ОВДЕ ЈЕ БИЛА СВЕТСКА КУЛТУРНА И ДУХОВНА МЕТРОПОЛА!
"Наша реч", српски недељник из Темишвара, поклања читаоцима специјални додатак поводом 50 година од открића Лепенског вира, цивилизације која је заузимала данашњи део Србије и Румуније, а у прелазном каменом добу (мезолиту), од 9500. до 5500. године пре наше ере, представљала светску културну и духовну метрополу.
Лепенски Вир - праскозорје светске цивилизације
Из песка дунавских тераса појавиле су се, 16. августа 1967. године, апстрактне и необичне фигурe. Археолог Драгослав Срејовић, руководилац истраживања, почео је схватати да га је ископавање одвело неколико хиљада година уназад. Неочекивано се открио из мрака Лепенски Вир, стар 10.000 година.
На обалама загонетне реке Дунав, открио се и човек праисторије, чије фигуре представљају прве монументалне портрете у европској историји. То је засигурно најлепша и најскривенија култура праисторије.
Док је у остатку света, у прелазном каменом добу (мезолит), живот био сведен на примитивно ловљење и риболов, на српској и румунској обали, у периоду од 9.500. до 5.500. године пре наше ере, живела је сакрална култура. У то време, Лепенски Вир је био светска културна и духовна метропола. Човек као универзално биће започео је свој „цивилизовани" развој управо на овом простору, након што је напустио пећине у којима је обитавао од краја леденог доба (око 20.000 год. п. н.е.) до око 10.000 год. пре н.е, када је време отоплило.
У културном слоју Лепенског Вира, садржане су најстарије пројекције мисли, осећања, уверења и страхова. Реализам који се тада развијао у уметности показује почетак везивања за идоле, што најбоље показују примерци скулптура риболиког изгледа као алузија на риболов и плодност, главно занимање становника Лепенског Вира. Заправо, доминирајуће женске форме скулптура изражавају најстарије дубоко поштовање Лепенаца према природним циклусима рађања и умирања. Уметничко стваралаштво ових људи представља сам почетак изражавања колективне свести.
Тадашњи људи, нарочито, да се не би изгубили на пучини хоризонта, непрестано су тражили Смисао. Спиритуалност становници Лепенског Вира су напослетку пронашли у троуглу космичке моћи. Не може се, заправо, разумети Лепенски Вир без разумевања фигуре троугла или пирамиде. Геометријски облик троугла се непрестано понављао у Лепенском Виру. Тачно преко пута Лепенског Вира уздизао се геометријски правилан трапез, брдо Трескавац, као невероватан астрономски оријентир за те људе. Лепенска кућа-шатор је такође грађена у облику троугла трапезоидне основе засечена при врху и својим елементима огњишта и жртвеника била је спона између оностраног и овоземаљског живота. Тај човек Лепенског Вира је темељно схватао Космос у облику тростране пирамиде држећи да свет има сферни концепт, што је тек много касније у античкој Грчкој систематичније артикулисао Питагора.
Култови Сунца и мртвих
Конструкција куће сферичног облика посебно је носила значење за изведбу магијских ритуала становника Лепенског Вира. У централном делу налазило се огњиште. То је био њихов микрокосмос. Питагорин модел Космоса, како наводи Живојин Андрејић, управо је, не случајно, у својој сфери имао ватру - светлост у форми троугла.
Наиме, за становнике Лепенског Вира рађање новог живота/светлости је било најбитније. Међутим, веровали су да једино духови мртвих могу да дају живот деци уласком у њих након зачећа. Због тога, Лепенци су настојали да обредима покрај огњишта/стомак жене и жртвеника/пупак, ступе у контакт са духовима и подстакну рађање. Мртви су због тога сахрањивани скупљеним ногама у облику троугла (јоги положај) испод огњишта. Живи су становали са покојницима, те се свет живих и мртвих прожимао. Предак је стога, био важан тим људима, и веза са подземним животом итекако је била снажна.
Овакав архетип сахрањивања најраније постоји код индијске секте Агхори,према мишљењу Андрејића, који штавише и данас медитирају седењем на лешевима које сахрањују прекрштених ногу. За шаманистичке праксе Лепенаца, кућа је била кључна, она је била мистерија живота и смрти, односно ритуална конструкција.
