Почетак србске календарске ере

Подунавље Хелма (Балкана) је најстарија култура европске протоисторије и културна колевка света у нашем међуледеном добу (холоцен), али владајућа наука то игнорише и инсистира на „доласку“ културе с Истока. Зато је, Елза Кристенсен, непризнавање Лепенског Вира за културни источник света у холоцену назвала заборав на људско достојанство. Марио Алинеи, такође, у својој Теорији палеолитског континуитета културе инсистира на одувек присутним Србима (“Словенима”) у Подунављу Хелма, а овај процесуални став о мезолиту Европе подржавају бројни научници: Саргон, Амрајн, Пикте, Пешић, Николић, Вин, Хартман…

Еволуционистичке приче владајуће науке о развоју земљорадње и седелачког начина живота као предуслова културе, логичне су предпоставке али нетачне, јер писмо је човеку генетски дато (Пешић, Дљасин) и постоји пре потопа, о чему сведоче пре свега преисторијске водоравне опсерваторије. Али, развој земљорадње, значајан је за мирне миграције које је пратила трговина разносећи писменост по свету. Упоришна тачка те протоисторијске писмености и духовности, у континутету културе Винче и Лепенског Вира био је календар, за који морамо признати да не може постојати без писмености.

У питању је србски народни, државни и црквени календар, озваничен Протоколом светог Саве почетком 13. века а стар 7523 године, с почетком календарске ере 5508. године старе ере. Шта се то онда догодило пре 7523 године, што је у антропогеографски условило почетак србске календарске ере у неолиту? Србски народни календар је савремен теорији настанка писма, неолитском урбанизму, култури телова, археометалургији, почетку екстензивне земљорадње и библијском потопу који је настао цепањем Атласа (Јужни Карпати) у Ђердапској клисури, а изведен је по предању од стране Дивова чији су земни остаци расути не само по Хелму већ целом земаљском шару.

Сретен Стојковић је 1893. године забележио предање, да је Ђердапска клисура настала тако што су Дивови развалили Јужне Карпате па је истекло Бело (Панонско) море, а Д. Ђокић сличну легенду, по којој је цар Трајан господар Нава направио Ђердапску клисуру како би истекло Бело (Панонско) море (Р. Јаковљевић). Легенда из Дакије, такође каже да је Тројан (Херкул) раздвојио стене код места Баба-кај на Дунаву (Н. Дурсе). Резултат је био исцрпљивање Белог или Панонског (сланог) мора, што је био услов “неолитске револуције” и “експлозије рађања”, у регији између 30 и 60 степени географске ширине.

У Светом писму стоји, да је потоп почео другог месеца 17-ог дана у трајању од 40 дана и ноћи (Постање, 7.11,12), а прича о потопу је општеприсутна на земаљском шару. Археолог Ј. Вилсон је смешта између Хелма и Индије, где је она најбројнија: легенда о разбијању Гвоздених врата Р. Јаковљевића и Н. Дурсеа, предање Самотраке и запис Диодора Сицилијског, прича о Деукалиону, опис потопа на глиненим плочицама библиотеке у Ниниви, с верзијама у Сирији и хананском Мегиду, извештај Аполодора Атинског у Хроници или јерменска верзија потопа с лађом на Арарату светој хуритској планини, коју је забележио Бероуз а пренео Синкела ромејски писац из деветог века.

Лингвиста Х. Харман каже, да су људи Подунавске цивилизације знали за писмо, живели у градовима и прозводили бакар као и оруђе од овог метала, хиљадама година пре било које цивилизације на свету. Потоп библијских размера, на Хелму заговара и Х. Харман, али га помера на 7000 година ст. ере или пре 9000 година, тумачећи га порастом нивоа мора после леденог доба, када је поплављено и језеро које је данас Црно Море!? Исто тумаче сви остали истраживачи потопа померајући га све до почетка мезолита, како би га повезали с топљењем ледника после петог леденог доба. Међутим, о самом потопу, Диодор Сицилијски (Ист. 5,47) извештава сасвим другачије: А Понт (Црно море) који је у то доба био језеро толико је набујао од река које су у њега утицале, да је услед силних вода које су притицале, силовито продро у Дарданеле, поплавио знатан део азијске обале и потопио низинска подручја Самотраке… Рибари су у каснија времена знали ухватити у своје мреже капителе стубова, јер су воде потопа преплавиле чак и градове.

Ниво слатководног језера је порастао за 120 метара, а тада је настало и острво Самотрака. Њени становници приповедају да их је задесио страшан потоп, због кога се најпре преполовио пролаз између Кијенских стена (Боспор) а потом и Дарданели (Хелеспонт).

