МОГУ САМО СРБИ: Свет их отписао, а онда шака јунака добила највећу битку од Косова

Ове године се навршило 212 година од почетка легендарног боја на Мишару, битке из Првог српског устанку у којој су српске снаге под вођством Карађорђа однеле велику победу над Турском војском.

Османлије су биле далеко бројније. Процењује се да их је било око 40.000, док је устаника предвођеним вождом Карађорђем и истакнутим устаничким првацима шабачког и ваљевског краја било око 9.000.

Била је то трећа година од избијања устанка и, како је изостала конкретна помоћ Аустрије и Русије, Карађорђе је планирао да са Турском склопи мир.

“Ту смо били‚ очима гледали‚
кад се двије ударише војске
у Мишару‚ пољу широкоме‚
једно српска‚ а друго је турска;
пред турском је Кулин–капетане‚
а пред српском Петровићу Ђорђе.
Српска војска турску надвладала;
Погибе ти Кулин–капетане‚
погуби га Петровићу Ђорђе‚
С њим погибе тридес’т хиљад’ Турак’;
изгибоше турске поглавице‚
по избору бољи од бољега,
од честите Босне камените.

Нити иде Кулин–капетане‚
нити иде‚ нити ће ти доћи‚
нит’ ‘се надај нити га погледај‚
Рани сина‚ пак шаљи на војску
Србија се умирит не може!”

(одломак из народне песме “Бој на Мишару”)

Ипак, пре него што је до тога дошло, османска војска је прешла у напад, и то са три стране – од Видина, Ниша и са Дрине. Ударе из прва два правца устаници су успешно зауставили, али су Турци из Босне, предвођени везиром Сулејман-пашом Скопљаком, продрли преко Мачве до Шапца и потиснули устанике.

Након што је обавештен од томе Карађорђе је са војском пожурио ка тамо и тако је дошло до тога да брдо Мишар код Шапца постане поприште битке која ће ући у легенду.

Карађорђев “скривени адут”

Мишарско брдо и данас одудара од пространог равничарског дела у ком је смештен Шабац. Чињеница да су се устаници баш ту стационирали била је пресудна јер се одатле пружао добар поглед на терен одакле је очекиван напад Турака. Око брда, тиме додатно ојачавши свој положај, устаници су подигли шанац унутар кога је Карађорђе рапоредио своје најбоље стрелце у два реда.

Турци су одлагали напад док им не пристигне целокупна војска, да би битку започели ујутро 13. августа. Међутим, и Карађорђе је имао скривени адут! Он је уочи битке наредио да се око 1.500 коњаника изађе сакрије у оближњу шуму, а да у дејство ступи тек на његово наређење.

Управо напад ове коњице био је пресудан за победу. На челу једног крила је био поп Лука Лазаревић, а на челу другог су били Лазар Мутап и прота Матеја Ненадовић.Лука Лазаревић је појурио према шанцу, а прота Матеја је кренуо улево према турској артиљерији и везиревом штабу.

Изненађене тобџије су окренуле цеви према коњици, али без успеха. Након што су уклонили турску артиљерију, устаници са протом Матејом на челу су јурнули према турском штабу, али су им се испречили коњаници из везирове пратње. Након што је поразила везиреву заштиту, сељачка коњица је напала турску резерву на левом крилу према селу Орашцу.

Устаничка коњица под командом Луке Лазаревића је растерала турску пешадију око шанца и кренула је да је гони. Карађорђе је потом наредио да се отворе врата шанца и да српска пешадија крене у напад.

Победа која је одјекнула Балканом

Битка је завршена у предвечерје око 6 сати великом српском победом. Аустријски извидници који су све посматрали са друге стране Саве послали су у Беч вест о страшном турском поразу. На турској страни су погинули Синан-паша из Горажда, Кулин-капетан, капетан Мехмед Видајић из Зворника и његова два сина и многи други.

Многи сматрају да је Битка на Мишару била највећи бој Срба још од Косовске битке. Устаници су однели бриљантну победу која је учврстила њихов положај и знатно угрозила статус Турака у оквиру Београдског пашалука.

Након победе на Мишару и у септембру исте године на Делиграду, Цариград је био приморан да, уз посредовање Аустрије и Русије, преговара о миру са устаницима.
Извор: dnevno.rs

OVO JE VELIKA SRBIJA O KOJOJ SVI MAŠTAJU: Evo kako su SRBI POKORILI Albance, Bugare i Grke! (FOTO) (VIDEO)

Pre 669 godina Srbi su počeli da sanjaju san o Velikoj Srbiji, jer je baš na taj dan Stefan Dušan krunisan za cara i zavladao državom koja je bila najveće carstvo ikada na Balkanu

Na današnji dan 1346. godine Stefan Dušan krunisao se u tvrđavi Kale u Skoplju, na Uskrs, za "cara Srba i Grka". Istovremeno je proglašena srpska patrijaršija (Arhiepiskopija uzdignuta na rang Patrijaršije) s prvim srpskim patrijarhom Joanikijem. Bio je to period najvećeg ekonomskog, vojnog, političkog i kulturnog uspona srpske feudalne države.

Obrazloženje za ovaj postupak car Dušan je našao u učenju hrišćanske crkve. Sve što je nekada Gospod darovao prvom hrišćanskom caru, Konstantinu Velikom, prešlo je u Dušanove ruke. Misli se na zemlje i velike gradove „grčkog carstva“. Dušanova titula sada je glasila: Voljom Božjom, Blagoverni i Hristoljubivi car Srbljem i Grkom i zemlje pomorske i svemu disu (zapadu).

Reprodukcija: Paja Jovanović

Srbija je bila teritorijalno veća nego ikad: sem zemalja ranije srpske kraljevine, obuhvatala je Epir, Tesaliju, Akarnaniju, Etoliju i svu Makedoniju do Hristopolja (sadašnja Kavala), izuzev Soluna, kao i celu današnju Albaniju.

Dušan je pokušao da uspostavi zakonitost kao princip: prema Dušanovom zakoniku, usvojenom 1349. i dopunjenom 1354. zakon je jači i od suprotne volje vladara. Prerana smrt 1355. sprečila ga je da stvori državu koja bi zamenila Vizantijsko carstvo, na čije se tradicije - političke i pravne on oslanjao.

Srpska vojska je pre proglašenja carvstva osvojila grad Ser 25. septembra 1345. godine. Osvojena je i Halkidika, uključujući Svetu goru Atonsku. Uvidevši da je Vizantijsko carstvo oslabilo, Dušan odlučuje da na ruševinama Vizantije podigne imperiju jednog mladog naroda punog snage.

Foto: Wikipedia

Nakon svih osvajanja Stefan Dušan je odlučio da se proglasi za cara. Sklopio je dogovor sa Svetom gorom, koja je vizantijskog cara oduvek smatrala za svog jedinog i legitimnog vladara.

