СРБИ ИЛИ ГЕРМАНИ? (2.)

Затамњена историја: Серби или Германи? (2.)

За историју Серба[1] везује се више раних култура:
- Култура „Лепенског Вира“ (од 6700. до 5500. године п. н. е),
- Винчанска култура[2] (од 5500. до 4500. године п. н. е.),
- Трипољска култура (од 4500. до 3000. године п. н. е.),
- Лугијска култура[3] (појавила се око 400. године п. н. е., и од тада не постоји дисконтинуитет са оним што од 7. века називамо Лужичком културом).

На нашу жалост, данас имамо само латинизоване и германизоване топониме у Португалији, Шпанији и Француској.
Ватикан[4] се побринуо да германизује у својим преписима текстова имена вођа Свеба (читај: Серба), тако да нам је остало нешто мало топонима и тек нека имена, за које је јасно да нису германског корена.
Ова антиславенска политика се одвијала током преписа раних текстова, при чему су оригинални текстови свесно уништавани, а све са циљем да се уздигне немачка раса у односу на друге, јер су још од пропасти Западно-романског царства[5] (476. г. н. ере), а нарочито од 9. века немачка племена контролисала политику Ватикана.
Свеби/Серби су настањивали најпре широку област леве и десне обале Лабе[6], а потом су потиснути ка истоку, тако да су од 7. века, ка левој обали истоимене реке.

Краљевина Свеба у данашњој Галицији, као и Краљевина Вандала у Северној Африци
око 520. године.

Извор :
Ramsay Bryce Muir (1872-1941) „Muir's Historical Atlas - Mediaeval and Modern“
(London: George Philip, 1947).

Романски диктатор, војсковођа и хроничар Гаијус Јулијус Цезар[7] (100-44. г. пре н. ере) у свом делу: „Commentarii de Bello Gallico“ (књига IV), јасно разликује Германе и Свебе.

 Ево једног занимљивог цитата из овог дела, које је већим делом написао лично Цезар:

»Цезар крене према војци раније него што је имао обичај. Дошавши тамо, дознао је да се догодило оно од чега је страховао: да су неке државе Германима биле упутиле делегације, да су они позвани да одступе од Рајне и да ће им они припремити све што буду тражили. Таквом надом потакнути, Германи су се већ по ширем простору кретали и стигли у земљу Ебурона и Кондруса, који су били штићеници Гала. Позвавши галске прваке, Цезар је сматрао да треба да се прави како не зна за оно о чему је обавјештен, па пошто им је срца умирио и охрабрио, поручи да се спреми коњица и одлучи да са Германима заметне бој. Пошто су намирнице припремљене и коњаници одабрани, предузе пут у она мјеста за која је слушао да у њима има Германа. Када је пут од њих био удаљен неколико дана, легати им стигоше и ово рекоше: Германи нису раније римском народу рат навјештавали нити су пак, ако би били узнемиравани, од оружја одустајали нити га одбијали. Таква је навика Германа наслијеђена од предака да се, ко год им рат наметне, одупру, а не да моле. Ипак ово истичу: дошли су непозвани, из кућа истјерани, па ако Римљани желе њихово пријатељство, могу им бити корисни пријатељи, било да им дају поља или да задрже она што су их оружјем задобили. Предност дају једино Свебима, којима чак ни бесмртни богови не могу бити равни. Уосталом, нема никога на земљи кога не би могли побиједити. На ово Цезар, како му се учинило да је паметно, одговори, а овакав је био завршетак говора: да с њима, уколико у Галији буду остали, не може бити никакава пријатељства и да није право да они који нису у стању да своју земљу очувају туђу освајају, и да у Галији нема никаквих пустих поља која би се особито толикој маси без повреде закона могла дати. Али им је слободно ако желе да се настане у земљи Убији чији су легати код њега и који се жале на неправде Свеба и од њега помоћ траже, па ће он то од Убија и захтјевати.«.
„Галски рат - грађански рат“[8] (Нови Сад: Матица српска, 1980, стр. 84-85).