Потврду Диодоровог записа, дају радови бугарског истраживача Петка Димитрова, затим, америчких геолога В. Рајана и В. Питмана који су старост слатководних шкољки Црног мора датовали на 7600 година, а нарочито истраживања америчког океанографа Р. Баларда, који је између осталог открио, да су људска насеља на дубини од 100 метара стара 7500 година, као и преко 200 потопљених градова у средоземној регији Црног мора. Р. Балард сматра, да је слатководно језеро постало Црно море у току нашег међуледеног доба (холоцена) када је преплављено сланом водом из Егејског мора. Плиније, Овидије и Пиндар зову Црно море именом “Негостољубиво море”, јер је оно аноксично на дубини преко 200 метара. Наука нема објашњење за ову појаву, а археолог Ј. Вилсон је објашњава биохемијским процесом извлачења кисеоника из сумпоровитог гвожђа морске воде, који он поетски назива “умирући дах” слатководних организама.

Зашто истраживачи потопа на Хелму тумаче његов узрок потпуно супротно Диодоровом извештају и самотрачком предању, иако наука нема ваљан узрок за ту тврдњу? Свакако, да у створеним условима спојних судова (Дарданели и Босфор) долази до делимичног мешања вода Егеја, Мраморног и Црног мора, јер површинска и хладнија струја тече из Црног мора, док према северу тече дубинска, топлија и знатно сланија струја из Егеја у Црно море. На месту где се Босфор спаја с Црним морем откривена је подморска седиментна лавина из непознатог периода, а на на основу испитивања тла има доказа за јак проток воде у осмом миленијуму из Црног мора који је оставио трага на дну Егејског мора. Међутим, изнешени подаци нису од пресудног значаја, јер, Бело или Панонско море је било слано о чему и данас имамо бројних потврда. Наши преци нису могли да ору Бело или Панонско море, јер су тек његовим исцрпљивањем створени услови за екстензивну земљорадњу. Доказ овоме су слојеви земље “црнице” у Подунављу Хелма која је најквалитетнија у Европи, што је последица одсуства надирања ледника и спирања хумусних слојева током ледених доба. У грађевинарству Хелма, употребљава се најквалитетнија и најплоднија “аданска” земља, која је добила име по наплавинама великих река.

У Војводини, њен нанос је 15-20 метара, док је у Мрчајевцима од 0, 80 до 1,20 метара а тај део који Морава плави зове се “ада”. Ње нема у већем делу Европе, нити у Влашкој низији где је спрана потопом, што вероватно стоји у вези имена Црно море које на сателитском снимку има црну боју. Научни еволуционизам владајуће науке упорно игнорише настанак основних цивилизацијских тековина на Хелму и њихов културни континуитет, инсистирајући на још једној идеолошкој сранпутици која је прерасла у заблуду. Тобоже, што даље идемо у прошлост човек је све мање знао!?

Сасвим логично контрапитање гласи: Може ли нешто настати из ничега? Не може, као што се србско предање не може разумети без познавања циклуса који Србе чине народом ван времена и простора с јединственим духовним симболима. Из тог разлога се чињенице о постојању високо развијених ванземаљских цивилизација потпуно игноришу, иако постоје бројни материјални трагови њиховог присуства. У супротном, владајућа наука морала би да призна како су високоцивилизовани дошљаци из космоса донели културу петој генерацији људи на Земљи, а то за сада не тврди само алтернатива већ и мали број званичника. Више предања износи, да су богови некада живели на Земљи заједно с праведницима, како нас извештава Еухемерова „Света историја“ из 4 века ст. ере.

Свето писмо каже, да су се Дивови мешали са земаљским женама, а Срби Подунавља имају легенду да их Бог није створио већ да су његови потомци. Једна србска легенда директно говори о томе, да су њихови преци дошли с неба због чега се и називају „небески народ“. Друга, каже, да су наши преци населили простор Србије, зато што су овде најповољнији услови за живот, док трећа тврди, да Бог није створио Србе већ да су они његови потомци, што налази потврде у Риг Веди (10,46) и античком предању где се Срби називају „божија деца“.

Свето писмо чува датум потопа, који су плански изазвали високоцивилизовани посетиоци из космоса, преневши нашим прецима културу и знање, засновано на основним небеским кретањима или примордијалним циклусима. Део тог знања је најстарији и једини периодични календар на свету у биолошком ритму Земље.1 Иако хронометрија календара нeма реципроцитет у небеској механици, србски календар је јединствен не само по нематеријалности већ и линеарности која не рачуна већ сабира време. Колико има рађања младог Сунца толико има година, које календарски започињу “проласком” Сунца кроз геомагнетни екватор Земље (М. Стеванчевић).

Отуда, србски народни календар је утемељен на нематеријалној природи светлости, као најстарији научни споменик културе нашег међуледеног доба (М. Стеванчевић), с календарском ером која почиње (на Ђурђевдан) пре 7523 године или 5508 године ст. ере. На Земљи постоје пројектовани услови живота, али природа иде пре човека и она је први услов цивилизације, тек доцније настају историјски услови (Б. Кнежевић). Логични свемир је савршенство у сваком свом делићу где нема почетка и краја већ само циклуса, стално понављајућих процеса који имају свој почетак и крај.

Слободан М. Филиповић

http://www.vaseljenska.com/