ZAVEŠTANJA STEFANA NEMANJE: Crkva je, čedo moje, velika lađa koja plovi prema dubokim i dalekim nama neznanim vremenima i ljudima.

Zaveštanja Stefana Nemanje izgovorene na smrtnoj postelji, koje je zapisao njegov najmlađi sin Rastko- Sveti Sava

Zaveštanje o crkvama

Kad čovek zida kuću ne zida je za sebe, nego za svoju decu i unučad. Tako nastaje porodica i domaćinstvo.

Kad vladar zida crkvu, ne zida je za sebe, ni za svoje sinove, ni unučad, nego za narod koji će je kroz vekove pohoditi. Tako se stvara država.

Kuća je ono što ostaje posle čoveka.

Crkva je ono što ostaje posle vladara.

Kuća ostaje deci, crkva narodu.

A crkva je, čedo moje, velika lađa koja plovi prema dubokim i dalekim nama neznanim vremenima i ljudima. U koji god vek doplovi dovešće i nas i pokazati nas – našim još nerođenim potomcima.

Sretan sam i miran, čedo moje, što je sada moja Studenica zaplovila prema vekovima.

U opštem potopu vremena samo su takve lađe poput Nojeve, kadre da nas spasu najvećeg od svih ponora, od zaborava. A mi ćemo, čedo moje, koji sagradismo crkve biti u njima vremeplovci na tim velikim lađama.

A mi smo uzidani u svoje crkve tvrde građe, kadre da odole strašnim udarima vremena. Sve sam kamen i mermer, najtvrđe što postoji na svetu. Uzidali smo sebe u svoje crkve, ispisali svoju veru i živopisali svoje likove u njima.

Naši daleki potomci prepoznaće nas u Studenici. Znaće ko smo i kakvi smo. I, čedo moje, biće ponosni – što nas imaju, pouzdano znam da hoće. Ponosiće se što su pleme Nemanjićko.

Zaveštanje neba i zvezda

Ima nešto što se na zemlji ne može, a čovek i narod ne mogu bez toga, ili ako mogu, čedo moje, to nisu ljudi niti je to narod.

Ima nešto, čedo moje, što se na njivi ne može uzorati, u kovačnici iskovati, u šumi razlistati, ni u snu sniti, ni jezikom izreći, ni mišlju doseći, ni mačem ubiti, ni u priči ispričati.

Ima nešto što se na zemlji nikako ne može.

Ali svaki čovek nad svojom glavom ima svoje nebo, i svaki narod nad sobom ima svoje nebo. Tamo im je sve što im nije na zemlji.

Tamo im je, čedo moje, baš ono što na njivi ne raste, što se u kovačnici ne kuje, u šumi ne lista, u vatri ne gori, u snu ne sniva, jezikom ne izgovara, mišlju ne dosiže, mačem ne ubija, pričom ne priča.

Zaista, tamo im je sve što nije na zemlji. Tamo je sve to moguće. Ali, čedo moje, ne zna to svako i ne vide to svi.

Može to samo prorok i tajnovidac, neboznanac i zvezdoznanac, visokovidac, dubokovidac i dalekovidac.

I može to nebogledac i nebotvorac, neboteča i nebohodac, i još neboslov i neboslovac, pa neboljub i neboljubac, i opet neboplovni neboplovac i neborodni neborodac. Još tu dođu svi drugi neboljubni i neboletni, nebodarni i neboprimni, nebozvani i nebojavni, i svi oni duhovnjaci i čudaci, i junaci i mudraci, i ludaci, mučenici i sretnici, nebotvorni čarobnjaci, KOJI ZNAJU I UMIJU DA UZNESU ZEMLjU DO NEBA, VOZNESUT ZEMLjU DO NEBES, I KOJI IMAJU MOĆI DA SPUSTE NEBO NA ZEMLjU.

To su ljudi koji znaju da otvaraju nebo.

Gore je, čedo moje, sve što ovdje nemamo. Gore je sve što čekamo.

I zapamti, čedo moje, da je čovekovo telo na zemlji, a njegova duša vije se nebom. Tako i telo naroda boravi na zemlji, a duša naroda obitava na nebu.

Samo narod koji nema dušu nema ni svoga neba. Nebo nije prazno. Bezdan. Kome je nebo prazno, taj nema duše.

Zato ti kažem, čedo moje milo, nema naroda dok ne zadobije svoje carstvo na zemlji, CARSTVIE ZEMALjSKOE, i nema naroda ako ne zadobije svoje nebo i svoje carstvo nebesko, CARSTVIE NEBESKOE.

Ima ljudi koji pripadaju samo zemlji. Ti zemljanici odlaze u zemlju.

A pojave se ljudi, ili se rode, koji odmah ZNAJU TVORITI NEBESKE STVARI NA ZEMLjI I ZEMALjSKE STVARI UZDIZATI DO NEBA. Oni pripadaju nebu. Ti nebesnici i zvezdari odlaze u nebo i među zvezde. Koliko ih je tamo, treba pogledati u vedru noć kad nebo ozvezda.

Više ih je tamo nego na zemlji.

Više ih je u zemlji nego na zemlji.

Zato ti kažem, čedo moje milo, ne čine narod samo oni što žive na zemlji, nego i oni u zemlji i oni u nebu.

Narod uvek živi između svojih grobova i nebesa svojih.