Затамњена историја: Серби или Германи (3.)
Ово наравно није први пут да су се протосербско-словенска племена обрела на простору Пиринејског полуострва, а најранији познати је продор Венета/Венда на Пиринеје (основали су Луситанију, дајући јој име по Лужици, тј. како су је на латинском називали Lusatiae или Lusatia).
Идикативно је на пример да и Страбон (64/63. г. пре н. ере - 24. г. н. ере), тј. грч. Στράβων, јасно разликује Лужитанце од осталих иберијских племена.[1]
Венеди/Венди (лат. Venedi/Venethae/Venethi, или грч. Ούενέδοι) су стари источноевропски народ, који је живео на подручју између Висле и Дњепра, а данас се сматрају племенским именом старих Серба, тј. прецима Словена.
Град Венеција (ит. Venezia, или енг. Venice) се на немачком и дан-данас зове – „Венедиг“ (нем. Venedig), а целу ту област према Словенији и данас Италијани зову – „Венето“ (ит. Veneto).
Венети су се простирали на подручју које данас заузимају Словени, тј. Венди (нем. Wenden или Winden), односно они су у ствари потпуно исти народ, које Германско-нордијска историјска школа упорно одбија да повеже са Словенима, мада немају никакво логично објашњење ко су они, час их називајући сродницима италских народа са Апенинског полуострва (лат. Paeninsula Apenninica), а час сродницима Келтима.
Мада се овде ради о Словенским енкалвама које су постојале у античко доба на Британском оточју, у Бретањи (данашња Француска), као и на простору данашње Португалије и Шпаније.
И једна и друга њихова теза нема никакво научно утемељење.
Када год желе да ускрате историју Словенима они прибегавају истој матрици понашања просто кажу да су ти велики народи (или племена) „ишчези“ (Венети, Илири, Трачани, Сармати, Скити, Панони, Трибали, Мижани, Фригијци, ...итд.).
Ово наравно није први пут да су се протосербско-словенска племена обрела на простору Пиринејског полуострва, а најранији познати је продор Венета/Венда на Пиринеје (основали су Луситанију, дајући јој име по Лужици, тј. како су је на латинском називали Lusatiae или Lusatia).
Идикативно је на пример да и Страбон (64/63. г. пре н. ере - 24. г. н. ере), тј. грч. Στράβων, јасно разликује Лужитанце од осталих иберијских племена.[1]
Венеди/Венди (лат. Venedi/Venethae/Venethi, или грч. Ούενέδοι) су стари источноевропски народ, који је живео на подручју између Висле и Дњепра, а данас се сматрају племенским именом старих Серба, тј. прецима Словена.
Град Венеција (ит. Venezia, или енг. Venice) се на немачком и дан-данас зове – „Венедиг“ (нем. Venedig), а целу ту област према Словенији и данас Италијани зову – „Венето“ (ит. Veneto).
Венети су се простирали на подручју које данас заузимају Словени, тј. Венди (нем. Wenden или Winden), односно они су у ствари потпуно исти народ, које Германско-нордијска историјска школа упорно одбија да повеже са Словенима, мада немају никакво логично објашњење ко су они, час их називајући сродницима италских народа са Апенинског полуострва (лат. Paeninsula Apenninica), а час сродницима Келтима.
Мада се овде ради о Словенским енкалвама које су постојале у античко доба на Британском оточју, у Бретањи (данашња Француска), као и на простору данашње Португалије и Шпаније.
И једна и друга њихова теза нема никакво научно утемељење.
Када год желе да ускрате историју Словенима они прибегавају истој матрици понашања просто кажу да су ти велики народи (или племена) „ишчези“ (Венети, Илири, Трачани, Сармати, Скити, Панони, Трибали, Мижани, Фригијци, ...итд.).
Paul Marie Joseph Vidal de La Blache (1845-1918): „Atlas général d'histoire et de géographie“ (Paris: Librairie Armand Colin, 1927).