Svetogorski Protat je odlučio da se Dušanovo ime spominje u svim molitvama posle imena vizantijskog cara Jovana V. Za uzvrat, Dušan se obavezao da će poštovati autonomiju Svete gore. Kralj Stefan Dušan se proglasio za cara oko Božića (25. decembra 1345.) u gradu Seru. Prema ustaljenim običajima carigradski patrijarh je krunisao careve na Istoku, a papa careve na Zapadu. Pošto se nije mogao nadati da će ga iko od ove dvojice krunisati, srpska arhiepiskopija je uzdignuta na rang patrijaršije.

(D. Z.)

HRVATI SU POKATOLIČENI SRBI KOJI GOVORE NAKARADNIM SRPSKIM JEZIKOM

by The Balkans Chronicles

U vreme kralja Milutina ( 1282 do 1321. ) na srpskom dvoru jelo se zlatnim viljuškama i kašikama, a u Evropi je viljuška prvi put uvedena u : XVI veku , u vreme Henrika III i to je doživljeno kao izuzetan događaj ….Hidrocentrala na Vrbasu u Delibašinom selu/opština Banja Luka/, izgrađena 1899. godine, bila je prva na Balkanu i snabdijevala Banju Luku strujom.U gradu su prve sijalice zasvijetlile 27. marta 1899. godine, osam godina prije nego u Zagrebu...E sad idemo da vidimo ko su HRVATI i kako je nastala današnja Hrvatska….

U 19. veku Austro – Ugarska shvata opasnost od tek oslobođene Srbije koja će kad tada osloboditi sve zemlje gde žive Srbi pod stranim zavojevačima . Beč i Vatikan odlučuju stvoriti od Srba nekoliko nacija insistirajući pre svega na verskim i regionalnim razlikama ( svaka sličnost sa Vojvodinom je namerna ). Za centar tog projekta izabrali su Zagreb. Beč u Zagrebu gradi ceo tzv . ” Donji grad ” sve ustanove, pozorište i sl . Određuju ime Hrvati i formiraju novu naciju od Srba katolika i doseljenika iz cele Monarhije ( isti projekat odvijao se tada iu Galiciji u gradu Lavovu , Beč i Vatikan tamo su stvarali Ukrajince )….

Ovih dana pažnju javnosti privukla je izjava uglednog hrvatskog istoričara mlađe generacije Tvrtka Jakovine hrvatskoj televiziji, da su Srbi 1918. godine spasli Hrvate i da Hrvatska, da je Srbi nisu prihvatili u zajedničku državu, danas ne bi postojala. Jakovina je rekao i da bi u tom slučaju „takozvani Hrvati iz Zagreba i Zagorja bili mađarska provincija, a ostatak katoličkog stanovništva iz Dalmacije,Slavonije, Like i BiH – ono što i jesu – Srbi katolici”.Izgleda da Jakovina više nije mogao da izdrži pritisak fantastičnih tvrdnji o velikohrvatskoj prastaroj istoriji, pa je javno progovorio o suštini i karakteru hrvatske nacije.Njegove stavove o značaju koji je za Hrvate imalo stvaranja zajedničke države sa Srbima potvrđuje izjava istaknutog hrvatskog političara Ante Pavelića starijeg (Zubara) iz decembra 1918. godine, kada je za hrvatsku državu napisao da bi bez jugoslovenskog ujedinjenja Hrvatska obuhvatala tri do četiri županije oko Zagreba (zagrebačku, varaždinsku i križevačku).Od malobrojnog preživelog hrvatskog plemstva , od Čeha , Slovaka , Nemaca i Mađara koji su doseljeni u 18.i 19. veku, živeli u centralnoj Hrvatskoj ( najviše Gorskom Kotru ), od Slovenaca iz Sjeverozapadne Hrvatske ( zagoraca ) i većinskih Srba Katolika počeli se stvarati hrvatsku naciju koje je ime dobila po plemenu koje je ovde nekad davno živelo. Oko 80 posto novonastalog hrvatskog naroda činili su Srbi katolici.Hrvati su u stvari Srbi, veštačka nacija, čiji je najveći dio nastao pokatoličavanjem Srba, dok je ostalo romansko-germansko-mađarska mješavina….

Hrvati ni pre ni posle 1918. godine nisu imali svoju državu, a prvu su dobili proglašenjem “marionetske” NDH 1941. godine.Potom su tu tvorevinu, podignutu genocidom nad milion Srba, utvrdili Tito i komunisti, a dovršili Vatikan i zapadne neoliberalne sile predvođene Nemačkom i SAD…

Postojao je region koji se zvao Hrvatska, u vazalnom odnosu malo prema Ugarskoj, malo prema Habzburzima.Dalmacija, Slavonija i Hrvatska su bile Austougarske provincije, pod habzburškom vladavinom.Prva Hrvatska država je nastala raspadom Jugoslavije, ako ne računamo NDH 1941-1945.Hrvatska kao deo Ugarske u 13. veku je tada bila jedan mali prostor u zaleđu Zadra i Splita.Iz popisa stanovništva u Austriji, odnosno Austro-Ugarskoj i to iz: 1850, 1860, 1870, 1880, 1890, 1900. i poslednjeg popisa iz 1910. se neoborivo i neporecivo uviđa da je postojala srpska etnička većinska procentualna zastupljenost u stanovništvu pokrajina u sastavu današnje Republike Hrvatske: Slavoniji, Maloj Vlaškoj (Maloj Srbiji), Baniji, Kordunu, Lici, Gorskom Kotaru, Ravnim Kotarima, Dalmaciji, Dubrovniku, Boki Kotorskoj i, čak, u Istri!Stanovništvo Istre je do početka sedamnaestog stoleća bilo srpsko i pravoslavno.Po austrijskom popisu iz 1850. godine Srbi su dominirali u Istri, Kvarnerskim ostrvima i tačno se zna da ih je bilo 134.555, dok se u tom popisu Hrvati uopšte ne pominju i vodili su se pod kategorijom Srba rimokatoličke vere.Prema austrougarskom popisu iz 1850. godine u Dalmaciji je bilo 330.000 Srba rimokatolika i 70.000 pravoslavnih Srba, bez pominjanja Hrvata. U Slavoniji je 250.000 Srba pravoslavnih i rimokatoličkih, bez pominjanja Hrvata…

Evropski naučnici su u 19. veku naciju poistovećivali s jezikom, a istina je da u je u Srednjem veku u Dubrovniku, Dalmaciji i ostalim delovima Vojne Krajine bio u upotrebi samo srpski jezik — nikad Hrvatski. Ljudevit Gaj, Nemac poreklom, otvoreno kaže da su Hrvati prisvojili srpski jezik za svoj.I Josip Juraj Štrosmajer to priznaje.Evo šta je Ljudevit Gaj pisao 1846. godine u listu “Danica” br. 31: “Tako, npr. sav svijet zna da smo mi književnost ilirsku podigli; tu nama još iz daleka nije na um palo ikada tvrditi da to nije srpski već ilirski jezik; pače se ponosimo i hvalimo Bogu velikome što mi Hrvati sa braćom Srbljima sada jedan književni jezik imamo”….

