Dvadesetih godina prošlog veka, zagrebački advokat Ante Pavelić bio je svojevrsni disident u Kraljevini SHS odnosno Jugoslaviji, borac za „hrvatsku stvar“ u toj zemlji. Disident se nakon Šestojanurske diktature 1929. godine pretvorio u pobunjenika koji je napustio zemlju i iz njenog susedstva rukovodio organizacijom „Ustaša — Hrvatski revolucionarni pokret“, koju je utemeljio u fašističkoj Italiji.
Pre radijskog proglašenja tzv. Nezavisne Države Hrvatske dana 10. aprila 1941. godine, od strane bivšeg austrougarskog pukovnika Slavka Kvaternika, „deklasiranog malograđanina“ kojeg je Krleža nazivao „karikaturom iz moje ratne proze“ — ustaše nisu imale preterano jako uporište u hrvatskom narodu, a pitanje je koliko su uporište imali i nakon toga, imajući u vidu brojnost Hrvata u Narodnooslobodilačkom pokretu i masovne prelaske domobrana u redove NOVJ tokom rata. (Mačekova Hrvatska seljačka stranka bila je daleko najpopularnija hrvatska partija. Ilustracije radi, na lokalnim izborima u tek obrazovanoj Banovini Hrvatskoj 1940. godine, HSS je pobedio samostalno u 425 od 625 opština, dok je u koaliciji sa srpskom Samostalnom demokratskom strankom pobedio u još 133 opštine.)
Za najveći „uspeh“ ustaša pre uspostave tzv. NDH, drži se Marseljski atentat u kojem je njihova „zasluga“ prilično sporna; logistički, postoji krupno pitanje uloge italijanskih i mađarskih obaveštajnih struktura u tom zločinu, bez koje ništa ne bi bilo ni moguće, a operativno, atentat je u suštini izveo bugarski nacionalista Vlado Černozemski. Ustaše su, dakako, sve „zasluge“ pripisali sebi, a posebno poglavnik Ante Pavelić, čovek krvavim slovima upisan u istoriju srpskog i hrvatskog naroda, zbog onoga što je radio tokom građanskog rata na prostoru rasparčane Kraljevine Jugoslavije, koji je buktio paralelno sa Drugim svetskim ratom, dobrim delom mimo okupatora.
E sad, podataka o ranom životu Blagoja Jovovića, koji je došao glave tom poglavniku tzv. Nezavisne Države Hrvatske, ima vrlo malo. Zapravo, osim da se rodio 1922. godine (tačan datum nije poznat) u selu Kosiću kod Danilovgrada, u plemenu Bjelopavlića, od oca Jova i majke Raduše, rođene Delibašić, ništa se drugo ne zna. O njegovom ratnom putu zna se dosta više, ali su i tu podaci oskudni, a i za ono što se zna ne može se tvrditi da je preterano pouzdano. No, opšteprihvaćeni narativ kaže da ga je april 1941. godine zatekao na granici Kraljevine Jugoslavije i Grčke, očigledno pod komandom generala Milana Nedića.
Nedićevo ponašanje tokom tog kratkotrajnog rata bilo je kontroverzno među nacionalno osvećenim Srbima čak i u ono doba, budući da su se redovi njegove Treće armijske oblasti slomili, da su Nemci brzo presekli našu vezu sa Grčkom i Britancima u njoj, da su već 7. aprila ovladali Skopljem, da je on jedini uspeo da izbegne zarobljavanje i da se već 19. aprila našao u Beogradu, gde je od strane Nemaca stavljen u kućni pritvor iz koga će po odluci OKH (nem. Oberkommando des Heeres; Vrhovna komanda Kopnene vojske Vermahta) biti pušten mesec dana docnije. Bilo kako bilo, legenda o Jovoviću kaže da je on bez ičije komande pucao po Nemcima, i da je za to bio odlikovan. Problem sa tom pričom je vrlo očigledan svakome ko kritički pristupa informacijama koje prima, i ko ne veruje slepo svemu što čuje.