Цезар је у свом делу „Коментари о грађанском рату“ описао своје деловање у прве две године грађанског рата (49-48. г. пре н. ере), а тај се текст састоји од три књиге те представља својеврсни наставак његовог ранијег дела „Коментари о галским ратовима“.
С друге стране у ранијем делу „Коментари о галским ратовима“, он описује догађаје из свог војног похода у Галију (58-51/50. г. пре н. ере), а сам рад састоји се из осам књига.

Иначе, треба нагласити да осму књигу није написао Цезар, него његов пријатељ, високи официр и лични секретар Аулус Хиртијус[9] (око 90-43. г. пре н. ере).

Назив оригинала:
C. Iulii Caesaris / Commentarii de Bello Gallico (Коментари о галском рату) & Commentarii Belli Civilis (Коментари о грађанском рату)

.Област коју покрива модерна Галиција (маркирана је жутом бојом) у Источној Европи.

У књизи „Германија“[10], романског сенатора и историчара Публијуса Корнелијуса Тацитуса[11] (56-117. г. н. ере), стојe следеће његове речи:


 »Сада треба рећи нешто о Свебима. Свеби нису, као Кати или Тенктери, једно једино племе. Они заузимају већу половину све германске земље, али се деле на различита племена, која се различито зову, и ако сва имају једно заједничко име Свеби. Њих је лако познати, јер зачешљавају косу унатраг и праве од ње чвор. По томе се разликују Свеби од осталих Германаца и по томе се код Свеба, разликују слободни од робова. Овакав обичај може се наћи и код других племена, било зато што су Свебима сродни, ...«.
„Тацит, Германија“[12] (Београд: Чигоја штампа и Етнографски музеј, 2002, глава 38, стр. 31).

Назив оригинала:
Publius Cornelius Tacitus / De Origine et situ Germanorum

Извор и назив дела : C. Iulii Caesaris Commentarii De Bello Gallico Et Civili und diejenigen Bücher, welche A. Hirtius oder Oppius auch noch ein anderer unbekannter Auctor von den Alexandrinischen, Africanischen und Hispanischen Kriegen beygefügt haben : Mit Teutschen Anmerkungen ... Nebst sechs accuraten Land-Charten, einem darüber gestellten curieusen Register, noch einem andern Real- und Verbal-Indice, einer Vorrede und summarischen Lebens-Beschreibung des unvergleichlichen Helden Caesaris Autor / Hrsg.: Caesar, Gaius Iulius ; Hirtius, Aulus ; Oppius, Gaius Verlagsort: Nürnberg | Erscheinungsjahr:1770 | Verlag: Krauß

TACITUS GERMANIA VEL DE ORIGINE ET SITU GERMANORUM WITH LITTERAL AND JUXTALINEAR FRENCH TRANSLATIONS GERMANIA DE PUBLIO GAIO CORNELIO TACITO COM TRADUCAO JUSTALINEAR EM FRANCES PUBLIUS GAIUS. CORNELIUS TACITUS GERMANIA VEL DE ORIGINE ET SITU GERMANORUM, LA GERMANIE DE TACITE EXPLIQUÉE LITTERALEMENT ET TRADUITE EN FRANÇAIS DANS LA COLLECTION LES AUTEURS LATINS EXPLIQUES D´APRES UNE MÉTHODE NOUVELLE PAR DEUX TRADUCTIONS FRANÇAISES L´UNE LITTERAL ET JUXTALINEAIRE PRESENTANT LE MOT A MOT FRANÇAIS EN REGARD DES MOTS LATINS CORRESPONDENTS L´AUTRE CORRECTE ET PRECEDÉE DU TEXTE LATIN AVEC DES SOMMAIRES ET DES NOTES PAR UNE SOCIETÉ DE PROFESSEURS ET DES LATINISTES...