Naša međusobna razumljivost je dokaz da je reč o zajedničkom jeziku,o jednom jeziku,SRBSKOM JEZIKU!Međusobna razumljivost je glavni kriterijum unutar lingvistike za to da se utvrdi da li je reč o jednom jeziku ili o nekoliko različitih jezika. Međusobna raumljivost se, naravno, može izmeriti, postoje testovi za nju, to rade lingvisti već više od šezdeset godina i među lingvistima je bila diskusija koliki je procenat međusobne razumljivosti potreban da bi se reklo to je jedan zajednički jezik.Složili su se, kroz razna testiranja i kroz godine njihovoh provođenja, da između 75 i 85 odsto međusobne razumljivosti jedan jezik čini zajedničkim. Sad vi procenite kolika je međusobna jednostavnosti između nas, ona je daleko veća od 85 odsto…

Kad god neko počne da nas napada prvo što se zapitam da nije slučajno iz kategorije „bivši Srbin“. Kategorija slična izdajniku, samo mnogo više ostrašćena, izgubljenog duha, izgubljene duše, bez mogućnosti da se spase.Pokušavajući da dokaže da pripada nečemu i da je nešto što nije, ne bira sredstva da uspe u tome. Jedino što uspeva je da kao i svaki beskičmeni gmizavac puže kroz život bez šanse da se podigne na noge.Istorija u njima nije pronašla ništa ljudsko, ništa što bi ih činilo vrednim. Pokušavajući da obmanu druge jedino uspevaju da obmanu sebe, izgubivši duh do te mere da se ne mogu zvati čovekom. Vremenom su samo sem imena „bivši Srbin“ dodali prezime „bivši čovek“.Spaljeno srce i poharana duša poniznih sluga novih vladara, konjušari i izvršioci najprljavijih i najgnusnijih zadataka zaboravljajući da takve niko ne poštuje jer ko je jednom prodao dušu prodaće je opet. To više nije pitanje. Pitanje je samo kada i za koliko……..http://kovceg.tripod.com/hrvati_nisu_istorijski_narod.htm                                                  Dubrovački-kalendar iz 1897. godine nije čuo za hrvatski jezik!…O Dubrovniku kao nacionalnom i kulturnom sedištu južnodalmatinskih Srba najbolje svedoči popis stanovništva od 31. decembra 1890. godine, po kom je dubrovačka opština imala 11.177 stanovnika, od kojih je bilo 9.713 Srba rimokatoličkih i pravoslavnih (u samom Dubrovniku živela su 5.823 Srbina). Ostatak stanovništva pripadao je Italijanima (Romanima) 716, Mađarima (384), Nemcima (285) i drugima. Prema veroispovesti dominirali su rimokatolici (10.327), dok je pravoslavnih bilo svega 546. Srbi su u velikoj većini bili rimokatolici, Hrvati nisu pominjani….

Dubrovnik je verovatno najbolji primer da se ukratko prikaže proces odsrbljavanja. To je grad koji od postanka nije bio naseljen Hrvatima niti je ikad bio pod njihovom državnom vlašću, a danas je „napučen“ isključivo hrvatskim „pućanstvom“ i, dabome, nalazi se u Hrvatskoj. Stanovništvo sa prostora Dubrovačke republike je čak sve do početka 20. veka zadržalo srpski identitet.U članku „Iz Cavtata“, štampanom u listu „Dubrovnik“ 1937 godine, ističe se da se Cavtaćani osećaju 70 odsto kao Srbi, a 95 odsto su jugoslovenski opredeljeni.Onome ko ne poznaje istoriju Dubrovnika, ali stvarnu, a ne falsifikovanu, zaista izgleda čudno da taj grad, ovakav kakav je danas, sa okolinom, pre samo stotinu i nešto godina nije imao gotovo nikakvih dodira sa hrvatstvom.To što su Dubrovčani ispovedali katoličku veru, kao i Hrvati, ne govori ništa o srodnosti Dubrovčana i Hrvata. U pitanju je priroda širenja katolicizma u srpskim zemljama; na jadranskoj obali i zaleđu. To je činjeno zahvaljujući dominaciji Vatikana, Venecije, Mađarske i Austrije u ovom delu Balkanskog poluostrva.Katolička vera Dubrovčana ustalila se još dok se crkve nisu bile formalno razišle 1054. i uvek se održavala oslonjena na Vatikan, koji je baš zbog ove verske odanosti grad Dubrovnik uzimao u zaštitu, kad bi se zavist jačih okretala protiv njega. Poznato je kako su Srbi pravoslavne vere u severnoj Dalmaciji posle pokatoličavanja imenovani Hrvatima, a to je činjeno i u ostalim hrvatskim krajevima. Ali, u Dubrovniku nije bilo tog preimenovanja jednostavno stoga što je isti narod – Srbi – ovde pripadao obema crkvama; u gradu su bili Srbi katolici a Srbi pravoslavni pored grada.Dubrovčani su sebe smatrali Slovinima, kako su zvali i susede. Kad bi, pak, govorili o raškoj i bosanskoj zemlji u latinskom i italijanskim tekstovima upotrebljavali su reč “Srbi” i “srpski”, onako kako se to upotrebljavalo u titulama raških i bosanskih vladara….

U svom naučnom radu – “Prvi ljetopisci i davna historiografija dubrovačka” (JAZU, Zagreb 1883 godina, sveska 65 na stranama od 92-128 ), Natko Nodilo opisuje Dubrovčane kao Srbe katoličke veroispovesti.U Dubrovniku je hrvatsko ime nepoznato sve do sredine 19. veka kad, posle pada Napoleona, nova sila u tom delu Jadrana, Austrija, u Dubrovniku i njegovom zaleđu (Konavle) nalazi katolike koji se, gle čuda, osećaju i izjašnjavaju kao Srbi.Nošena iskustvima sa prostora Dalmatinske Zagore, Hrvatske, Slavonije, Žumberka, Carska kancelarija u Beču donosi odluku da na katoličanstvo Dubrovnika i zaleđa umesto srpstva kalemi hrvatstvo, kao najbližu entitetsku odrednicu.Tako je počela kroatizacija Dubrovnika.Tvrdnje da je Dubrovnik sastavni deo Hrvatske, koja ide sve do Drine, stare Raške i Boke Kotorske, često su slepo prihvatale zapaljive mase primitivaca koje u burnim vremenima, kad ovladaju strasti i nasilje, donose samo užas.Sporazumom Cvetković-Maček 26. 8. 1939, Dubrovnik sa Konavlima je odvojen od Zetske banovine i dodeljen novostvorenoj Banovini Hrvatskoj…

Car Dušan je 1334 g. dao Dubrovčanima Pelješac uz obavezu da svake godine daju određenu novčanu nadoknadu manastiru Hilandaru, koju su oni ispunjavali sve do 1808 godine. Na Pelješcu se, po podacima iz 1427 godine, upotrebljavalo ćirilično pismo.Po austrijskom popisu iz 1850. godine Srbi su dominirali u Istri, Kvarnerski ostrvima i tačno se zna da ih je bilo 134.555 , dok se u tom popisu Hrvati uopšte ne pominju i vodili su se pod kategorijom Srba rimokatoličke vere .Ćirilicom su pisali i Srbi katolici – franjevci u Bosni….