Отвор на куполастом прочељу куће је такође не без разлога тако дизајниран. Имао је сврху да допушта улазак сунчевих зрака у кућни простор према различитим тачкама. При изласку сунца, 21. јуна, на летњу дугодневницу, када се божанска бића лакше појављују због „тријумфа светлости", отвор је тада уводио сунчеве зраке у читав простор, а у зависности од доба године и потребе за божанством, путеви светлости су се усмеравали и 21. марта, 23. септембра, као и 21. децембра, што упућује на бесконачност (коловрат). Кућа је дакле, саграђена за обожавање божанства Сунца и мртвих предака. Иначе, куполу и лучну конструкцију куће Лепенског Вира човечанство и данас користи у градњи храмова, цркви, мостова и зграда. Поврх свега, за изградњу лепенске куће коришћени су искључиво природни материјали попут дрвета, песка, плеве, блата, трске, глине, итд. Стога, насеље Лепенски Вир је било жив и сложени организам функционално интегрисан у екосистем као целину. Данашњим речима, функције насеља су неизбежно биле резонантне са обрасцима одрживог развоја и заштите животне средине.
У зацелу, Лепенски Вир није био само некрополис, због живота живих са покојницима, већ и хелиополис, због култа Сунца који су Лепенци моделовали симболиком простора кућа, а које је касније постало средиште спиритуалности многих цивилизација, народа и тајних друштава.
Уздизање свести човечанства
Сигурност, за разлику од данашњег човека, Лепенци нису тражили у друштву, него у природи. О себи, човек Лепенског Вира није мислио као центру света, већ о природи и свету као средишту свега постојећег. Космос се посматрао као апсолутна и мистична стварност. У таквој целовитој слици, људи се нису доживљавали као богови. Човек се заједно са природом узимао као крајњи циљ и мера свега. Тадашњи човек није био прикривен друштвеним ланцима и замрачен заблудама. У односу на данашње време, ондашњи људи су имали свест о свету као заједничком дому у коме је уписана божанска порука.
Та снага Лепенаца, огледана у знању о космогонији, омогућила је човеку као бићу да се дубоко саживи са природом, интуитивно осети божански ред и тако приступи организовању живота, према речима Андрејића. Већ је тада, према његовом казивању, човек схватио вечни и непромењен ред. Откривене правилности биолошког циклуса дале су стимулус развоју седиментираног живота заједнице што је покренуло бројне иновације у прото-урбанизму и пољопривреди које су и данас неизоставне.
Развијени су први елементи сточарства и ратарства, а започето је пре свега сакупљање и сађење семена и коришћење животињских стада. Припитомљавање животиња и револуција у пољопривреди осигурали су храну и дали насељима сталност, утицајући свеукупно на повећану сексуалност и продукцију становништва. Однос између мушкарца и жене се тиме изменио, и становници Лепенског Вира су, формирајући стално насеље, поставили темеље садашње цивилизације. "Ако бисмо одстранили индустријску револуцију", тврди археолог Бобан Трипковић, јасно би било да једино постоје културни садржаји који су настали у Лепенском Виру, „и трају све до нашег времена."
Ту су такође направљени и први трагови писмености. Знакови Лепенског Вира су временом формирали писмо. Пронађени камени жртвеник, стар 9.000 година, са графизмима, који личе на симболе и слова намењени за магијске ритуале, у чијој основи је такође троугао, највероватније је основа из којих је настала азбука каснијих цивилизација. Археолог Драган Јацановић истиче да су графизми пронађени на том предмету најстарије пронађено писмо на свету, представљајући „поруку коју је упутио прапредак и једино је питање да ли ћемо ми успети да је дешифрујемо".
Академик Срејовић је добро запазио да „Лепенски Вир показује да Европа није морала да прими са Блиског Истока становништво и културу... новооткривена култура Лепенског Вира је доказ да је овај подвиг учињен у Европи самостaлно. Њено неочекивано откриће и њене изузетне форме показују да су наша знања о путевима културе још увек ограничена."
Лепенски Вир је као најстарија духовна и материјална култура на свету, заправо, открио тајну да је бели човек из Подунавља кренуо да шири своје цивилизацијске тековине од Средње Европе до Мале Азије. То је, иначе, истина о Европи и Балкану, који није увек био назадан и заостао.