Немци своју античку Германију на својим копијама историјских мапа (не постоје оригиналне) простиру на исток далеко иза Лабе, где је била права граница Серба и Германа.

Успут, Тацитус никада није био у Германији, а нису на исток Немачке ишли ни Романи (чак нису ишли дубље ни у тзв. Западну Германију), па се логично можемо запитати како онда он (или Романи) уопште и знају где су биле источне границе те државе?

Такође, Немци су буквално германизовали имена вођа Вандала[13], Свеба[14] и Алана[15], што се показало као тачно када је пронађен први новчић на коме се јасно може прочитати име неког вандалског краља.
Од тог момента долази до великог (читај: суштинског) преокрета, јер уместо германског имена Гелимер[16] (480-553), за краља Вандала и Алана (владао: 530-534), уочава се јасно славенско (латинизовано) име, које нам је сачувано у облику – Гејламир[17].
За неупућене читаоце, желео бих да напоменем да Германи никада нису имали имена која су се завршавала на »мир«, »слав« и »ов«.

С обзиром на нетрпељивост између Германа и Славена, која је у раном средњем веку (као уосталом и касније) била основна црта њихових односа, јасно је да су Вандали, Свеби и Алани били савезници (мада се претпоставља да је међу њима већ приликом доласка на Пиринејско полуострво[18] било и германских племена), јер их је повезивао језик и етничко-племенска сродност.

Када су Свеби, Алани (прасловенско, тј. сарматско племе) и Вандали (читај: Венди) формирали војни савез (на територије данашње Немачке, Аустрије и Чешке), они су већ 31. децембра 405. године, прешли реку Рајну (нем. Rhein), те потом продрли на територију данашње Шпаније и Португалије, па су једно време тамо боравили (период: 409-585) и основали – Галицију (лат, Galicia).
Назив Галиција није раније постојао на Пиринејском полуострву (лат. Paeninsula Iberica), односно Романи никада ову област нису звали тим именом, већ су га прото-словенска племена овим упадом (међу којима су били најзначајнији Серби) донели тек у 5. веку, а по узору на источноевропску Галицију (у коју су много векова раније дошли) и у којој су и даље боравили њихови сународници.

Детаљ рељефа са „тријумфалног стуба“, који је у част своје победе над Дачанима (Трачко племе), подигао у Риму[6] славни антички војсковођа Трајанус[7] (53-117), император Романе[8] (владао: 98-117).
Сцена приказује борбу оклопљених коњица Романа и Сармата[9] (прасловенски народ), који су помагали Дачанима својим крвним сродницима.

Извор :
Conrad Cichorius (1863-1932): „Die Reliefs der Traianssäule“, Erster Tafelband: „Die Reliefs des Ersten Dakischen Krieges“, Tafeln 1-57, (Berlin: Verlag von Georg Reimer, 1896).
Tafel XXVIII: Reiterschlacht gegen Sarmaten (Szene XXXVII).

О везама Сармата (у које спадају и Алани) и Серба писао је још у 18. веку немачки хроничар Friedrich Wilhelm von Taube (светник цара Светог римског царства у Бечу) у свим раду „Historische und geographische Beschreibung des Königreiches Slavonien und des Herzogthums Syrmien: sowol nach ihrer natürlichen Beschaffenheit, als auch nach ihrer itzigen Verfassung und neuen Einrichtung in kirchlichen, bürgerlichen und militarischen Dingen. (Band II) Mit untermischten Nachrichten von den angränzenden Ländern und von den Illyrien, welche sich in denselben stark ausgebreitet haben. Aus eigener Beobachtung und im Lande selbst gemachten Wahrnehmungen entworfen von Friedrich Wilhelm von Taube.“ (Leipzig: Kaiserl. Königl. wirkl. Regierungsrathe, 1777), везано за Сармате наводи следеће (стр. 43):

