Malo trapavo, te rane jeseni 1814. počela je Hadži Prodanova buna. Bila je uvod u Drugi srpski ustanak. Surovo je ugušena, a godinama, pa čak i decenijama posle nje, Turci su i dalje su ubijali učesnike. Hadži Prodanova buna nosi ime po njenom predvodniku Hadži Prodanu Gligorijeviću. Hadži Prodan bio je proslavljeni vojvoda iz Prvog srpskog ustanka.
Pošto je propao Prvi srpski ustanak 1813. godine, osnaženi Turci su opasno tlačili srpski narod. Sulejman paša Skopljak je svoju vojsku slao po selima da traže oružje i hajduke, ali su u stvari pljačkali, maltretirali, silovali, palili i ubijali. Povećan je bio porez, a za plaćanje je pridodat i kuluk za opravak Beogradske tvrđave. U takvoj atmosferi bilo je samo pitanje vremena kad će se ljudi ponovo pokrenuti na ustanak.
Knez Miloš na strani Turaka
Pošto je u avgustu 1814. godine Čačak napala kuga, Latif aga se sa svojim ljudima sklonio u manastir Blagoveštenje u Trnavi. U manastiru su bili đakon Avakum, iguman Gerandije i iguman Pajsije. Tu mu se predao, sa porodicom i braćom vojvoda Hadži Prodan Gligorijević. Pošto je na snazi bila amnestija za učesnike Prvog srpskog ustanka, Latif aga se trudio da umiri narod. Dok su umirivali narod, Latif aga i Hadži Prodan, u Trnavi su se sukobili Hadži Prodanovi i Latifovi ljudi. Srbi su Turke opljačkali, a onda i odvedeli na planinu Jelicu. To je bio početak bune. Brzo je Hadži Prodan bio obavešten o svemu. Hadži Prodan je napustio krišom Latif agu i došao u Trnavu, gde je razvio ustanički barjak, pod koji su se počele okupljati bundžije. Pošto je znao šta sledi posle ovog incidenta i da će nastati prava odmazda, Hadži Prodan je počeo da skuplja vojsku u požeškoj, kragujevačkoj i jagodinskoj nahiji, s namerom da digne opšti ustanak.
Karađorđev ugled u narodu je u to vreme bio još jak. Karađorđe je početkom septembra 1814. na putu za Rusiju prošao kroz Srem i izazvao je pometnju. Narod je i dalje verovao u njega. Hadži Prodan je poslao glasnika Milošu Obrenoviću pozivajući ga da preuzme vođstvo u buni. Miloš je drugačije razmišljao. Odbio je da učestvuje u buni. I ne samo to, nego je ponudio je veziru Sulejman paši svoju pomoć u gušenju bune, u zamenu za obećanje da će biti oprošteno svakome učesniku bune koji se preda, izuzev Hadži Prodana i njegove braće.
U najnezgodnije vreme Srbi se latili oružja
Ustanak je pokrenut bez ranijih priprema i dogovora, u najnezgodnije vreme. Buna je nastavljena u kragujevačkoj nahiji, kraju kneza Miloša, gde je Miloš odmah i dejstvovao. Tu mu se predao jedna od mlađih ustanika, Toma Vučić-Perišić. Zašto knez Miloš nije stao na starnu pobunjenog naroda objašnjava knežev lekar, italijanski emigrant – karbonar Bartolomeo Kunibert, pisac jedne zapažene istorije Prvog srpskog ustanka. Naime, on kaže da su prvo vreme i okolnosti bile loše, ljudi nisu imali hranu, oružje, a ni novac. Naravno, vladala je već pomenuta kuga. Kunibert navodi da je postojala bojazan da Turci ne zadrže Srbe koji su radili na obnovi Beogradske tvrđave kao taoce ili da ih ne pobiju. U suštini, Srbi još nisu bili spremni za ozbiljnije bitke sa svojim tlačiteljima Turcima.
Posle samo jedne borbe i poraza na Nebošu, na planini Jelici, ustanici su se razbežali. Hadži Prodan je otišao u Šumadiju, a potom prešao u Austriju gde je kasnije i umro. Kada su se bundžije sa Neboša razbežale, krenuli su gonioci da ih stignu, a to su bili što Turci, što Srbi, po naredbi Miloša Obrenovića. Turke je predvodio Ćor-Zuko, a Srbe vojvoda Arsenije Loma. Znali su da se u planini Jelici krije duhovni vođa bune iguman Pajsije Ristović. Seoski knez Bogić Bogićević je posle dugog mučenja odao da se kod manastira Stjenik, nalazi iguman Pajsije Ristović. Pošto je iguman uhvaćen, Bogićević je pušten. Međutim, Arsenije Loma je stigao Bogićevića i ubio ga zbog izdajstva.