Обратите пажњу на место где професор Блаш смешта Свебе (фр. Suèves) и Вандале (фр. Vandales), ...тј. на простор које данас настањују Лужички Серби, а потом и на простору данашње Мађарске или Словачке на истој мапи! | 
Границе Германије коју су заузели Римљани (12.-9. године пре нове ере).
Упоредите исту са мапом где је приказана (805. година) граница између Серба и Германа (црвена пуна линија) – Limes Sorabicus |
Библиографски подаци:
Каролиншко царство 843 - 888. Historical atlas American historical series Аутор : Вилиам Р. Шеперд {Shepherd, William R. 1871-1934.} Издавач Holt, 1911 | 
Библиографски подаци:
Народи Европе 900.- те гдине Historical atlas American historical series Аутор : Вилиам Р. Шеперд {Shepherd, William R. 1871-1934.} Издавач Holt, 1911 |
Калекија (лат. Callaecia, тј. грч. Καλλαϊκοί), нема никакве везе са именом касније области Галиције (лат. Galicia), коју су Свеби (лат. Suebi или Suevi) основали, ...дајући јој име по Галицији (оној у данашњој Украјини, Пољској и Словачкој) ...у којој су некада раније живели!
Једна област коју су Словени/Серби основали (пре доласка Романа на Приринеје), а која је потом била и романска провинција на Пиринејском полуострву, јесте Лужитанија (лат. Lusitania) основана раније (пре доласка Романа) од стране Венета (читај: Венда).
Дакле, јасно је да су Романи овај део данашње Португалије и Шпаније називали – „Калекија“, а тек много касније је католичка цркава измислила да је то некаква античка – „Галекија“ (лат. Gallaecia).
Ово је директно фалсификовање историје Словена и Серба.
Тек после досељавања Свеба, Алана и Вандала на Пиринејско полуострво у 5. веку (рани средњи век) појављује се тамо назив „Галиција“, тј. срећемо је у 7. веку под латинизованим називом – Gallaecia, ређе – Galletia, па до модерног – Galletia (у 19. веку и – Galiza).
Једна област коју су Словени/Серби основали (пре доласка Романа на Приринеје), а која је потом била и романска провинција на Пиринејском полуострву, јесте Лужитанија (лат. Lusitania) основана раније (пре доласка Романа) од стране Венета (читај: Венда).
Дакле, јасно је да су Романи овај део данашње Португалије и Шпаније називали – „Калекија“, а тек много касније је католичка цркава измислила да је то некаква античка – „Галекија“ (лат. Gallaecia).
Ово је директно фалсификовање историје Словена и Серба.
Тек после досељавања Свеба, Алана и Вандала на Пиринејско полуострво у 5. веку (рани средњи век) појављује се тамо назив „Галиција“, тј. срећемо је у 7. веку под латинизованим називом – Gallaecia, ређе – Galletia, па до модерног – Galletia (у 19. веку и – Galiza).
Мапа Пиринејског полуострва око 200. године пре н. ере, тј. пре романске окупације и област (на северозападу полуострва) – „Калекија“ (лат. Callaecia), односно провинција Лужитанија (лат. Lusitania).
| 
Royaume de Galice 1705
Аутор: Par N. de Fer Geog de Sa Majesté Catolique et de Monseig. le Dauphin. ; G. Inselin Sculpsit. |
Романски песник Тибериус Катиус Аскониус Силиус Италикус (28-103. г. н. ере), тј. на лат. Tiberius Catius Asconius Silius Italicus, говорећи о Првом пунском рату (264-241. г. пре н. ере) говори следеће:
„...Fibrarum et pennae divinarumque sagacem
Flammarum misit dives Callaecia pubem, 345
Barbara nunc patriis ululantem carmina linguis,
Nunc pedis alterno percussa verbere terra,
Ad numerum resonas gaudentem plaudere caetras.
Haec requies ludisque viris, ea sacra voluptas.