Prvo, formalno izdavanje naređenja za pucanje po neprijatelju koji ti napada zemlju pomalo je bespredmetno; drugo, nije moguće da je komanda Treće armijske oblasti ćutala, čak iako uzmemo u obzir činjenicu da je njen komandant Nedić nešto kasnije ušao u otvorenu kolaboraciju sa okupatorom; treće, u onom haosu Aprilskog rata u kome se naša vlada neprestano selila i u kome niko nije znao čak ni gde se tačno nalaze Nemci niti dokle su došli, teško da je bilo ko mogao da razmišlja o davanju odlikovanja. Ipak, ne tvrdimo da sve to nije bilo baš tako kao što priča o Jovoviću kaže, samo ukazujemo na problematičnost tog narativa. Uglavnom, vešto izbegavši zarobljavanje i slanje u neki logor u Nemačkoj — što je bila sudbina brojnih jugoslovenskih oficira i vojnika od kojih je većina tako provela čitav rat — gospodin Blagoje Jovović se vratio u svoje rodno selo Kosić u Bjelopavlićima i, po svemu sudeći, ušao u stanje mirovanja.
Stanje mirovanja je prekinuto izbijanjem ustanka u Crnoj Gori, nakon čega je pristupio partizanima. Bio je sklopu Crnogorskog narodnooslobodilačkog partizanskog odreda za operacije u Sandžaku, u čijim se redovima pod komandom Arsa Jovanovića tukao protiv okupatora u Pljevaljskoj bici 1. decembra 1941. godine, koju su partizani izgubili. (U nekim izvorima pominje se da je bio komandir Kosićkog partizanskog odreda, ali to ne može biti istina jer takva formacija nije postojala; možda je postojala Kosićka četa čiji je bio komandir, ali o tome nismo uspeli da pronađemo verodostojne podatke. U svakom slučaju, postojao je partizanski odred „Bijeli Pavle“, koji je sredinom novembra meseca nakon reorganizacije transformisan u bataljon istog imena, pa je Jovović mogao biti jedan od 480 boraca te jedinice koja je učestvovala u pomenutim borbama za Pljevlje.)
Krajem te 1941. godine i pukovnik Bajo Stanišić je još uvek bio u Glavnom štabu Crne Gore, dakle u partizanima. Demonstrativno je izašao iz redova NOVJ kada su komunisti krajem te i početkom 1942. godine počeli da vrše pokolje svojih političkih neistomišljenika po Crnoj Gori i Hercegovini (ova „lijeva skretanja“ koja su osuđena od strane vrha KPJ trajala su svega nekoliko meseci, ali su posledice bile trajne, što se samog rata tiče). Nakon toga, formirao je četničku jedinicu u kojoj je bilo dosta Bjelopavlića, i to na prostoru Ostroga. Već 11. februara 1942. godine sklopio je sporazum sa Italijanima i ušao u otvorenu kolaboraciju te dobio jedan od tri sektora na koje je okupator podelio Crnu Goru (druga dva držali su Krsto Popović i Pavle Đurišić).
Bitan je za ovu priču, zato što je navodno Blagoje Jovović iz partizana istupio nakon što mu je Ivan Milutinović naredio da napadne Baju Stanišića. Da li zbilja zato što nije želeo da učestvuje u bratoubilačkom ratu (to je pomalo slab argument, imajući u vidu saradnju pomenutog Stanišića sa Italijanima, saradnju koja bi napad svakako opravdala) ili zato što mu je, po nekim izvorima, pukovnik Stanišić bio pre rata pretpostavljeni u podoficirskoj školi u Bileći — manje je važno. Važno je, međutim, da je nakon toga stupio u redove četnika Baje Stanišića i da se tukao protiv partizana (što tezu, da je iz NOVJ izašao jer nije hteo da učestvuje u bratoubilačkom ratu, potpuno obesmišljava) koji su iz Crne Gore te 1942. godine proterani. Izgleda početkom naredne, bio je postavljen za vodnika u štapskoj četi novog zapovednika Bjelopavlićke vojno-četničke brigade, kapetana Jakova Jovovića, rođaka mu.
