Bitka kod Velbužda se odigrala u subotu 28. jula 1330. u 7 sati pre podne, između trupa kraljevine Srbije predvođenih kraljem Stefanom (1322—1331) i njegovim sinom mladim kraljem Dušanom (kralj 1331—1346, car 1346—1355) sa jedne i trupa carevine Bugarske predvođenih carem Mihajlom III Šišmanom (1323—1330) sa druge strane. Povod za bitku bio je pokušaj kralja Stefana da predupredi spajanje bugarske vojske sa vizantijskom i njihov zajednički napad na Srbiju, a okončala se pogibijom Mihajla Šišmana i potpunim porazom bugarskih snaga, u kome se posebno istakao mladi kralj i prestolonaslednik Dušan. Direktne posledica bitke bila su manja teritorijalna proširenja Srbije (dobijanje Niša) i postavljanje maloletnog Stefanovog sestrića Jovana Stefana (1330—1331) na bugarski presto, ali su njene dugoročne posledice bile daleko značajnije. Njome je u samom začetku uništen vizantijsko-bugarski savez uperen protiv Srbije, pošto je vizantijski car Andronik III (1328—1341) svoju vojsku koju je trebalo da spoji sa bugarskom, nakon vesti o njenom porazu, okrenuo na drugu stranu i napao obezglavljenu Bugarsku. Srbija je nakon bitke postala najmoćnija sila na Balkanskom poluostrvu i bio joj je otvoren put ka osvajanju celokupne Makedonije.
Povod za bitku
Freska kralja Stefana Dečanskog
Kralj Stefan Dečanski bio je uvučen u unutrašnje vizantijske sukobe u kojima se protiv Andronika II (1282—1328), koga je podržavao srpski kralj, digao njegov unuk Andronik III. Njihov sukob se definitivno okončao 1328. godine porazom i zbacivanjem sa prestola starog cara, a novi car je Srbiju, kao saveznika svoga dede, smatrao neprijateljem. On je 1331. godine sklopio savez sa bugarskim carem Mihajlom Šišmanom (Asen III), prema kome su oni zajedničkim snagama trebali da napadnu Srbiju, u leto iste godine.
Zauzimanje položaja i početni raspored trupa
Srbiju je prvo napao car Andronik III početkom jula 1330. godine. Međutim, vizantijske operacije su bile koncentrisane na oko same granice, bez dubljih prodora, tako da je Andronik najverovatnije očekivao ishod bugarskih akcija. Plan je u suštini bio veoma jednostavan: Srbiju je trebalo napasti sa obe strane i tako priklještenu je lakše savladati. Međutim od samog početka vizantijski car ovaj plan nije poštovao, pa je svoju vojsku zaustavio u Pelagoniji i čekao.
Manastir svetog Đorđa u Starom Nagorićanu - gde se pričestio srpski kralj pred boj. Kasnije je u ovom manastiru i sahranio bugarskog cara Šišmana.
Bugari su krenuli na južne delove Srbije, prema Strumi i Bregalnici, svakako sa namerom da se sa te strane povežu sa Vizantincima i zajednički nastave napade. Stefan Dečanski je odlučio da preduhitri njihovo spajanje i napadne prvo Bugare, zbog čega je grupisao svoje snage na Dobričkom polju, kod ušća Toplice u Južnu Moravu, očekujući bugarski napad sa severa. Bugarski car Mihajlo, je pre napada na Srbiju sa vojskom otišao do Vidina, najverovatnije da bi prihvatio tatarske i vlaške saveznike, nakon čega je krenuo ka jugu, prešao je srpsku granicu kod grada Zemlina, na Strumi. Kada je primio podatke o njegovom kretanju, kralj Stefan je pokrenuo vojsku sa namerom da ga presretne, zaustavivši se usput u crkvi svetog Đorđa u Starom Nagoričanu i Sarandoporskom manastiru. Na reci Kamenci je sačekao ostatak svoje vojske i stupio u bezuspešne pregovore sa Bugarima. Tu je svakako primio i vesti, da disciplina u šarenoj bugarskoj vojsci nije najbolja i da su se mnogi vojnici rasuli po okolini u potrazi za hranom.
