лежи југозападно од Призрена, и у њему су данас све сами потурчењаци Срби, које православни и римокатолици Срби зову Торбешима, а они сви себи само краљевима, као тобож да су од њих сви бив: срп: краљеви и цареви произашли. У 40 и неколико чистих њихових села понајзнатнија су: Злипоток, више ког су и развалине Прехвале за једно 2 1/2 часа даљине уз планину.
Остала као: Растелицу, Кукулане, Враништа, Брод, Борије, Баћко, Крушевац, Глобочицу, Шиповце, Крстац, Љубовишта, Диканце и т.д: види на нашој географској мапи Праве Србије, који се гради, Прехвала и Дупљан, или Дукљан, несу ништа друго, до два престолна града недалеко и један до другога лежећа, од којих један и то Прехвала, по свој прилици био је летњи, а други Дупљан или Дукљан, зимни град; јер је овај лежао у уклонитијем и много нижем месту, док се са Прехвале, или Превалице као што је данас зову, виде, веле, морски бродови чак око Драча како плове. Са њега је се видело и чак море солунско. О овоме, и ако мислимо да је претерано, ипак несмемо ништа peћи незнајући друкчије, а онима ваља веровати, који нам приповедаху и који тамо беху.
Погрешно наше и туђе паметаристе држе зa Прехвалу и Дукљу дан: развалине од диоклеционовог града под Подгорицом, ниже црногорске границе. Сбрка је ова произлазила отуда, што су Скадар узимали за исто што и Шар планину или Скордијске планине. (Mons Scordiscus, Scordus и т.д:) Ово је зато што је се и Скадар наш на Бојани звао Скордус, а и Шар планина тако исто, и што се на Шар планини налазе развалине Дукље или Дупљана, који је управо био столица Срба од династије Дрвенаровића, а не садање урвине и развалине више Скадра Диоклеције. За Диоклецију, или престолницу Импер: Диоклецијана, који од најнижег роба дође до цара римског, даде оставку, настани се у месту рођења, у ком подиже палате и зграде, о којима знадоше све старе паметаристе, узимаху нашу Дукљу или Дукљан, Дупљан, поменути на Шари. Цела околина, од својих 43 села племена Торбеша српског народа мухамедове вере, и дан данашњи зове се Горњи Дукађинци или Дукљанци. Ово име добио је тај предео од поменутих развалина око којих се, као и оних више њега прехвалских, налазе млоге ствари, полупано посуђе и т.д: о којима призренски конзули незнају од куда су и чије су.
Напротив у Диоклецији разореној има надписа римских, налазе се новци римски и разне римске ствари, док у Прехвали гривне старе српске и т.д: Стројило, или Стројимир, како је се сместио у свом очином граду и чим га је утврдио и т.д: одма се крене са војском својом, те покори и разори градове римске: Pагузу, у којој мало ниже оснује градић и прозове Дубровник, Спљет, Трогир, Крк, Рабу и т.д: а житеље из свију тих градова, који непобегну на море, одведе у робство. Даље он прође и очисти све српске земље од дан: Беча, или старе Виндобоне, Винданише, па све до ниже Авлоне, или Пољане, и у том простору насели народ дошавши које под његовим оцем у ове земље из Лужица, а које за живота његова.
Од туда су грдна имена и презимена Лека, Лекића и т.д: почев од дан. Грчке па све до у Италију. У неким приморским градовима, брањени флотом римском, још су боравили Римљано Грци, али кад Стројимир освоји и Солин у дан: Далмацији, тада најзнатнији град од Цариграда па до Рима, сав је поменути простор између Дунава и Јадранског мора, и између Војуше у дан. Тесалији па до Старе планине и Искра реке у турској Србији, био напуњен само чистим српским народом и под српским царем Стројилом, или Стројимиром.
Пошто је тако очистио тај простор поменуте српске земље, пошље сина свога Самовлада или Свевлада, са силном војском, да заузме и очисти српски комад земље тако звани Загорје (Transmontana) који је лежао међу реком великим Искром, Старом планином и Балканом. Овај очисти и тај комад земље српске од туђина и присаједини га очиној држави. Но док је он чистио ову српску земљу, цариграђани, незнајући шта ћe и како ћe да раде и несмејући ићи с војском противу Свевлада а разабравши, да је мало војника остало код Стројимира, — ударе са грдном војском морем, извезу се код Скадра, или Драча, па изненада ударе на цара Стројимира, који у тој битци, држећи се јуначки и борећи се, од млогих рана премине, а остатак му војске које изгине, а које опет оставе Грци вративши се натраг, докле неје дошао Свевлад. Тако се ово догоди око 552 год: Свевлад чувши за несрећу очину врати се натраг, али већ не застане Грко—Римљане. И тако дакле год. 552 ступи на престол српског царства.