Turska vojska je nemilosrdno pustošila sve predele koje je osvajala i zavodila teror. Hrvatski kneževi bili su nemoćni i u stalnoj međusobnoj svađi. Tako su letopisi zabeležili da je 1475. godine, moralo pobeći ispred turske najezde mnoštvo hrvatskog naroda, ako ne svi, zajedno sa sveštenstvom, i jedni su se sklonili na ostrva u susedstvu a drugi u Mađarsku.Hrvatski istoričar Smičiklas ovako piše: “Pod kraj XVI vijeka, cijela Hrvatska i Slavonija spale su bile na puke tri županije, sa tri hiljada poreznijih kuća i to je bila država hrvatskih banova.” /Smičiklas II, 105—106/….

Ivan Kukuljević, oficir, a zatim političar i vođa ilirske stranke, 2. maja 1843. godine, u Hrvatskom saboru rekao je: “Mi smo malo Latini, malo Nijemci, malo Mađari i malo Sloveni, a iskreno govoreći nijesmo ukupno ništa.Svojevremeno je Božidar Violić, najcenjeniji hrvatski pozorišni reditelj, u intervjuu zagrebačkom “Globusu”, objašnjavajući probleme sa kojima se susreće zbog svog “nacionalno nekorektnog” jezika, sa ponekim srbizmom, rezignirano zaključio: “Mi Hrvati smo ionako sklepan narod.”…..http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-l/1998/02/article-10.html
FOTO;Srpska pravoslavna crkva u Dubrovniku(Stari grad)…..

Na temeljima hiljadugodišnje srpske i slovenske ćiriličke pismenosti Vuk Stefanović Karadžić je stvorio nacionalno fonetsko pismo – srpsku ćirilicu, koja je stožerna vertikala srpskog duhovnog, kulturnog i istorijskog identiteta. Srbi imaju i svoje drugo pismo: Vukovoj ćirilici prilagođenu srpsku latinicu. Upotreba pisma nije nacionalna diferencijalna crta – pa je latinica sastavni deo srpske kulture.Ćirilica nikad nije bila zvanično pismo Hrvatske.Bosanski begovi zvali su je STAROM SRBIJOM.Koje su to bile „ćirilične teritorije“ u Hrvata?Bio je to Dubrovnik, Dalmacija i njeni otoci,Istra, Brač, te Hercegovina, Bosna, Slavonija…

U XIX veku je postojao neznatan broj Hrvata koji je, u susedstvu sa Srbima i pod njihovim uticajem, govorio i srpski (štokavski). To nije ništa neobično: uvek ima delova jednog naroda koji govore jezikom drugog naroda. Sve do sedamdesetih godina XIX veka bilo je više Hrvata koji su govorili nemački ili italijanski nego onih koji su govorili štokavski (srpski), pa ipak nemački i italijanski jezik nisu nazvani hrvatsko-nemačkim i hrvatsko-italijanskim. Hrvati se nisu zadovoljili samo time što su preuzeli srpski književni jezik, nego su, odmah posle Vukove smrti, činom bez presedana u istoriji bilo kog drugog jezika – srpskom nazivu u imenu jezika dodali i hrvatsko ime. Tako je od srpskog jezika u Hrvatskoj postao hrvatski ili srpski jezik, pa srpskohrvatski ili hrvatskosrpski, da bi raspadom socijalisticke Jugoslavije Hrvati potpuno iz naziva izbacili odrednicu srpski – i srpski jezik ijekavskog izgovora, koji su preuzeli u XIX veku, jednostavno preimenovali u “hrvatski književni jezik”….

U Socijalistickoj Federativnoj Republici Jugoslaviji Srbima muslimanske veroispovesti priznat je status “naroda”, pa su i oni odmah po razbijanju Jugoslavije srpskom jeziku, koji se dotada zvao srpskohrvatski, promenili naziv u “bosanski jezik”. Tako je srpski jezik, preko prelaznih termina hrvatski ili srpski i srpskohrvatski ili hrvatskosrpski, na kraju ovog veka dobio tri nezavisna naziva: srpski, hrvatski i bosanski jezik….

Veliki deo srpskog naroda nakon šizme 1054. ispovjedao je katoličku veru i ostao uz papu. Srbi zapadno od Drine bili su katolici , a sve preko Drine pravoslavci . Titula Kralja Tvrtka ovako glasi; “U Hristu Bogu Stefan Tvrtko karalj Srbljem;Raške, Bosne i Primorja”.I svi ostali kraljevi posle Tvrtka su nosili titulu iste sadržine,čak i dvojica zadnjih koji su prešli na katolicizam, ali su bili kraljevi Srbljem, i ni jedan drugi narod tu se ne pominje. I njegove povelje pisane su ćirilicom.Na dnu povelje bosanskog kralja Stefana Tvrtka (02. 12. 1382. godine), na desnoj strani, je ogromnim slovima istaknuto, na prvom mestu – kralj Srba. Obično i bosanske povelje imaju krst na početku i redovno ove reči: U ime oca i sina i svetoga duha….