Cetera femineus peragit labor: addere sulco 350
Semina, et impresso tellurem vertere aratro,
Signe viris: quidquid duro sine Marte gerendum,
Callaici coniux obit irrequieta mariti.“
Извор:
Onorato Occioni (1830-1895): „Cajo Silio Italico e il suo poema: studi“ (Firenze: Successori Le Monnier, 1871, Liber III, стр. 266).
„...Fibrarum et pennae divinarumque sagacem
Flammarum misit dives Callaecia pubem, 345
Barbara nunc patriis ululantem carmina linguis,
Nunc pedis alterno percussa verbere terra,
Ad numerum resonas gaudentem plaudere caetras.
Haec requies ludisque viris, ea sacra voluptas.
Cetera femineus peragit labor: addere sulco 350
Semina, et impresso tellurem vertere aratro,
Signe viris: quidquid duro sine Marte gerendum,
Callaici coniux obit irrequieta mariti.“
Извор:
Onorato Occioni (1830-1895): „Cajo Silio Italico e il suo poema: studi“ (Firenze: Successori Le Monnier, 1871, Liber III, стр. 266).
На овој мапи је јасно видљиво да се „Suevi“ (Свеви, Суеби или Свеби) налазе управо тамо где су живели Серби пре њиховог поробљавања/освајања (у раном средњем веку) од стране Германа (Саксонаца и Франака), а и где дан данас живе Лужички Серби.
Миграције ''Германа'', односно Суева, Вандала и Гота (читај Срба)
Кампања (погледајте докле сеже) Романа
у Германији између 12. и 9. године пре нове ере. |  |
„Suevi“ (Свеви, Суеби или Свеби) се налазе управо тамо где су живели Серби пре њиховог поробљавања/освајања (у раном средњем веку) од стране Германа (Саксонаца и Франака), а и где дан данас живе Лужички Серби. На овој мапи, која илуструје племенско-етничко стање у Римској империји, односно, приказана је локација коју настањују Свеби (Suevi или Svevi), тј. Серби између река Лабе (лат. Albis, или нем. Elbe) и Одре (лат. Viadrus/Viadua, или нем. Oder) у време док је њоме управљао цар Публиус Аелиус Трајанус Хадрианус Аугустус (76-138), тј. на лат. Publius Aelius Trajanus Hadrianus Augustus, који је познат у историографској грађи као Хадријан (владао: 117-138).
Нордијска историјска школа је раширила причу да је ово некакво германско племе, те да исто потиче од Луга (Лугијске културе), мада за исто немају никакве доказе, јер на овом простору се налазе као староседеоци Серби (Sorbi, Serby или Serbja), а сви значајнији пољски археолози (сербски се њима ни не баве?) слажу се да нема дисконтинуитета између Лужичко-себске и старе Лугијске културе.
Нордијска историјска школа је раширила причу да је ово некакво германско племе, те да исто потиче од Луга (Лугијске културе), мада за исто немају никакве доказе, јер на овом простору се налазе као староседеоци Серби (Sorbi, Serby или Serbja), а сви значајнији пољски археолози (сербски се њима ни не баве?) слажу се да нема дисконтинуитета између Лужичко-себске и старе Лугијске културе.
Włodzimierz Dzwonkowski (1880-1954): „Prahistoria ziem polskich: Slowianśzczyzna pierwotna. Początki polskiej Kultury i organizacji“ (Warsaw: E. Wende i SKA, 1918).
Сербски лимес (лат. Limes Sorabicus) се формира између 805. и 808. године (као фрушка/франачка одбрамбена линија према Сербима) у време Карла Великог (742-814), тј. лат. Karolus Magnus, краља Фруга/Франака (владао: 768-814).
Линија ове границе, ишла је од Истре (Jacek Kowalski - „Wielka encyklopedia staropolska“, Dębogóra: Wydawnictwo Dębogóra, 2012), преко Ерлангена (нем. Erlangen) и по долини реке Сале (нем. Saale) ... па до Либека (нем. Lübeck) на Балтичком мору (нем. Ostsee).