 „…Једно главно племе сарматско, које је од старине носило име Серби (ориг. нем. Сербиер), прешло је већ пре Христова рођења из Азије право у Малу и Велику Пољску и онде се населило…“ [ориг. нем. „Ein Hauptstamm der Sarmaten, welcher von Alters her den Namen der Serbier führete ***), war bereits vor Christi Geburt gerade aus Asien nach Klein und Groß-Polen gezogen und daselbst seßhaft geworden.“].
На истој страни у фусноти „***)“ он наставља навођењем разних других имена за Сербе, попут следећих: Серпyли (ориг. нем. Serpuli), Сербли (ориг. нем. Serblii), Серпили (ориг. нем. Serpilly) и Сирбли (ориг. нем. Syrbli).
Њихово име (стр. 43, фуснота „***)“) потиче од имена града Серблиа (ориг. нем. Serblia) у Сарматији.

Johann Gottfried Eichhorn (1752-1827), немачки оријенталиста и историчар „Weltgeschichte - Geschichte der neuen Welt“, Erste Theil (Göttingen: Johann Friedrich Römer, 1817) у свом научном раду о везама Серба и Сармата (у које спадају и Алани) наводи следеће (стр. 16) :

„Када се Словени формирају као посебан народ, они су вероватно називани Савромати (можда чак Северни Међани), од којих ће временом настати („назив“ – прим. превод.) Сервомати или Сербомати, а ти опет постају Серби и Сармати. Најстарији име које је користио овај народ у својој историји је Серби. Рано је („тај народ“ – прим. превод.) подељен на два дела, на Сербе и Сармате. Некадашњи Серби су рано запосели Пољску, Шлезију, Лужицу и Мајсен, а други, Сармати били су некада у Дакији, где су сами себе назвали Јазиги или Седловати (тј. Метанасти, дошљаци) или су то („име“ – прим. превод.) преузели од својих суседа. Од („имена“ – прим. превод.) Седловати се накнадно („развија име“ – прим. превод.) Словати, Словани (по Нестору Словјени) и настају Словени, те на крају искварено Славени.“

(ориг. нем.)

„ Als sich die Slaven zuerst zu einem besondern Volke absonderten, hießen sie wahrscheinlich Sawromaten (vielleicht so viel als Nord-Meder), woraus im Lauf der Zeit Serwomaten, oder Serbomaten, und daraus wieder Serben und Sarmaten geworden ist. Der älteste Name, mit dem die Nation in der Geschichte auftritt, ist der der Serben. Früh theilte sie sich in zwei Theile, in Serben und Sarmaten. Die erstern, die Serben, nahmen früh Besitz von Polen, Schlesien, der Lausitz und Meissen; die zweiten, die Sarmaten, fielen einst in Dacien ein, wo sie den Namen der Jazygen oder Sedlowaten (d.i. der Metanasten, der Angekommenen, sich Ansiedelnden) entweder sich selbst gaben oder von ihren Nachbaren erhielten. Aus Sedlowaten ist nachher Slowaten, Slowanien (beim Nestor Slowjenen) und Slowen geworden; der letzte Name wurde endlich in Slaven verdorben. “).

*

Johann Joseph Ignaz von Dollinger (1799-1890), немачки историчар у својој књизи „The Gentile and the Jew in the Courts of the Temple of Christ: An Introduction to the History of Christianity“, Volume 1 (London: Longman, Green, Longman, Roberts, and Green, 1862) наводи следеће (стр. 62) :


 „ Словенска племена, под именима Венди и Серби , настањују земље између Балтичког и Црног мора, Карпата, Дона и горње Волге.“ [ориг. енг. „The Slave tribes, under the names of Wends and Serbs, settled in the countries between the Baltic and Black seas, the Carpathians, the Don, and Upper Volga...)."