Krstaški rat protiv neposlušnih pravoslavnih Srba u Bosni imamo 1303. godine, zatim verski rat koji podiže (naravno – uz papin blagoslov), mađarski kralj Lajoš 1363. godine.Jedino u periodima, kada je pretio prodor Turaka na Zapad, pape su obustavljale progon Srba i čak naseljavali Srbima iz Bosne pogranična područja Austro-Ugarske sa Turcima (takozvana Vojna Krajina).Turci Osmanlije su veoma pedantno i tačno vršili popise, pa su njihovi defteri nepobitni dokazi kojem narodu su pripadali i koje vere su bili popisani uživaoci baština i njihove spahije-timarnici. Ogromna većina imena tih ljudi su slovenska, u ovom slučaju srpska. Za ozbiljnu istorijsku nauku to je dosta. Nisu Hrvati bili bedem i zaštita hrišćanske Evrope pred Turcima, jer su ugarski feudalci u Zagoruju, po nagovoru pape Klimenta Sedmog, prišli turskom savezu i postali turski vazali: Ivan i Krsto Frankopan, zagrebački biskup Šimun Erdedi i hrvatski ban Franjo Baćani…Katolički sveštenik Ivan Frano Jukić u 19. veku piše da je katolicima u Bosni pojam Hrvat nepoznat.U BiH sve do austrougarske okupacije Hrvata skoro i nije bilo.Tada brojni doseljeni stranci i novostvoreni Srbi rimokatolici počinju da nose hrvatsko ime.Tu akciju su predvodili sarajavski nadbiskup Josip Štadler i franjevci koji su tada još pisali ćirilicom. Vatikan u svojoj Katoličkoj Enciklopediji piše da su muhamedanci i katolici Bosne i Hercegovine Srbi i da su Srbi 98% stanovništva Bosne i Hercegovine :
“According to the census of 22 April 1895, Bosnia has 1,361,868 inhabitants and Herzegovina 229,168, giving a total population of 1,591,036. The number of persons to the square mile is small (about 80), less than that in any of the other Austrian crown provinces excepting Salzburg (about 70). This average does not vary much in the six districts (five in Bosnia, one in Herzegovina). The number of persons to the square mile in these districts is as follows: Doljna Tuzla, 106; Banjaluka, 96; Bihac, 91; Serajevo, 73, Mostar (Herzegovina), 65, Travnik, 62. There are 5,388 settlements, of which only 11 have more than 5,000 inhabitants, while 4,689 contain less 500 persons. Excluding some 30,000 Albanians living in the south-east, the Jews who emigrated in earlier times from Spain, a few Osmanli Turks, the merchants, officials. and Austrian troops, the rest of the population (about 98 per cent) belong to the southern Slavonic people, the Serbs...….   http://www.youtube.com/watch?v=VcbhtpW_R98          “Celokupna zvanična istorija je gomila besmislica.”-Henry Ford..…http://www.vecernji.hr/hrvatska/lingvistica-kordic-hrvati-srbi-i-bosnjaci-govore-istim-jezikom-179058       FOTO;GRB DUŠANOVOG CARSTVA….Današnja hrvatska zastava, ili grb – ŠAHOVNICA uzeta je iz grba najmoćnijeg srpskog cara Dušana Nemanjića, iz četrnaestog stoleća….
  Teren za stvaranje države Hrvatske pripreman je dva veka. Još je 1701. godine Rihter Vitezović, jedan diletanat, napisao knjigu u kojoj kaže da „Srbi treba da se pribroje Hrvatima, a Srbija da se pribroji Hrvatskoj“. Ali, on nije ostao usamljen, na njega su se naslanjali ozbiljniji ljudi, pogotovo u 19. veku. Nikako se ne može zaboraviti ni Ljudevit Gaj koji je sa ilirskih pozicija zastupao tu ideju. Tu je i Ante Starčević, koji ima stravičnu rečenicu: „Narod Hrvatske neće trpjeti da ta sužanjska pasmina skrnavi svetu zemlju hrvatsku“. Dolaze Ante Kvaternik, Stjepan Radić… S jedne strane, dakle, imamo pisce u koje su hrvatski građani imali veliko poverenje. S druge strane, tu je Katolička crkva, koja je propagirala ideju da pravoslavlje zapravo i nije vera i da pravoslavce treba pokatoličiti. S treće strane, stizala je iz Italije ilegalna propaganda Ante Pavelića, koja nije bila široka, ali je imala uticaj. Kada se sve to uzme u obzir, vidi se da je lako bilo u glavu prosečnog Hrvata usaditi ustaške ideje i mržnju prema Srbima. Tako je Ante Pavelić došao na potpuno pripremljen teren, a i on sam je rekao da je broj ustaša prevazišao sva očekivanja.Ustaše su za samo četiri godine rata pobile oko milion pravoslavnih Srba, izvršivši nad srpskim narodom organizovani i najsvirepiji genocid,HOLIKAUST!…Zanimljivo je da su se  pravi Hrvati kroz istoriju pokazali kao miroljubivi, a svi koji imaju srpsko poreklo su bili najveće ustaše i zveri ,kako u 2.sv.ratu, tako i u ovom poslednjem ….  Karta Dušanovog carstva po velikom nemačkom istoričaru Gustavu Drojsenu koja je mnogo tačnija od one koja nam se servira u školama. Bosna je u Srbiji, Bugarska je vazal…Vodeći hrvatski istoričar, dr Tvrtko Jakovina priznao da su Srbi 1918. spasili Hrvate i da Hrvatska nije ušla u prvu Jugoslaviju da danas ne bi postojala.Jakovina kaže da je 1915. Srbima bilo ponuđeno da uzmu Slavoniju, BiH, Liku i deo Dalmacije i stvore srpsku državu. Istra i drugi deo Dalmacije bio je obećan Italiji. Ono malo Hrvatske, tzv. regija Hrvatska (Zagorje i oko Zagreba) trebala je ostati u sklopu Mađarske.Da je Srbija tada pristala, danas bi tzv. Hrvati iz Zagreba i Zagorja bili Mađarska provincija i relikt prošlosti, a ostatak katoličkog stanovništva iz Dalmacije, Slavonije, Like i BiH bi bio ono što u stvari i jesu – Srbi katolici rekao je Jakovina …..Posle Prvog svetskog rata, preveli su ih iz poraženih, na stranu pobednika, posle Drugog svetskog rata, preveli su ih takođe iz poraženih na stranu pobednika.A za zločine, najveće zločine u istoriji Evrope (i Hrvatska je jedina država u kojoj su postojali dečji logori!), malo je ko odgovarao…FOTO:Zagrebački aerodrom 1932. godine sa ćiriličnim natpisom …STRANO TELO U KORPUSU HRVATSKE ……                                                                   Tridesetih godina 19. veka kod Hrvata se javlja kulturni i društveno-
politički pokret nazvan ilirizam, ilirski pokret, hrvatski narodni
preporod. Glavni vođa tog pokreta bio je Ljudevit Gaj. Hrvat? Ne. Gaj
dolazi iz francusko-nemačke porodice; otac mu je iz Burgundije,
prezime se u originalu piše Gay, a majka je Nemica, Schmit. Godine
1835. pokrenuo je “Novine horvatske”.

Najbliži saradnici Ljudevita Gaja u tom “hrvatskom preporodu” bili su
Stanko Vraz (pravim imenom Jakob Frass, rodom iz Štajerske) i
Dimitrije Demetar, grčko-cincarskog porekla.

Bez sumnje najznačajniji muzički stvaralac u doba ilirizma, jedan od
najvećih u hrvatskoj istoriji inače, bio je Vatroslav Lisinski. Ni on
nije Hrvat po poreklu; rođen je kao Ignac Fuchs, bavio se
kompozicijom, a prvu hrvatsku operu “Ljubav i zloba” napisao je
Lisinski, odnosno Fuchs. Prvi put je izvedena 28. marta 1846. godine.

DETALJI IZ RODOSLOVA

Najznačajniju nacionalnu operu kod Hrvata, čuvenu “Nikola Šubić
Zrinski” napisao je Ivan Zajc, po mnogima najveći “hrvatski
glazbenik”. Zajc je rođen u Rijeci, ali u svom rodoslovu nema ništa
hrvatsko, potiče iz češko-jevrejske porodice, a njegovo prezime u
izvornom obliku piše se – Zaytz.

Po svom poreklu ni August Šenoa, tvorac moderne hrvatske književnosti
i prvi pravi hrvatski romanopisac, nema ništa sa Hrvatima: on dolazi
iz nemačko-češke porodice, njegov otac se u potrazi za boljim životom
doselio u Zagreb 1830. godine. Osam godina kasnije svet je ugledao
mali August. Napisao je nekoliko istorijskih romana, među kojima se
izdvajaju: “Zlatarevo zlato” i “Čuvaj se senjske ruke”.

Prvi hrvatski profesionalni pisac Pavao Vitezović, izvorno se prezivao
Ritter i potiče iz jedne nemačke porodice koja se u Senj doselila iz
Alzasa.