У овоме се изражава душевно и телесно стање народа који га пушта из својих широких и снажних, но неcpeћниx и изумирујућих српских, прсију. Уопште ове песме, као и све наше и несу ништа друго: до предсмртна и погребална процесија, вечно изумирућег, негда огромног, највећег и најсилнијег, најпоцепанијег народа српског. Неје узалуд ово казао још Сенека за народне напеве:
''Jta plerique ingenio sumus omnes, nostri nosmet poenitet.''
И као што примећава Плутарх.
''ψυχης υοσούοσης εισιν iatroi λογοι''
Више смо навели: да је најмлађи син Свевладов Стројило ступио на владу, после смрти свога најстаријега брата Бориса. Пре свега он се утврди на Шар планини, у својој престолница Прехвали, која је била на огранку Шаре, тако званој прекрасној планини Прехвали, а у дан: Гостиварској нахији, од које се и дан данашњи, као и од Дупље, или Дукље, ниже за 2 часа сјевероистоку налазе развалине у тако званом Горском Дукађину. Овај Дукађин лежи југозападно од Призрена, и у њему су данас све сами потурчењаци Срби, које православни и римокатолици Срби зову Торбешима, а они сви себи само краљевима, као тобож да су од њих сви бив: срп: краљеви и цареви произашли. У 40 и неколико чистих њихових села понајзнатнија су: Злипоток, више ког су и развалине Прехвале за једно 2 1/2 часа даљине уз планину.
Остала као: Растелицу, Кукулане, Враништа, Брод, Борије, Баћко, Крушевац, Глобочицу, Шиповце, Крстац, Љубовишта, Диканце и т.д: види на нашој географској мапи Праве Србије, који се гради, Прехвала и Дупљан, или Дукљан, несу ништа друго, до два престолна града недалеко и један до другога лежећа, од којих један и то Прехвала, по свој прилици био је летњи, а други Дупљан или Дукљан, зимни град; јер је овај лежао у уклонитијем и много нижем месту, док се са Прехвале, или Превалице као што је данас зову, виде, веле, морски бродови чак око Драча како плове. Са њега је се видело и чак море солунско. О овоме, и ако мислимо да је претерано, ипак несмемо ништа peћи незнајући друкчије, а онима ваља веровати, који нам приповедаху и који тамо беху.
Погрешно наше и туђе паметаристе држе зa Прехвалу и Дукљу дан: развалине од диоклеционовог града под Подгорицом, ниже црногорске границе. Сбрка је ова произлазила отуда, што су Скадар узимали за исто што и Шар планину или Скордијске планине. (Mons Scordiscus, Scordus и т.д:) Ово је зато што је се и Скадар наш на Бојани звао Скордус, а и Шар планина тако исто, и што се на Шар планини налазе развалине Дукље или Дупљана, који је управо био столица Срба од династије Дрвенаровића, а не садање урвине и развалине више Скадра Диоклеције. За Диоклецију, или престолницу Импер: Диоклецијана, који од најнижег роба дође до цара римског, даде оставку, настани се у месту рођења, у ком подиже палате и зграде, о којима знадоше све старе паметаристе, узимаху нашу Дукљу или Дукљан, Дупљан, поменути на Шари. Цела околина, од својих 43 села племена Торбеша српског народа мухамедове вере, и дан данашњи зове се Горњи Дукађинци или Дукљанци. Ово име добио је тај предео од поменутих развалина око којих се, као и оних више њега прехвалских, налазе млоге ствари, полупано посуђе и т.д: о којима призренски конзули незнају од куда су и чије су.
Напротив у Диоклецији разореној има надписа римских, налазе се новци римски и разне римске ствари, док у Прехвали гривне старе српске и т.д: Стројило, или Стројимир, како је се сместио у свом очином граду и чим га је утврдио и т.д: одма се крене са војском својом, те покори и разори градове римске: Pагузу, у којој мало ниже оснује градић и прозове Дубровник, Спљет, Трогир, Крк, Рабу и т.д: а житеље из свију тих градова, који непобегну на море, одведе у робство. Даље он прође и очисти све српске земље од дан: Беча, или старе Виндобоне, Винданише, па све до ниже Авлоне, или Пољане, и у том простору насели народ дошавши које под његовим оцем у ове земље из Лужица, а које за живота његова.