Опис: Ариамир[1] (??? - пре 566), краљ Свеба[2] у Галицији[3] (владао: 558-561). Свеби су били негермански народ, који се населио у Галицији[4] на Иберијском полуострву[5], покрећући се из своје домовине источно од реке Лабе[6] заједно са својим савезницима Вандалима[7] и Аланима[8] (праславенско скитско-сарматско племе). Иначе, Вандали или Луги[9] су неспорно савремени Венди[10] из данашње Лужице[11] у Савезној Републици Немачкој[12], одакле су и кренули на Иберијско полуострво. Назив дела (манускрипта): „Codex Conciliorum Albeldensis seu Vigilanus“ Аутор: непознат аутор Библиотечки број (број манускрипта): d.I.2 Фолија број: 209v Порекло дела: Monasterio de San Martín de Albelda (Albelda de Iregua, La Rioja, Reino de España) Место чувања: Real Biblioteca de El Escorial / Monasterio de San Lorenzo de El Escorial (Comunidad de Madrid, Reino de España) Година настанка: 976 Језик: латински Писмо: мозарабичко (иберо-романско), са визиготско-каролиншким елементима Ови „назови Германи“, чија имена случајно имају у оригиналу славенски карактер, односно наставак »мир«, упркос вековној латинизацији, односно германизацији сачували су нам трагове који се супротстављају званичној историографској грађи (коју су утемељили управо Германи).

Овде поменутог владара, кога знамо по вероватно деформисаном имену (читај: делимично германизованом) као – Ариамира, наследио је Теодомир[13] (???-570), краљ Свеба у Галицији (владао: 561-570), а њега наслеђује Мир[14] (5??-583), краљ Свеба у Галицији (владао: 570-583).

P.S.
Краљевина Астурија[15] (718-925), Краљевине Леон (910-1230) и Краљевина Галиција[16] (910-1833) настале су на простору некадашње Краљевине Свеба[17] (409-585).
Престоница Свеба био је град Брага[18].
Град Брага, налази се у области коју је настањивало племе (од стране Романе забележено као) – Бракари[19], северно од Лужитаније[20], тј. области Иберијског полуострва, коју није насељавало келтско[21], романско[22], али ни германско[23] становништво.

Свеби (лат. Suebi или Suevi) нису никакво германско племе, већ Словени, тј. Серби, као уосталом и Вандали, односно Венди (нем. Wenden или Winden)!
Вандали су формирали покрајину Вандалузију, коју данас називају Андалузија (шп. Andalucía, енг. Andalusia, или нем. Andalusien).
Овај назив потиче од арапског назива Ал-Андалус (арап. الأندلس) за област Вандалузије (лат. Vandalusia) у јужној Шпанији.

Политичка мапа Пиринејског полуострва од 910. до 1492. године.

Извор :
William Robert Shepherd (1871-1934): „Historical Atlas“ (New York : Henry Holt and Company, 1911).

Фото галерија

 Ови назови Германи, чија имена случајно имају у оригиналу словенски карактер, односно наставак „мир“, упркос вековној латинизацији, односно германизацији сачували су нам трагове који се супротстављају званичној историографској грађи (коју су утемељили управо Германи).
Овде поменутог владара, кога знамо по вероватно деформисаном имену (читај: делимично германизованом) као – Ариамира, наследио је Теодомир[19][20] (???-570), краљ Свеба Галиције (владао: 561-570), а њега
Миро[13] (5??-583), краљ Свеба Галиције (владао: 570-583).

Ранимир[14] (945-981), краљ Вигере (владао: 970-981).
Назив дела (манускрипта): „Codex Conciliorum Albeldensis seu Vigilanus“
Аутор: непознат аутор
Библиотечки број (број манускрипта): d.I.2
Фолија број: 428r
Порекло дела: Monasterio de San Martín de Albelda (Albelda de Iregua, La Rioja, Reino de España)
Место чувања: Real Biblioteca de El Escorial / Monasterio de San Lorenzo de El Escorial (Comunidad de Madrid, Reino de España)
Година настанка: 976
Језик: латински
Писмо: мозарабичко (иберо-романско), са визиготско-каролиншким елементима

jos:СРБИ ИЛИ ГЕРМАНИ (3.)
Референце :

[1] Грч. Σέρβοι, лат. Sorabi / Serbi (Servi), нем. Sorben / Serben, или енг. Sorbs / Serbs, односно горњелуж.-серб. Serbja, или доњелуж.-серб. Serby.