Nesumnjivo veliki slikar, izuzetnog talenta, Vlaho Bukovac, koga
Hrvati stavljaju u sam vrh nacionalne umetnosti, nije bio Hrvat. Rođen
je u Cavtatu 1855. godine, a u knjige krštenih zaveden je kao Biagio
Faggioni. Bio je Italijan.

Slikari i vajari koji su obeležili dvadeseti vek hrvatske umetnosti:
Vaništa, Tartalja, Kinert, Herman, Radauš, Kulmer, Pal, Džamonja…nisu
po poreklu bili Hrvati, ali su se gotovo svi tako izjašnjavali.

Čuveni pesnik Ivan Goran Kovačić, autor poeme “Jama”, bio je Jevrejin,
majka mu se prezivala Klein. Najveći hrvatski karikaturista svih
vremena, još uvek živi Oto Rajzinger, austrijsko-nemačkih je korena.

Lavoslav Ružička, veliki naučnik rođen u Vukovaru(tada Austro-Ugarska), Čeh poreklom, dobioje 1939. godine Nobelovu nagradu za hemiju. I po očevoj i po majčinoj
liniji bio je stranac, ali ga Hrvatska tretira kao Hrvata.Školovao se u Nemačkoj i Švajcarskoj i ništa nije imao sa Hrvatskom.
Nikola Tesla jeste čuo za Hrvatsku, ali nikada nije živeo u Hrvatskoj. Za njegovog života Hrvatska nije bila država već prostor u sastavu austrijskog carstva, kasnije regija u Austro-Ugarskoj monarhiji. Danas Hrvatska Evropi mora da ponudi nešto svoje i otuda ponovno svrstavanje Boškovića,Tesle i drugih u krug „hrvatskih znanstvenika“ i Ivu Andrića su  gurnuli među Hrvate, iako se ovaj jasno deklarisao kao Srbin. ….                                                                                                                                                              Ruđer Bošković nikada nije imao veze sa nečim što se zove Hrvatska. Rođen je u Dubrovniku, 1711. godine, u braku Srbina i Italijanke, nije zabeleženo da je ikada putovao, a kamoli živeo po predelima austrijskog carstva gde se nalazila regija pod imenom Hrvatska.Živeo je u Italiji, majčinoj domovini, ali ga ni to pripadanje nije interesovalo.Danas Hrvatska predstavlja Boškovića kao „hrvatskog znanstvenika“.To je sto kao kada bi Srbija danas aktuelnog Konstantina Velikog svetu predstavila kao srpskog imperatora, prosvetitelja, vojskovođu, ličnost koja je čovečanstvu podarila hrišćanstvo…. Po istoj formuli hteli su da pohrvate i Marka Pola (rođen je 1254. godine, na Korčuli), ali im je 1992. godine italijanski ambasador u Zagrebu očitao bukvicu, pa su se okanuli ćorava posla…                                                                                                                                                  Ban Jelačić je očigledno bio Srbin, pravoslavne veroispovesti, jer u to vreme nisu postojali Hrvati,već samo Srbi katoličke veroispovesti, o čemu svedoče brojni austro-ugarski izvori.Malo je poznato da je hrvatskog bana Josipa Jelačića ustoličio srpski patrijarh Josif Rajačić iz Sremskih Karlovaca..Evo kako hrvatski savremenici onog vremena opisuju događaj 4. juna 1848. godine:”Pozivu su se odazvali Česi, Slovaci, Srbi i drugi. Posebno je bio svečan doček patrijarha Srpske pravoslavne crkve Josifa Rajačića… Kada se saznalo za njegov dolazak u Zagreb zazvonila su sva zvona sa zagrebačkih crkava, pucalo se iz mužara (topova)…”…”Pred raspećem i dvije svijeće Jelačić je, dignuvši tri prsta uvis i ponavljajući za patrijarhom Rajačićem izgovorio prisegu (zakletvu).”…Patrijarh Rajačić daje banu Jelačiću 20.000 zlatnih forinti kao pomoć za odbranu od Mađara.Narod je nosio na rukama i Rajačića i Jelačića od Sabora do crkve svetog Marka u Zagrebu….
Katolička enciklopedija,Bosna bez HRVATA;http://www.newadvent.org/cathen/02694a.htm

Institut za antropološka istraživanja u Zagrebu nedavno je potvrdio da Hrvati vode poreklo od Srba i tu se više nema šta dokazivati. Sada je na ljudima da to prihvate…ISTINA NIJE ROBA SA KOJOM SE MOŽE TRGOVATI! Sve više je „Hrvata“ svesno ove kolonijalne podvale, te oni počinju da odbacuju nametnutu obavezu „Hrvatima“ – da preziru pravoslavne Srbe i da stalno ratuju protiv njih, uz nastojanje da preostale Srbe prevedu u veštačku hrvatsku naciju, ili da ih biološki istrebe, a usput da srpsku kulturnu baštinu proglase hrvatskom….KAKO JE POKATOLIČENA ZAPADNA HERCEGOVINA:http://kovceg.tripod.com/pokatolicena_zap_hercegovina.htm    ….

ШТА ЈЕ МИТ, А ШТА ИСТОРИЈСКЕ ЧИЊЕНИЦЕ у случају Мехмед паше Соколовића

Недавно су у врло кратком времену откривена два споменика турском великом везиру Мехмед-паши Соколовићу (1565-1579).

Један је даровао Вишеграду Слободан Павловић а други споменик посвећен Мехмед-паши и патријарху Макарију у Андрићграду – постављен на Видовдан – је дигао Емир Кустурица.

Мехмед-паша Соколовић

„Овај чин српски народ је чекао вековима. Откако је света и века, није било ни оваквог споменика, ни овакве браће, ни оваквог града, ни оваквог мотива каквог нема ни код Шекспира. А где се то могло десити ако не у Андрићграду и ако не на Видовдан“, рекао је у пригодној беседи Матија Бећковицћ како је пренео спутникнеwс.цом.

Не улазећи у разлоге ове егзалтиране љубави према турском великом везиру Мехмед-паши Соколовићу треба указати, истине ради, на битне чињенице које бацају другачије светло на личност великог везира али и на саму егзалтацију.

Наиме уврежено је мишљење да је велики везир Мехмед-паша Соколовић обновио Пећку патријаршију 1557. године, што није тачно јер је такве одлуке могао доносити само султан, у овом случају султан Сулејман Величанствени, евентуално велики везир али то тада није био Мехмед-паша Соколовић. Обнова Пећке патријаршије је била тако велика државничка одлука да Мехмед-паша није могао да је донесе јер се често заборавља да је он у то доба био само румелијски беглербег, командант морнарице, трећи везир, а да ће велики везир, други човек царства, постати тек током последње године владавине Сулејмана Величанственог, 1565. године, дакле осам година од обнављања Пећке патријаршије. „Не знамо ни до данас од кога је прво потекла идеја за овај компромис, који је донео васпостављање Пећке патријаршије“, каже Ђоко Сљепчевић један од најугледнијих познавалаца историје српске православне цркве. С друге стране Мехмед и Макарије нису били браћа, можда рођаци. Ко је био Макарије „да ли брат или најближи рођак Мехмед-пашин, питање је на које је немогуће поуздано одговорити“ каже највећи познавалац времена и дела овог великог везира славни академик Радован Самарџић.