Te 1943. godine izvesno je učestvovao u Bici na Neretvi kojom je nemački i italijanski okupator, pomognut ustašama i četnicima, pokušao da eliminiše komunistički pokret otpora, te ostvario taktičku pobedu ali strateški poraz, jer su partizani preživeli a još istovremeno i razbili četnike koji više nisu igrali presudnu ulogu u daljem toku ratu. Šta je radio od tog aprila pa narednih godinu i po dana — ne zna se. Gde je bio oktobra 1943. tokom napada Pete proleterske crnogorske brigade na Ostrog u koji je Stanišić preselio svoj štab, i u kojem je izgubio život? Uostalom, u onom ratnom vihoru i haosu, ko zna gde se nalazila štapska četa Bjelopavlićke vojno-četničke brigade!
Zna se, međutim, da je septembra 1944. bio pridodat delegaciji JVuO koja je malim brodom „Tender“ krenula iz Kotora put Taranta, put Italije na pregovore sa Englezima (jula meseca 1943. kralj je smenio Musolinija sa položaja predsednika vlade, nakon uspešne savezničke invazije na Siciliju, a septembra te godine počeo je prodor ka Napulju pa je Italija je promenila stranu u ratu; u trenutku kada je Jovović stigao u Taranto, Rim je bio oslobođen a uspostavljena Gotska linija nemačke odbrane u severnoj Italiji, na kojoj su se vodile ogorčene borbe). Na čelu delegacije, bio je Dušan Vlahović, dok mu je zamenik bio Jakov Jovović; dočekao ih je jedan američki kapetan, ali su svi razgovori sa Saveznicima što se četnika tiče bili suvišni nakon Teheranske konferencije zaključene 1. decembra prethodne godine na kojoj je odlučeno da se (što zbog česte kolaboracije sa okupatorom, što zbog pasivnosti JVuO i njene praktične beskorisnosti za savezničku stvar) partizanima pruži operativna i materijalna pomoć.
(Suprotno uvreženom mišljenju, Staljin je bio skeptičan u vezi sa podrškom Titovim partizanima, i generalno nije bio oduševljen takvim razvojem događaja, verovatno računajući da će za SSSR biti dugoročno bolje da Crvena armija „oslobodi“ Jugoslaviju. Potonji događaji i samostalni put SFRJ idu u prilog tome.) Gospodin Jovović se više nije vraćao u zemlju tokom rata, već je do kraja tog sukoba boravio u raznim izbegličkim logorima u Italiji. U tom periodu je upoznao i Randolfa Čerčila, sina čuvenog oca. Bio je blizak ljudima u britanskoj Tajnoj obaveštajnoj službi (MI6), posebno jevrejskoj zajednici u njoj, od koje je saznao da izvesni krugovi u Katoličkoj crkvi skrivaju i „pacovskim kanalima“ izvlače brojne ratne zločince iz Evrope, pa tako i ustaše.
Pa tako i Pavelića, za kojeg su ga neimenovani Jevreji navodno obavestili da je već prebačen u Argentinu. U tom trenutku, počinje kod njega da se zameće misao o atentatu koji će ga načiniti srpskim herojem. Međutim, postoji jedan problem sa tim u vezi, a on je ozbiljan jer je hronološki. Naime, romantizovani narativ o atentatu na Pavelića kaže, da je Jovović septembra meseca 1947. godine isplovio iz Đenove za Buenos Ajres u neumornu desetogodišnju potragu za Pavelićem. Ako je istina da je tada otišao, onda je ili bio obmanut ili priča da mu je dojavljeno da je „poglavnik“ u Argentini uopšte nije istinita.
