DO SADA NEPOZNATO: Amerikanci su finansirali Hitlera, naciste, nemačku ekonomiju i Drugi svetski rat

Pre sedamdeset godina, počeo je jedan od najvećih pokolja u istoriji, a finansirali su ga Banka Engleske, Federalne rezerve i SAD.

Nedavna rezolucija parlamentarnog zasedanja OEBS-a je proglasila da su Sovjetski savez i nacistička Nemačka imali jednake uloge u rasplinjavanju Drugog svetskog rata. Ova rezolucija ima prosto pragmatičan cilj da još više demonizuje Rusiju kao naslednicu Sovjetskog saveza. Međutim, ako ćemo raspravljati o tome ko je stvarno kriv za izbijanje rata, onda moramo da odgovorimo na jedno ključno pitanje: ko je omogućio nacistima da dospeju na vlast i ko ih je uputio ka globalnoj katastrofi, piše Nikolay Starikov za Oriental Review.

Ključne strukture zapadne posleratne strategije su bile centralne finansijske institucije SAD i Velike Britanije, tj. Banka Engleske i Federalne rezerve, zajedno sa finansijsko-industrijskim organizacijama koje su se postarale da uspostave potpunu kontrolu nad finansijskim sistemom u Nemačkoj radi upravljanja politikom centralne Evrope. Implementacija ove strategije je uključivala sledeće korake:

Prvo: 1919-1924. – Pripremanje za masovna američka finansijska ulaganja u nemačku ekonomiju.

Drugo: 1924-1929. – Uspostavljanje kontrole nad finansijskim sistemom i finansiranje nacional-socijalističkog pokreta.

Treće: 1929-1933. – Izazivanje duboke ekonomske krize koja će osigurati dolazak nacista na vlast.

Četvrto: 1933-1939. – Finansijska saradnja sa nacističkom vladom i podrška njene ekspanzionističke spoljne politike s ciljem pripremanja i izazivanja novog svetskog rata.

U prvom stadijumu, američki kapital je dospeo u Evropu zahvaljujući ratnim dugovima i nemačkim odštetama. Nakon što su SAD zvanično ušle u Prvi svetski rat, SAD su svojim saveznicima (Engleska i Francuska) obezbedile kredite od 8,8 milijardi dolara. Ukupna suma ratnog duga koji je trebalo da se vrati SAD je na kraju iznosila 11 milijardi dolara. Kako bi rešile svoje finansijske probleme, dužničke države su se obratile Nemačkoj i tražile da ona isplati odštetu. Kao rezultat slanja velike količine kapitala u inostranstvo i odbijanja kompanija da plate poreze, u državi je nastao takav deficit da je vlada mogla samo da štampa nove nemačke marke bez pokrića. Kao rezultat toga, došlo je do raspada nemačke valute. Za vreme hiperinflacije 1923. godine, stopa inflacije je dostigla 578,512%, a jedan dolar je vredeo 4,2 triliona nemačkih maraka. Nemački industrijalisti su počeli otvoreno da sabotiraju sve pokušaje da se isplati odšteta, što je na kraju pokrenulo čuvenu „Rursku krizu“ – francusko-belgijsku okupaciju rurske oblasti 1923. godine.

Upravo to su vladajuće elite u Velikoj Britaniji i Americi čekale. Pošto je Francuska uvučena u situaciju iz koje ne može sama da se izvuče, Velika Britanija i SAD su uzeli stvar u svoje ruke.

Novi projekat je razvijen u J.P. Morgan-u na naređenje Montaga Normana, šefa Banke Engleske. U samom srcu projekta nalazili su se predlozi Hjalmara Šahta iz Dresdner Bank, koji su formulisani u martu 1922. godine na zahtev Džona Fostera Dalsa, budućeg sekretara države u vladi Ajzenhauera i pravnog savetnika predsednika Vudroa Vilsona na Pariskoj mirovnoj konferenciji.

Dals je prosledio predloge glavnom povereniku J.P. Morgan-a, koji je zatim dao preporuke Šahtu, Normanu i zvaničnicima Vajmara. U decembru 1923. godine, Šaht je postao direktor Reichbank, nakon čega je odigrao glavnu ulogu u približavanju angloameričkih i nemačkih finansijskih krugova.

Na leto 1924. godine, projekat poznat kao „Dosov plan“ (po Čarlsu G. Dosu, američkom direktoru jedne od Morganovih banaka, koji je predsedavao komitetom stručnjaka za pripremanje predloga), usvojen je na Konferenciji u Londonu. Taj projekat je prepolovio odštetu Nemačke i definisao uslove za njenu otplatu. Međutim, primarni cilj je bio da se obezbede pogodni uslovi za ulaganja SAD, koji su mogli nastati samo uz stabilizaciju nemačke marke.

