Историјско порекло Срба

Прапостојбина и аријевске сеобе

Немачки историчар Ј. Е. Бикерман, у својој „Хронологији древног света“, наводи да је око 2.500 година пре нове ере, дошло до раздвајања племена Срба, Германа и Нордијаца – Скандинаваца. У другом миленијуму пре нове ере, индоевропски народи су се учвршћивали у областима западне Азије, Ирана, Кавказа и северне Индије. Најранији покрети тих народа, још у трећем миленијуму пре нове ере, можда су приморали неке од староседелачких племена да се селе даље, у Месопотамију и Сирију.

Током прве половине другог миленијума пре нове ере, горштаци су под вођством индоевропских Аријеваца држали под влашћу старије народе из равничарских крајева – углавном семитског порекла. Најмоћнија од тих индоевропских племена била су племена Хетита, који су владале Анадолијом. Они су касније своју власт проширили на северну Сирију. Њихова веза са моћним племенима Скита из залеђа није била блиска, осим у време удружених војних похода. Са хетитском културом су непосредно били повезани и Сарби (Срби) из луристанског дела планинског масива Саброца (Сагрос), као и племена Хурита, стиглих из северних крајева, нарочито из Јерменије. И једни и други су говорили истим језиком, који је припадао кентумској групи индоевропских наречја, некада широко распрострањеној. Сарби су били у сродним везама са Кимеријцима и Скитима.Током своје владавине, Сарби су образовали војну касту – Себре, која се држала одвојено од осталог становништва. Ова каста ће се, на Балкану, одржати до пада Србије под турску власт. У њихово „златно доба“, Вавилон је био најмања од важних сила. У вавилонским се записима мало говори о Себрима, што нас наводи на закључак да Вавилонцима нису остали у лепој успомени. Ипак, владавина Себра је значила осетно слабљење централне власти.

ЛУГАНИЈА – ШУМАДИЈА

Преименовање Лугије је извршила тзв. немачка картографска школа. Занимљиво је да су, при том, оставили име једне висоравни под именом Косово. На кућним олтарима, приношене су жртве „мајци богова“ – Великој Мајци, богињи Зоб и богу Виду. Луганија или Лугија је земља лугова, шумовита област – шумадија. Ове „шумадије“ су у преисторији регистроване на многобројним локалитетима. Најславнија је свакако Ликија у Малој Азији, Луканија у јужној Италији, Лугија у долини Елбе и источне од ње, Лугија у Моравској и Лугија на Морави – Шумадија, као и лужичка Лугија на тромеђи Пољске, Немачке и Чешке, која је извршила пресудан културно – цивилизацијски утицај на све народе преисторије средње Европе. Лугистан или Луристан, област иранске висоравни у јужном делу планинског масива Саброс, прославио се половином 20. века по специфичним предметима од бронзе, који су, у свом пуном развоју, карактеристични само за области које су још насељавали Тирсени, Рашани или Етурци и Сауромати – односно Срби. Већина лугистранских предмета нађена је у гробовима, у саставу мегалитских некропола на висоравнима и у долинама масива Саброс, јужно од познатог пута од Багдада, преко Киринда и Керманшаха, до Хамадана, односно старе Екбатане и северног Ирана.Савремена историја ову територију зову Луристаном или Ларистаном по Ларима, кућним духовима, односно заштитницима дома, чији култ је неговала свака породица попут неговања српских хришћанских слава, данас. Из области Луристана, кренуће сеобе које ће, током векова, Синде одвести у долину реке Инд. Неке групе ће се населити на Босфору, око данашњег Керча, дуж реке Окс (Аму Дарја) и около солунског залива – допреће и до ушћа Саве у Дунав и населиће делове данашње Војводине. Синде или Синге, Херодот у 4. књизи своје Историје назива „азијским сауроматима“, говорећи о кимеријском Босфору, у седмој их спомиње поводом похода Ксерксове флоте, која је допловила у град Синд, крај ког су била још два мања насеља: Бела (Пела, данашња Палатица код Алаксиса) и Ихна.

Одупрели се германизацији

Синге су насељавале долину Вардара, где су подигле бројна насеља, од којих је данас најчувеније Скопље, основано после кратког рата с Пелазгима. Отуда и име Града задобијеног – са копљем у рукама (с-копље). Временом су се Сине измешале са староседеоцима Пелазгима и рашириле се по целој Хелади. Тирсени ће запосести широке пределе у Малој Азији, нападаће и на Египат, где их ондашње хронике спомињу као Турше – коначно, населиће се у јужној Италији – Луганији или Луканији. Тирсене често бркају са Етрурцима (Расенима) и мада је у питању исти народ Сарба, Етрурију су основали делови народа „поља са урнама“, који су у Италији дошли преко Алпа. То је био народ високе културе и градитељских способности, пореклом из Подунавља. Историјски је парадокс да се исти народ, након 1500. година, сретне На територији на коју је сваки дошао с потпуно супротне стране: Тирсени из Мале Азије, а Расени из средње Европе и с Балкана, њихово име и националну самобитност ће сачувати потомци на Балкану и у Лужицама, где су опстали упркос непрекидним таласима германизације.Четири хиљаде година пре н. е, на западу је изграђен Јерихон (данас Тел Ес Султан), док на иранској висоравни ничу прва насеља у Сијалку. У Авганистану и суседним областима граде се прва земљорадничка неолитска насеља (културе Џејтун и Кајл Гул Мухамад). У протоисторијском периоду, даље, се развијају насеља на Сијалку; на западу ничу културе Чашми и Али. У Авганистану, за време средњег неолита, долази до снажног развоја неолитских култура: Намазгах, Тепе, Кара Тепе, Анау и Хисар. БОГИЊА ЗОБ И БОГ ВИД. План куће „хисе“ допуњавало је огњиште у једном и ниша у супротном делу. Ниша је имала обредну намену – служила је за смештај фигурине божанства – заштитника дома. Најчешће је у питању била богиња плодности и жетве Зоб, пандан богу Виду. Зоб је приказивана као и Вид, са великим округлим очима, често испупченим, украшена ниском тешких огрлица. Археолошка истраживања сугеришу да је њено обожавање започело у области река Горња и Доња Зоб, можда чак у 24. веку пре наше ере. Веровало се да она поседује способност да предвиди будућност и реши сукобе на мудар начин, те је била предмет поштовања све до раног 20.века међу Словенима. На локалитету Хисара долази до првог, историјског помена имена племена Сарбин и имена сораб, које припада праиндоевропском комплексу култура Кот Диџи и Мира (Амри). Оне су заправо нуклеуси касније цивилизације Инда. Санскритско бележење имена Сораб и Србинда односи се, заправо, на именовање војника – борца Инда наоружаног типичним оружјем – насталим од оруђа предње Азије, срепом или србом. Локалитет Хисар један налази се на обронцима Елбурса, недалеко од Каспијског мора, а Хисар два на реци Сорабсин, Зарабшан. Реч хисар означава место становања-кућу „хижу“. Хисар је планина и древно насеље у Србији, а од овог топонима вуку имена полуострва Истра и реке Дунав -Истар. Масив Елбурс добио је, арабизацијом топонима, име и по Бурси, граду с друге стране планине на обали, чије право име скрива анаграм од Сарбу, Срба. Култура Сарбина (Сарба) потпуно је неолитског карактера, о чему сведочи њено камено оруђе и оружје. Прављено је од кремена или опсидијана – довоженог са Кавказа. У домаћој радиности, од костију су прављена шила и игле, а од глине вретена. Најзанимљивије оруђе били су српови. Направљени су од ситних, камених ножица, усађених у повијено дрвено или коштано држаље. Касније, ови српови (србе) ће еволуирати у повијене мачеве – управо сабље, поставши оружје и знак владара. Ова специјална врста наоружања је оригинални сарбски проналак, који ће се, временом, проширити по целој предњој Азији.