Винчанска култура - колевка светске писмености
Највећа снага Лепенаца била је садржана у њиховој комуникативности и мобилности, заснованој на симболима, знаковима, ознакама и орнаментима. Духовну и материјалну поруку коју су створили пре 10 миленијума послали су потом другима, а најплодније је ту заоставштину прихватила Винчанска цивилизација, која је такође свој центар имала у Подунављу. Откриће богате и раскошне културе Винче дугујемо археолошким истраживањима којима је руководио професор Милоје Васић од 1908. до 1934. године.
„Током праисторије, Србија је у два маха била културно средиште Европе", вели Драгослав Срејовић, тврдећи да након цивилизације Лепенског Вира, један миленијум касније, између 4.500. и 3.500. године пре нове ере, територија Србије „опет је постала културно средиште праисторијског света". На подручју Београда, у околини данашње Винче и Бањице, створена је par excellance култура неолита. Количином артефаката, преко стотину керамичких фрагмената, Винча радозналом људском духу поставља недокучиву загонетку. Винчини хоризонти поседују велику, неодољиву магнетску моћ, како рече археолог Драгослав Срејовић.
Простор на којем се простирала ова култура обухватао је осим територије Србије, и делове данашње Румуније, Бугарске и Македоније. Неких 150 километара од Београда праисторијско друштво винчанске неолитске културе обитавало је и у Румунији, у местима Турдаш и Парац близу Темишвара, као и у Каранову у Бугарској. Од важности је подвући да је Винча у континуитету са културом Лепенског Вира. Поврх тога, процват и достигнућа Винче стављају је у еквиваленцију са развојем читаве неолитске културе (5.500-2.200 г.п.н.е). Неолит је, иначе, период најдужег мира у историји. Културне и економске размене као и кретања становништва створиле су међузависност између људи са простора Мале Азије и Средње Европе, да конфликти и ратови никоме нису били циљ.
Заправо, у археолошким слојевима неолита нема сведочанства о милитантном духу народа винчанске цивилизације. По речима археолога Бобана Трипковића, из Винче „потичу докази о постојању развијене размене." Рат у неолиту је тиме био обесмишљен, јер су људи тог периода једино били усредсређени на максимизирање просперитета. Знање је тада афирмисано по први пут као моћ. Пошто нису губили време у бесмисленим ратовима, ефикасност тог друштва омогућила је данас да поседујемо бројна знања. Између осталог, за винчанску цивилизацију је својствена металрушка револуција.
Поред обраде метала, становници Винче су развили производњу бакра и први су га користили за израду разних предмета, инструмената и накита. Огромно и напредно знање се огледало и у прецизној грнчарији. Направљене керамичке и камене фигуре имају изглед хуманоидних бића са украсним записима и симболима, као некаква тајна шифра остављена у историји.
Прва школа писмености у свету
Најпривлачнији мистични археолошки детаљ су утиснута слова и симболи на керамичким фрагментима. Професор Милоје Васић посебно је нагласио да се знаци појављују у свим археолошким слојевима Винче доказујући да оснивање Винче пада у доба с писменошћу, што помера "праисторијско доба, у доба историјско". Али Васић није развио дубљу анализу. Међутим, неко јесте.
Професор Радивоје Пешић ревносно је наставио испитивања керамичких налаза. Резултати његовог истраживања сведоче високом степену писмености људи из тог периода. Пешић је донео закључак да се у Винчи налази почетак светске писмености. Људи винчанске културе су према његовим налазима изградили систем од 48 знакова који су били у функцији комуникације. То је било писмо линеарног карактера, којим се читало с десна на лево, алфабетског карактера. Стога, винчанске артефакте можемо сматрати првом школом писмености, старом 6.000 година, „одакле је управо писана реч кренула у свет." Рани развој словног писма у Винчи дакле, носи преимућство над каснијим пиктографским, клинастим и хијероглифским писмом, која су, заправо, сматрана најстаријим и првим писмима људске цивилизације. Винча је тиме променила „хронологију и место порекла и рађања светске писмености." Колевка писмености из Месопотамије тиме се померила ка Подунављу.
Морфологија и фонетска вредност винчанског писма, штавише, у сагласности је са другим писмима. Према Пешићу, у писму Брахми постоји 5 идентичних слова, у критском линеарном 3, старофеничанско има чак 10 истоветних слова са винчанским писмом. Старогрчко има 12 идентичних слова. Такође, у азбуци српске ћирилице постоји укупно 20 идентичних слова. Винчанско писмо је, према томе, било извор писмености за многе цивилизације које су преузимале знакове. Али најинтересантније је поређење са етрурским писмом (старо око 2.700 година). Комплетна етрурска азбука, заправо, према Пешићу, потпуно је идентична са винчанским писмом.