Tako je Nemačka dobila 200 miliona dolara kredita, od čega pola iz Morganovih banaka, a angloameričke banke su uspostavile kontrolu nad isplatama Nemačke, ali i nad budžetom, monetarnim i kreditnim sistemom. Do avgusta 1924. godine, stara nemačka marka je obnovljena, finansijska situacija u Nemačkoj je stabilizovana, a Vajmar republika je bila spremna za najveću ekonomsku pomoć u istoriji.

Posledice toga su se ubrzo mogle primetiti.

Prvo, pošto su godišnje isplate odštete trebalo da pokriju dugove saveznika, razvijen je takozvani „apsurdni Vajmar ciklus“. Zlato koje je Nemačka koristila da plati ratne odštete se slalo u SAD, gde je nestajalo. Prema planu, zlato je dolazilo iz SAD u Nemačku u vidu „pomoći“ za isplatu Engleskoj i Francuskoj, a zatim se slalo nazad u SAD kako bi te dve države otplatile svoje ratne dugove. SAD su zatim podizale kamatnu stopu i slale zlato nazad u Nemačku. Na kraju, Nemačka je živela od tog duga i bilo je jasno da bi se država potpuno raspala ukoliko bi Vol Strit povukao kredit.

Drugo, iako su krediti Nemačkoj zvanično davani kako bi se osigurala isplata odštete, oni su zapravo bili tako osmišljeni da ova država uspe ponovo da povrati svoj vojno-industrijski potencijal. Zapravo, Nemci su otplaćivali kredite deonicama nemačkih kompanija, omogućavajući američkom kapitalu da se integriše u nemačku ekonomiju. Ukupna količina stranih investicija u nemačkoj industriji od 1924. do 1929. godine je iznosila skoro 63 milijarde maraka, dok je odšteta iznosila 10 milijardi maraka. Američki bankari, primarno J.P. Morgan, obezbedili su 70% nemačkog finansijskog prihoda. Tako je nemačka industrija već 1929. godine postala druga u svetu, iako je većinom bila u rukama američkih vodećih finansijsko-industrijalnih grupa.

Tako je I.G. Farben, kompanija koja je postala ključna komponenta nemačke ratne mašine, bila pod kontrolom Rokfelerove kompanije Standard Oil u vreme kada je finansirala 45% Hitlerove kampanje 1930. godine. J.P. Morgan je kroz General Electric kontrolisao nemački radio i električnu industriju u vidu AEG i Siemens-a. On je kroz telefonsku kompaniju ITT kontrolisao 40% nemačke telefonske mreže i 30% kompanije za proizvodnju aviona Focke-Wulf. Opel je preuzeo Dupontov General Motors. Henri Ford je imao 100% vlasništva nad Volkswagen-om itd.

Američka saradnja sa nemačkim vojno-industrijskim kompleksom je postala toliko jaka da je 1933. godine američki kapital dostigao ključne sektore nemačke industrije, pa čak i veće banke poput Deutsche Bank, Dresdner Bank, Donat Bank itd.

Nemačka je predstavljala odličnu priliku za ulaganja. Bilo je to dobro obrazovano, motivisano stanovništvo na ključnoj geografskoj lokaciji i dostupno za male pare.

Istovremo je stvorena politička sila koja će kasnije igrati ključnu ulogu u angloameričkim planovima – nacistička partija na čelu sa Adolfom Hitlerom.

Nemački kancelar Brining je u svojim memoarima napisao da je početkom 1923. godine Hitler dobio ogromnu sumu novca iz inostranstva, koja je prošla kroz švajcarske i švedske banke. Takođe je poznato da se Hitler 1922. godine u Minhenu sreo sa američkim vojnim atašeom, kapetanom Trumanom Smitom, koji je kasnije izveštaj o susretu prosledio Vašingtonu.

Kroz Smitov krug poznanika je Hitler dospeo u kontakt sa „Pucijem“ (Ernest Franc Sedžvik Hanfštengl), diplomcem sa Harvarda koji je oblikovao Hitlera u uspešnog političara, dajući mu finansijsku podršku i povezujući ga sa važnim ličnostima u Velikoj Britaniji.

Poznato je da je Puci imao dvojno državljanstvo SAD i Nemačke i da je poznavao Teodora Ruzvelta lično. Nadimak su mu nadenuli nacisti, a Puci na nemačkom znači „detinjasto“ ili „zabavno“.

Smatra se da je knjiga „Mein Kampf“ u stvari zbirka teza ovog nemačkog špijuna, koje je njegov „učenik“ Hitler naučio napamet.