Глад и сеоба у нове крајеве

Оскудица у храни довела је до великих сеоба у нове крајеве.Тако је условљена и најезда аријевских племена. Прво су се хорде, предвођене коњицом, пробиле кроз пролазе за Индију, у сливове река Инд и Ганг. Сеобе, које ће трајати вековима, ишле су у три правца: на север, преко данашњег Казахстана све до Сибира; затим преко Волге у Подунавље и даље на север, све до Атлантског океана; преко данашње Турске и Грчку, Средоземље и Африку. У првој аријевској провали, Сарби се насељавају у Балуџистану. У долини цвећа (Квета), затичу преко двеста насеља, а у Орачу (јужни део Калата), било их је осам. У равници око Дукље (Дукија), било је бар пет насеља. Једно од њих се издвајало својом величином, па се могло назвати градом. Куће у Белом насељу и Серво-хориону, биле су тако густо збијене да су личиле на касније модерне градове медитеранског типа.

САНСКРИТ

Сансркит, не само да је сличан српском и словенским језицима, већ има и додирне тачке у граматици са немачким, персијским, латинским и грчким. Али, најпотпунију везу остварује са српским. Није реч о некој случајној подударности, него о сродности, коју откривају лингвистичке структуре два језика. Граматика санскрита се поклапа са граматиком српског – разлике су занемарљиве. Иначе, у индоевропској групи језика, потеклој од првобитног језика, санскрита, истичу се следеће групе и гране: германска (келто-германска и келтска), српска словенска, литванска, јерменска) грчка (иранско-пелашка, грчко – латинска) и мешовите (српскогерманско-словенска и хунгаро-албанска). Радован Р. Раска (1814-1826) лингвисте упућује на повезаност германског, српско-словенског и грчко-латинског језика. Тако, језици одређују Индоевропљане, а они су, касније: Келти, Германи, Срби, Словени, Грци, Римљани и Скандинавци (Нордијци). Сви они су потекли из првобитних аријевских племена. За ове, домородачке задруге, неће доласком освајача настати „мрачно доба“ – оне постају колевка индијске културе, коју ће касније, захваљујући све новим и већим таласима сеоба, баштинити цела Европа, односно свет. Доласком Аријеваца у долине Инда и Ганга, почела је да се рађа индоевропска цивилизација. Инди, Аријци, припадају индоиранској групи индоевропске језичке заједнице. Разилазак Инда и Иранаца био је у трећем миленијуму пре нове ере, а долазак Инда у Индију између 2500. и 1500. година пре нове ере.Покушаји да се одреди место где се налазила колевка народа који су говорили заједнички индоевропски језик (заједнички корени у већини старих језика проистекли из њега – на сличан начин означавају појмове из биљног и животињског света, и из друштвеног живота, нису више на нивоу несигурних претпоставки – реч је о простору огромне иранске висоравни, између Персијског залива и Каспијског мора. Аријевци су били прво пастири, па земљорадници. Имали су оружје, ратовали су на коњима, користили су „борна кола“ и били изврсне занатлије, истичући се у грнчарству, ковању метала и ткању. Метал који су употребљавали звали су „ајас“ (бакар или гвожђе), чија видљива особина је био високи сјај (сјајно оружје), односно правили су „сјајан ајас“.* Поктет је крајем 19. века реконструисано цивилизацију најстаријих Аријеваца на основу веда, где се индоевропски корени извлаче из санскрита. Језик санскрит (у значењусавршен), по легенди је дат људима од богова, а поново ће га Европљанима открити оснивач лингвистике Франц Боп, 1816. Санскриту ће посветити готово цело своје научно дело.

„Језички фосили“ крију се у топонимима

У топонимима се крију бројни језички „фосили“, од којих је за српски најважнији онај везан за реку Аму Дарју (раније Окс), Сарбаан, њену притоку на граници Туркменистана и Узбекистана и Дунав. Проналазак писма се, према једном акадском миту, приписује човеку – риби Оаксу. Оксу или Оанесу. Ово биће је дошло на Земљу да би људе научило занатима и другим вештинама. Оакс, човек-риба, у месопотамској религији је Дагон, бог воде. Његове бројне статуе су пронађене поред наведених река и реке Зерб (Серб) у месопотамској низији. Обиље фигурица сличних Оаксу нађено је на локалитетима култура Лепенског вира и Винче, где су директно повезане са винчанским писмом. То је неке археологе подстакло да изјаве како у овом случају археолошки налази чврсто подупирумит, с обзиром на то да је винчанско писмо најстарије од свих, датирано у време чак 6000 година пре н. е. Међутим, у винчаском случају, реч је Оаку (енг. Храст) шумском богуЛугу, односно божици Лужици.

СЛИЧНОСТ САНСКРИТА И СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Најочитија сличност санскрита и српског језика види се у фонетици, заснованој на редоследу консоната, груписаних на основу начина и места изговора. После вокала и дифтонга, долазе као у српском велари (ка, га, ха), палатали (ша, џа, ња, ја, са) ретрофлексни (та, да, на, ра, ша), дентални (на, ла, са), и лабијали (па, ба, ма, ва). Кад их гласно изговарамо, примећујемо јасно уочену опозицију између безвучног гласника „к“ и звучног „г“, те назала „н“ између њих. Такође, српски и санскрит имају око 250 различитих консонантских група типа: рас, срб, рба, кта, пре, тка, тра, итд. Промене консонаната на санскриту у српском су идентичне: „“, у „б“, б“ у „т“, „т“ у“п“. Забуну је изазвало име реке Окс (храст) која се на српски уобичајено преводи као Лужица, Лугомир – по врсти храста лужњака, који расте на њеним обалама. Обожавање Луга (храста) за сва аријевска племена је било уобичајено, акадски Оанес је за њих био странац. На свим поменутим локалитетима су живели Сарби (Собари, Срби), с тим да се на винчанским натписима спомињу и Раси, што је један од уобичајених назива за Србе. Иначе, Акађани као и Срби, систематски класификују слогове увек истим редоследом: ма, ме, ми, ка, ке, ки, та, те, ти, са, се си, ар, ер, ир. Дакле, овај језик у трећем миленијуму пре н. е. Перципира појмовно вокал, што је за остале језике незамисливо и миленијуме након тога. Лаба, један од његових првобитних знакова и назив многих река од Косова до Скандинавије, око којих су живели Срби, представљао је вокал плус глас „х“ и означавао је неочекивану радост или изненађење. Како се читао: као у српском: ух, ах, ех, или их! Оруђе, српу или србу, првобитно затичемо у Шурупаку, акадском трговинском центру око 2700 године пре н. е. Име насеља значи „град у рупи“, котлини – место где се меље и складишти жито, узима „ушур“ (врста пореза) и где се роба пакује. Ту српа служи као граматичка ознака или знак – реч, којим се прости бројеви претварају у редне, јер ондашњи писари нису умели да бележе граматички или синтаксички знак. Један срп значи „први“, два ‘други“, итд.Те збирке знакова представљају оно што се назива „сумерско-акадска наука о списковима“. Постоје каталози божанства, заната, крупне и ситне стоке и разних предмета -одређених помоћу речи. На пример „кус“ (буре, означава посуђе), итд. Ту су и листе свих животиња изведених од знака „пас“. Пас се каже „кујна“ (женка пса је: куја), а име му потиче од српске „кујне“ – кухиње, места где се кувало и где су псима бацани остаци од оброка.