То питање, ипак, представља гордијев чвор у тражењу одговора на ову мистерију. Нејасно је, пре свега, како је етрурски народ, који је иначе населио простор данашње Италије око 8. века пре наше ере, изненада доживео развој и брзи успон након свог доласка. Које је порекло етрурске цивилизације? Писмо Етрураца у томе задаје највише проблема. Како је могуће, између осталог, да све карактеристике етрурског писма одговарају археолошким материјалима пронађеним на локалитетима у Србији и Румунији? Италијански археолог Фрере понудио је мишљење да је винчанско писмо једноставно пренето из Подунавља на Апенинско полуострво. Након нестанка винчанске цивилизације, Етрурци су успешно чували богатство Винче, одржавајући и усавршавајући винчанско писмо након доласка на простор данашње Италије.
1. Писмо Лепенског Вира (8.000. године пре н.е)
2. Винчанско писмо (4.300. године пре н.е)
3. Сумерско писмо (3.100.година пре н.е)
4. Египатско (3.000. година пре н.е)
5. Индијско писмо (2.200. година пре н.е)
6. Кинеско писмо (1.300. године пре н.е)
7. Феничанско писмо (1.600. године пре н.е)
8. Старојеврејско писмо (900. године пре н.е)
9. Грчко писмо (900. године пре н.е)
10. Етрурско писмо (900. године пре н.е)
Културни и духовни хоризонт подунавских цивилизација Лепенског Вира и Винче показују да „ране цивилизације" не могу више бити довођене у везу са Сумером, Месопотамијом и Египтом. Снажне и чисте мисли становника Лепенског Вира и Винче са њиховог успињања на духовној вертикали изражавају најранију форму људске свести и сам почетак људске цивилизације.
Управо је свест најзначајнија одлика људске врсте која има универзалан и трајан значај, а Свест која је настала у Лепенском Виру и Винчи, архетип је данашњег колективног несвесног човечанства. Стога, Европа је рођена и расла на географији Балкана.
pridruzite nam se u FB grupi SAKRIVENA ISTORIJA SRBA
Из песка дунавских тераса појавиле су се, 16. августа 1967. године, апстрактне и необичне фигурe. Археолог Драгослав Срејовић, руководилац истраживања, почео је схватати да га је ископавање одвело неколико хиљада година уназад. Неочекивано се открио из мрака Лепенски Вир, стар 10.000 година.
Риболики камени идоли из Лепенског Вира
На обалама загонетне реке Дунав, открио се и човек праисторије, чије фигуре представљају прве монументалне портрете у европској историји. То је засигурно најлепша и најскривенија култура праисторије.
Док је у остатку света, у прелазном каменом добу (мезолит), живот био сведен на примитивно ловљење и риболов, на српској и румунској обали, у периоду од 9.500. до 5.500. године пре наше ере, живела је сакрална култура. У то време, Лепенски Вир је био светска културна и духовна метропола. Човек као универзално биће започео је свој „цивилизовани" развој управо на овом простору, након што је напустио пећине у којима је обитавао од краја леденог доба (око 20.000 год. п. н.е.) до око 10.000 год. пре н.е, када је време отоплило.
У културном слоју Лепенског Вира, садржане су најстарије пројекције мисли, осећања, уверења и страхова. Реализам који се тада развијао у уметности показује почетак везивања за идоле, што најбоље показују примерци скулптура риболиког изгледа као алузија на риболов и плодност, главно занимање становника Лепенског Вира. Заправо, доминирајуће женске форме скулптура изражавају најстарије дубоко поштовање Лепенаца према природним циклусима рађања и умирања. Уметничко стваралаштво ових људи представља сам почетак изражавања колективне свести.
Национални музеј Баната у Темишвару-неолитско светилиште Парац
Тадашњи људи, нарочито, да се не би изгубили на пучини хоризонта, непрестано су тражили Смисао. Спиритуалност становници Лепенског Вира су напослетку пронашли у троуглу космичке моћи. Не може се, заправо, разумети Лепенски Вир без разумевања фигуре троугла или пирамиде. Геометријски облик троугла се непрестано понављао у Лепенском Виру. Тачно преко пута Лепенског Вира уздизао се геометријски правилан трапез, брдо Трескавац, као невероватан астрономски оријентир за те људе. Лепенска кућа-шатор је такође грађена у облику троугла трапезоидне основе засечена при врху и својим елементима огњишта и жртвеника била је спона између оностраног и овоземаљског живота. Тај човек Лепенског Вира је темељно схватао Космос у облику тростране пирамиде држећи да свет има сферни концепт, што је тек много касније у античкој Грчкој систематичније артикулисао Питагора.
