Крст с оцилима и двоглави бели орао ознаке су Источног римског царства. Ношење ромејских царских инсигнија било привилегија за одабране. Знамења цара Константина у баштину су добили Немањићи.
Грб Немањића
Знамење Стефана Немање је бели двоглави орао на црвеном пољу, које потиче из Источног римског царства, записано је у „Стематографији“, првом српском грбовнику који је 1741. године направио уметник, ерудита и светски путник Христифор Жефаровић. Књига у којој су приказани грбови земаља некадашњег српског царства и света лозе Немањића, доживела је незапамћену популарност међу Србима у Аустроугарској, граничарима западног хришћанског света, који су чезнули за митском отаџбином. Касније је била забрањена, а њено умножавање и поседовање кажњавало се и смрћу.
– Жефаровићев бакрорез био је нека врста пропагандно-политичког меморандума. То је била глорификација српске прошлости која треба да одржава народни дух у тешким временима и да у исто време покаже владарки Марији Терезији, целој државној управи и непријатељски расположеној Римокатоличкој цркви да „дивљи Расцијани“ нису нација без прошлости – забележио је академик Динко Давидов.
Из „Стематографије“ су потекли и државни симболи модерне Србије, али све тајне ове књиге и њеног писца још нису разоткривене. Наиме, он је у шифрованим стиховима објаснио порекло српских симбола и најавио припреме за Први српски устанак.
– Серблиа, знана и као Срблија или Србија представљена је на црвеном штиту белим крстом окруженим оцилима – записао је Жефаровић. – Тај крст је баштина цара Константина који га је видео на небесима и пренео на војне стегове. Крст с оцилима је пао у Србији, а кад се уздигне и Србија ће се ослободити ропства.
Застава Другог српског устанка
Историчари данас откривају да је овај уметник био члан тајанственог круга чувара древне баштине и симбола Срба после пропасти средњовековне државе и великих сеоба.
Жефаровић је „Стематографију“ засновао на старијим грбовницима Запада, у којима је Србија представљана крстом са оцилима на црвеном штиту. Она је била изузетак, јер су у средњем веку грбови били ознаке чувених племићких породица, а не држава. Осим Србије, која је на штиту сачувала грб источног, православног, римског царства!
– Крст са оцилима „дивелион“ био је лична застава ромејског цара, чија је титула била Христов заступник на земљи – наводи историчар, професор др Влада Станковић.
Застава Првог српског устанка/Фото: Wikipedia/Gajdario
– Ношење знакова Христовог заступника, крста са оцилима и двоглавог белог орла, било је привилегија за одабране. Србији су те симболе у баштину донели Немањићи, који су се у више наврата ородили с царском кућом, мада је вероватно таквих веза било и раније.
Он напомиње да је француски научник Жан Клод Шене пре неколико година пронашао непознат печат српског владара Константина Бодина, који се чува у Археолошком музеју у Истанбулу.
– Кружни натпис на обема странама сведочи да је печат припадао „Констансу, протосевасту и ексусијасту Диоклеје и Србије“. Реч је о Константину Бодину који је владао Србијом од 1080. до 1101. године, а титула коју носи додељивала се искључиво високим члановима византијске царске породице – објашњава др Станковић.
Печат Правитељствујушчег совјета
Срби су преузели двоглавог орла као симбол у најгоре време, када је он протеран из Цариграда, подсећа историчар уметности професор др Оливер Томић.
– Срби чувају и истичу знамење двоглавог орла нарочито од времена кад је Цариград пао под латинску окупацију од 1204. до 1261. године, али и касније, јер 1271. цар Михаило Палеолог прихвата Унију с папом. Највероватније да од тада Срби сматрају крст с оцилима својим легитимним симболом који су заслужили, јер доживљавају себе као једине истинске чуваре православља у некадашњим ромејским земљама – каже др Томић.
Западни хералдичари су у 15. веку забележили крст са оцилима и белог двоглавог орла као симболе на грбу и новцу деспота Стефана Лазаревића. С пропашћу српске средњовековне државе изгледало је да ће они заувек нестати с лица земље. Међутим, крст с оцилима се тихо вратио прво на грб Београдско-карловачке митрополије почетком 18. века.
– У време митрополита београдског Мојсија Петровића, који је сјединио две митрополије, од 1713. до 1715. године на његовом печату појављује се крст с оцилима, као обележје српског народа – наводи историчар др Милић Милићевић. – Од тада је овај симбол непрестано присутан на митрополијском печату и грбу. Године 1794. излази капитално дело архимандрита Јована Рајића „Историја разних словенских народа“. Главна тема у књизи је историја српског народа чија су обележја грбови које је Жефаровић дао у „Стематографији“. То је и крај епохе теоријске хералдике. На њу ће се од 1804. године у Српској револуцији надовезати револуционарна хералдика.
На барјацима војвода Првог српског устанка, после векова заборава, поново се завијорио крст са оцилима.
– Као да се испунило пророчанство стиха из Жефаровићеве „Стематографије“: „Крст и оцила стоје Србији на пољу. Ради крста многи су пали у Србији бранећи га, али он је сада пао и Србија је поробљена. Србија ће се уздићи кад се уздигне крст с опцилима“ – каже др Влада Станковић.
– Од величанствене саге о чувању симбола Србије данас су нажалост познати само фрагменти, а није јасно зашто је Србија одабрана да у својим инсигнијама чува симболе Ромејског царства. Нарочито у светлу чињенице да су нам, по сведочењу проте Матеје Ненадовића, заставе и печати с крстом и оцилима стигли из Русије, која је желела да буде Трећи Рим. Изузетно образовани Жефаровић прецизно преводи шифроване стихове с латинског на славеносербски и објашњава зашто је грб Трибалије српски: „Источноримски цареви Србију и српске краљеве називаше и трибалским“ – каже др Станковић.
Неки историчари, пак, сматрају да је грб Трибалије, глава дивљег вепра пробијена стрелом, својеврстан ребус који указује на коњицу и стреличаре, по којима је средњовековна српска војка била чувена. Наиме, постојала је војна формација звана „вепрова глава“ у којој је тешка коњица нападала као клин, док су иза њених леђа ишле луконоше испаљујући кишу стрела.
-Такво тумачење има логике, али је чињеница да су византијски историчари и ретори заиста називали Србе Трибалима и Далматима, према територијама на којима су живели. Али то важи искључиво за историјске и реторске списе, а не и за службену дворску комуникацију у којој се Срби и Србија тим именима називају од 10. века – каже др Станковић.
Печат из војводске заставе: Прота Матеја записао је да су печат Правитељствујушчег совјета, првог српског сената и војводске заставе стигле из царског Санкт Петербурга. На барјацима и печату налази се исти мотив, један штит с крстом и оцилима и други с главом дивљег вепра, симболом древне Трибалије, који такође потиче из Жефаровићеве књиге.
Борис Субашић, Новости
Нема коментара:
Постави коментар