СРБИЈА ПРЕ НЕМАЊИЋА: Стефан Војислав Војислављевић (1018 – 1043)

.

• Династија Војислављевића је владала у Дукљи, једној од српских држава у раном средњем веку. Пре него што је Дукља потпала под византијску власт, против које се побунио Стефан Војислав, Дукљом је владао Јован Владимир. Владари из ове династије били су:
  Стефан Војислав (1035 – 1050)
  Михаило I (1050 – 1077)
  Константин Бодин (1081 – 1101)

Након смрти Константина Бодина, Дукља је запала у стање политичког расула. Летопис попа Дукљанина, једини извор за прилике у Дукљи овога времена, набраја велики број владара што само одсликава политичку нестабилност, а не одражава стварну смену на престолу.

Михаило II, Бодинов син 
Доброслав, Бодинов полубрат 
Кочопар (1101-1102, Краљ Дукље, Рашке, Захумља, Травуније и Неретљаније) 

Владимир (1102 – 1114, Краљ Дукље, Рашке, Захумља, Травуније и Неретљаније) 
Ђорђе (1114 – 1118, Краљ Дукље, Рашке, Захумља, Травуније и Неретљаније)

Порекло Стефана Војислава, могу се наћи и код византијских хроничара, који Стефана Војислава називају Травуњанином Србином. Сматра се да је Војислав рођен крајем X века и да је око 1019. године преузео власт у Дукљи као византијски вазал. Након смрти Романа III Аргира (1028 — 1034) 11. 04., Војислав је, највероватније наредне године, збацио византијску власт. Повод се може наћи у политици новог цара Михајла IV (1034 — 1041) коју је водио његов брат евнух Јован Орфантроф. Он је драстично повећао порезе и намете, који нису пунили само државну касу већ и џепове самог Јована и његових рођака. Поред тогаон уводи словенском становништву да плаћа порезе у новцу, уместо дотадашњег плаћања у натури што доводи до великог револта међу Словенима, који ће на крају резултирати отвореном побуном. Међутим, Војислављев отпор је брзо савладан и он се већ 1035/1036. године нашао у Цариграду, као византијски заробљеник, а управу над Дукљом је преузео Теофил Еротик.

Крајем 1037. или почетком 1038. године, он успева да побегне из затвора и да се врати у Дукљу из које је потиснуо византијског намесника Теофила Еротика, о чему сведочи запис Јована Скилице:„… Стефан Војислав, архонт Срба, који је био пре кратког времена побегао из Цариграда и заузео земљу Срба, протеравши оданде Теофила Еротика“. Током зиме 1039/1040. године, један византијски брод се због олујног ветра насукао у Дукљи, а његов товар, који је чинило 10 кентерија злата (7.200 златних номизми), је Војислав задржао за себе. Византијски цар је ово искористио као повод за напад на Дукљу и у пролеће 1040. године је послао на Војислава војску предвођену Георгијем Пробатом. Међутим, његове снаге су се загубиле на непознатом терену, што је Војислав искористио и потпуно их разбио.

Унутрашњи немири у самој Византији и нова словенска побуна у Поморављу која је букнула 1041. године под вођством Петра Дељана, онеспособили су привремено Византијско царство да понови напад. Међутим, словенски устанак пропада сам од себе још исте године, а већ наредне године на византијски престо седа Константин IX Мономах (1042 — 1055) који у јесен исте године наређује драчком стратегу Михајлу напад на Дукљу.

Византијска војска се од Драча упутила према Скадру и Бару нападајући Дукљу са југа, док је византијским вазалима рашком, жупану, босанском бану и захумском кнезу Љутовиду наређено да са својим одредима нападну са севера. Пред јаком византијским снагама, Војислав се повлачио избегавајући борбу и препуштајући им територију, тако да су Византинци без борбе пролазили Дукљом, палећи, пљачкајући и робећи, улазећи све дубље и дубље у зетске кланце. Иако се није упуштао у борбу због очигледне византијске бројчане надмоћи (савремени извори наводе цифре од 40.000, па и 60.000 војника, које се оне данас сматрају претераним, али се византијска бројчана надмоћ не доводи у питање), Војислав је са својим снагама запосео високе чуке и врхове кланаца којима су Византинци пролазили. Када је проценио да је скупио довољно плена и заробљеника, Михајло је наредио да војска крене да се враћа из унутрашњости Дукље ка приморју.

.

                          Славна победа Војислава над Грцима

.

Путања којом су се Византинци враћали, ишла је кроз уске пролазе које је од раније држао под контролом Стефан Војислав. У изненадном ноћном нападу Војислављевих одреда на византијски логор у планинским теснацима, византијске снаге су потучене до ногу, а током борби је страдало седам њихових заповедника (стратега). Он је овом победом, успео да сачува независност Дукље, чиме је она постала прва држава која је успела да избори своју независност од Византије, као и да прошири своју власт на околне српске кнежевине (Травунију и Захумље) које су до тада биле византијски вазали. У знак сећања на ову победу, у Црној Гори се датум битке прославља као дан војске Црне Горе.

Стање непријатељства према Византији је настављено до краја Војислављеве владавине тј. до средине XI века. Након његове смрти, дошло је до унутрашњих борби око власти међу његовим синовима, из којих је као победник изашао Михајло. Има оних који сматрају да му је победу у том рату донела византијска подршка, пошто је он почетком своје владавине признао врховну власт византијског цара (око 1052. године), након чега му је додељена византијска титула протоспатра.

ИЗВОР: http://vesna.atlantidaforum.com/