Сарби – небески народ

Разарање земљорадничких насеља обично се узима као сведочанство о освајачима. Овај део историје можемо најбоље схватити ако упознамо величанствени локалитет ЕдитШар, недалеко од реке Порали и насеља Орач у области Синда. Овај величанствени споменик мегалистике културе састојао се од високих пирамидалних објеката – са ватриштима, повезаних степеницама и терасама. Око ових сакралних објеката, подигнутих у славу небеске светлости, налазило се насеље с правоугаоним зградама, каменим темељима и горњим делом од непечене цигле. Подаци казују да је приликом кретања ранијих индоевропских племена ка јужном делу висоравни, крајем другог миленијума пре н. е, овај комплекс пао у руке завојевача, који су ту уништили постојећу културу Кули и наметнули нову. Нови народ је користио коње, израђивао оружје од гвожђа и за домороце имао несхватљиву религију – с небеским божанствима. Себе је звао „небеским народом“ -Сарбима или Сорабима.

ЕВРОПА

Име за европски континент, Хелени су преузели од ликијских Сарба, како Херодот изричито каже; „Очевидно је да је ова жена (Европа) дошла из Азије, али није дошла на копно које се данас зове Европа“. Значи, дошло је са Сарбима у Ликију, а из ње се проширило, као географска одредница, по целој Хелади.Хелени су од Сарба примили култове и имена неких богова, од којих је најчувенији Сарпедон, јер је повезан са настанком имена континента Европе. Сарпедон је хеленизовани херој Инда – Србинда, касније римског Серпантиус (српљаник), тј. онај који од оружја користи српу, или оријентални Серапис. Карактер Сераписа повезан је са Агатодемоном, божанством нижег реда из Аркадије и Беотије змијског облика; са Апидом који је владао целим Пелопонезом – Апијом, дивинизованим и после смрти поштованим под Сераписовим именом; са култом Изиде, која је поштована заједно са Сераписом на тлу целе Грчке од 3. века старе ере; у доба позног римског царства повезиван је са Либером и церемонијалним ношењем фалуса по њивама; од хелинистичке епохе повезиван је са Хадом; у источним провинцијама Римског Царства, Серапис је, скупа са Хекатом, Изидом, Атисом и Митром, имао свој оргијастички култ. Серапис (Србинда, Сарпедон) је био, по грчкој легенди краљ Луганије (земље лугова, малоазијске Шумадије) и савезник Тројанаца, кога је убио ахејски јунак Патрокло. По Зевсовој заповести, сахрањен је у Лугији и по њему се зове гребен на трачкој обали јужно од реке Себар (Марица). Појам Европе је за Хелене био сасвим другачији од данашњег. Под Европом, они су подразумевали крајеве јужне, средње и донекле источне Европе. Знање о западној Европи је било оскудно, док су северна Европа и границе према Азији Хеленима биле непознате.Доласком на просторе данашње Грчке и Мале Азије, Грци, Дорци, Трачани и Фригијци су, поред Пелазга, затекли и Ликијце. По легенди они су добили име по Лику, Србиндином (Серпадоновом) сину. Ликија је горски, шумовит крај у МалојАзији, између Средоземног мора, Памфилије, Фригије и Карије.То је данашња Анадолија у Турској. Главни град је био Ксанто, а његови становници су, и после потапања под персијску власт, као и сав околни народ, живели прилично осамостаљени од централне власти. Данас, Ксанто носи име Есенида, по истоименој реци која се улива у Средоземно море. Оснивачи града – Сарби реку су звали Сирбес (Србица), а град Срб.

Срб и Србица – од Троје до Немачке

Недалеко од Троје, у Тројади, постојао је град Срб на реци Скамандар, али Хомер не даје тачне податке о његовом положају према Троји. У Фригији, најзападнијој покрајини Мале Азије, такође је забележен град са именом Срб. Он се налазио на истоку велике Фригије око изворишта реке Сангарија (Сакарија) и Србице (данас Сарабада). У данашњој Хрватској, у Лици (Ликији) постоји градић Срб на реци Уни. Ова река се, све до провале Млетака, који су јој променили име, звала Србица. УЛужицама, данашња Немачка, такође постоји град Срб на Србици.

Стела

У Ликији постоји обелиск познат под именом Ксантос Стела.Стела је доста оштећена, а текст на њој је на ликијском писму, које је врло сродно азбучном писму из Винче. На обелиску је уписано 320 речи, које је аустријски археолог Ернест Калинка успео да прекопира измећу 1884. и 1889.године. У целости је реконструисано 150 речи које су публиковане у Бечу, од стране тамошњег Археолошког факултета. Наш научник С. Билбија успео је да на српски преведе запис са овог споменика. Он носи наслов: „Поруке Србима (Сарбима) уклесане на обелиску у престоници Ликије“. Старост стеле се процењује на 4200-4500 година, а Срби се помињу под бројевима – порукама 9, и 13. Прва гласи: „Жалопојке матеје Срба, бол велики овде оплакују, покој највише очевима да одузму“. И, „Срби да се криве за циму врхове да спрече Комеју да оде – воћке, посађено зрно сажежити нека ништа…“За време Грка, пре Персијанаца, Срб је био центар Аполоновог (аполоовог) и Артемидиног култа. Мит о Амазонкама настао је при сусрету индоевропских Грка са Сарбима. Код Сарба је постојала нека врста гинекократије и матрилинеарног система сродства. Иако су били моногами, тј.женили се једном женом, за Сарбе су жене, ипак, биле заједничка својина. Ако би се слободан човек, или истакнути члан заједнице, оженио странкињом или проститутком, деца не би уживала часна права. Такође, код Сарба је постојао један нарочит обичај какав се нигде не може наћи међу народима тог времена – носили су имена по мајкама. Овај обичај код Сарба потиче од истакнуте улоге жене у друштву. У најмању руку, биле су равноправне и тиме се објашњава необична веза Амазонки и Сарба, у чијој позадини је култ Велике Мајке – „мамадојке“, Амазонке. Чувена је и друга легенда, коју је забележио Страбон у својој Географији (ХI 5,1) где се каже да су Амазонке, након пораза од Херакла, измешавши се са Скитима -породиле народ Сауромата (Сарба). Ове легенде најбоље описују ратнички карактер Срба, чему су се дивили индоевропски Грци, посветивши му једну, у најмању руку, фасцинантну легенду о женама – ратницима. Историчар Херодот, који је посетио грчке колоније у Украјини, помиње као главна племена, краљевске и номадске Сауромате – Сарбе. За Словене се сматрају и Скити –земљорадници („орачи“), које Херодот налази на северној ивици степе, овде су Сарби и то њихова војна каста („себри“) сачињавали само горњи слој над домородачким становништвом: Трачанима, Финцима и Словенима. Херодот је праву Скитију стављао само у околину средњег Дњепра, помињући и северније Ските – „ораче“, земљораднике. Украјина није била једина земља у којој су се појавила скиталачка племена Сарба; према западу није било граница које покретни номади нису могли да пређу. Скитске гробове налазимо у Добруџи и у Бугарској, где иду све до слива Марице. Тамо су Скити продрли у трачку средину и завладали.