Jer, Pavelić se u tom trenutku skrivao u jednom jezuitskom manastiru kod Napulja, a u Buenos Ajres stigao tek 6. novembra 1948. godine, na italijanskom brodu „Sestrijere“, koristeći se lažnim putnim ispravama Crvenog krsta na mađarsko ime Pal Aranjos, ili na ime Pablo Aranhos. Nakon toga, živeo je u Argentini pod starim pseudonimom Antonio Serdar (Jugoslavija će još 1951. tražiti od Argentine da izruči Pavelića, ali će Huan Peron odgovoriti da lice pod tim imenom ne živi u njegovoj zemlji), pod kojim će se sa Milanom Stojadinović sastati 1954. godine i „rešiti istorijski sukob između Srba i Hrvata“ (ovo je navodno zakuvala baš Jugoslavija sa ciljem da razbije jedinstvo ustaškog pokreta u emigraciji, što je i uspela, jer je Pavelić nakon toga zbilja pao u očima hrvatske emigracije), i pod kojim će ga Blagoje Jovović, uslovno rečeno, pronaći početkom 1957. godine.
U međuvremenu, Jovović je postao imućan čovek u Argentini (u koju je izvesno i sam otišao da bi pobegao od komunista), napredovavši od kamenoresca preko konobara i mornara do hotelijera i trgovca (kasnije će koristiti svoj imetak da utemelji i finansira crkvenu opštinu „Sveti Sava“, biće jedan od osnivača Udruženja boraca „Draža Mihailović“ te član uprave Društva „Njegoš“).
Pavelić, međutim, nije otkriven slučajno niti nakon opsežne potrage, već zahvaljujući jednom bivšem italijanskom generalu (koji se takođe možda zbog ratnih zločina skrivao u Južnoj Americi) koji je dojavu dostavio svom prijatelju Jovi Džonjeviću, koji je to preneo Jakovu Jovoviću, koji je potom organizovao atentat. Blagoje se dobrovoljno prijavio za neposrednog izvršioca, a naknadno mu se priključio Milo Krivokapić. Sama dojava nije pominjala ime pod kojim živi Ante Pavelić, već samo gde se nalazi i kuda se kreće. Plan je bio, da se atentat izvrši 9. aprila, dan pre godišnjica uspostave tzv. NDH, u naselju Palomar u predgrađu Buenos Ajresa, gde je „poglavnik“ živeo. No, slučaj je hteo, da je ovaj tog dana iz kuće izašao sa ženom i kćerkom, pa je sve odloženo za sutradan.
A sutradan je bila godišnjica onog radijskog govora Slavka Kvaternika, koja je bila uvod u tutnjavu nemačkih tenkova Zagrebom (Kvaternik je svoj govor na Radio-Zagrebu održao u 16 časova i 10 minuta, a Vermaht je u hrvatsku prestonicu ušao sat vremena kasnije). Važan dan, simboličan, koji je ustaška emigracija obeležila raznim manifestacijama. Nakon toga, u 9 časova uveče, Jovović (sa šeširom na glavi i naočarima bez stakla) je pratio Pavelića nakon što je ovaj izašao iz autobusa; tu je negde bio i Krivokapić. Pavelić je to osetio i zapucao na svog prvog pratioca, ali je metak prošao kroz kaput.
Evo šta o svemu tome sam Blagoje Jovović kaže u knjizi Tihomira Burzanovića „Dva metka za Pavelića“: „Krenem za njim. Brzim korakom. Skoro trčim. Dolazim na sedam-osam metara. Pavelić me je osjetio, video… počeo da viče: — Majku ti jebem srpsko-jevrejsku, komunističku! Čujem pucanj, ne znam odakle dolazi. Ne stajem. Trčim pravo na Pavelića. Dođem na dva-tri metra i pucam. Jednom. Drugi put! Pucam mu u leđa, onako kako je bježao. Dva puta u njega. On pada. Kako je nosio tašnu, ona mu ispadne, sa strane u jednu baštu.