Sa druge strane, Bugari su videli da Stefanova vojska nije brojčano jača od njihove, ali nisu znali da se očekuju pojačanja, zbog čega su potcenili njenu snagu i bili sigurni u pobedu. Stefan je sa druge strane, namerno oklevao šaljući Bugarima pregovarače sa porukom u kojoj poziva bugarskog cara da odustane od napada i da se zadovolji sa onim što ima u Bugarskoj.
„Budi zadovoljan sa svojim, da to dobro bude, a ne želi drugo, što Bog drugima darova, jer dolaziš u sukob sa Bogom, kao onaj koji smućuje i ratuje ono, što je od njega dobro razdeljeno.“
Ovim pregovorima, Stefan je postigao svoj cilj, odloživši početak bitke dok mu ne stignu očekivana pojačanja. Istovremeno je Bugare ubedio da mu je vojska slaba, zbog čega mora da pregovara, tako da se dobar deo njihovih nalazio po okolnim selima i pljačkao, dok je srpski kralj naredio da počnu pripreme za bitku.
U zoru 28. jula, pristigla su i poslednja odeljenja srpske vojske kojima je kralj dao mali odmor, da bi oko 7 sati izutra kod Velbužda (današnjeg Ćustendila), napao Bugare svom snagom.
Tok bitke
Bugari se uopšte nisu nadali srpskom napadu, pogotovu ne nakon pregovora, a ima mišljenja da je čak i primirje bilo ugovoreno, ali ga Stefan nije ispoštovao. Obe vojske su na dan bitke bile brojčano podjednake i svaka je brojala oko 15.000 vojnika, što su za to doba bila poprilične armije. Podatke o bugarskoj vojsci daje i Orbini: „… jer je bio sakupio dvanaest hiljada Bugara i tri hiljade Vlaha“, dok sam Dušan navodi da je brojala do 80.000 ljudi, nasuprot srpskih snaga kojih je bilo do 15.000.
Iznenadni srpski napad zatekao je Bugare potpuno nespremne, tako da njihovi redovi nisu izdržali ni prvi nalet srpske vojske, već su odmah raspali i otpočeli neorganizovano povlačenje, što je srpska vojska iskoristila i u potpunosti ih razbila. U borbi su se naročito istakli odredi pod vođstvo mladog kralja Dušana. Za njegove strelce, savremeni srpski opisivač bitke navodi: „... ni su streljali sa obe ruke i nikako nisu grešili“. Pored njih, pod njegovom komandom Orbini navodi i 1300 nemačkih najamnika, od čega je bilo 300 konjanika iskusnih u borbama, koji su jurnuli pravo ka delu bugarske vojske u kome se nalazila carska zastava i sam car Mihajlo.
Mihajlo je pokušao da sredi redove svoje vojske, ali kada u tome nije uspeo i on sam je krenuo da beži. Tokom bežanja, on je pao sa konja, tako da ga je srpska potera sustigla i ubila, nakon čega ga je odnela srpskom kralju. Stefan Dečanski je svog protivnika sahranio crkvi svetog Đorđa u Starom Nagoričanu, a na mestu na kome se pred bitku nalazio njegov šator, podigao je crkvu koja je uništena u Drugom svetskom ratu. Ostatke bugarske vojske, okupio je u radomirskom kraju Mihajlov brat Belaur (Zmaj, na rumunskom).
Posle bitke
Bugarski poraz je bio potpun, armija potpuno razbijena, mnogi pobijeni ili zarobljeni, a sam car je poginuo.
„A ovi posle velike bitke i strašne borbe koja je bila toga dana, i od prolivanja tolike krvi tih bezbožnih i poganih naroda, koji su došli na srpsku zemlju sa ovim carem, reći ću da se i sama ta reka Struma sva izmenila u krv, jer behu sasecani kao i poljska trava,…“ (Danilov učenik)
Nakon bitke je najpre se prikuppljen sav plen na jedno mesto.