Српске жупе на Нилу

Први Индоевропљани у пуној историјској светлости су, давно, пре Персијанаца, Грка или Римљана, аријевски народи. Сезотрис је био једини египатски владар који је владао Етиопијом и који је покорио Сарбе, највероватније удружена племена Тирсена или Турша (како су их Египћани звали) и Скита. Упадом у Египат, они су населили предео око једног рукавца делте Нила.Њиховим насељавањем отпочео је жив саобраћај и трговина Египта са Малом Азијом, Грчком и целим Средоземљем. Они су, како сведочи Херодот, били први људи који су говорили страним језиком и први белци који су се уопште населили у Египту. Много доцније, египатски фараон Псаметих (654-609.пре н. е), одузеће аријевцима аутономију и тог момента отпочиње нови талас сеоба. Тирсени или Турше мигрирају ка Средоземљу и Апенинском полуострву, а Скити и део Турша насељавају област доње Нубије („нубијски“ Нил) – простор између насеља Сијене (касније Асаун) и Ваве (вале, увале). Највећи насељенички талас запљуснуће Нубију између 596. и 525. године пре н. е, за време владавине Псаметиха 3.,Амазисовог сина, припадника 26. династије. Он је био последњи самостални египатски владар.

КОСТОЛ (АЦ) НА ОБАЛИ НИЛА

Истраживања и ископавања великог броја насеља на хумкама између трећег и другог Ниловог слапа код Балане и Костола (Костолац) извршена су под управом египатске Службе за старине, која се налазила под француским патронатом, а целим пројектом ископавања руководили су археолози В. Б. Емери и Л. П. Кирван. На Ските, номадско племе Сарба, прво су указала та сензационална и драматична открића у Костолу и Балану. У краљевској гробници (гроб број 3) у Костолу, пронађен је велики број жртвованих коња, над којима је примењен исти онакав церемонијал какав виђамо у бројним скитским гробницама од Ирана, Авганистана, Мале и Средње Азије до Закавказја и Украјине. Распоред одаја у гробницама, начин градње и њихова величина, овде не одступају ни за милиметар од оних удаљених више хиљада километара. Од Размеса 2., аријевска насеља постају трговински центри који ће опстати до петог века наше ере. Пут за Египат из Мале Азије водио је преко Синаја. И данас, пут древних сарбских освајача документују топоними планина Баната и Србије, река Вировите и Мирне. Само Сербониско језеро налазило се удоњем Египту, близу превлаке Арсино и било је у вези са Средоземним морем. Данас се ова увала, са врло мало воде, зове Себакат Бардоил. Име Себакат – Сарбхкат, у свом корену има санскритску, староиндијску реч која значи сећи (оштрицом или српом) или тући, ударати некога, по којој су Сарби (Срби) добили име. Сарбхкат се налази недалеко од ушћа реке Нил, који ту са својим главним рукавцима изгледа као хеленско слово „делта“. Еографски, делта Нила се дели на два главна рукавца код места Караксора или Араксеса. Караксор је био име по реци из прадомовине Сарба – Араксе су или Оаксу, Оксу (Лужница или Лугомир). То је данашња Аму Дарја. Главни рукавци су канопски и пелузијски. Пелузијски рукавац је добио име по Пелузију (Перунију, Перуђи), „насељу на хумци“, крај кога је подигнуто још једно сарбско насеље – Сушаре. Као што му само име каже, служило је за сушење рибе. Перузија или Перунија је добила име по богу Перуну, нордијском Тору. Германи су четвртак посветили тору, док је код Сарба тору био посвећен други дан у недељи – уторак у(ТОР) ак. Крај Пелузија се налазио широки кланац, којим се из Арабије улазило у Египат. Почевши од Рамзеса 2., тај улаз су чували „себри“, војна каста Сарба у плаћенићкој фараоновој служби.

Сарби и стари Римљани

Бог Сарба, аријевски бог Хум, бог је оних који су у Египту градили насеља на хумкама – за Египћане, он је био Хнум, бог слапова, нарочито првог где се, по Херодоту, веровало да извире Нил између гранитних громада поцрнелих од сунца.Оне су потврдиле блиске културне и трговачке везе не само са Египтом, Грчком и Малом Азијом, већ и са Европом. У Нубији су владари сахрањивани с традиционалним знамењима својих саплеменика удаљених више хиљада километара. Без обзира на сеобе, носталгија и обичаји старог краја су истрајно неговани. Крај поглавице, на гробном постољу је, ликијским писмом, урезан натпис који би, како је енглески археолог Бери приметио, више одговарао једном Атили или Тамерлану него ситном скитском поглавици. У њему Скитара високопарним речима слави своју победу над негроидним племенима Геџаи Блема. Геџе су углавном били земљорадници из источне египатске пустиње – данашњи Абади, Бишарини и Хадендови.

БОГИЊА ЛУЖИЦА И МЛАДИЋ САВА

Поред сензационалних открића у гробницама – да су се номадска племена Сарба својевремено спустила из делте Нила у Нубију, о томе сведоче и писани споменици на ликијском, „варварском“ грчком језику. Домородачко становништво је тада било неписмено – није познавало никакво писмо. Ликијски је употребљаван у натписима на жртвеним столовима, котловима и стелама (као у Ликији), пронађеним у гробовима из првог, другог и трећег века. У гробници број 2у Балани нађена је чудна љубавна бајалица (агаге), у којој се призива богиња Лужица. Призива је извесни „тужни љубавник“ по имену Сава.Српски назив „геџа“ близак је грчком „геак“ (од геа, земља): оба се односе на земљораднике. Данас се у Србији“ геџама“ називају необразовани, неуки сељаци. Ова сарбска победа представљала је врхунац више борби, у којима је Скитко потиснуо Геџе на север према Првом слапу, а затим их потпуно отерао из долине Нила. Иначе, у мирним временима, Скити и Турше су се мешали са домородачким племенима, о чему сведочи један етиопски натпис у Аксуму, древној престоници Етиопије. У том извештају, који је оставио Езана, први хришћански краљ Аксума (325-375), описује се његов поход на негроидна племена која су владала Суданом, приближно до Трећег слапа на северу.Иза те области, како пише Езана, лежало је краљевско „црвених“ номада што је израз за помешано бело и црначко становништво. Ова расна мешавина представљала је неку врсту границе са јужном облашћу културе „групе Х“, како се официјелно назива афричка култура Скита и Турша. Бајалица је записана на комаду златног лима, увијеног у свитак. Таква је бачена у гробницу. У вишевековној сеоби из Лугистана, а потом из Мале Азије, Сарби су „носили“ и писмо. Све плодне територије Европе су у неолитско доба густо насељене. Европа, која већ у старије камено доба није била културно јединствена, у млађе камено доба дели се на неколико области. У свакој су различит карактер обликовали другачији природни услови, али и специфичан састав становништва и многобројни спољни утицаји. Аријевско становништво, својеврсни „мелтингпот“ Германа, Нордијаца, Скандинаваца, Словена и Сарба, сличан „хетитском“ у Малој Азији, пробиће се у Европу у два велика таласа (освајање простора ће трајати миленијумима).