Од туда су грдна имена и презимена Лека, Лекића и т.д: почев од дан. Грчке па све до у Италију. У неким приморским градовима, брањени флотом римском, још су боравили Римљано Грци, али кад Стројимир освоји и Солин у дан: Далмацији, тада најзнатнији град од Цариграда па до Рима, сав је поменути простор између Дунава и Јадранског мора, и између Војуше у дан. Тесалији па до Старе планине и Искра реке у турској Србији, био напуњен само чистим српским народом и под српским царем Стројилом, или Стројимиром.
Пошто је тако очистио тај простор поменуте српске земље, пошље сина свога Самовлада или Свевлада, са силном војском, да заузме и очисти српски комад земље тако звани Загорје (Transmontana) који је лежао међу реком великим Искром, Старом планином и Балканом. Овај очисти и тај комад земље српске од туђина и присаједини га очиној држави. Но док је он чистио ову српску земљу, цариграђани, незнајући шта ћe и како ћe да раде и несмејући ићи с војском противу Свевлада а разабравши, да је мало војника остало код Стројимира, — ударе са грдном војском морем, извезу се код Скадра, или Драча, па изненада ударе на цара Стројимира, који у тој битци, држећи се јуначки и борећи се, од млогих рана премине, а остатак му војске које изгине, а које опет оставе Грци вративши се натраг, докле неје дошао Свевлад. Тако се ово догоди око 552 год: Свевлад чувши за несрећу очину врати се натраг, али већ не застане Грко—Римљане. И тако дакле год. 552 ступи на престол српског царства.
4. (6.) Цар Свевлад, или Самовлад II син Стројимиров, Самовладовић. III. (V). од (652—564:)
И владао је српском царевином пуних 12 год: т.ј: до 564 год: Свевлад II одма обрне своју војску, те прође кроз сву земљу своју од више Војуше па све скоро до Беча, и од Јадранског мора па до Искра у турској Србији. Он је немилостиво у том свом путу, гонио и угњетавао Христијане, негледајући и на рођену браћy своју. У то време Солињани, са својих морских острва и заклона, пошљу просбе у Цариград, да их овај заштити; но на cpeћy њихову, а несрећу срп: народа Самовлад, или Само умре, као што смо рекли 564. год: а на његово место ступи син му.
5. (7.) Цар Селимир I. Свевладов или Самов син, Свевладовић или Самовић IV. (IV.) (564—585.)
Селимир и ако је био идолопоклоник опет је допустио бракове својих једноверника са хришћанима. Он је и ове последње примао са очинском срдашношћу; те тако земља српска новим доласцима Срба, које са Црног мора, Дњестра и Дњепра, потискиваху нове чорде Бугара, Уархуна, или лажних Авара, све више и више пуњаше срп. народом. Пре тога времена и поменутом простору, око Црна мора по речима Јорнанда (око 552 год) живило је српско племе Анта, које је се тако звало од граница или крајина; јер анти у нас и на санскритском значи узвишено место и границу
''Antes qui sunt eorum fortissimi, qui Ponticum mare curvatur, a Danastro extenduntur
usque ad Danaprum, quam flumina multus mansianibus ab irviceni absunt''
A тако исто и Прокопије вели за те наше Бело-Србе, или Анте, у којих беаше Београд (дан. Акерман у Бесарабији) и Смедерево (разв. у Молдавији код Романова) престолница
''Αι αντων χαθυπρδεν, βόρραν ανεμον εθνη τα Αντων αμετρα ιδροντα''
A остале пак српске земље управо од Искра, и Ибра (дан. Марице) па до Црног мора, већ су одавна напуњавала српска племена, која су непрестано прелазила Дунав, које бегајући од лажних Авара, а које опет светећи се Грцима већ сасвим, као и Римљани, изнемоглим и малаксалим у којих небеаше довољно снаге за уживање, а камо ли за одбрану Империје. Селимир II умре око 585. год: владавши сретно и мирно 21 год, а на српски престол ступи
6. (8.) Цар срп. Владан I. Селимиров син Свевладовић V. (VII.) (585 — 610)
У време владе Владанове Авари су већ заузимали и његове земље, завладавши целом равницом преко Дунава па све до Саве. Они су већ и Дунав прелазили и грабили и плачкали Владанове земље, које им немогаше, заједно са Грцима, стати, на пут, већ им се обвеза данак плаћати, као и Грци. У које су баш време Авари напали на земље Владанове, као и кад им је овај, и које године, обрекао данак плаћати, незна се управо, само се зна: да је од прилике око 590 или 595. год; Бахан Хакан аварски послао Србима своје посланике и захтевао од њих данак. Његови посланици дрзским понашањем увреде Србе по цара им и Срби Владана, те им одговоре:
„Ко је тај који би нас на силу приморао, да му се покоравамо?