[2] Архолошко налазиште Винчанске културе „Плочник“ (у Плочнику), код Прокупља је најстарије у Свету, када је у питању обрада метала.

[3] На сербском језику реч Луг означава младу шуму. У латинским текстовима ово сербско племе се назива – Lugii. На истом подручју (без културних разлика) спомиње се и племе – Вадали (лат. Vandali, или нем. Vandalen/Wandalen), које потом на истом простору срећемо, под именом – Венди (лат. Venedi, или нем. Wenden/Winden). Вандалску културу (нем. Wandalische Kultur) својатају Германи, путем своје историјске школе (нем. Deutsch historischen Schule), у континуираним покушајима да фалсификују историју Европе.

[4] Лат. Status Civitatis Vaticanæ.

[5] Лат. Imperium Romanum, Imperium Romanorum, Res Publica Romana или Romania, односно грч. Βασιλεία τῶν Ῥωμαίων, Αρχη τῶν Ῥωμαίων, Πολιτεία τῶν Ῥωμαίων или Ῥωμανία.

[6] Лат. Albis, доњелуж-серб./горњелуж-серб.. Łobjo, чеш. Labe, нем. Elbe, односно пољ. Łaba. У питању је река Лаба, са чије западне стране су били Германи (све до 9. века), док су са десне стране била распоређена разна сербска (грч. Σέρβοι, односно лат. Serbi/Servi) племена.

[7] Лат. Gaius Julius Caesar.

[8] Поменуто дело превео је са латинског др Ахмед Тузлић.

[9] Лат. Aulus Hirtius.

[10] Лат. Germania.

[11] Лат. Publius (или Gaius) Cornelius Tacitus.

[12] Ово је репринт издање књиге „Тацитова Германија“ (Београд: Државна штампарија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1927). Поменуто дело превео је са латинског др Веселин Чајковић.

[13] Лат. Vandali (или Vandalorum), грч. Βάνδαλοι, односно нем. Vandalen (или Wandalen).

[14] Лат. Suebi, или Suevi, односно грч. Σοῆβοι, или Σουῆβοι.

[15] Грч. Ἀλανοί, лат. Alani, односно кин. 阿蘭聊 (пинјин: Alanliao), или 阿蘭 (пинјин: Alan).

[16] Нем. Gelimer.

[17] Лат. Geilamir.

[18] Лат. Pæninsula Iberica.

[19] Лат. Theodimirus rex Suevorum. Германизовано и латинизовано име овог владара је Teodomiro, Teodemiro или Theodenar.

[20] H. E. Baumann (17??-18??): „Isidori Hispalensis Historia Gothorum, Vandalorum, Suevorum“ (Tubingae/Tübingen: Schramm, 1803, стр. 57) – „regni potestatem Theodimirus

[21] Лат. Sarmatæ/Sauromatæ или грч. Σαρμάται/Σαυρομάται.

[22] Лат. Ranimirus rex, или шп. Ramiro Garcés de Viguera. Регион Вигера (шп. Viguera) је од 1099. године познат као – Риоха (шп. La Rioja). Мајка му је била Тереза (шп. Teresa de León, или порт. Teresa de Leão) из краљевине Леон (која је настала из раније краљевине Свеба). Лично словенско име Ранимир је неко време остало популарно упркос пропасти Краљевине Свеба (409-585).

pridruzite nam se fb grupa: SAKRIVENA ISTORIJA SRBA