„A sutradan posle te silne bitke, pošto je bio sabran ceo sabor ovoga previsokoga kralja u dan nedeljni, i u prvi čas dana, pošto su prinosili vojnici njegovi mnogo zlato i carske haljine i nebrojeno bogatstvo, prekrasne konje ovoga bugarskog cara i sile njegove, što se podigoše na otačastvo ovoga previsokoga, jer evo svu slavu njihovu i bogatstvo, koje imađahu,…“ (Danilov učenik)
Potom su pred kralja Stefana izvedebe zarobljene bugarske velmože, kojima je pokazan njihov mrtvi car.
„I sve velmože toga cara, koje uhvatiše u ratu, sve ove privedoše pred lice gospodina kralja, imajući železne okove na svojim nogama. Mnogi od njih nisu verovali da je pogubljen car njihov, no su mislili da je izbegao smrti u toj velikoj borbi, i iznenada zapovedi gospodin kralj da se iznese mrtvo telo ovoga cara. A oni videvši istinu, gorko zaplakaše,…“ (Danilov učenik)
Ovi Stefanovi potezi, trebali su da ubede Bugare da je dalji otpor uzaludan, pošto im je car mrtav. Srpski kralj je došao na ideju da na bugarski presto vrati svoju sestru Anu (Nedu), koju je nekoliko godina ranije oterao pokojni car Mihajlo. On je sa njom imao sina Jovana Stefana koji je trebalo da postane novi car Bugarske, a pošto je tada bio maloletan, regentsku vlast bi vršila sama Ana (Neda).
Vest o srpskoj pobedi stigla je i do vizantijskog cara Andronika III, koji se odmah odlučio da odustane od daljeg vojnog pohoda na Srbiju. On je glavninu svojih snaga povukao iz Makedonije i usmerio ka Bugarskoj, dok je zoni dotadašnjih operacija ostavio samo nekoliko manjih garnizona, koje je kasnije mladi kralj Dušan isterao.
Srpska vojska je nakon bitke nastavila da nastupa za Bugarima koji su se povlačili, a do kralja Stefana je stigla i vest da su Vizantinci odstupili od srpske granice i okrenuli se Bugarskoj. Kod Izvora, nedaleko od Radomira, bugarski boljari su sačekali srpskog kralja i zatražili mir. Deo Bugara je čak ponudio Stefanu da dođe do ujedinjenja Srbije i Bugarske, ali je on to odbio i zadovoljio se vraćanjem svoje sestre i njenog sina na bugarski presto, čime su Bugari dobili veoma povoljan mir u odnosu na jačinu poraza koji su pretrpeli. On nije menjao druge slojeve unutrašnje uprave u Bugarskoj, već je zadržao postojeće stanje, a svoju sestru sa sinom je poslao u Trnovo u pratnji jednog srpskog odreda. Što se teritorijalnih proširenja tiče, Srbija se gotovo i nije proširila na račun Bugarske, osim nekih ispravki granice i dobijanja Niša.
Rezultati pobede
Srbi su ovom pobedom postigli veoma mnogo. Bugarska je bila oslabljena i svedena u granice između Dunava i Marice, tako da više nije bila u stanju da ofanzivno deluje ka vardarskoj dolini. To je značilo da je Srbija sebi potpuno obezbedila posed Makedonije i nesmetan pravac delovanja ka Egejskom moru. Sa caricom Anom je u Bugarsku došao i srpski politički uticaj, tako da se Trnovu posle bitke moralo voditi računa o držanju Srbije i njenim interesima.
Posledice
Posledice ove bitke bile su katastrofalne i za Bugarsku i za Vizantiju. Srbija je 15 godina nakon ove bitke zauzela većinu Balkana, postavši Srpsko Carstvo, pod sinom Stefana Dečanskog, Stefanom Dušanom, zadržavši se na toj poziciji najjače na Balkanu više-manje do Bitke na Kosovu polju 1389.. Bugarska država (ili bolje rečeno državice) poživeće još nekoliko decenija, padajući konačno pod Turke u ranome 15. veku.
Нема коментара:
Постави коментар