Култови Сунца и мртвих
Конструкција куће сферичног облика посебно је носила значење за изведбу магијских ритуала становника Лепенског Вира. У централном делу налазило се огњиште. То је био њихов микрокосмос. Питагорин модел Космоса, како наводи Живојин Андрејић, управо је, не случајно, у својој сфери имао ватру - светлост у форми троугла.
Наиме, за становнике Лепенског Вира рађање новог живота/светлости је било најбитније. Међутим, веровали су да једино духови мртвих могу да дају живот деци уласком у њих након зачећа. Због тога, Лепенци су настојали да обредима покрај огњишта/стомак жене и жртвеника/пупак, ступе у контакт са духовима и подстакну рађање. Мртви су због тога сахрањивани скупљеним ногама у облику троугла (јоги положај) испод огњишта. Живи су становали са покојницима, те се свет живих и мртвих прожимао. Предак је стога, био важан тим људима, и веза са подземним животом итекако је била снажна.
Неолитске фигуре у Темишвару (6000 година старе фигуре из винчанског насеља Парац)
Овакав архетип сахрањивања најраније постоји код индијске секте Агхори,према мишљењу Андрејића, који штавише и данас медитирају седењем на лешевима које сахрањују прекрштених ногу. За шаманистичке праксе Лепенаца, кућа је била кључна, она је била мистерија живота и смрти, односно ритуална конструкција.
Отвор на куполастом прочељу куће је такође не без разлога тако дизајниран. Имао је сврху да допушта улазак сунчевих зрака у кућни простор према различитим тачкама. При изласку сунца, 21. јуна, на летњу дугодневницу, када се божанска бића лакше појављују због „тријумфа светлости", отвор је тада уводио сунчеве зраке у читав простор, а у зависности од доба године и потребе за божанством, путеви светлости су се усмеравали и 21. марта, 23. септембра, као и 21. децембра, што упућује на бесконачност (коловрат). Кућа је дакле, саграђена за обожавање божанства Сунца и мртвих предака. Иначе, куполу и лучну конструкцију куће Лепенског Вира човечанство и данас користи у градњи храмова, цркви, мостова и зграда. Поврх свега, за изградњу лепенске куће коришћени су искључиво природни материјали попут дрвета, песка, плеве, блата, трске, глине, итд. Стога, насеље Лепенски Вир је било жив и сложени организам функционално интегрисан у екосистем као целину. Данашњим речима, функције насеља су неизбежно биле резонантне са обрасцима одрживог развоја и заштите животне средине.
У зацелу, Лепенски Вир није био само некрополис, због живота живих са покојницима, већ и хелиополис, због култа Сунца који су Лепенци моделовали симболиком простора кућа, а које је касније постало средиште спиритуалности многих цивилизација, народа и тајних друштава.
Винчанске фигурине
Уздизање свести човечанства
Сигурност, за разлику од данашњег човека, Лепенци нису тражили у друштву, него у природи. О себи, човек Лепенског Вира није мислио као центру света, већ о природи и свету као средишту свега постојећег. Космос се посматрао као апсолутна и мистична стварност. У таквој целовитој слици, људи се нису доживљавали као богови. Човек се заједно са природом узимао као крајњи циљ и мера свега. Тадашњи човек није био прикривен друштвеним ланцима и замрачен заблудама. У односу на данашње време, ондашњи људи су имали свест о свету као заједничком дому у коме је уписана божанска порука.
Та снага Лепенаца, огледана у знању о космогонији, омогућила је човеку као бићу да се дубоко саживи са природом, интуитивно осети божански ред и тако приступи организовању живота, према речима Андрејића. Већ је тада, према његовом казивању, човек схватио вечни и непромењен ред. Откривене правилности биолошког циклуса дале су стимулус развоју седиментираног живота заједнице што је покренуло бројне иновације у прото-урбанизму и пољопривреди које су и данас неизоставне.