Сербски лимес (лат. Limes Sorabicus) се формира између 805. и 808. године (као фрушка/франачка одбрамбена линија према Сербима) у време Карла Великог (742-814), тј. лат. Karolus Magnus, краља Фруга/Франака (владао: 768-814).
Линија ове границе, ишла је од Истре (Jacek Kowalski - „Wielka encyklopedia staropolska“, Dębogóra: Wydawnictwo Dębogóra, 2012), преко Ерлангена (нем. Erlangen) и по долини реке Сале (нем. Saale) ... па до Либека (нем. Lübeck) на Балтичком мору (нем. Ostsee).
Сербски лимес (лат. Limes Sorabicus) се формира између 805. и 808. године (као фрушка/франачка одбрамбена линија према Сербима) у време Карла Великог (742-814), тј. лат. Karolus Magnus, краља Фруга/Франака (владао: 768-814).
Линија ове границе, ишла је од Истре (Jacek Kowalski - „Wielka encyklopedia staropolska“, Dębogóra: Wydawnictwo Dębogóra, 2012), преко Ерлангена (нем. Erlangen) и по долини реке Сале (нем. Saale) ... па до Либека (нем. Lübeck) на Балтичком мору (нем. Ostsee).
С обзиром да су Германи потискивали Сербе на исток (од 4.-12. века ), освајајући и присвајајући њихову земљу, ова граница (између Серба и Германа) је у 3. веку била померена више на Запад, док су германска племена у то време била сконцентрисана на југозападу данашње Немачке и северо источном делу Француске.
Доњу и тзв. Горњу Саксонију (немачке покрајне: Sachsen-Anhalt и Freistaat Sachsen) су настањивали Серби, који данас на жалост живе (као староседеоци) само у покрајини „Freistaat Sachsen“, која је све до 15. века, носила назив Markgrafschaft Meißen (965-1423).
У осталим севернозападним областима данашње немачке Серби су асимиловани.
СРБИ ИЛИ ГЕРМАНИ? (1.)
Извор:
Włodzimierz Dzwonkowski (1880-1954): „Prahistoria ziem polskich: Slowianśzczyzna pierwotna. Początki polskiej Kultury i organizacji“ (Warsaw: E. Wende i SKA, 1918).
*
На нашу жалост, данас имамо само латинизоване и германизоване топониме у Португалији, Шпанији и Француској.
Ватикан (лат. Vatican) се побринуо да германизује у својим преписима текстова имена вођа Свеба, тако да нам је остало нешто мало топонима и тек нека имена, за које је јасно да нису германског корена.
Ова антисловенска политика се одвијала током преписа раних текстова, при чему су оригинални текстови свесно уништавани, а све са циљем да се уздигне немачка раса у односу на друге, јер су још од пропасти Западног романског царства (476. г. н. ере), а нарочито од 9 века немачка племена контролисала политику Ватикана.
Линија ове границе, ишла је од Истре (Jacek Kowalski - „Wielka encyklopedia staropolska“, Dębogóra: Wydawnictwo Dębogóra, 2012), преко Ерлангена (нем. Erlangen) и по долини реке Сале (нем. Saale) ... па до Либека (нем. Lübeck) на Балтичком мору (нем. Ostsee).
С обзиром да су Германи потискивали Сербе на исток (од 4.-12. века ), освајајући и присвајајући њихову земљу, ова граница (између Серба и Германа) је у 3. веку била померена више на Запад, док су германска племена у то време била сконцентрисана на југозападу данашње Немачке и северо источном делу Француске.
Доњу и тзв. Горњу Саксонију (немачке покрајне: Sachsen-Anhalt и Freistaat Sachsen) су настањивали Серби, који данас на жалост живе (као староседеоци) само у покрајини „Freistaat Sachsen“, која је све до 15. века, носила назив Markgrafschaft Meißen (965-1423).