ми смо се навикли отимати туђе земље, а не своје уступати другима.
Тако ћe у нас бити докле год узтраје рата."
Посланици ови још више увреде Србе и они их убију. Кад то дозна Бахан Хакан аварски крене се са силном војском од којих 60.000 војника пређе преко Саве и Дунава, из данашње Маџарске, те попали и пороби Босну, Ерцеговину, Хрватску, Србију чак до ниже Драча. Ми смо напоменули: да су посланици морали бити код Срба око 595 год: а од тог доба, док је Бахан спремио војску, докле је чуо за догађај са посланицима и т.д: и докле је, по свом обичају, укебао прилику, кад ћe да нападне на срб: земљу, морало је проћи неколико година. Осим овог он је зајиста неко време и пљачкао те србске земље; те ми одређујемо годину, кад му је се Владан обвезао данак плаћати, око 605. или 606. Владан је владао све до 610 год: или свега 25. год: а по смрти његовој ступи на престол српског царства, син му.
7. (9.) Цар Радомир I. Владанов син Свевладовић VI. (VIII.) (610 — 620.)
Овај је владао све до 620 год: и непрестано гонио Србе хришћане, као староседиоце, са заоставшим Римљанима и Грцима. Од оваковог непаметног и неполитичног поступка Радомировог, сви Срби хришћани уклоне се у неприступне горе и планине, а само остану Срби идолопоклоници, или дошљаци из велико Ђерманско-прибалтијске Србије, тако звани Лужичани. Пошто Радомир умре 620 год: неоставивши правог насљедника на српском царском престолу, онда ступи иза њега, најприближенији му рођак неки, а можда и син, a иза овога владала су још тројица у неприступним планинама с шумама, у које су се повукли били од насилника лажних Авара, који заузеше све земље па продреше чак и у Маћедонију. А ову последњу четворицу, којих нам наш Дикљанин неостави назначена имена с тога што одвећ гонише хришћане, неможемо ни сами именовати; те тако морамо их и ми оставити неказавши им имена, кад их ондашње паметаристе неназначише. Међу последњом неименованом четворицом владаоца (а боље тројицом) биће по свој прилици Порфирођенитов: 8. (10) Вишеслав, 9. (11) Радослав и 10. (12) Просегој, Свевладовићи. Тако је дакле, од 492 до 600. год. свега за 138 год: владало у овим срп. земљама 10. или 11. срп: царева и краљева, и у Италији 2. свега дакле 12 или 13.
jos:СРБИ ИЛИ ГЕРМАНИ? (1.)
И владао је српском царевином пуних 12 год: т.ј: до 564 год: Свевлад II одма обрне своју војску, те прође кроз сву земљу своју од више Војуше па све скоро до Беча, и од Јадранског мора па до Искра у турској Србији. Он је немилостиво у том свом путу, гонио и угњетавао Христијане, негледајући и на рођену браћy своју. У то време Солињани, са својих морских острва и заклона, пошљу просбе у Цариград, да их овај заштити; но на cpeћy њихову, а несрећу срп: народа Самовлад, или Само умре, као што смо рекли 564. год: а на његово место ступи син му.
5. (7.) Цар Селимир I. Свевладов или Самов син, Свевладовић или Самовић IV. (IV.) (564—585.)