Развијени су први елементи сточарства и ратарства, а започето је пре свега сакупљање и сађење семена и коришћење животињских стада. Припитомљавање животиња и револуција у пољопривреди осигурали су храну и дали насељима сталност, утицајући свеукупно на повећану сексуалност и продукцију становништва. Однос између мушкарца и жене се тиме изменио, и становници Лепенског Вира су, формирајући стално насеље, поставили темеље садашње цивилизације. "Ако бисмо одстранили индустријску револуцију", тврди археолог Бобан Трипковић, јасно би било да једино постоје културни садржаји који су настали у Лепенском Виру, „и трају све до нашег времена."
Ту су такође направљени и први трагови писмености. Знакови Лепенског Вира су временом формирали писмо. Пронађени камени жртвеник, стар 9.000 година, са графизмима, који личе на симболе и слова намењени за магијске ритуале, у чијој основи је такође троугао, највероватније је основа из којих је настала азбука каснијих цивилизација. Археолог Драган Јацановић истиче да су графизми пронађени на том предмету најстарије пронађено писмо на свету, представљајући „поруку коју је упутио прапредак и једино је питање да ли ћемо ми успети да је дешифрујемо".
Академик Срејовић је добро запазио да „Лепенски Вир показује да Европа није морала да прими са Блиског Истока становништво и културу... новооткривена култура Лепенског Вира је доказ да је овај подвиг учињен у Европи самостaлно. Њено неочекивано откриће и њене изузетне форме показују да су наша знања о путевима културе још увек ограничена."
Лепенски Вир је као најстарија духовна и материјална култура на свету, заправо, открио тајну да је бели човек из Подунавља кренуо да шири своје цивилизацијске тековине од Средње Европе до Мале Азије. То је, иначе, истина о Европи и Балкану, који није увек био назадан и заостао.
Писмо винчанске културе у Румунији (Тартарске таблице)
Винчанска култура - колевка светске писмености
Највећа снага Лепенаца била је садржана у њиховој комуникативности и мобилности, заснованој на симболима, знаковима, ознакама и орнаментима. Духовну и материјалну поруку коју су створили пре 10 миленијума послали су потом другима, а најплодније је ту заоставштину прихватила Винчанска цивилизација, која је такође свој центар имала у Подунављу. Откриће богате и раскошне културе Винче дугујемо археолошким истраживањима којима је руководио професор Милоје Васић од 1908. до 1934. године.
„Током праисторије, Србија је у два маха била културно средиште Европе", вели Драгослав Срејовић, тврдећи да након цивилизације Лепенског Вира, један миленијум касније, између 4.500. и 3.500. године пре нове ере, територија Србије „опет је постала културно средиште праисторијског света". На подручју Београда, у околини данашње Винче и Бањице, створена је par excellance култура неолита. Количином артефаката, преко стотину керамичких фрагмената, Винча радозналом људском духу поставља недокучиву загонетку. Винчини хоризонти поседују велику, неодољиву магнетску моћ, како рече археолог Драгослав Срејовић.
Простор на којем се простирала ова култура обухватао је осим територије Србије, и делове данашње Румуније, Бугарске и Македоније. Неких 150 километара од Београда праисторијско друштво винчанске неолитске културе обитавало је и у Румунији, у местима Турдаш и Парац близу Темишвара, као и у Каранову у Бугарској. Од важности је подвући да је Винча у континуитету са културом Лепенског Вира. Поврх тога, процват и достигнућа Винче стављају је у еквиваленцију са развојем читаве неолитске културе (5.500-2.200 г.п.н.е). Неолит је, иначе, период најдужег мира у историји. Културне и економске размене као и кретања становништва створиле су међузависност између људи са простора Мале Азије и Средње Европе, да конфликти и ратови никоме нису били циљ.
Заправо, у археолошким слојевима неолита нема сведочанства о милитантном духу народа винчанске цивилизације. По речима археолога Бобана Трипковића, из Винче „потичу докази о постојању развијене размене." Рат у неолиту је тиме био обесмишљен, јер су људи тог периода једино били усредсређени на максимизирање просперитета. Знање је тада афирмисано по први пут као моћ. Пошто нису губили време у бесмисленим ратовима, ефикасност тог друштва омогућила је данас да поседујемо бројна знања. Између осталог, за винчанску цивилизацију је својствена металрушка револуција.