У осталим севернозападним областима данашње немачке Серби су асимиловани.
СРБИ ИЛИ ГЕРМАНИ? (1.)
Извор:
Włodzimierz Dzwonkowski (1880-1954): „Prahistoria ziem polskich: Slowianśzczyzna pierwotna. Początki polskiej Kultury i organizacji“ (Warsaw: E. Wende i SKA, 1918).
*
На нашу жалост, данас имамо само латинизоване и германизоване топониме у Португалији, Шпанији и Француској.
Ватикан (лат. Vatican) се побринуо да германизује у својим преписима текстова имена вођа Свеба, тако да нам је остало нешто мало топонима и тек нека имена, за које је јасно да нису германског корена.
Ова антисловенска политика се одвијала током преписа раних текстова, при чему су оригинални текстови свесно уништавани, а све са циљем да се уздигне немачка раса у односу на друге, јер су још од пропасти Западног романског царства (476. г. н. ере), а нарочито од 9 века немачка племена контролисала политику Ватикана.
Јохан Хубнер (*17. март 1668 у Туркхау; † 21 мај 1731 у Хамбургу ) је немачки професор, аутор уџбеника и писац у области генеалогије, географије, историје, поетике и протестантске верске наставе у раним годинама образовања.
| 
Johann Hübners, Kurtze Fragen Aus der Neuen und Alten Geographie: Biß auf gegenwärtige Zeit continuiret, Und mit einer nützlichen Einleitung Vor die Anfänger, Auch mit einer ausführlichen Vorrede und neu-verbessertem Register vermehret...
| 
Kurze Fragen aus der... Geographie...
Аутор: Johann Hübner 1724 Оригинал из: Баварска државна библиотека |
Мари Жосеф Паул Видал, де Блаче, рођен 22 јануара 1845 у Пезенасу ( Хераулт ) умро 5 априла 1918. у да Тамарис-сур-Меру ( Вар ), је познати француски географ. Он је са својим студентом , Лусијен Галоа-е, на иницијативу Анала географије, засновао је обнављање француске географије на крају XIX -ог века.
| 
Извор и назив дела:
Наслов: Atlas général Vidal-Lablache: 420 cartes et cartons ; index alphabetique de 46000 noms, augmente d'un supplément de 3500 noms Аутор: Paul Vidal de La Blache Издавач: Colin, 1827 Дужина: 178 страница | 
Библиографски подаци:
American historical series Imprint varies: 1911-29, New York, H. Holt.-1956-57, Pikesville, Md., Colonial Offset Co. Volumes published 1956- include maps for period since 1929 prepared by C. S. Hammond and Co. Volumes published 1911-1929 in H. Holt and Company's American historical series. Аутор: Вилиам Р. Шеперд 1871-1934. |
Карта Србских племена у Немачкој у 9. веку, на потезу између Лаба и Одре.
Занимљиве и веома ретке мапе у високој резолуцији. Након отварања, сваку слику можете отворити у новој табли и погледати максимално увеличану.Уколико желите да више, кликните овде!
procitajte:Само / Свевлад и потомци 492-620
procitajte:Само / Свевлад и потомци 492-620
Референце :
[1] José María Gómez Fraile: „Los coceptos de „Iberia“ e „ibero“ en Estrabon“, SPAL: Revista de prehistoria y arqueología de la Universidad de Sevilla, № 8 (Sevilla: Universidad de Sevilla, 1999, стр. 159-188).
pridruzite se fb grupi SAKRIVENA ISTORIJA SRBA
[1] José María Gómez Fraile: „Los coceptos de „Iberia“ e „ibero“ en Estrabon“, SPAL: Revista de prehistoria y arqueología de la Universidad de Sevilla, № 8 (Sevilla: Universidad de Sevilla, 1999, стр. 159-188).
pridruzite se fb grupi SAKRIVENA ISTORIJA SRBA
Нема коментара:
Постави коментар