Puci je Nemačku napustio u martu 1937. godine, pošto se sukobio sa nekim iz Hitlerovog užeg kruga i pošto mu je život bio ugrožen. Za vreme Drugog svetskog rata, radio je kao savetnik predsednika Ruzvelta.

Hitler se spremao za svojih 5 minuta u politici, ali dok god je u Nemačkoj vladao prosperitet, njegova partija se nalazila na periferiji. Situacija se dramatično promenila kada je započela kriza.

Nakon što su Federalne rezerve SAD izrežirale pad berze na jesen 1929. godine, počela je treća faza angloameričke strategije.

Federalne rezerve i J.P. Morgan su prestali da pozajmljuju novac Nemačkoj, pokrećući ekonomsku krizu i depresiju u centralnoj Evropi. U septembru 1931. godine, Engleska je napustila standard zlata, namerno uništavajući međunarodni platni sistem i finansijski uništavajući Vajmarsku republiku.

Međutim, upravo tada se nacistička partija proslavila: ona je u septembru 1930. godine zahvaljujući donacijama Thyssen-a, I.G. Farben-a i Kirdof-a skupila 6,4 miliona glasova, postavši druga po veličini partija u Rajhu. Ubrzo nakon toga, stigao je novac iz inostranstva. Hjalmar Šaht je postao ključna veza između većih nemačkih industrijalista i stranih finansijera.

Na sastanku 4. januara 1932. godine, kome su prisustvovali Adolf Hitler, nemački kancelar Franc von Papen i Montag Norman, postignut je tajni sporazum koji je osigurao finansije za nacističku partiju. Američki političar Dals je takođe prisustvovao ovom sastanku, ali mnogi njegovi biografi to ne pominju. Hitler je 14. januara 1933. godine održao sastanak sa Kurtom von Šrederom, bankarom koji je ujedno bio simpatizer nacističke partije, zatim von Papeom i Keplerom, na kom je Hitlerov program u potpunosti odobren. Tu je postavljen kamen temeljac nacističkog uspona, a Hitler je 30. januara postao kancelar.

Tada je započeo četvrti stadijum strategije.

Odnos između nove vlasti i angloameričke vladajuće klase je postao veoma prijateljski. Kada je Hitler odbio da nastavi sa plaćanjem odštete, ni Velika Britanija ni Francuska nisu insistirale na tome da on isplati dug. Štaviše, kada je Hjalmar Šaht otputovao u SAD u maju 1933. godine da bi se sastao sa predsednikom i bankarima Vol Strita, Amerika je obezbedila Nemačkoj nove kredite u iznosu od jedne milijarde dolara. Zatim je u junu posetio London, gde je zatražio dodatnih 2 milijarde dolara kredita i smanjenje ili otpisivanje starih kredita. Tako su nacisti došli do nečega do čega prethodna vlast nije mogla.

Na leto 1934. godine, Velika Britanija je potpisala Angloamerički sporazum o transferu, koji je postao jedan od osnova britanske politike prema Trećem Rajhu, a do kraja tridesetih godina, Nemačka je postala glavni trgovinski partner Velike Britanije. Šrederova banka je postala glavni agent Nemačke i Velike Britanije, spojivši se 1936. godine sa branšom u Njujorku i Rokfelerom, nakon čega je postala „Schroeder, Rockfeller and Co.“, nešto što je New York Times opisao kao „ekonomsko-propagandnu osu Berlina i Rima“. Hitler je na ovaj strani kredit gledao kao na finansijsku osnovu svog četvorogodišnjeg plana, tako da se nije mnogo uzbuđivao oko svega.

U avgustu 1934. godine, američki naftni gigant Standard Oil je kupio skoro 3.000 kilometara kvadratnih zemlje u Nemačkoj i sagradio velike naftne rafinerije koje su snabdevale naciste naftom. Istovremeno, SAD su tajno snabdevale Nemačku najmodernijom opremom za fabrike aviona, kako bi Nemci uskoro počeli da proizvode avione. Nemačka je dobila brojne patente od američkih kompanija, a bombarder Junker-87 je napravljen pomoću američke tehnologije. Do 1941. godine, kada je Drugi svetski rat već  bio u punom poletu, američka ulaganja u nemačku ekonomiju su iznosila 475 miliona dolara, pri čemu je Standard Oil uložio 120 miliona dolara, General Motors 35 miliona dolara, ITT 30 miliona dolara, a Ford 17,5 miliona dolara.

Finansijski i ekonomski sporazumi između angloameričkih i nacističkih preduzetnika su bili ono što je direktno dovelo do Drugog svetskog rata.