Да је одлука о обнови рада Пећке патријаршије била превасходно турска велика политика сведочи Миленко Вукићевић који у књизи „Знаменити Срби муслимани“ наводи, да је султан Сулејман Величанствени у ферману издатом у доба обнављања Пећке патријаршије, поред осталога, наредио „да се од сада у мојој царевини свака вера слободно исповеда.“

Много важнији велики везир „српског порекла“ од Мехмед-паше Соколовића тога доба је био Рустем-паша Опуковић, који је био велики везир два пута: од 1544. до 1553. и од 1555. до 1561. године. Управо је он био велики везир када је доношена одлука о обнови рада Пећке патријаршије.

Фаворит Хурем султаније

Рустем-паша који је „имао карактер за друге погибељан“ био је фаворит и главни извршилац жеља генијалне Хурем-султаније, жене Сулејмана Величанственог. Био је непогрешив избор за њене даље намере, јер је Рустем-паша – паша за кога веле да се никад није смејао – био спреман на сваку нискост, на злочин. Хурем-султанија је Рустем-пашу Опуковића некадашњег царског коњушара уздигла до части царског зета, давши му кћерку Михримах за жену, а потом и до царског печата – свесно и прорачунато. У Цариграду нису могли чудом да се начуде „шта би султану да такву гњиду узме за зета и везира јер њега нико ама баш нико није подносио ни као човека ни као државног званичника“.

Бистрији погледи на Порти су одмах уочили да је уласком Рустем-паша у везирско веће „султан почео одавати знаке подозрења према свом прворођеном сину Мустафи“.

Сулејману – који је добро познавао „злу крв Османовића“ – није било тешко да поверује у лажне извештаје, које је стварао Рустем-паша на наговор Хурем-султаније, да деловање царевићева Мустафе – који је постао љубимац јаничара и војске – добија обрисе завере и да његово оружје „звецка нестрпљењем“. Знао је Сулејман – као и Хурем – како је његов отац Селим устао на свог оца Бајазита. Није то било тако давно да би проток времена могао утицати на сећање, а поготово не на опрез.

Елем, султан Сулејман Величанствени на велико изненађење Стамбола 1544. године поставља за великог везира Рустем-пашу Опуковића, који је, како сведочи Бернард Навађеро – један од најбољих познавалаца прилика у Османском царству средином XВИ века – „по народности био Србин, из једног села крај Сарајева у Босни“.

Управо ће овај дијаболични велики везир и Хурем султанија потрести својим млетачким уротама и непојамним злочинима царство на Босфору и променити његов династички ток.

Погубљење султановог сина

Почетком октобра 1553. године, Сулејман је наредио да се удави његов најстарији син Мустафа, кога је добио са својом првом женом Махидевран. Ником није било јасно како један такав ум није могао да проникне у сплетку Хурем-султаније и њеног послушника, крвника, великог везира Рустем-паше Опуковића. Но, све је прошло без већих трзавица, рачунајући ту и смену великог везира Рустем-паше кога је наследио Кара Ахмед-паша, османски великаш албанског порекла. Тек тада, дакле 1553. године, у везирско веће улази Мехмед-паша Соколовић, за кога се вели да је, као и Рустем-паша, „говорио словенски“.

Две године пошто ће Мехмед-паша Соколовић ући у везирско веће, султан је за великог везира – „где громови најчешће ударају“ – поново довео Рустем-пашу који на том месту остаје до 1561. године када га наслеђује управо Мехмед-паша Соколовић.

Крајем новембра 1561. године, после подле завере управо Рустем-паше Опуковића Сулејман је убио још једног сина, Бајазита, као и петорицу својих унука ставши на страну принца Селима, потоњег султана Селим ИИ, прозваног Сархош (Пијаница).

Султан Сулејман Величанствени, тај Велики Турчин, Законодавац, представио се Алаху у ноћи између 5. и 6. септембра 1566. године. Дуго је његов велики везир Мехмед-паша Соколовић морао да крије од јаничара и остале војске да је падишах мртав, јер јаничари готово никада долазак новог султана нису дочекали а да се уцењивачки нису побунили тражећи пешкеш. Сулејман је морао, ето, једно време да влада и мртав. Неки од хроничара су забележили да је Мехмед-паша Соколовић наредио да се убије лекар Кајсунизаде јер је био сведок смрти.

На крају треба посебно нагласити да је Мехмед-паша био муслиман „са дна каце“.

Рецимо, у Београду су порушене многе цркве од чијег је материјала саградио свој безистан и караван-сарај. Две године по смрти Сулејмана Величанственог, Београд је посетио италијански путописац Марк-Антонио Пигафета који је, поред осталог, у свом „Пут од Беча за Цариград“ (1568) забележио: „Због тога што хоће да подигне безистан, караван-сарај и друге грађевине, Мехмед-паша Соколовић је, у овом граду (Београду), наредио да се поруше три цркве рашких хришћана и јеврејске синагоге. Он те богомоље није разрушио толико ради своје градње колико да се у њима не би вршили обреди.“

Потпуно је јасно да је све што је Мехмед-паша Соколовић радио и градио било у славу Алаха, ширења ислама и Османског царства – па и мостови. „Све оно што се међу Соколовићима одиграло“, каже Радован Самарџић, „након преобраћања чатца Баја у Мухамеда открива… њихову неотпорност према исламизацији.“ Били су, речју, људи који су продали веру за вечеру.

Иако је наша снага у нашем мраку, није добро, како је давно упозорио гласовити Ђуро Шушњић, када се митска стварност претвара у историјску реалност. Јер, ласерски прецизно, констатује Латинка Перовић: „Нема историјског народа без прошлости, ни цивилизованог народа који не разликује мит и историју, као што нема модерног народа чија би будућност могла бити обновљена прошлост“.

Отац Димитрије постао је Џемалудин

Мехмед-пашин отац Димитрије постао је Џемалудин Синан-бег. Убрзо по доласку Мехмед-пашиног оца у Истанбул, за њим је стигла и пашина мајка која се, како је остало забележено, застидела „кад је видела сјај, достојанство и велику моћ њеног сина“, док се сестра Мехмед-паше Соколовића удала за Синан-бега Бољевића, санџак-бега Херцеговине и Босне.

Колико је Мехмед-паша Соколовић био велики и искрени Турчин, одан својој новој вери и сјајном положају, најбоље сведочи следећа прича: Његова мајка је оставила у Соколовићима у Босни једног сина не говорећи никоме. Мехмед-паша је то сазнао и прекорно упитао стричевића Мустафу зашто је то пропустио да му каже и тако постао „узрок што је мој брат остао у мраку неверства“.