Pao, ne mrda, ne mogu da vjerujem da se pravi mrtav, ako su dva metka u njega. U tom trenutku pomislim — bolje je da ostane živ, jer će ga u bolnicu, narod će videti i onda mu se mora suditi! Dal da ga pribijem? Onda ugledam onu tašnu. Dokumenti? Bilo bi dobro dokopati se… ali, ako su pare u torbi, pa me uhvate i proglase lopovom. I da sam ga ubio zbog para! Ostavim ja i Pavelića i torbu.
Neko viče: — Jure, Jure! I puca se prema meni. Ja se okreni i pucam u tom pravcu. Ispalim tri hitca. Počnem da trčim oko zgrada, polukružnom ulicom. Narod izlazi. Pitaju — šta je bilo? Onako zadihan, govorim im: — Gledajte šta rade ove budale tamo, napile se pa pucaju na sve živo! Taj je lud ili pijan — vičem da me i oni sa prozora čuju. Revolver mi u džepu. Ostavio sam samo jedan metak, za svaki slučaj.“
Legenda, da je Pavelić molio za život, prema ovom svedočenju — laž je. U svakom slučaju, Jovović i Krivokapić su nakon atentata pobegli u različitim pravcima, argentinska javnost je saznala za događaj kao i za Pavelićev identitet, odmah se počelo govoriti o njegovim strašnim zločinima, a policija — koja nakon Peronovog pada 1955. više nije bila toliko blagonaklona — počela je da ispituje Pavelića koji nije mogao biti operisan zbog dijabetesa, tako da su mu metak u ramenu i kičmenoj moždini ostali u telu.
Na pitanje u koga sumnja, ovaj je rekao: „Ne da sumnjam nego pouzdano znam da je atentat zakuvala jugoslovenska ambasada, naravno po naređenju Titove tajne policije!“ Ova Pavelićeva tvrdnja oštro se negira u srpskim nacionalnim krugovima, a i za nju ne postoje dokazi. Ipak, ona nije nemoguća, uprkos ratnom putu Blagoja Jovovića, i ma koliko malo verovatna bila. Kada se jednog dana otvore tajni arhivi, znaćemo više. Sa druge strane postoji i Pavelića navodna izjava data argentinskim novinarima, da se „iza ovog krije druga ličnost“. Bilo kako bilo, u našim se nacionalističkim krugovima može čuti i sledeće: da Titova Jugoslavija od momenta ranjavanja pa do smrti Pavelićeve nikada nije tražila izručenje ovog zlikovca koji je osmislio i sproveo genocid nad srpskim narodom, te da je UDBA sve zamaskirala pričom da to i nije Pavelić.
Ovo je notorna laž. Jugoslavija je, zapravo, kao što smo mogli da vidimo, izručenje tražila još 1951. godine, a nakon atentata ga je momentalno ponovila. Šta više, dalji put Pavelićev uslovljen je bio upravo jugoslovenskim zahtevom za izručenje: dobivši dojavu da će ga Argentina uhapsiti i predati Jugoslovenima, Pavelića su pristalice kolima 23. jula tajno prebacile u Čile, preko graničnog prelaza Rio Galeros. Narednog dana stigao je u Punto Arenas gde je ostao dva meseca, nakon čega je 29. septembra avionom prebačen u Španiju kojom je vladao Fransisko Franko.
Međutim, ništa mu od toga nije spasilo život jer je 29. decembra 1959. godine u 3 časa i 55 minuta umro od posledica ranjavanja. Sahrani je prisustvovala porodica i manji broj ustaša. Što se Blagoja Jovovića tiče, on se u otadžbinu prvi put nakon 1944. vratio 1999. godine. Tada je posetio rodno selo Kosić, kao i manastir Ostrog gde je mitropolitu Amfilohiju Radoviću saopštio da je upravo on čovek koji je ubio Pavelića; šira javnost je za njega tek tada saznala. Umro je 2. juna te godine u Rosariju, svega nekoliko meseci nakon posete Crnoj Gori.
(Izvor: Telegraf)
Нема коментара:
Постави коментар