Поред обраде метала, становници Винче су развили производњу бакра и први су га користили за израду разних предмета, инструмената и накита. Огромно и напредно знање се огледало и у прецизној грнчарији. Направљене керамичке и камене фигуре имају изглед хуманоидних бића са украсним записима и симболима, као некаква тајна шифра остављена у историји.
Границе Винчанске цивилизације (4500-3500. године п.н.е.)
Прва школа писмености у свету
Најпривлачнији мистични археолошки детаљ су утиснута слова и симболи на керамичким фрагментима. Професор Милоје Васић посебно је нагласио да се знаци појављују у свим археолошким слојевима Винче доказујући да оснивање Винче пада у доба с писменошћу, што помера "праисторијско доба, у доба историјско". Али Васић није развио дубљу анализу. Међутим, неко јесте.
Професор Радивоје Пешић ревносно је наставио испитивања керамичких налаза. Резултати његовог истраживања сведоче високом степену писмености људи из тог периода. Пешић је донео закључак да се у Винчи налази почетак светске писмености. Људи винчанске културе су према његовим налазима изградили систем од 48 знакова који су били у функцији комуникације. То је било писмо линеарног карактера, којим се читало с десна на лево, алфабетског карактера. Стога, винчанске артефакте можемо сматрати првом школом писмености, старом 6.000 година, „одакле је управо писана реч кренула у свет." Рани развој словног писма у Винчи дакле, носи преимућство над каснијим пиктографским, клинастим и хијероглифским писмом, која су, заправо, сматрана најстаријим и првим писмима људске цивилизације. Винча је тиме променила „хронологију и место порекла и рађања светске писмености." Колевка писмености из Месопотамије тиме се померила ка Подунављу.
Морфологија и фонетска вредност винчанског писма, штавише, у сагласности је са другим писмима. Према Пешићу, у писму Брахми постоји 5 идентичних слова, у критском линеарном 3, старофеничанско има чак 10 истоветних слова са винчанским писмом. Старогрчко има 12 идентичних слова. Такође, у азбуци српске ћирилице постоји укупно 20 идентичних слова. Винчанско писмо је, према томе, било извор писмености за многе цивилизације које су преузимале знакове. Али најинтересантније је поређење са етрурским писмом (старо око 2.700 година). Комплетна етрурска азбука, заправо, према Пешићу, потпуно је идентична са винчанским писмом.
То питање, ипак, представља гордијев чвор у тражењу одговора на ову мистерију. Нејасно је, пре свега, како је етрурски народ, који је иначе населио простор данашње Италије око 8. века пре наше ере, изненада доживео развој и брзи успон након свог доласка. Које је порекло етрурске цивилизације? Писмо Етрураца у томе задаје највише проблема. Како је могуће, између осталог, да све карактеристике етрурског писма одговарају археолошким материјалима пронађеним на локалитетима у Србији и Румунији? Италијански археолог Фрере понудио је мишљење да је винчанско писмо једноставно пренето из Подунавља на Апенинско полуострво. Након нестанка винчанске цивилизације, Етрурци су успешно чували богатство Винче, одржавајући и усавршавајући винчанско писмо након доласка на простор данашње Италије.
Трескавац-светилиште старије од грчког Делфија
1. Писмо Лепенског Вира (8.000. године пре н.е)
2. Винчанско писмо (4.300. године пре н.е)
3. Сумерско писмо (3.100.година пре н.е)
4. Египатско (3.000. година пре н.е)
5. Индијско писмо (2.200. година пре н.е)
6. Кинеско писмо (1.300. године пре н.е)
7. Феничанско писмо (1.600. године пре н.е)
8. Старојеврејско писмо (900. године пре н.е)
9. Грчко писмо (900. године пре н.е)
10. Етрурско писмо (900. године пре н.е)
Културни и духовни хоризонт подунавских цивилизација Лепенског Вира и Винче показују да „ране цивилизације" не могу више бити довођене у везу са Сумером, Месопотамијом и Египтом. Снажне и чисте мисли становника Лепенског Вира и Винче са њиховог успињања на духовној вертикали изражавају најранију форму људске свести и сам почетак људске цивилизације.
Управо је свест најзначајнија одлика људске врсте која има универзалан и трајан значај, а Свест која је настала у Лепенском Виру и Винчи, архетип је данашњег колективног несвесног човечанства. Стога, Европа је рођена и расла на географији Балкана.
pridruzite nam se u FB grupi SAKRIVENA ISTORIJA SRBA
Нема коментара:
Постави коментар