Србија – колевка подунавске културе

При тражењу територије на којој је подунавска култура могла да се развије, морамо се окренути Србији и Балкану, куда упућују и све остале везе које ову културу доводе у сроднички однос са лугистинском и предњеазијском кулутрном облашћу, где су живела многобројна племена под заједничким именом Сарба.Све данас познате околности указују на то да је Србија колевка подунавске културе. Огранак ове културе, била је и „сесклоп“ култура из северне Грчке. Још даље, на Дунаву, јавља се као енклава са лугистанско-предњеазијским обележјима, најстарија култура Винче, Лепенског вира, Старчева (Панчево) Бубња (Ниш), Павловца (Врања), Буџака (Суботица), Вучедола (Вуковар), Савршава (Осијек)… Временски, паралелне са винчанском, распрострле су се исте културе на следећим најважнијим локалитетима: Чаршија, Јабланица, Баица, Калемегдан, Чока, Потпорањ, Сурчин, Вршац и Кормадин. Утицаја из прадомовине, подунавска култура се заситила док је још била у повојима, још пре негошто је почело њено ширење по пространствима југоисточне средње Европе.

ПОЧЕТАК НОВЕ ЕПОХЕ

Нови становници Србије постају и кромањонци, са којима се грималдинци боре за превласт све до 10.000 до 8.000 година пре н. е. Први су ниски и здепасти, негроидни; други високи, широког лица са израженим носем. Они ће све међусобне размирице решити укрштањем, а потом са југа и југоистока надире нови, неолитски човек. Тај нови човек није снажан као кромањонац, али је интелигентнији. Он познаје знатно усавршена оружја, као што су секире и ножеви од врло углачаног камена, познаје биљке и семе житарица – бави се земљорадњом, једе кувану храну, зна за глинско посуђе, познаје технику плетења и носи одећу, гаји домаће животиње, али су му лов и борба главно занимање. Ти бели људи преплануле боје коже нашли су станишта уз Дунав и на ушћу Саве, потиснувши одатле домороце који им се ничим нису могли супроставити. Било је то пре 10.000 година, а између 5500 и 3200 године пре н. е., он ће почети да се служи најстаријим азбучним писмом на свету -винчанским. Почиње нова епоха! Пре него што нешто кажемо о сусрету аријевског, сарбског племена Сигина (Синга или Синда) и њихових саплеменика, који су у Европу дошли седам миленијума пре њих и били носиоци винчанске културе, кажимо, у главним цртама, нешто и о најранијој историји данашње Србије. Приликом изградње панчевачког моста (други и четврти стуб) такође су пронађени остаци ових људи из далеких епоха, скупа са костима разних животиња. Остаци праџинова, нађени су и при прекопавању уже територије Београда, па се код бивше Тешићеве циглане нашло читаво гробље површине 70 квадратних метара. При копању темеља за пивару на Скадарлији, врсни археолог Јовановић је 1882. нашао фосилне људске остатке, заједно са остацима мамута. Констатовано је да је у питањун еандерталац, који је живео пре грималдинаца. Нажалост, овај вредан остатак је уништен током Првог светског рата. Старост фосила, Јовановић је проценио на педесет хиљада година, назвавши га у шали првим Београђанином. Утврђено је да су племена грималдинаца имала своје ловачке станице по целој Србији. О крвавим обрачунима између неандерталаца и грималдинаца сведоче и остаци нађени у пећини Шупље стене на крагујевачком друму. Наиме, ту је поред оруђа и оружја, пронађено и доста смрсканих костију и лобања.Пре самог обрачуна, грималдинци су димом истерали неандерталце из пећине и сурово их све до једног побили. Прачовек је иза себе на територији Србије оставио мноштво остава, у којима преовлађују остаци рибљих костура. Најзанимљивија од њих, пронађена је код извора Белих вода, недалеко од Београда, куда је у то доба текла река Бронг, коју ће касније Римљани назвати Савиусом, односно Савом.

Аријевци у неолитској Србији

Доласком Синга поново почиње ера снажнијег развоја прераде метала (велике топионице су откривене на Карабурми и у Земуну), а везано с тим, долази до даљег развоја земљорадње, што опет доводи до нових промена у друштвеним односима. Славу сарбских Синга и њиховог града Сингидаве (у значењу где Синге давају, дају, односно тргују), пренеће еп о аргонаутима и њиховом заповеднику Јасону.

СИНГИДУНУМ И ТУРНУМ

Сингидунум је у току свога развитка био насеље римских грађана, затим постаје град са својом самоуправом, уставом и законима, а од трећег века је колонија римских грађана, царско место у време када Рим доживљава највећи процват. А ту је и Турунум, данашњи Земун, о коме Јустинијан и Прокопије говоре као о обновљеном трговачком насељу – емпоријуму. Упадом Римљана, од келтског Сингидоуниона није ништа остало – град је спаљен, а Октавијан Август је његове становнике (Скордиске), који су се Римљанима деценијама супротстављали, раселио дуж Дунава. У наредном периоду, они ће, мешањем са Сингма или Сигинима, потпуно изгубити своја етничка обележја. Тако су заувек са историјске сцене нестали здепасти ратници дуге плаве браде и косе, одевени у светлобојне огртаче, наоружани дугачким копљем, штитом с бронзаном кацигом на глави.Александровим одласком, у Подунавље долазе Келти, о којима више података дају историчари Аријан и Плутарх. Тако, Аријан каже да су Келти стигли на Дунав 335. године пре н. е. заузевши Сингидаву. Обновивши Сингидаву, Келти је преимењују у Сингидоунион, који, према списима Аплонија са Родоса, долази од речи Сингаја, имена сарбског племена, оснивача града и речи „доунион“ што је келтски назив за тврђаву или град. Овај назив, мало полатињен (Сингидунум), Београд ће носити више векова, све до доласка источних Алана, директних предака данашњих Срба са Балкана. Београд је постао војни логор, уз који ће убрзо нићи цивилно насеље – канабе, углавном саграђено од дрвета. У овој паланци, станују ислужени војници, занатлије и трговци. Под Римом, свој „златни век“, Београд доживљава у трећем веку, када Царству даје императора сарбског порекла: то је Јован – на престолу од 26. 6. 363, да би умро (највероватније отрован) после веома кратке владавине. Приликом поделе Римског царства, Сингидунум и склоп целог лимеса (граничних бедема) припашће источном царству – Византији, која је дошла у тежак положај, борећи се са многобројним народима и племенима са севера. Највише тешкоћа задавала су Римљанима (Византинцима) германска и српско-сарматска племена. Она су се смиривала тек по склапању спорадичних споразума са Византијом. Некада би добијали улогу федерата, најамних бранилаца, који су, преласком у редове Царства, појачавали његову одбрамбену снагу. По римско царство је свакако био најстрашнији упад Хуна, под заповедништвом Атиле „бича божијег“. Под Атилин утицај су, нешто раније, били потпали преци данашњих Срба на Балкану. Како је писао Птоломеј (3. век), они су себе називали „племеном Срба“.