Miloš, iako je bo na turskoj strani, mirnim putem gušio je bunu samo u kragujevačkoj nahiji. Hadži Prodanovu bunu ugušio je vrlo surovo zamenik beogradskog vezira Sulejman paše Šimšir paša. Pobunjeni krajevi, pa i sam Beograd su bili klanice za Srbe. Svedoci ovih događaja, Vuk Karadžić i Sima Milutinović su zabeležili su brojne zločne i masovna stradanja srpskog stanovništva na kraju 1814. i početkom 1815. godine. Prota Mateja Nenadović, koji je od kraja 1814. i početkom 1815. godine obilazio austrijske i ruske diplomate u Beču, napisao je da je od početka januara 1815. u Beogradu posečeno 173 glava, u Kragujevcu 86, u Čačku 76, u Dragačevu 60. Carigrad nije imao mnogo sluha za protine žalbe.
Sudbina glavnih učesnika je poznata. Hadži Prodan Gligorijević je prebegao u Austriju, zatim prešao u Besarabiju i tamo umro 1825. Iguman Pajsije Ristović i njegov brat živi su nabijeni na kolac u Beogradu, kod Stambol kapije kod koje su se vršila pogubljenja. To je danas prostor oko Narodnog pozorišta u Beogradu. Đakon Avakum je prethodno pogubljen, pa nabijen na kolac. Prethodno mu je ponuđeno da prihvati islam, na šta on nije pristao. Iguman Genadije i njegov sin su, za razliku od đakona Avakuma, prihvatili su da pređu na islam i tako sačuvali goli život. Kasnije su se vratili svojoj veri. Istoričari su zabeležili da je na kolac u Beogradu živ nabijen i sveštenik Radovan Vujović iz Trnave i to 20 godina posle, a ne zna se kako je uspeo da poživi toliko.
Posledice Hadži Prodanove bune
Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve zvanično je 1/14. januara 1962. godine đakona Avakuma proglasio za sveca. Njegov kult kao i kult igumana Pajsija Ristovića neguje se od 30. septembra 1928. Oslikani su u manastiru Klisuri, u kome su boravili pre dolaska u Trnavu.
Bilo je onih koji su i posle sloma bune gonili Turke. To su između ostalih Toma Vučić Perišić, Petar Tucaković, Stanko Miličević i Lazar Mutap. Neki istoričari ovu bunu nazivaju i pravim Drugim srpskim ustankom, dok je Treći ustanak onaj pod vođstvom Miloša Obrenovića. Dr Radoš Ljušić, istoričar smatra da je srpska pobuna na početku 19. veka u stvari jedan ustanak i tu ubraja sve bune od 1804. do 1815.
Hadži Prodanova buna nije ostala bez posledica. Turci su sve više ugnjetavali i mučili narod. Onda se dogodio Drugi srpski ustanak. Pola godine posle Hadži Prodanove bune, zbor u Takovu na Cveti 1815. i knez Milošev pristanak da bude na čelu novog ustanka protiv Turaka, imao je drugačiji plan ratovanja i mnogo veću organizovanost nego što je to bio slučaj sa Prvim srpskim ustankom.
Ne zna se koliko je ljudi stradalo u Hadži Prodanovoj buni, ni ko je sve učestvovao. Po nekim spisima, kažu da je učesnika bilo oko 3.000. Kada je obeležavana stogodišnjica Prvog srpskog ustanka 1904, parohijski sveštenici dobili su nalog od viših crkvenih vlasti da popišu sve koji su poginuli u ustancima, bunama i oslobodilačkim ratovima u 19. veku, pa čak i preživele. Nažalost, ta dokumenta nisu dostupna istoričarima, jer se navodno čuvaju u zvoniku jedne beogradske crkve. Inače, kod Ivanjice postoji Hadži Prodanova pećina gde je Hadži Prodan sklanjao narod od turskog sečiva.
Fotografije: Wikipedia, cacakmuzej.org.rs, mediagroup021.rs, rudnik.in.rs, galerija.metropolitan.ac.rs, panoramio.com
Нема коментара:
Постави коментар