Селимир и ако је био идолопоклоник опет је допустио бракове својих једноверника са хришћанима. Он је и ове последње примао са очинском срдашношћу; те тако земља српска новим доласцима Срба, које са Црног мора, Дњестра и Дњепра, потискиваху нове чорде Бугара, Уархуна, или лажних Авара, све више и више пуњаше срп. народом. Пре тога времена и поменутом простору, око Црна мора по речима Јорнанда (око 552 год) живило је српско племе Анта, које је се тако звало од граница или крајина; јер анти у нас и на санскритском значи узвишено место и границу
''Antes qui sunt eorum fortissimi, qui Ponticum mare curvatur, a Danastro extenduntur
usque ad Danaprum, quam flumina multus mansianibus ab irviceni absunt''
A тако исто и Прокопије вели за те наше Бело-Србе, или Анте, у којих беаше Београд (дан. Акерман у Бесарабији) и Смедерево (разв. у Молдавији код Романова) престолница
''Αι αντων χαθυπρδεν, βόρραν ανεμον εθνη τα Αντων αμετρα ιδροντα''
A остале пак српске земље управо од Искра, и Ибра (дан. Марице) па до Црног мора, већ су одавна напуњавала српска племена, која су непрестано прелазила Дунав, које бегајући од лажних Авара, а које опет светећи се Грцима већ сасвим, као и Римљани, изнемоглим и малаксалим у којих небеаше довољно снаге за уживање, а камо ли за одбрану Империје. Селимир II умре око 585. год: владавши сретно и мирно 21 год, а на српски престол ступи
6. (8.) Цар срп. Владан I. Селимиров син Свевладовић V. (VII.) (585 — 610)
У време владе Владанове Авари су већ заузимали и његове земље, завладавши целом равницом преко Дунава па све до Саве. Они су већ и Дунав прелазили и грабили и плачкали Владанове земље, које им немогаше, заједно са Грцима, стати, на пут, већ им се обвеза данак плаћати, као и Грци. У које су баш време Авари напали на земље Владанове, као и кад им је овај, и које године, обрекао данак плаћати, незна се управо, само се зна: да је од прилике око 590 или 595. год; Бахан Хакан аварски послао Србима своје посланике и захтевао од њих данак. Његови посланици дрзским понашањем увреде Србе по цара им и Срби Владана, те им одговоре:
„Ко је тај који би нас на силу приморао, да му се покоравамо?
ми смо се навикли отимати туђе земље, а не своје уступати другима.
Тако ћe у нас бити докле год узтраје рата."
Посланици ови још више увреде Србе и они их убију. Кад то дозна Бахан Хакан аварски крене се са силном војском од којих 60.000 војника пређе преко Саве и Дунава, из данашње Маџарске, те попали и пороби Босну, Ерцеговину, Хрватску, Србију чак до ниже Драча. Ми смо напоменули: да су посланици морали бити код Срба око 595 год: а од тог доба, док је Бахан спремио војску, докле је чуо за догађај са посланицима и т.д: и докле је, по свом обичају, укебао прилику, кад ћe да нападне на срб: земљу, морало је проћи неколико година. Осим овог он је зајиста неко време и пљачкао те србске земље; те ми одређујемо годину, кад му је се Владан обвезао данак плаћати, око 605. или 606. Владан је владао све до 610 год: или свега 25. год: а по смрти његовој ступи на престол српског царства, син му.
7. (9.) Цар Радомир I. Владанов син Свевладовић VI. (VIII.) (610 — 620.)
Овај је владао све до 620 год: и непрестано гонио Србе хришћане, као староседиоце, са заоставшим Римљанима и Грцима. Од оваковог непаметног и неполитичног поступка Радомировог, сви Срби хришћани уклоне се у неприступне горе и планине, а само остану Срби идолопоклоници, или дошљаци из велико Ђерманско-прибалтијске Србије, тако звани Лужичани. Пошто Радомир умре 620 год: неоставивши правог насљедника на српском царском престолу, онда ступи иза њега, најприближенији му рођак неки, а можда и син, a иза овога владала су још тројица у неприступним планинама с шумама, у које су се повукли били од насилника лажних Авара, који заузеше све земље па продреше чак и у Маћедонију. А ову последњу четворицу, којих нам наш Дикљанин неостави назначена имена с тога што одвећ гонише хришћане, неможемо ни сами именовати; те тако морамо их и ми оставити неказавши им имена, кад их ондашње паметаристе неназначише. Међу последњом неименованом четворицом владаоца (а боље тројицом) биће по свој прилици Порфирођенитов: 8. (10) Вишеслав, 9. (11) Радослав и 10. (12) Просегој, Свевладовићи. Тако је дакле, од 492 до 600. год. свега за 138 год: владало у овим срп. земљама 10. или 11. срп: царева и краљева, и у Италији 2. свега дакле 12 или 13.
jos:СРБИ ИЛИ ГЕРМАНИ? (1.)
Нема коментара:
Постави коментар