Извор: danas.rs

СРПСКИ КНЕЗ ВИШЕСЛАВ – Знаменита појава свога времена, ОСНИВАЧ прве познате СРПСКЕ ДРЖАВЕ

Може се рећи да су Срби под заставом кнеза Властимира први пут у својој историји стекли пуну националну слободу и државност у модерном смислу. Властимир је кнежевски престо и власт пренео на најстаријег сина Мутимира.

Портрет кнеза Властимира по замисли сликара романтичара

О кнежевима Радославу и Просигоју зна се само да су више од осталих жупана своје владавине усмеравали ка увођењу реда унутар племенских заједница, које су већ тада имале неку врсту племенске аутономије. Међу њима су се у том погледу посебну целину представљале заједнице насељене око горњег тока Таре, Пиве, Лима и Дрине. Баш у тим племенима родила се, по неким историчарима, мисао о слободи и независном националном и државном животу.

По међународним постулатима онога доба, прво право представљање српског рода припало је кнезу Властимиру (850-862). Тај Просигојев син првенац био је знаменита појава свога времена и практични оснивач прве познате српске државе. Као признати српски владар јавља се 850. године. Тадашњи цар Византије Михајло III Пијаница (842-867) ограничавао му је власт свим могућим средствима, не допуштајући му да се размахне и покаже своје несумњиве владарске способности.

Међутим, као српском владару, њему је погодовало то што је Византија у време његове пуне власти била разједана изнутра, првенствено сукобима познатим као борба за иконе.

Узгред речено, те верске, до тада непознате, размирице унутар Византије завршиле су се победом поштовалаца икона (843), чијом је заслугом на подручју Источног римског царства основан духовни универзитет.

Та неслога разједињених христољубаца, која се никако није смиривала, и стални ратови Византије са Бугарима и Сараценима, омогућила је сналажљивом, наочитом и надареном кнезу Властимиру да срцем, мачем и умом збаци са себе византијску власт и јарам и протера са своје територије њене осионе чиновнике и војску. Овде се без претеривања и било каквог ризика може рећи да су Срби под Властимировом заставом први пут у својој историји стекли пуну националну слободу и државност.

Разлог томе зашто Властимирови Срби нису стигли да дуже и спокојније уживају у својој слободи били су Бугари, којима су се допале прокрчене српске шуме, уређени путеви и плодне оранице.

Остало је записано да су наши садашњи суседи, под вођством свога ратоборног кана Аспаруха, три године мучки и сурово нападали малу Властимирову српску државу, и то најпре српска насеља на простору између горњег тока Дунава и Балкана. После повремених освајачких победа, Бугари су покушали на све начине да покорене Србе подвргну својим правилима понашања. На крају је духовно јача словенска раса наметнула својим поробљивачима свој језик и своја правила живота.

Храбрим српским горштацима ишло је наруку то што је Византија сматрала Бугаре својим непомирљивим непријатељима, против којих је у VIII и IX веку водила огорчене борбе у којима је 811. остала без поглавара, цара Никифора, нескривеног заштитника Срба. Византија је наравно била захвална Србима што су јој здушно помагали у ратовима са Бугарима. Но, кнез Властимир није поклекнуо пред бугарском освајачком експанзијом, већ је после трогодишњег ратовања, предводећи своје храбре и издржљиве поданике, протерао незгодне суседе са српских територија, одржавши при томе лекцију њиховом кану Пресијаму о ратовању. Потом је проширио своју власт над Травунијом уз сагласност њеног жупана Крајине, за кога је удао своју ћерку. Овим дипломатским потезом добио је и политички и просторно.

Масовно крштавање Срба: У време владавине кнежева Властимира и Мутимира, као и за читавог свог постојања, Србија није умела да пободе кочеве на жељено место и постави јасне циљеве својих стремљења. Нажалост, та зла коб пратиће је и током целе њене историје, до данас. Значајно је што се Мутимирово столовање поклапало са наклоношћу Византије према Србима. У томе је нарочито предњачио цар Василије I, коме је превасходни циљ био масовније крштавање Срба и давање хришћанских имена српским владарима (Мутимиров син Стефан, братанац Петар, унуци Павле и Захарије).

Према потврђеним предањима, Срби су за време кнеза Властимира после успеха у ратовању с Бугарима пуне три године успешно бранили своју државну самобитност и мукотрпно освојену слободу. Као што је умео да вешто барата сабљом, тако се кнез Властимир сналазио и на политичкој сцени. Захваљујући свом дипломатском делотворном шарму, он је успевао да сачува аутохтоност своме народу чак и после пораза на бојном пољу. Уз све те позитивне државничке особине, одликовала га је велика писменост коју је ширио и међу својим поданицима.

Његове државничке претензије прелазиле су границе Византијског царства, вероватно и зато што су се тада на политичкој мапи Европе успостављала нова и рушила стара царства. Пример прекрајања европског континента дали су унуци Карла Великог, који су склопили у Вердену уговор о подели територије (843), по коме је Лотар добио Италију, Карло Ћелави област из које ће доцније настати Француска, а Лудвиг Немачки део на коме ће касније нићи Немачка.

Нешто пре ове прерасподеле власти и међа на тлу западне Европе, краљ Егберт (802-839) ујединио је мале државе Есекс, Сасекс и Кент и створио моћну Енглеску, потоњу империјалну силу. Ако се зна да су Срби под вођством помињане анонимне браће стварали своју, условно речено државу, још у време цара Ираклија (610-641), на месту је онда питање ко је у данашњој Европи у државотворном смислу старији – Србија или сада владајуће земље Запада на челу са Немачком, Енглеском, Француском и Италијом.

Неправедно заборављени кнез Властимир, чија су дела гурнута у запећак, према провереним историјским изворима, умро је природном смрћу, а кнежевски престо и власт на време је пренео на најстаријег сина, одважног и стаситог Мутимира (850-862).

Чувши за Властимирову смрт, бугарски кнез Борис је напречац поново ударио на Србију. Овог пута, међутим, срећа је осветољубивом Пресијамовом сину окренула леђа. Већ на зачетку љуте битке његов син Владимир, предводник очеве војске, пао је у српско ропство заједно са дванаест одабраних властелина, такорећи са целим својим штабом. Незасит бугарски император и освајач, забринут за живот миљеника, са неприкладном царском понизношћу измолио је од Мутимира мир, са понижавајућом клаузулом да за време његове владавине нога бугарског војника не крочи на српску страну.

Необично српско-бугарско примирје претворило се у међудржавно суседско славље, тако што је Мутимир поклонио свом дотадашњем љутом непријатељу по два роба, сокола и ловачка пса и двадесетак сарачки штављених кожа. Заузврат, Мутимирова ергела постала је богатија за двадесетак брзих, расних коња, а дворска ризница за неколико врећа злата, сребра и драгог камења, племенитог метала и неколико сребрних сабљи. На крају је мирољубиви и попустљиви Мутимир на свој начин зачинио то несвакидашње помирење, задуживши своје синове Прибислава и Брана да ослобођеном бугарском принцу и његовим властелинима обезбеде миран пролаз кроз српске земље. Када је одабрана свита стигла до граничне линије која се тада налазила код Раса, дошло је до загрљаја принчева.

Према: Мирослав Тодоровић, Новости