Nestvarna priča o prvoj srpskoj obući koja može da nahrani celu jednu četu! (VIDEO)

Opanak danas služi samo kao ukras, kao nešto što seća naše stare na teška, ali poetična vremena, nešto što predstavlja srpski identitet u svetu. Nešto po čemu smo jedinstveni


Jedan od veoma važnih delova srpske narodne nošnje, prepoznatljive svuda u svetu, jeste opanak. Nešto slično našem opanku nose i Indijci, pogledajte, liči, zar ne?

Ali ne postoji samo jedina vrsta opanka koju imamo. Iznenadili biste se kada bi neki iskusni opančar počeo da nabraja vrste, kalupe i oblike opanaka. Koliko toga ima, neverovatno, a za samo jedan mali, jednostavan predmet.


Svaki kraj ima svoj opanak, a razlikuje se i način njegove izrade. Opanke su ljudi u selima Srbije počeli da izrađuju veoma rano. To je prva srpska obuća, jer su se Srbi kao što je iz istorije poznato, bavili stočarstvom, a ova obuća se izrađivala od svinjske ili goveđe kože.

Ugledni domaćini su izrađivali opanke za sebe i svoju porodicu. Kasnije to postaje zanat i traje sve do početka 20. veka, od kada stari opanci tužno vise na klinu, čekajući da ih potomstvo ponovo obuje, ali samo kao deo narodne tradicije. Opanak postaje ukras, a ovaj oblik zanatstva veoma redak. Cipela i patika, su zauvek zamenili opanak.

Nahranio četu jednim opankom

Opanci su za vreme rati bili veoma korisni, ne samo kao obuća koja će malo zaštiti junačke noge koje gaze po hladnom i kamenitom tlu. Verovali ili ne, jedna legenda sa srpskog ratišta kaže kako je jedan vojskovođa uspeo da samo jednim delom opanka, nahrani celu četu ili zavara njihovu glad, pravlinije rečeno. On je taj deo opanka vezao uzicom i davao svakom ratniku da žvađe, a posle gutanja, kanapom vadio. I tako je cela četa bila sita. Iako je samo legenda, ne može se osporiti da su opanci pored toplih čarapa, mnogo koristili srpskom junaku na ratištu.


Presni kupus i opanak

Godinama jedemo kupus, a ne umemo da napravimo razliku između presnog i kiselog. Presnim kupusom se u narodu naziva sveži kupus, a kiselim, potopljen u rastvoru od soli i vode. Kakve ovo veze ima s opancima? Nikakve, ali su se ranije opanci nazivali presni, zato što se za izradu koristila sušena koža, potopljena u rastvor plavog kamena.

Kasnije se dlaka s kože skidala, a koža seckala na manje delove i od njih su se pravili opanci. Ali, to nije sve: postojale su i opute (ostaci od isečene kože), kojima su se opšivali opanci. Na nekim opancima, naročito u Šumadiji i Pomoravlju, vidimo i čudno urađene vrhove, to su šiljci, a naziv za takve opanke je “šiljkaši”. Ovakve opanke su pretežno nosili muškarci, dok su devojke nosile opanke bez šiljka.

tigar.com

Od štavljenih do gumenih opanaka

Posle Prvog svetskog rata, prestaje prozivodnja presnih opanaka i prelazi se na, kako to Đorđe Tešić piše, štavljene opanke. Koža je ovde stajala u rastvoru od soli umesto u plavom kamenu i imali su crvenu boju. Kasnije, proizvodnja opanaka cveta. Opancima se dodaju gumeni đonovi.


Tako zanatlije shvataju da se opanci mogu mnogo bolje i jeftinije proizvoditi od gume. Tako i danas imamo, za poljoprivrednike, gumene opanke, ali iako liče na stare opanke,nemaju istu tradicionalnu vrednost. U vreme Industrijske revolucije, opanak sve više zamenjuje savremena obuća.

Kom` opanci, kom` obojci

Sigurno ste čuli ovu izreku. Pošto smo sad utvrdili šta je opanak, moram vas pitati da li znate šta su obojci? To su različiti materijali koji su se sekli u obliku opanaka i polagali na dnu opanaka, zbog toplote.


I tako, opanak sad služi samo kao ukras, kao nešto što seća naše stare na teška, ali poetična vremena, nešto što predstavlja srpski identitet u svetu. Nešto po čemu smo jedinstveni.

Došlo je vreme da otkačimo stare opanke s klina, obučemo šumadijsku nošnju i zaigramo Moravac, jer se kolo najbolje igra u starim srpskim opancima.

(Espreso.rs / iserbia.rs)