Срби пред зидинама Београда

Срби су се придружили Атили око 335, када су ови прешли степе доњег тока Волге и Дона. Они (451) са Атилиним ратницима стижу пред зидине Београда, римског Сингидунума (кога су звали Сингедон) и опседају га. То је била кратка опсада, тек да се довољно концентришу и потом изврше неколико јуриша са јужне стране. Били су вични нападима на утврђене градове – паланке. Но, крај Београда се и окончало заједничко ратовање Хуна и Срба. Недалеко од града, Атила изненада умире. Чудна је била његова смрт, а још чуднији ритуал његове сахране, јер је сахрањен по тадашњим српско-сарматским обичајима. Према једној од три верзије, умро је од срчане капи, према другој, угушио се од сопствене крви, која му је јурнула из носа док је спавао на леђима. Према трећој, отровала га је Германка Хилда, једна од седам његових жена, коју му је даривао Беог, српски савезник, који ће поново подићи Сингидунум и назвати га по властитом имену Београдом – Беоговом градином. Беог се крунисао за краља свих Срба 464. и био је кратко време римски федерат, исходивши од Рима титулу „Рекс Аланорум“.

ПРИМАЊЕ ХРИШЋАНСТВА

Што се тиче покрштавања Срба, овај процес је трајао све до 12. века. Ривалству између Цариграда и Рима треба захвалити што су се сачували толики обреди, обичаји и култови код Срба.Стари обичаји, обреди и поједина божанства задржала су се непромењена у суштини, тек огрнута новим хришћанским рухом. Но, и општепознати српски конзерватизам допринео је томе: народу таквог карактера једноставно је било тешко натурити одједном једну посве нову веру, за коју он пре тога није чуо; Уништити веру и култ Вида, Перуна, Сварога…било је скоро немогуће – но, оденути их у хришћанско одело и дати им имена хришћанских светитеља, а све остало оставити по старом, било је много лакше; крсна слава, Бадњак, Божић, даће кољиво уочи Св. Николе, божићни и славски колачи, ватре уочи Лазареве суботе, венци на Ивањдан, ивањски кресови и погребни обреди, све су то докази испреплетаности аријевске религије и хришћанске вере. Од 12. века до данас, мало се тога променило, па се слободно може рећи да религија Срба, данас, представља амалгам аријевства и хришћанства. Заједно са Хунима, Визиготима и Остроготима, Срби су прешли Дунав 377. године, пустошећи римске територије на Балкану. Године 368. српска коњица је одиграла одлучујућу улогу у чувеној бици код Хадријанопоља, у којој је римска војска била натерна у бекство, а цар Валенс убијен. Две године касније, Срби су, заједно са Остроготима и Хумнима, кренули на север, ушли у Панонију и ту се населили. Драматичне борбе воде се у периоду од 584-585, 593. и 596. Византијски историчар Прокопије пише: „А Склавини, који отпре беху дошли у цареву земљу и други, Срби, прешавши мало касније реку Истоар, помешавши се првим, плењаху у пуној слободи ромејску (романску) државу… Срби постадоше господари Балкана и на њих цар Јустинијан (525-565) посла знатну војску. До сукоба је дошло код Адријанопља (Једрене), које лежи у унутрашњости Траије, пет дана хода далеко од византа (Цариград). Срби и словенска племена на чијем челу је стајала војна аристрократија (себри) не остаје дуго господар Српског Подунавља и Београда – шире се целим Балканом и покушавају да загосподаре и Грчком. Са ратничким племенима Срба, на Балкан долази и земљорадничко словенско становништво („орачи“) које се шири по шумама и планинама, или остаје крај река и језера, без интереса да живи у граду, они признају превласт Срба и својих племенских старешина. Половином 6. века ово становништво ће се суочити са аварским хордама. Њихове хорде сличне су хунским: наступају као вихор, остављајући за собом само пустош и смрт. Ово је првих 11 наставака фељтона, закључно са 14. јуном.., аутор је Миодраг Милановић, биће још… од 12-16 наставка (крај). Прасрпски језик међу најстаријима у свету Захваљујући Розета пројекту „црвеној књизи“ УНЕСКО из 1993. године – пројекту намењеном спасавању угрожених језика, језик Лужичких Срба, прасрпски или сарпски, проглашен је једним од најстаријих језика на свету. Самим тим, Срби и српска култура коначно су заузели место које им је припадало одвајкада – место старог светског и проевропског народа.Управо добар пример жилавости и отпорности – у крајњем, опстајању је прасрпски (сарбеки) језик Лужичких Срба, или како кажу Немци сорбски, односно српски. Себе Лужички Срби, у две варијанте овог језика зову „Сербја“ и „Серби“. Официјелно, у Немачкој се ова национална мањина назива Лужичким Србима. Прасрпским, односно лужичким српским језиком данас говори око 60.000 људи. Заправо, то се не зна тачно, јер „једина аутентична немачка мањина“, како се званично говори у Лужичким Србима у Немачкој, не живи више компактно уз немачко-пољску границу, у мочварама уз Нису (Нишаву) и Спреју.

