Податке о Словенима налазимо у делима многих арапских путописаца, географа и историчара средњег века. Међу онима који су дали опис словенских племена, њихове земље и обичаја, доступни су нам преводи дела Ibrahima ibn-Jakuba, Abu Ubajda al-Bakrija, Ibn Huradadbiha, Ibn al-Fakiha, Ibn Haukala, Ibn Rusta, Ibn Fadlana и Al Masudija.
Мапа света са илустрацијама, урађена према ранијим путописима арапских географа. Аутор: Ал Идриси, 1154. године
Код арапских извора примећујемо две занимљиве чињенице: Арапи су за Словене користили име Сакалиба (јд. Сиклаби) што значи робови, али се верује да је арапски термин позајмљен од византијске речи саклаб која потиче од латинске речи Sclaveni (од које је такође изведена на енглеском језику реч Slave), и Арапи Русе нису сматрали Словенима, па су о њима писали као о засебном народу.
Ибрахим ибн Јакуб (Ibrahim ibn Yaqub, такође и Абрахам Бен Јакоб) био је шпанско-арапски, јеврејски путописац и трговац из десетог века, који се највероватније бавио и дипломатијом и шпијунажом. 961-62 путовао је по западној и средњој Европи и Италији, где га је угостио владар светог римског цартсва Ото Први. Мемоари и коментари са његових путовања су изгубљени, а сачувани су само фрагменти у преписма других аутора, као што је „Књига путева и краљевстава“ Абу Абдулаха ал-Бакрија.
У својим мемоарима, Ибрахим ибн-Јакуб даје следеће објашњење: „Главна племена на северу говоре језике Словена јер су помешана са њима. То су… Руси и Хазари.“ (1)
Опис Словена који ћемо овде поделити потиче од арапског историчара и географа Алија ал-Масудија (896–956), који је, између осталих, дао и опис српског племена.
Ал Масуди је објавио књигу под називом „Златне ливаде и рудници драгуља“, у којој је, између осталог, изнео податке о разним народима Африке, Азије и Европе, које је прикупио на својим путовањима. (2) Иако је Масуди писао ову књигу између 920. и 950, неки историчари сматрају да се његови подаци о Словенима Југоисточне Европе морају датовати до краја VIII века, када је уништена моћ Авара и Лангобарда, о којима је писао. (3)
Оставили смо називе владара и племена онако како их је писао Масуди, јер о тачном преводу тих назива постоје несугласице међу стручњацима. Ал Масуди каже:
„Словени потичу од Мадаја, сина Јафетовог, сина Ноја и сви словенски народи потичу од њега, или је ово барем мишљење већине оних који су се посветили том питању. Словени бораве на северу, одакле се шире према западу. Подељени су у неколико различитих народа који ратују међусобно и имају краљеве. Неки од њих припадају хришћанској вери јакобинске секте, док су остали пагани и немају писма и не знају ништа о божанском закону.
Међу различитим народима који чине ову паганску расу, постоји један који је у стара времена држао апсолутну власт. Њихов краљ звао се Мађик (Ибрахим ибн-Јакуб га назива Makha) и били су познати као Валитаба (један део стручњака мисли да су у питању Велети, неки мисле да је у питању народ региона око реке Влтаве). У прошлости, сви Словени су прихватали њихову супериорност, јер се из њихових редова бирао владар, док су поглавице осталих племена били само његови вазали.
Међу Словенима другог реда овде ћемо споменути следеће: Истрана, чији се краљ данас зове Басклабиђ; онда Дулаба, чији се садашњи краљ зове Вањслаф. Следећи су Намђин, чији се краљ зове Гаранд; међу свим Словенима најхрабрији и најбољи коњаници. Након тога, племе Манабин, чији краљ се зове Ратимир; потом Сарбин (Срби), којих се остали Словени веома плаше, из много разлога за које би нам требало много више времена да објаснимо и чија дела бисмо морали детаљније изложити. Они немају посебну верску припадност. Затим, ту је народ по имену Мурава и други познат као Харватин (Хрвати), и још један који се зове Сасин, затим Хашанин и Бараниђабин. Имена неких од њихових краљева које смо раније дали су заправо династичке титуле.
Срби, које смо поменули, спаљују се на огњу, када им умре владар или поглавица; они такође спаљују и његове коње. Они имају обичај, сличан обичајима Индуса; то смо делимично спомињали раније у овом делу, при опису планине Кабха и Хазарске земље, када смо говорили да се у Хазарској земљи налазе Словени и Руси, и да се и они спаљују на ломачама. Ови Словени и њихови сродници шире се према истоку, не према западу.
Највећи словенски краљ данас је Алдаир, чији домени укључују велике градове и много обрадиве земље, огромне снаге и велику војску. Муслимански трговци путују у његов главни град са свим врстама робе.
Иза граница овог словенског краља долази краљ Ал-Афраг, који поседује рудник злата, градове, плодну земљу, велики број становника и велику војску. Он је у рату са Византинцима, Францима и Башкирима, а непријатељство међу њима је континуирано. Он дели границу са краљем Турака. Његови људи су најзгоднији, најбројнији и најратоборнији од свих Словена. Међу Словенима има много различитих народа и неки су још удаљенији, али ово није место за детаљнији опис и њихову класификацију.
На почетку сам указао на краља чије су сизеренство прихватали сви остали словенски владари од давнина, Мађика, краљ Валитаба, који су оригинални, чистокрвни Словени, најцењенији, и имају предност над свим другим гранама ове расе.
Касније, када је наступило неслагање међу овим народима, њихова првобитна организација је уништена и различите породице су формирале изоловане групе, а свака је изабрала сопственог краља, као што смо раније навели. Описи свих ових догађаја трајали би предуго, и већ смо их описали на општи начин и са пуно детаља у мојим ранијим радовима: „Историјски анали“ и „Блиска историја“.
Напомене:
(1) Kitāb al-Masālik wa’l-Mamālik, Abu Abdullah al-Bakri
(2) Mas’ûdi Ali-Abu’l-Hassan; Historical encyclopaedia : entitled „Meadows of gold and mines of gems“ 956.
(3) Ђорђе Јанковић: Словенски и српски погребни обред у писаним изворима и археолошка грађа
(2) Mas’ûdi Ali-Abu’l-Hassan; Historical encyclopaedia : entitled „Meadows of gold and mines of gems“ 956.
(3) Ђорђе Јанковић: Словенски и српски погребни обред у писаним изворима и археолошка грађа
Нема коментара:
Постави коментар