ЛУЖИЦЕ И КОСОВО

Лужице на српском језику су, узгред буди речено, синоним за“сумпфланд“ на немачком, или мочварну земљу – лугове на српском. Највећим делом су, наравно, још увек у Бранденбургу и Зехену, у два немачка града Баузену и Котбусу, или њиховој околини. Иначе, Корбус, град претежно насељен Лужичким Србима, на лужичкосрпком односно прасрском пише се Косово. Поред некадашње Етрурије, само Лужице и Србија врве топонима „лг“ групе. То су реке: Лужница, Лугомир, Велики луг, градови Љиг, Ужице, Лучани, Подлугови… И презимена: Луковић, Лугоњић, Лугарчић, Лукић, Лукач. Око 1.000 година пре н.е. дошло је до новог огромног покрета са лужичке територије. То је била велика сеоба. Она је из основа изменила дотадашње културне и народносне односеу целој средњој и западној Европи. Притисак је углавном управљен на југ и у њему је највише узео учешће лужички народ из средње Немачке, Чешке и Паноније. Лужичке струје биле су управљене на северозапад, у северну област, горњу Фалачку и Франконију, док је подунавска експанзија била усмерена преко Алпа на Апенинско полуострво. Ношња, обичаји, религиозна веровања и језичка морфологија повезују лужички народ поља са урнама са Етрурцима. Етрурци су свог првосвештеника називали Лукумо – то је онај који је имао приступ у луг, у посвећену шуму. Шумарина се као плата устаром Риму давала глумцима, а данас се о шуми старају лугари. Демунитов лугић дао је мушко име Луцуллус, што је прастаро српско име Лугоња, касније Шуменко (Силвано), а данас Дубравко. Широка област на Апенинима у трећем векупре н. е, за време Ханибаловог похода на Рим, назива се Луганија, а њени становници Луганима. Расенско име Етрураца може се једино логично објаснити помоћу српског језика, мада је могуће да смо на трагу египатског имена по логици измене или „двоструког двојства“ имена у грчкој језику: Тирени – Тирсени, а по латинском: Турше, Туршани, Рашани, Расени. Но, ипак ће пре бити да су Расени „расни људи“ они које краси разум (знање, ум, начин, правило), рас-ум, разум – Расени. Прве комшије Расена били су Сабињани чије је порекло било Члоукеранско лужичко, како Плутарх тврди. Сабињани су најстарији етнички слој на овој територији, настањен приликом првих сеоба из лужичке Луганије. Овај етнички слој, са Латинима и Расенима сличан је Пелазгима са Балкана и Мале Азије, оба „краљевска дома“ имали су назив „бели“: пели, алба, односно лаб. Што се тиче имена, латински оригинал барата с две главне верзије. Сербинус и Сабелус, а грчки са Сарбис, односно Сербиус. Код Сербиуса потиче из Сабине, централне области Апенина, која се граничила са Етруријом, а истоимени град је лежао у тежишту три етноса: етрурског, сабињанског и латинског. Потомци вучице Расени су своје „златно доба“ остварили у време грчке колонизације Апенинског полуострва, чији је средњи део био под влашћу Етрураца. Били су довољно моћни да осујете грчке покушаје насељавања на северу и економског потчињавања. Међутим, поморска и војна организација Расена никада није била прилагођена захтевима одбране територије царства. У сваком граду се једном годишње одржавала верска светковина у част божанства чије име је било повезано са именом града. Чак четири су подигнута у славу Бога Волоса или Велеса, чије име је остало сачувано у српској, словенској и нордијској митологији. То су Волси, Волсинија, Ветулонија и Волсена (касније Фелсина, данас Болоња). Велес значи и „велет“ – борац и од њега потиче име св. Влаха, борца и заштитника града Дубровника. Град Видена подигнут је у част бога Вида чија моћ и карактер одговарају Зевсу код Грка и Јупитеру код Римљана. На санскриту „вид“ значи зналац, на старогрчком „фид“ значи знам, а на готском значи видети или знати. „Вит“, „вет“ и „вид“ означава и реч Вид би могао бити и бог који даје реч, тј. саветује људе. За Вида врховно божанство, Расени су везивали знање и истину.

КУЛТ ВАТРЕ И ОГЊА

Етрурци и Лужички Срби су кроз Перуна гајили култ ватре и огња. Огањ и огњиште је било симбол дома. Данашња паљења ватри уочи Ђурђевдана, Ивандана, Петровдана и Лазареве суботе код Срба су баштина Перуновог култа. Сарби су у прапостојбини путнике дочекивали паљењем ватре и тамјана. Понекад се ватраљ са жишкама бацао под копита путниковог коња, уз речи добродошлице. Хришћански, директни наследник Перуна је св. Илија, који је задобио све његове моћи. Најлепши антички градови Пеграм (Троја) и Перге, своје име дугују Перуну, а његово име се у топографији задржало од Италије до Русије – у свим крајевима где је живео народ са поља урни. Код Срба бројна су имена и презимена у славу Перуна: Пера, Петрован, Перкан, Перуновић, Перуничић, Перановић. Ту је и леп цвет перуника и богиња Перунија (Феронија), касније Ана Перена, римска богиња, итд. Свети Вид је код Срба један од највећих светаца и слави се на Видовдан, 28. јуна. Као и Волос, и он је бог сунца и светла. Етрурском божанству – вучици, био је посвећен град Вулчи (Вучје). За Етрурце је вучица (вук) била демон који помрачује Сунце и Месец, звер смрти коју настањује зла душа. Веровање у вука као праоца, сачувано је и данас кроз многа имена и презимена код Срба: Вук, Вукан, Вукосава, Вукосав, Вукана, Вучић, Вукичевић, Вуковић, Вукомановић, Вукобратовић. Град Перузија (Перунија, Перуђа) подигнут је у част Перуна, бога који, заједно са видом и волосом, чини свето тројство етрурске и сарматско-словенске митологије. Дошавши у Италију „лужачки народ поља са урнама“ прво се населио у месту Виланова, по њему се цео први период расенске културе назива „вилановским“. Седиште вилановске културе били су градови Цер и Тарквинија, где су експлоатисана локална налазишта руде. До 1884. Виланова није мењала име – од тада се зове Полцхарино де Сцхиавони, по становницима који су тамо вековима живели – Скавунима, односно Србима. Наиме, Србе су Италијани све до 20. века звали „Сцхиавони“, алудирајући на њихово словенство. Од народних предања, сачувана је легенда како је Виланова добила име по шумским девојкама – вилама, виљама. Римски род Косо или Косоје дичио се етрурским пореклом, а у Срба су Косари припадали чувеној барској властели. Српски језик још чува значење варијетета у презименима, именима и топонима: Косанчић, Косановић, Косара, Коса, Козара, Космај, Косјерић или Косово. Дакле, Косово није добило име по птици кос, већ по томе што је било средиште расенске – српске властеле и седиште многих духовника – косара, уосталом, Косово је средиште српске духовности већ вековима.

Етрурска књижевност и ћирилица

Најдужи очуван расенски текст написан је на једном комаду платна, који је употребљен за завијање једне мумије у Александрији. Данас се овај текст налази у археолошком музеју у Загребу. Он садржи 1.500 речи, међу којима се могу препознати многа имена етрурских божанстава – служио је као обредни календар. Они се с лакоћом могу прочитати, пошто расенско писмо не представља никакву тајну. То је ћирилска азбука са 26 слова писаних здесна на лево. Касније су у писмо уведене извесне измене у складу с посебним потребама етрурског језика.Анализирајући један напис са гробнице у Орвијету, видећемо како једино српски језик помаже у разумевању образовања граматичких наставака и расенске синтаксе. Примера ради, титула „раснеас цлевсинсл“ или „кључар“ потиче од назива града Клузија који је био опасан палисадом. Градске двери биле су затваране науљеним балваном као резом – он је клизио по носачима и тако забрављивао врата.

РАСЕНСКО ПИСМО НАСТАЛО ПРЕ 29 ВЕКОВА

Расенско писмо постоји већ половином осмог века пре нове ере, у време када су се Грци с муком ослобађали сликовног писма, прелазећи на азбуку која није у потпуности сачувана, него је већим делом реконструисана. Римљани су у то доба били у потпуности неписмени, Грци, највећим делом, такође. Због тога, латински алфабет од 21 слова, без обзира на допуне извршене у Цицероново доба, није имао довољно могућности да у потпуности забележи расенске речи.Онај који је одлучивао кад се и коме врата града имају отворити и затворити, називан је „клеузинусом“ – кључарем и био је главар града. Клузи је „клизав“ због балвана – резе, од које ће касније настати кључ. Кључ има „главу“ која откључава браву. Семантички, група „кл“ с додацима минимума саречја и са уобичајеном променом „к“ у „г“ даје следеће речи: клава – „глава“, клин, буздован, крма брода, пурпурни поруб на одећи које спаја баш српска „глава“. Наиме, клин и буздован се завршавају проширеним делом „главом“, бродом крмани капетан „глава“ брода, а расенски и римски главари, као и аристократија, носили су одећу обрубљену пурпуром. И бог Јанус је био „цласиус“ – ВелЛекатес је био и „цлан Велсум“, припадник клана, породице Вела. И овде, значење одгонетамо преко „кл“ минимума. Бити члан клана значи и припадати одређеној класи. Поменута, иницијална група „кл“ до данас се најбоље очувала у српском језику, где се развила у неколико саречја, па тако обичан клас жита најбоље осветљива значењско порекло етрурског клана и римске „класе“. Расенима дугујемо ширење писмености помоћу азбуке. Посебан дуг Рима Етрурији уграђен је дубоко у темеље свих његових тековина; у његове непосредне позајмице спадају елементи војне организације, церемоније и знамења јавног живота, као и многи видови уметности и религије.

Расени у српском кључу

Име „Србин“ није словенско. Оно се у нововековној Историји први пут јавља код Птоломеја у 2. веку наше ере, као име једног источноаланског народа, који је првобитно живео у степама доњег Поволожја. У 4. веку, њега су покорили Хуни, покренувши његов велики миграциони ток преко Балкана, Европе, па све до Арфике. Вандалско-аланско краљевство се одржало у Африци све до 533. године наше ере.У средњем веку, земља која се пружала преко Саксоније и Тирингије све до Салеа, то јест у оквиру некадашњег хунског краљевства, звана је Белосрбијом. Њом су владали након Атилине смрти и у њој живели источни Алани – Срби. Герани, источно од Салеа, збацили су алански јарам, али алански Срби су сачували власт над Словенима источно од те реке. Временом су се алански Срби стопили са покореним словенским становништвом, те је име Срби сада једини траг њиховог боравка у тој области.

ЗНАК ОЦИЛА

Етимолошки назив Срби потиче из нуклеуса „срб“, који се налази у имену Сарманта, па су Сарматије земље просторно обележене у антици реком Дунав, све до његовог ушћа с леве стране, по црноморско азовском обалом, преко Доњеца, Дона, Волге до Кавказа – Србатије, односно Србадије. Сарматско коришћење делова коњске опреме од позлаћеног сребра, која потиче из другог века пре н. е, упућује на идеју да су сармати били „сребрени“, или, како се вокализовало на староруском: „сререби“. Срма значи и на српском сребро, па они који раде са сребром су Сармати, односно Срби. Код Сармата је сребро једно време било радо коришћено за израду разних украса и посуда. Занимљиво је да је на многобројним канијама, украшених танким сребрним лимом, препознатљив знак „оцила“, готово потпуно идентичан оцилу са српског грба. До сличног развоја дошло је на Балкану, где се налазио један други оранак аланских Срба, те у Немачкој, где између покрајине Бранденбург и Саксоније, уз границу са Чешком и Пољском, и данас живи око 100.000 потомака Сарба. Били су у контакту са Аланима – Немци их данас зову Лужичким Србима, а затекли су их у лужичким мочварама приликом похода на исток. У 10. веку су, како знамо, покорени и покрштени – на католичку мањину у протестантску већину. Антички писци, који први пут спомињу Сармате називајући их Сауроматима, деле их на четири велика племена: источне и западне Алане, а зову их и Србима, Роксалинима и Јазигима. До почетка хришћанске ере, у старим писаним споменицима, израз Сарматија замењен је именом Скитија, којом се раније означавао источни део Европе. Назив Скити је поименчен глагол и потиче од скитње – скитања, лутања и означава битну карактеристику Срба. Најпознатији Сармати из средњег периодa су они који су прешли преко Дњепра и угрожавали границе Рима. Биле су то Јазиге, Роксолани и Алани – директни преци данашњих Срба са Балкана.

Хијерархија Сармата

Сарматско друштво било је подељено у строго одвојене касте, односно класе. На врху су се налазили краљеви или кнежеви, а испод њих су следиле друштвене класе, међу којима су постојале велике разлике у богатству и повластицама. У римским изворима из трећег века, стоји да су становници досељени у Мезију, провинцију која се пружала између делте Дунава и реке Дрине, имали три одељена друштвена слоја – нижа класа, покорени староседеоци и словенска племена, средња класа, први талас Сармата, и владајућа виша класа, дошљаци из трећег века, које су називали „сербима“ или Србима.У друштвеној хијерархији средњовековне Србије, сачуван је део хијерархије Сармата, захваљујући баш том владајућем слоју – себрисима, остацима ратничке класе, који су упркос вишевековном раслојавању и разграђивању, остали слободни поседници малих парцела, раздвајајући сиротињу – меропахе -работнике, на туђим имањима, од властеле и властеличића. Тако је у Рашкој средњег века, постојао етникон за читав народ – Срби, и сродан, али ипак класни назив – себар за свакако и тад бројан слој људи.

Топоними

О густој насељености Сармата у Војводини, сведочи Птоломејов атлас и римски интенер, познатији као Појтингерова табла, који су крцати топонима потенцијалног „ср“ типа.Тако се иза данашњег назива области Срем крије име некадашње Срматије. Ту је и утврда Серонис на Драви, а само неколико километара даље, лежи и Сербис – данашњи Србац. Сербицио на Сави (данас се зове Градишка) има свог парњака у оближњем низводном месту сурбате – данас Српце. Најпознатији Сирмијум се првобитно звао Сарматиум или Сербиум. Римљани су спалили Беогову градину, али је његов назив заменио назив Сингидунум којим су га звали Римљани. Почетком петог века, дошли су Хуни и покорили Сармате и Готе. После Атилине смрти, Алани су се ослободили њихове власти и опет налазимо њихове битке против Рима у историјским вестима тога доба, године 472, потукао их је визиготски краљ Теодорик и у тој борби гину два сарматска краља. То је изгледа последњи запис о „војвођанским Сарматима – потомцима оних који су се доселили 500 година раније. Добили су надимак „Латруцули“ (лантрикули, разбојници, лопови), а један историчар каже да су били „племе изванредно вешто у отимачини“. Па, ипак, они су били толико моћни да је шест римских царева усвојио назив „Сарматикус“, после успешних ратова против њих и да је у неколико махова кован посебан новац да би се обележиле победе над њима. Разбијени на мање групе, раштркани по многим међусобно одвојеним областима, они нису могли у потпуности сачувати свој идентитет и било им је суђено да се стопе са Словенима, или са својим каснијим завојевачима. Име Срби данас је готово једини траг њиховог боравка на многим азијским и европским просторима.

ИЗВОР: Историјско порекло Срба, Миодраг Милановић (аутор). Одабрао: Војислав Ананић